1.
Iznenada, iz »zahuktale mase prolaznika«, izdvaja se jedna devojka, prilazi mi i kaže: »Znala sam da ćemo se ponovo sresti.«
***
Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos, zasenčenost obraza, krhke usne školjke. Okrećem se i vidim da stoji nasred sobe. Na njoj je cicana haljina. Ponovo gledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.
***
Kažem joj, malo posle, da se skine i da uzjaše konjića za ljuljanje. Konjić čami u uglu. Beo je, ali na čelu i stražnjim nogama ima crne pege. »Šta?«, kaže devojka. Ponavljam zapovest nešto blažim glasom, mada ni onaj koji sam u prvi mah upotrebio nije bio nešto naročito grub. Umoran sam. Devojka gleda s nerazumevanjem, ali ja više ne znam kakav glas da upotrebim.
***
»Promenio si se«, kaže devojka kada sam se najmanje nadao. »Kako to misliš?«, pitam. Ona sleže ramenima.
***
Pre nekoliko godina živeo sam godinu dana na selu. Nije to bilo selo već veliko vikend-naselje gradskih stanovnika, sačinjeno od sitnih parcela, bašta i voćnjaka. Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada je vrvelo od ljudi, vraćao sam se u grad. U ponedeljak naselje je ponovo mirovalo. Sedeo sam na tronožnoj stoličici i gledao kako se sunce rađa. Sa iste stoličice, uveče, gledao sam kako zalazi. Popodne sam zalivao ruže, kresao grančice, brao voće, uvek je bilo nešto da se radi. Noću sam čitao ili jednostavno posmatrao kako se mrak ponaša. Nadohvat ruke stajala je čaša s mlekom. Veliki zidni sat nije radio. Noćne životinje kretale su se po gustišu, i ponekad, danju, pronalazio sam tragove njihovih poseta: otisak u vlažnoj zemlji, sićušan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnoj travi, našao sam žensku narukvicu. Uspravio sam se, još je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo se oko sebe. Onda sam je podigao i obrisao.
***
— Ne — kažem devojci. — Ne možeš ovde ostati.
— Zašto? Zar imaš nekog drugog?
***
Ipak je sela na konjića, ali nije se svukla, već je samo zadigla cicanu haljinu i opkoračila belu igračku s crnim pegama, i još dok je sedala, uhvatila se za njegove uši i vrhovima prstiju prekrila deo pege na čelu, ali konjić je bio mali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce niti da ih uvuče u uzengije, nego se sva skvrčila i iskrivila, iako pritom nije ispuštala uzde, i stalno je čas jednom čas drugom nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na čelo, i ona je pokušavala da ga oduva nazad, isturala je donju usnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je poskakivao na toj vazdušnoj struji, a konjić je gledao očima sa kojih se već zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davno odsekli nekom pravom konju, njihao se i lelujao i katkad češao konjićeva kopita. Toliko je bio dugačak.
***
Opet sam kod prozora.
Nešto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuđena, brzo ustaje s konjića, povlači haljinu naniže, pita čime može da nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posuđa, moj poznanik podiže obrve, širi ruke, krivi vrat prema izvoru zvuka. Sve bi to trebalo da znači »Ko ti je ovo?«. Odmahnem desnom šakom, što znači »Ma, pusti to, nije važno, reci mi zašto si došao, šta te zbilja dovelo?«. Devojka se vraća s posluženjem, šoljice podrhtavaju na metalnom poslužavniku kao što je to negde opisano, ja se zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan pa drugi zalogaj slatka od sitnih šumskih jagoda. »Čitao sam tvoje nove priče«, kaže on kada sažvaće. Onda pogleda devojku. »On piše priče«, kaže joj. Devojka mu uzvraća pogled, ali ne pomera ruke koje ostaju prekrštene u njenom krilu. Poznanik sada gleda u mene. »Ne mogu tim pričama da poreknem određene kvalitete, preciznost koja podseća na dijamant, ritam, jezik, ali čemu sve to? Kada ih pročitam, ne osećam se ni bolje ni gore nego pre što sam ih započeo. Razumeš šta mislim?« Prvo devojka klimne glavom, potom ja. »Tvoje prve priče«, nastavlja, »one o Jevrejima, imale su težinu, bile su žive, doticale su srce, zadirale su u suštinu egzistencije.« »Zar je on Jevrejin?«, kaže devojka. »Jeste«, kaže moj poznanik, »nisi znala?« Devojka ne odgovara.
