Žmurke
Doći kući
šćućuriti se u svoje ćoše
svežnjeve noževa iz očiju povaditi
sakriti ih ispod kreveta
sluzi laži sa kože sljuštiti
jezik oribati i počupati mu dlake
uši tišinom provetriti
mozak dezinfikovati
biljku u zapećku zaliti
prema zidu se okrenuti
brojati šumove na srcu
plakati eventualno
Saće
Otežala sam od otužne hrane.
Pobiću uskoro sve priplodne trutove
i vući ću se trudna
kroz užas šestouglova.
Kakve li jeze biti kraljica
kržljavih krila, bez svetla i dana
u srcu pažnje dosadnog roja.
I mileti velika kroz gužvu i zuj
u strašnu raskoš samoće
da skljokam se mrtva
medom kljukana.
Balkanska pipirevka
I tamo i amo
gore dole
cile mile
zbrda zdola
i bi i ne bi
drži prži
i jare i pare
i ovce i novce
ni na nebu ni na zemlji
ni za glavu ni za rep
nit smrdi nit miriše
obrni okreni
povuci potegni
i srp i čekić
i bratstvo vam i jedinstvo
plati pa klati
stani pani
ja tebi ti meni
hteo ne-hteo
dođem ti dođeš mi
i babe i žabe
i živi pečeni
i nedopečeni
pa sad i idi mi
i dođi mi
i kud puklo
da puklo
Duplo dno
Preklaše me nisko u struku.
Vukli su me sramno kroz šumu
kao svrgnutog cara
dok još bolelo me korenje
kao amputirane noge
i dok su suvi šuplji orasi
padali mi sa glave kao pokidane perle.
Posle mi odsekoše i sve ruke
i zguliše kožu do gola.
Tesaše me istina pažljivo i dugo.
Stesniše me u oblik ormara
i staviše krotkog u spavaću sobu.
Tu često noću u krateru mraka
jedna žena velikih očiju
budna ćuti
i u zoru ponekad mužu tvrdi
da veliki ormar u ćošku
širi se u tami i krcka
a posle miriše i diše nekako čudno.
On trlja oči gleda me gleda je
ćuti ustaje odlazi
ona međutim zna
da sve žive stvari pa i ja
umiru polako.
Bildungsroman
(Balkan, 1990-2010)
Dugim ulicama ove puste rupe
horda mladih hijena hoda.
Curi im vruć fosfor iz očiju
i po asfaltu cvrčeći lete
ledeni noževi iz njihovih koraka.
Do juče su se igrali klikera
očima koje su nalazili po ulici
kad bi se na kratko izmigoljili iz podruma
finih izrešetanih kuća.
Igrali su se i trulih kobila
dok jednom nisu na ulici prostrtu
videli trulu kobilu i preskočili je
onda je i to postalo dosadno
pa su se igrali ključ-katanac
ko me pipne magarac
ali od katanaca i zamandaljenih vratanca
im se i to zgadilo.
Igrali su se šuge
dok nisu počeli stalno da beže
ispred svih koji ih pomahnitalo ganjaju
pa nije više bilo zanimljivo.
Igrali su se i žmurke
ali su im roditelji i van igre
stavljali ruke na oči govorili da žmure
da okrenu glavu sakriju se u najzabitije ćoše
i broje dokle god umeju.
Probali su i sa kaubojima i indijancima
ali nisu mogli da se dogovore ko od njih
živi u rezervatu.
Dobacivali su se između dve vatre
dok nije progorelo na obe strane
igrali su se čučanja skupljanja drhtanja u
mraku
igrali su se u sebi
i ponekad dizali tanke vratove iz brloga
da vide krpu neba i zvezde
kad su im grudi bujale od besmislene nade.
Eno ih sad gde iskaču iz trošnih jazbina
kao gladne zveri
titraju im vene na zapetim udovima
pokazuju u kezu
svoje špicaste očnjake
bubri im krv u očima
Oni dolaze
razigrani zagrejani
nose zgrušani bes u usedelim kostima
i donose
puj pike
potpuno nova
pravila igre.
