Stihovi o štapovima što u
zlatnoj tišini* stare kuće čekaju moj povratak
Što se k’o svici u jesenjoj tišini sjaje
Videh kako se stabljika suši i dotrajava
Pomislih za štap da je stvorena da je Znak
Koji se ukaza u starom votnjaku što nestaje
Pred najezdom šumskog rastinja videh je kao putnika
Što se u njemu objavio a meni starcu ukazao
Isekoh stabljiku divlje ruže a onaj grm doslije
Nesta u čeljustima divljeg rastinja što sve(t) osvaja
Sada idem sa štapom od divlje ruže
Po zaraslim stazama mojih godina i kao stari znanci
Razgovaramo sa drvećem Kucnem štapom o stablo bukve
Oslušnem ono što čujem sa štapom o tome prozborim
Znam da je u njemu: Pčela u cvetu, plod svetiljka
Zasjala u pogledu videla pesma gorskih visina i
Moj život nad prazninom mračnih belina
U kojima vekovima sklonište tražim jutro tačku prizivam
Porodica mojih štapova se svakog leta uvećava:
Kruškin madljar, grabov izdanak, zovino stablo što
U sebi još predanja čuva… Leskov prut…
Nastavljaju da žive sa mnom da koračaju
O tome suđenu pesmu treba da naPišem
Pesmu o štapovima što pamte staze kojih više nema
Koji će jednom krenuti u svet bez mene
S ovim pejzažima što se u stihovima
Otkrivaju kao bajkolika priča o njima što u
Zlatnoj tišini stare kuće pamte moj put
Al povratka nema
O tome poezija od iskona svetli
______________
*Japanska izreka