***
— Znaš li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiću u romanu Tristram Šendi? — pita moj poznanik.
— Ali u drugom kontekstu — kažem.
— Da, u drugom kontekstu — kaže moj poznanik. — Ali je ipak pisao.
***
»Zar je on došao samo zato da bi ti rekao kako mu se ne dopadaju priče koje sada pišeš?«, kaže devojka nakon što je moj poznanik otišao, i to je najduža rečenica koju je ona izgovorila. Uzbuđen njenom rečitošću, propuštam priliku da joj odgovorim. Kada vidi da ne odgovaram, devojka sama odlazi do konjića, zadiže cicanu haljinu do butina, opkoračuje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jer je konjić mali, pa ona ne može ni da podigne stopala ni da se čvrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine izdužene. Njene gaćice bele. Prislanjam čelo na prozorsko okno. To je pakret koji redovno budi saosećanje. Kada vidi da se ne pokrećem, devojka će ustati, brzo će mi prići na bosim stopalima, možda će zastati samo da bi se oslobodila odeće ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, važno je zastajkivanje, a ne obrazloženje. »Šta to radiš?«, kaže devojka. Zatvaram oči, ali ona ipak ponavlja: »Šta to radiš?«
2.
Upravo kada sam naumio da pređem preko ulice: nešto mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i čuo sve zvukove koje nikada ranije nisam čuo. Onda me je dotakla nečija ruka. Kroz suze sam video devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala: »Šta vam se desilo?« Rekao sam da mi je nešto upalo u oko. »Pođite sa mnom«, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela u haustor. Oči su do tada prestale da suze. Devojka je papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala crnu mrlju. Složili smo se da je to mušica, nikako komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantastičnim prizorima. »Ti stanuješ ovde?«, pitao sam je. »Ne«, rekla je devojka, »ja stanujem u Zemunu.«
***
Primećujem da je ovo već treća moja priča u kojoj se reč »iznenada« nalazi na samom početku. Da li zbog toga treba da se zabrinem? Da li to znači da je moja mašta iscrpljena? Da je izvor mog stvaralastva presahnuo? Da li treba da se zabrinem? Ili da se poslužim pomodnim teoretisanjem i napišem kratak tekst, esej ili belešku, pogodan po dužini za kulturni dodatak »Politike«, u kojem bih govorio o nužnosti redukcije, o sužavanju vokabulara kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernističku umetnost? Možda bih reč »iznenada« mogao da proglasim za jezgrenu reč svog stvaralaštva, za središte iz kojeg nastaje sve ostalo, da kažem kako nastojim da se vratim u samog sebe tako što ću se vratiti u srž svog jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada me jedan od urednika kulturnog dodatka »Politike« ne voli zato što svojevremeno nisam u »Književnoj reči« objavio njegovu priču? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici.
Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo bio prvi put da se služim lažima, kao da već bezbroj puta, obraćajući se javnosti, nisam upotrebio složene i raznovrsne konstrukcije koje su počivale na mojim čvrstim, debelim neistinama?
Ti si umetnik, kaže mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve dozvoljeno!
Čak i suze, kažem.
Ona pruža ruku. Zapažam tanke, dugačke prste, fino oblikovane nokte, dlačice na nadlanici. Pa, to su prave suze, kaže ona, ti stvarno plačeš!
Ali, kako to da dokažem?
***
Da, kaže Miloš Komadina, to je zbilja veliki problem.
Jeste, slaže se Svetislav Basara.
Mihajlo Pantić potvrduje, Predrag Marković takođe.
Svi smo veoma zamišljeni.
***
Ponovo sam slagao. Upotrebio sam stvarne, žive osobe za svoje pripovedačke ciljeve, stavio im u usta reči koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada rekao »jeste«, Pantić je mnogo toga potvrdio ali nikada u gore navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu Marković, Pantić, Basara i Komadina sedeli zajedno i slušali kako naričem nad svojom pripovedačkom sudbinom. Žalio sam se svakom od njih pojedinačno, ali nikada svima njima zajedno. Govorio sam im (pojedinačno) kako me zamara to stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time »kako ću ispričati priču« a uopšte ne razmišljam o tome »šta priča sadrži«. Onda sam rekao Komadini da ću preći na sirovi realizam, da je to jedino što mi preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete: pljeskao je rukama i ushićeno podvrisikivao. A šta je realizam? upitao sam ga. Naglo je zaćutao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, počeo je da grize usne. Tako sam ga ostavio.
