SMRT
OD ŽENA. EVO ZNAKA...
O.
Mendeljštajmu
Smrt
od žena. Evo znaka
Na
tvom dlanu mladiću.
Pogled
obori! Moli se! Pazi! Neprijatelj
Ne
drema ni noću.
Neće
te spasti ni pesma
Dar
od Boga, ni usana izraz arogantan.
Zato
i jesi tako mio
Što
si nebesan.
Ah,
ta zabačena tvoja glava,
Poluzatvorene
oči – šta? skriti se, lako.
Ah,
zabaciće ti se glava –
Svakako.
Golim
će te rukama - revno! uporno!
Odzvanjaće
svu noć tvoji krici!
Rastrgnuće
ti krila sva četiri vetra!
Serafime!
– Orliću!
JA
TI NE DAM MOJU DUŠU ŽIVU...
Ja
ti ne dam moju dušu živu,
Neuhvatljiva
je ona kao duh.
Živote,
često se rimuješ sa: lažljivo –
Nepogrešiv
je pevačev sluh!
Ne
gledam u prošlost utamničeno!
Ka
tuđim obalama otpustim!
Živote,
jasno se rimuješ sa: masno –
Živote:
drži ga! Živote: stisni!
Surovi
su na zglobovima okovi,
u
kost prodire rđa!
Život
su -‒ noževi,
Pleše
na njima Voljena.
–
Zaželela se noža!
ŽAR
Te noći nije spavao.
Pri svećici je pisao.
A sve je to iz peći
Žar crveni gledao.
Za srdašcem nečijim
Plakao je, uzdisao.
A to je u peći tamnoj
Žar crveni slušao.
Svi su mu stranci... Dalek Bog...
I sve u prazno puca!
Gasi se, gasi u peći
Žar crvenog srca.
AETERNUM VALE
Aeternum vale! Krst je zbačen!
S poletom novim idem da tražim
I zvezde nove i ambise,
Uzlet iz poraza – u sjaj pobede!
Aeternum vale! Duh mi je jak
A novi san iz sna probuđen.
Ja sva sam – ljubav, i neću meki
hleb prijateljstva, ko dar ponuđen.
Aeternum vale! Na put drugi
Druga čvrstina sad me nosi.
Između nas, kao zid večni,
Neumoljivo stala si – gordosti.
JA ZNAM, ZNAM
Ja znam, znam,
Od zemaljskih draži,
Isklesana -
Naslade čaša,
Nije više naša,
Od vazduha,
Od zvezda,
Od gnezda,
Na vrh gora.
Ja znam, znam,
Ko je gospodar – čaše!
Ali laganim korakom napred – na
kulu
U orlovske visine!
I natkrilim – putir, stoga,
Od strašnih i crvenih usana -
Boga.
30. jun
RUMENA MLADOST
S osmesima na rumenim licima
Stojimo nas dvoje na litici u
mraku.
Munje bi spržile nebo
Pri prvom odlučnom znaku,
I u ambis stena bi pala
Od prvog odlučnog udara...
Ali, kad biste samo znali, kako su
slabe
Ruke mladosti
uzdrhtale.
NEDOUMICA
Sram te bilo! Ti, tako neustrašiv,
Što smelo opevaš mesečev srp jeziv,
Strašne driade, i gluve staze šumske -
Prepao se male volšebnice drske!
Uplašio se jantarnih očiju njenih,
Tih dečijih usana, precrvenih,
Strah te bilo njene podmukle magije
Pa nisi smeo piti te pehare zamamne?
Uplašio se plamenog otrova
očiju svetlih, iz kojih sevaju samo varnice?
Prepao se kovrdžave devojčice?
O, pesniče, stidi se, kukavice!
A NEKAD BILA SAM CVEĆEM OVENČANA....
A nekad bila sam cvećem ovenčana
I za mene pisale su strofe – poete.
Devetnaest
godina, da sam ti žena, ti zaboravio...
I ja
sama zaboravila da nisam dete!
Izgovore
mi ime – i u taj čas, ko u ogledalu
.......................
I
nada mnom, kao nad srušenom crkvom,
Sažaljenja
uzdasi, teški, jalovi.
I
tako, u... Moskvi živa sahranjena
Gledam,
osmejak licem mi plovi
I ti
si – posle tri godine laskanja!
Naučio
da me zaobiđeš izdaleka, ljubavi.
