više nema slučajnosti
belo iziskuje ne belo
u suprotnom bi bilo - bezlično
ako belim slovima pišemo na belom
ne ostavljamo ništa
a ima li težeg od “ničeg”
neka žena trči s vukovima
to se dešava, to se ne bira
bogovi šalju uvek jednog koji neće biti
- zamorče
neka žena čisti nabreklu mrenu u kapcima
gleda unutra,
oslobađa se straha od svetala
ona ne voli svetlo, ali
svetlo nije strašno strašne su senke
a nije ni tako, strašno je ono što pravimo
strašnim kad gasimo mrak
u stvari bi ga trebalo samo
- obgrliti
da ga nema, sunce se ne bi imalo s čim opraštati
a to bi bilo jako tužno
ima malo mraka u svemu
izgovori to slatkim tonom
SAPATNIČKA, DUBOKO U VAMA
u mraku
gde se pomno uči način
da lakše podneseš sutra –
sedite
čitate francuze
nazivate se albatrosom
i voltera
po kome se od svih tvojih tužnih kurvi najbolje kotiram
i dišeš joj kroz nozdrve
cedeći pomorandže
da ne precrkne od žeđi
već od tela; istine su, uzgred, nebitne
i ćutite
potreban mi je trinaesti mesec
i trista šezdeset sedmi dan
da vas raspoznam;
poezija nije dobar saputnik mladih onaničara,
budimo sapatnici – veži je
KIŠA
NE ZNAM DA LI SAM SMRT
PODRUM
nosim slepe oči
i, i njih bih iskopala
noć je postavila zid
težak kao arhetip
ako trčim s vukovima
spadam li u istu kategoriju sa njima
ko je žena u vrtu
kao mrav
gde je našla mrvicu koju nosi u sklonište
koje nema
ako nema sklonište
mora sama da ga napravi
a zašto uopšte moramo da imamo sklonište
dom, mesto gde se
kućimo ja sam kiša, zemlja mi je dom
kad isparim – nebo
gledam se kroz prozor
kako
p
a
d
a
m
oblak je zaklonio sve zvezde
mesec stoji u srpu
pun me je nekad rastuživao
sada me rastužuje svakakav
zurim u nekog prolaznika
koji se množi
i svima daje kišobran
pitala me znam li ko je
jean luc godard
ne, odgovorila sam
rekla je da je to nešto od čega bih mogla da umrem
to je sigurno zato što zna da ja merim stvari
umiranjem koje iskusim zbog njih
oh,
ne znam da li sam smrt
pitala sam je zna li od čega bih mogla da se rodim
volim ga u vlažnom podrumu
i zaključanog hranim ga svojim suzama
kao okean sa čijeg dna odskačem
pokušavajući da se zadržim na rubu;
rastu mi onda škrge
sisa mi tada prste i
drži za vrat
DRVO
u jednoj zemlji od cveća
rekla mi je da mogu da je jebem sa cvećem u kosi
delovalo bi nevinije
koliko je ruku oskrnavilo njenu dušu kao univerzum,
sunca iz očiju, noge kao sazvežđe,
zvezdicu između njih
pojeo sam svoju glavu razmišljajući o tome
kako je dva minuta pre nego što me srela
izluđivala nekog drugog
pevao bih joj krvavu meri
no svima je davala olako
rekao sam joj samo „tko sam ja da ti sudim“
rekla je da je boli srce celo od mizere
pogubljeno jer svima se dalo
kaže da ga više nema
zaboravio sam kako je ranije citirala
da bi njeno srce stalo kad bi moglo da misli
dala bi mu mozak, ali ona nije bog
držao sam njenu ruku da me ne bi dirala
plačući govorila je kako je pogrešno u drugima tražiti spas
ali da ga u sebi ne vidi
voleo bih da ga vidi u meni
o, bože,
morao sam da nestanem odatle
napustim svoju svetu teritoriju
od svakoga je načinila muškarca
od mene – drvo