***
Mogao si jednostavnije da postupiš, kaže devojka iz prvog fragmenta.
Kako?
Mogao si da upotrebiš potpuno izmišljene likove.
Literaturi su neophodna stvorenja od krvi i mesa, kažem.
Pa, ti si od krvi i mesa, kaže devojka i smeška se.
Otkud znaš?
Ona prilazi i iznenada me, brišem »iznenada«, pišem »ona prilazi i čvrsto mi stiska mošnice, dok se istovremno svojim sočnim usnama upija u moje. Osećam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen jezik dotiče«, ali umesto ushita osećam tup bol.
Šta je? kaže ona i pušta me.
Piljimo u mesto koje je do malopre držala.
Boli me, kažem.
Ona zavrće rukav i pokazuje mišicu. Koža joj je ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.
Opipavam mišić, divim se njegovoj čvrstini.
Vežbam, kaže ona. Plivam, skačem, dižem tegove.
Moraš da budeš oprezna s tolikom snagom, velim.
Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre držala.
Sva sreća, kaže ona, da se ovo događa u literaturi, a ne u stvarnosti.
Književnost je jedina stvarnost, odgovaram.
Bol, međutim, ne prestaje.
***
Zašto bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?
Zato što su se ravni stvarne i izmišljene stvarnosti toliko izmešale da pisac — ovaj pisac — više nije u stanju da ih pravilno razlikuje. Njemu je, uostalom, sve to odavno dojadilo. Uverio se da književnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da je društveni položaj pisca više nego bedan; uverio se da ga čitaju jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo loše, i iz stvaralačke zavisti, ako mu je delo dobro; uverio se, takođe, u svoje ograničene sposobnosti. Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok piše ovu priču. On je u svetu književnosti mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije bi lenčario u Nepalu ili Izraelu, radije bi živeo u potpunoj povučenosti. Ali kada zazvoni telefon, on se javlja; kada zatraže Davida A., on kaže: »Ja sam, izvol'te»; kada mu zatraže ovaj ili onaj prilog za ovaj ili onaj časopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili onu izdavačku kuću, on obećava da će doći; iako nikako ne može da bude siguran da je on taj u čije ime govori. Ali, to je već odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponašaju kao da je problem time rešen, kao da je osećaj dvojnosti iščezao s lica zemlje. David A. naslućuje da se tajna tog zaborava krije u složnom bratstvu onih pisaca koji vole da izigravaju sebe u javnosti, koji smatraju da je lik pisca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome, ne vide nikakve različite ravni egzistencije, nego pristaju da žive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Zbog toga su njihovi likovi spljeskani, zgnječeni i jednodimenzionalni.
Dok za to vreme David A. u jednoj ravni oseća potmuli bol u mošnicama; u drugoj sve to zapisuje; u trećoj sve to ponovo doživljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u četvrtoj nema mošnice; dok u petoj.
Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne želim da imam veze s tim.
***
Mislis li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je postenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?
Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, da su joj oci celicno plave. Kazem: Ko to moze da zna?
Mozda se nisam dobro izrazila, kaze devojka. Mozda je bolje da pitanje postavim na ovaj nacin: Ako je umetnost deo zivota, da li je postenje preduslov za pravi zivot?
Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Postenje prema kome? Prema samom sebi?
Ako nisi posten prema sebi, prema kome onda mozes da budes posten? odgovara devojka.
Zene su ponekad toliko pametne: da jedino mozete da ih mrzite. U pravu si, kazem, postenje prema sebi preduslov je za sveukupnu covekovu egzistenciju.
Znaci, kaze devojka, i za umetnost?
I za umetnost.
Prema tome?
Slusaj, kazem joj, mogu da zamislim stotinu drugih stvari koje bismo ti i ja mogli da radimo umesto sto ovde dangubimo raspravljajuci o sustini umetnickog dela.
Na primer, kaze ona.
Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, celicno plave oci, obla kolena. Voleo bih da, kazem i zacutim.