Timočki bluz
Džigericu će mi bre izedeš
i samo će mi omališ
a neće se najedeš
el treba se potrsimo k’o gluvi džukci
il će se potikamo u ovaj vilajet
k’o da nas ni ne beše
kam ti more ruka što se onomad
s moju splela
kud se migoljiš pobeguljo
k’o kopriva da te oprljila
el sad treba da se zametemo
k’o mačići podavljeni u džak
dođi alo primači se
inače će se posmrzavamo
k’o neurovena cvekla
će si povenemo po ovi budžaci
k’o zapišan džbun
kroz odžak će nam se navrze
i čuma i drakulj
neće se opovrnemo nikad
ne zanosi se more k’o muda u kosidbu
koj smo pa mi vrljavi
na ovu promajnu pojatu
će zakovrnemo začas
k’o i svako neiživljeno živinče
a ondak
toj mu je što mu je
Ljubavna, oksimoronska
Isplanirano spontan ti dolazim
da u palati tvoje mansarde
spržen zimom verem se
po ravnici iz tvog oka
da ti odćutim neizdrživo verbalan
vrišteći tiho
na noževima tvoje surove nežnosti
da smeškam se ovako sakat
smrznut suncem iza tvojih zuba
koje prlji kao krvava narandža
ovog mladog starkelju
gipkih ruku
koje ti hrle amputirane
tvojim gromkim ćutanjem
da pipnu ti ćoravi pogled
pre nego što u večnom trenutku
ne iskrvarim ovako
doživotno mrtav
Bestijarijum
U pustim danima
kad džikljaju nam kandže
kao svežem lešu
i reči su suve kao srča u grlu
odemo u zoo vrt
srećni da eto
ima i bednijih od nas
tu zagledamo se dobro
šćućurenim vukovima u oči
sve dok užasnuti
ne skrenu pogled
odemo do lavova
i bacimo im krvave kosti
iz usta
dok ne zamjauču
belim medvedima na vrućini
odlomimo sante leda
iz uskih grudi velikodušno
sovama polumrtvim od sunca
prospemo mrak iz duše
iskočimo iz debele kože
i bacimo zmijama preobuku
onda dođu lepe vegatarijanke
u finim cipelama od mrtve kože
da dive se izložbi tužne faune
otete iz bludnog zemaljskog šara
radosni pootvaramo sve zatvore
bazene rupe i reptilijume
pustimo mrke zveri i ptice
zaključamo se po kavezima
i gledamo divni pokolj u vrtu.
Bratoubilačka
Izađimo u polje
gde
curi krvca curi
na sneg staklac caklac
na sneg belac celac
žuri juri krvca brza
grlo krklja
krvca šiklja
ruka drapa oko skapa
nokat kopa dašak ropa
trznu živac
crče krivac
Koljuckamo se živahno
on je meni i brata i brava
ja njemu i majku i snajku
i oca i krmka s koca
on meni i seme i pleme
i bogove i stogove
i rod i porod
ja njemu ime
oko i zub
gene i žene
Na krv i na nož
seci peci
odrubi pa zatrubi
pogubi pa ogrubi
ogrubi pa opet ubi
ubi
ubi
ubi
ubi bližnjega svoga
kao samoga sebe
Retorski upitnik za
emigrante
Kud se izlegosmo
na ovoj promaji vekova
gde promrdasmo
u ovom ćumezu
geografije
kako li stasasmo grki
među ovim ostrvljenim
plemenima
kako li progledasmo
kroz detinjstvo gustih
laži
gde se dedosmo
sa srcem na štakama
da puštamo tanko
korenje
u procepu tuđih
svetova
a otići ćemo li ikad
iz divnih predgrađa
konfekcijske sreće
da gazimo opet ulice
ruina
gradova iz snova
i vrteškom sećanja
do povraćanja
u prošlost u pošast
u jedan isti Grad
koji hrliće u nas:
daviće nas u klokotu
mutnih reka
zatrpaće nam srce
kamenjem iz katakombi
svojih zidina
trovaće nam krv
davni dah
paklenih ciganmala
žigaće nas u mozgu
turobna radost kafana
i žal za žamor letnjih
terasa
a ostajemo li
ukotvljeni ipak
pogrešni na obalama
lažnih eldorada
sve suvlji sve tuplji
da olabavimo omče
i dignemo teško sidro
od slame
Kroteći menažeriju
Smerna smirena vam
dolazim
namirila sam vuka među
rebrima
zmiju u nedrima
stavila na sisu
ne džaram više vatru
po srcu
očnjaci su mi otupeli
neću da pirlitam džaba
jezik sam umotala
kanže uvukla
mravinjak po
genitalijama zdrobila
krotka kao nikad
ulazim na vrata vaših
slatkih života
da džedžim u budžaku
da predem finu svilu
ne da njištim
da smirim se u krdu
kao i svi preživari
(umem i ja da odblejim
ovo žitije)
ne da ržem i džilitam
se kao prgavo živinče
što glođe tvrde
klipove
i samo ih sebi u teške
točkove stavlja
evo potrpala sam sve
zveri u kaveze
i dolazim nikad lepša
nikad praznija
na vaše lake žureve
tražeći žitkog muža
zvonka i šuplja kao
kućica bez puža
pa birajte sad za ples
ovu ljubaznu ljušturu
toliko od mene
carski je to bio rez.