Ona mi preti prstom. Nikada neces postati pisac, govori devojka, uvek ces ostati seprtlja. Nisi u stanju da prevalis svoju istinu preko usana, nisi u stanju da uocis stvarnost koja te okruzuje, nisi sposoban da stvoris uverljive likove koji ce izraziti tvoj umetnicki kredo i postati pouzdan medas za moralne dileme naseg vremena. Ceprkas po povrsini kao kokoska po bunjistu. Zadovoljavas se pojavnim aspektom, a ne osecas kako ispod zategnute ljudske koze treperi bilo. Gledas fotografiju, belezis isecak, i ne primecujes trajanje. Vidis bore na licu, a ne pitas se sta ih je izazvalo. Uocavas trag, ali ne i —
Ne seri, kazem joj. Devojka je iznenadena. Siri usta, siri oci, ko zna sta sve siri u svom zaprepascenju. Ponekad se cela vestina sastoji u pravom izboru reci.
***
Vidis, kaze Milos Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kaze Svetislav Basara. Predrag Markovic i Mihajlo Pantic nisu s nama. Slezem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo nekom dugackom ulicom. Ulica je oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad kucni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog zutog psa. Pas sedi, mase repom po prasini i podize belicast oblacic. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Milos Komadina prica o tome kako su u njegovom kraju ljudi cvrsti, kako vec na prvi pogled prepoznaje ko je kakav covek, i kako je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivurecimo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog hasisa, usta su nam suva, a nigde nikakvog osvezavajuceg pica. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica se jedva vidi na njenom vrhu, skilji kao prolecna zvezda. Svetislav Basara kaze da se nicega ne boji, da je samog sebe vec nekoliko puta premetnuo preko glave. Zeleo bih da ga pitam sta njemu znaci pisanje, ali vec smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi. Cuje se samo kako nam izmedu noznih prstiju curi prasina. Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a pocinje da pirka prohladan vetar i na nebu se gomilaju oblaci. Naravno, oblaci predstavljaju pesnicku slobodu, jer smo u mraku. Milos Komadina vise nista ne govori, Svetislav Basara je takode onemeo, cuje se samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojecih knjizevnih formi, o nedovoljnosti utvrdenih pripovedackih obrazaca, dok sve to pravdam novom percepcijom, novim dostignucima fizike, uticajem filma i televizije, cinjenicom da zivimo u doba kompjutera, uvidom da je covek, i pored svega, sam na svetu. Stajem. Niko ne sljapka pored mene. Pruzam ruke. Mrak visi u carsavima kao posteljina posle velikog pranja. Oprana je svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek odgovor, ne pruza izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje mi samo da cekam.
***
Vracam se reci »iznenada«.
Zasto se ona tako napadno, tako uocljivo pojavljivala na pocetku mojih novih prica tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost postala glavna odlika moga zivota? Ili me svaki trenutak zivota iznenaduje? Ili me, sto je najblize istini, iznenaduje svaki pocetak price?
Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje je odraz loseg stila. Dobar pripovedac provodi sate, dane, mesece godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, blesti kao dijamant. Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.
To si lepo rekao, kaze devojka iz prvog fragmenta.
Odgovaram joj da mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi nivo; onaj na kojem je svaka stranica na izgled razlicita, iako je u stvari svaka ista.
Ponovi, kaze devojka.
Svaki put pisem istu pricu, kazem joj, svaki put pokusavam da saopstim svoju nemoc da napisem pricu.
Zasto onda svaki put ne napises istu pricu?
Zato sto nemam dovoljno smelosti, kazem joj, i zato sto...
Zasto? neumoljivo pita devojka.
Zato sto nisam posten, priznajem.
Je l' vidis, kaze devojka, je l' vidis da sam bila u pravu? Postenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja pociva na temeljima postenja, itd, itd.
Ne zelim vise da je slusam.
***
Sta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?
»Ako zatvorim oci«, rekao sam joj, »da li ces me ponovo voleti?« Devojka je presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u ugao. »Ljubav se ne trazi«, rekla je, »ljubav se dobija.« Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantasticnim prizorima, premda me nijedan od njih nije podsecao ni na sta. »Sada moram da idem«, rekla je devojka. Pozeleo sam bar da sacuvam njenu maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potrazim medu kiselkastim otpacima. Ponudila mi je jednu cistu. Odbio sam; u stvari, prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nade nova musica iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo ocigledno zabavljalo. Izasli smo na ulicu, onda smo usli u park. U parku, slozili smo se, imamo vec sanse. »Sescu na klupu«, rekla je devojka, »a vi potrazite najbolje mesto.« Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema njemu. »Spreman sam«, rekao sam devojci i razrogacio oci. Video sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki suncev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda vise nisam nista video. »Tu je«, rekla je devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I pocela da place ...
Ocajan kraj.
Ali ne mogu da mu se vracam.
Nastavljam, pruzam ruku u pokusaju da utesim nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih nesto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, da li bih nesto rekao? Stojim, dakle, i lepo osecam kako prolazi dan i pada noc. Po svemu sudeci, to je uslovljeno mojim prelaskom iz gramatickog proslog u gramaticko sadasnje vreme. Noc je mracna i strasna, i ima hiljadu ociju. Bojim se. Gde je sada devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu protrcava pas. Ne pitajte me kako to znam, ali to nije onaj zuti pas, ovaj je malen i saren, i zove se Niki. Onda vetar pored mene pronosi neciji sesir, pa jedno zguzvano pismo, nekoliko novcanica, stap i naocare. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se nalazim na prostranoj sneznoj padini. Preda mnom je devicanski sneg; iza mene, beskrajna nit mojih tragova. Savrsena slika za uzaludnost mojih pripovedackih pokusaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.
3.
U početku, svaka priča imala je poentu. Poenta vas je podizala, pumpala vam adrenalin u srce, stvarala utisak da su se stvari koje vas okružuju pomerile s mesta. Pogledali biste se u ogledalo i uvideli da više niste isti.
Onda su izmislili priču bez poente. Umesto poente dobijali ste iščekivanje poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste priču, okretali joj leđa, a neizrečena poenta sustizala vas je kao teretno vozilo, mrvila vam kosti, kidala utrobu, oduzimala dah.
Potoni su došle priče u kojima nije bilo priče. Niste ih voleli zato što su vas i suviše podsećale na vaš vlastiti život, na činjenicu da živite kao većina ljudi: bez uzbuđenja, u monotoniji, daleko od jednostavnih istina.
Tada je došao postmodernizam. Tada smo došli mi. Dohvatili smo svaki pojedinačan prozni model i razloži ga na najsitnije delove. Iskopali smo veliko groblje proze, uredili parcele, postavili spomen-obeležja. Neko nam je rekao da se to zove dekonstrukcija, a mi smo se samo smejali, pljuvali u dlanove i zabijali ašove u meku zemlju. A kada smo završili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo da posao tek počinje.
Ova priča je priznanje da više ništa ne znamo. Uništili smo postojeće pripovedačke forme, ali nismo stvorili nove. Slikovito rečeno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu, ali ne znamo koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde zapad? Pogledajte kako se vrtimo, kako osluškujemo, kako podižemo vlažne prste, kako natičemo naočare ... Ništa ne pomaže. I ništa neće pomoći: iz prostog razloga što je postmodernizam od nas napravio analitičke bogalje, a kratka priča nastaje kao rezultat sinteze.
Naučićemo kako se pravi sinteza, kažemo.
Ali znamo da nam to nikada neće poći za rukom.
Zašto?
Zato što se sinteza, ta sinteza, ne može naučiti. Ona nije deo teorije: ona je deo života. Ona se svakodnevno odigrava na ulici, u tramvaju, u zelenkastom polumraku stanova zaštićenim izbledelim šalonima od jare avgustovskog sunca, itd. Ma koliko raščlanjavali književna dela, sinteza nije nešto na šta možemo da pokažemo prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj je mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca.
A mi smo hladni analitičari, ledeni bregovi, kraljevi svojih polarnih prostranstava. Oko nas se širi mraz, steže zima, pucaju stene i književne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se tradicionalisti i pretvaraju u providne sveće koje vise sa streha naših ututkanih igloa. O, kako smo dovoljni sami sebi! O, kako volimo ono što radimo!
Ništa od nas. Ova priča je priznanje da smo dospeli u ćorsokak. Ponos nam ne dozvoljava da to javno priznamo, ali zalihe su se smanjile, književni magacini su prazni, konzerve bajatih formi i onako nisu za jelo. Drugim rečima, moraćemo uskoro da se obrušimo sami na sebe. Potvrdićemo drevnu istinu: kada dođe do svog kraja, svaki umetnički pravac uništava samog sebe.
U međuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More je uzburkano, noć tamna, čuje se lelek brodolomnika. Mi smo kule svetilje i pokazujemo im pravac kojim treba da krenu kroz more književnog nasleđa.
Ali, istina je drugačija: more je mirno, glatko kao zejtin. Ne tonu brodovi, već se tope naše ledene sante. Jedino nam preostaje da izmenjujemo poruke i biltene, da stvarnost pretvaramo u paranoidni zaplet u kojem smo mi jedine žrtve.
Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz života. Ne može se i jedno i drugo.
Ali budimo bar hrabri kapetani.
I dok nam voda stiže do grla, do usta, do nosa čak!, naš pogled je postojan, naša ruka podignuta u pozdrav — zbogom, postmodernistička pričo, zbogom!
I nema nas više.
4.
(Primeri)
Evo me opet. Počinjem. Sunovraćujem se u razjapljeno belilo papira kao da ne znam koliko užasa donosi takav pad. Ali takvi smo mi, pisci, prevaranti prvog reda, bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao što reče Ričard Farinja: »Been donjn so long it looks like up to me.« Ili u slobodnom prevodu: »Toliko sam već dugo na dnu, da mi se čini da sam na vrhu.« Što pogađa samu srž mojih misli, i što istovremeno dokazuje da se ne može reći ništa što već neko negde nekada nije rekao. I šta sad? Kojim putem odavde? Metak u glavu kao Ričard Brotigen? Ili smrt na motociklu kao Ričard Farinja? Ili život u bunkeru kao, kako se pričalo, Džerom Dejvid Selindžer? Ili demon alkoholizma kao Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to ćorsokaci, ništa se time ne postiže. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pinčon, utonuvši u anonimnost, ne dozvoljavajući da se njegov ljudski lik pomeša s nametnutim likom pisca. Ali, koliko ima takvih? Onih, dakle, koji su jači od vlastite taštine? Malo, malo. U celokupnoj našoj književnosti ne postoji ni jedan jedini pisac koji nije uživao u blagodetima svog lažnog lika. Kao što je sasvim malo onih koji, kada posle šetnje po kiši dođu kući, ne razmišljaju na sledeći način: »Sada pisac N. N. skida kišni mantil. Sada pisac N. N. otvara kišobran i ostavlja ga u kadu da se osuši. Sada pisac N. N.izuva cipele, uzima papuče i dnevnu štampu, seda u fotelju, pali televizor i nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima dotiče svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja sam taj pisac'.« Tako da i ja moram da kažem: »Ja sam pisac David Albahari, ja sam taj pisac.«
***
Došao sam do kraja puta. S leve strane vidim polje deteline, ili bolje rečeno: nečega što mi liči na detelinu. Odavno nisam video detelinu, gnjurao lice u njene izdanke, udisao njen miris, grickao nežne vlati. Stoga se nadam da nisam pogrešio. Moje levo stopalo stoji tik do ruba polja, recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, šta se nalazi na desnoj strani? O, tamo je kukuruz! More kukuruza! Okean! Tu ne grešim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih očiju, pod uslovom, naravno, da mi se dopusti da zarijem zube u njih. Nema tog kukuruza koji pod mojim zubima može da dobije ukus nečeg drugog, ne. Ali kraj puta je kraj puta, kukuruz mi neće pomoći kao što mi detelina neće odmoći, ali sve što mogu da učinim jeste da se okrenem. I okrećem se. Bacam pogled na put koji sam prešao, ne samo danas, nego i ranije, juče, prekjuče, prethodnih godina, i na tom putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom. Stoje poređane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame me. Lud sam za stvarima, za predmetima po sebi, ponekad pomišljam da bih i sam voleo da budem stvar, ne neka naročito velika, mogao bio da budem i kakva stvarčica, dezodorans ili suvenir, ne bih se osećao lagodno kao fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali šta je tu je, iz ove se kože ne može. A kuda bi ti otišao? Otkudsada pitanje? Osvrćem se da vidim ima li koga, možda me neko uhodi, možda je neko zalutao, ali detelina je niska, kukuruz gust, dakle, sve u svemu, tako ti je to. Elem, usled svega toga ponovo sam zauzeo isti stav, ili bolje rečeno: isti položaj, i opet sam se našao licem prema kraju puta. Kako znaš da je to kraj puta? Ponovo pitanje, ali sada sam se navikao, ništa me više ne iznenađuje, mogao bih čak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta više ne vidimo lica stvari, već samo njihova naličja. Kao kad sam se malopre okrenuo: i tada sam video samo naličja stvari, svih onih stvari koje sam ostavio za sobom. A i pred sobom vidim samo naličja, što znači da ne mogu da pođem ni napred ni natrag, jer sam sa obe te strane već došao. Drugim rečima: kukuruz, detelina, grumen zemlje među prstima, čelo u brazdi, usne koje u poslednjem izdisaju celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda kraj...