Hercegovina
Iz ovog posnog krša,
moj đogo
đipa se u skoku sve
ržući
put drevnih pečalbi đe
nije krta proja
u svijetove đe sve je
mekše
i hljeb i kamen i
jezik
đe ne svrdla mraz u
duvarima
kad smrzne se prkno u
svakom ubogom živinčetu
đe ne sikću šarke
rogate svako malo u prisoju
i ne tuli usukana
šilježad po štalama
žvaćući vazda sve istu
raštiku…
te muči, moj đogo,
šjedi i čekaj da te prođe
kad grune ti rodno
polje pred oči
u ulici bez imena iz
nebodera
i bljesnu iz ponora i
zmije i potoci i stogovi
i sva đavolja čuda i
ljepote
kad izubaha prodo bi i
lažljivo oko
za dugo tranjesanje starca
Jove Kulaša
šolju varenike i
tanjir cvrčeće cicvare
no opravi se i odaj đe
te noge nose
i bjež od sebe sunce
li ti poljubim
da ne poludiš jađo moj
rudlavi
zaželjevši se još i
mlake kišnice
iz vražije čatrnje pod
brijestom…
oli krtola pod sačem
ti je slađa
i krš ovaj škrti li ti
mekši
od sviju slasti široke
tuđine –
onda si bena sunce ti
kalajisano
i krepaćeš i u zlatnom
dvoru
prokleto kljuse k’o i mi vazda što smo.
Petrović: curriculum
vitae
Eno ga Petrović
(godište šezdeset i
kusur prošli vek
jedna diploma tri
grada dva radna mesta
sedam žena jedan brak
dvoje dece
pet laži dnevno
jedan ugašeni konto
mnoštvo
samozadovoljavanja
jedan iznajmljeni stan
i jedno pismo za koje
niko ne zna)
mlati sur gluvim
drumom
naoblačio se obrvama
usukao mu se pogled
usijali džepovi
a kod kuće mu
iždžikljala drčna čeljad.
Ispostio je Petrović
sve svoje želje
rasprodao ubeđenja
posahranjivao ideale
i još tek koljucka
nadu tupim nožićem.
Tuče grad mrtvim
gradom
al gre i dalje mokri Petrović
zastaje kao
prenatrpane taljige
jer razmamuzali se to
mladi lisci
raštrkale se hitre
šićardžije
razdžilitalo se to
raspomamilo
zagrizlo to gladno u
friški vek
prži to na sve strane
očajnim optimizmom
žarom bez vere
i smehom bez osmeha
ali ne da se Petrović
olinjali stari ris
glumi borbu
prestao je da igra
zanimljive geografije
(njegove zemlje više
nema
ne više pod tim slovom
izgubio je tu grdne
poene)
ne sakuplja marke
(Petroviću nema ko da
piše)
ne rešava ukrštene
reči
(ukrstio ih je i
previše)
eto ga samo
gde oglodao je krtinu
života
zaključao se u kaput
i sad zguren krcka sam
ulicama
svoje krto srce.
Slika Katerina Mačitkova