***
Ali zašto ljubav? kaže žena.
Stvarno, zašto ljubav? kaže muškarac.
Evo o čemu je reč: ovaj muškarac i ova žena došli su, nakon nekoliko godina zajedničkog življenja, do tačke kada im se čini da se pred njima ne otvara nijedan put. Po tome oni podsećaju na kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog fragmenta, što im, naravnu, ne olakšava neželjenu, zlokobnu situaciju. S obzirom da mnogi ljudi bolje razmišljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno, u okviru zadate slike, možda ih treba opisati. Svakako, videti ovde znači predstaviti u sebi, što podseća na teorije o holografskoj strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za sada je dovoljno reći sledeće: on je visok, a ona ne; njegove oči su plave, njenesu u senci; krajevi njegovih usana iskrivljeni su naniže, što njegovom licu daje uvek isti podrugljiv izraz, dok su njene usne od one vrste koje se nikada ne primećuju; oba nosa su uglavnom pravilna; njegove obrve su, po prirodi stvari, čupavije od njenih, iako na njene utiče i to što ih ponekad, pred ogledalom, čupka bleštavom pincetom (za to vreme, sve vreme, vrhom jezika pritiska gornju usnu); njegovo čelo je slično njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim karakteristikama koje se na njegovom ne uočavaju; i konačno kosa (a uši, a uši?): njegova je kratka, nedavno podšišana, s blago istaknutim zulufima, dok je njena ravna, svetla, duga gotovo do ramena, razdaljena po sredini.
Soba u kojoj sede. Ukusno nameštana, svetla, prozračna, kao i ceo stan. Lako se može zaključiti da u njoj žive ljudi koji se vole, iako bi nešto od toga — bar kad su u pitanju ovaj muškarac i ova žena — trebalo staviti u prošlo vreme; ako ne život: onda ljubav. Stan je načinjen od čvrstog materijala i nesumnjivo će nadživeti svoje stanare, čitaoce ove priče i mamlaza koji ovo smišlja.
Način na koji sede. On je opušten, zavaljen u fotelju; ona sedi prekrštenih nogu, povremeno češe levo koleno.
Sve nam to ne odgovara na pitanje koje oni postavljaju jedno drugom: Zašto ljubav? Stvarno, zašto ljubav? Ali sada je prekasno, sve je već odavno rečeno, preostalo im je samo da tako sede, svako u svojoj tišini, i da se prisećaju trenutaka kada im je tišina bila zajednička. Muškarac bi, doduše, hteo još nešto da kaže — zatežu mu se mišići oko usana, podižu obrve — ali ubrzo se sve vraća na svoje mesto. Žena, ako se uopšte nečemu nadala, više se ničemu ne nada. Nije trebalo ni počinjati ako se u daljini nije nazirao kraj.
***
Kad malo bolje razmislim, kaže moj prijatelj, najbolje godine naših života proveli smo naduvani.
Dok to govori, vešto mota džoint od tri papirića. Sedimo na obali reke, veče je, iznad nas dopiru glasovi šetača, lavež razigranih pasa. Našli smo se da bismo probali prve plodove ovogodišnje žetve, da proverimo kako se kolumbijsko seme primilo na sremskom tlu.
Moj prijatelj mi dodaje džoint. Liznem prst i ovlažim nepravilno sagoreli papir. Trava je još mlada, nedovoljno osušena, i u ustima ostavlja opor ukus. Uvlačim još jedan dim, potom mu vraćam džoint.
Pitam se, kaže moj prijatelj, dokle ćemo ovako?
Uzimam ponovo džoint. Zauvek, kažem mu.
Moj prijatelj kaže: Pre neki dan jedna devojka mi je rekla da ću duvati sve dok ne odrastem.
Ako je u tome stvar, odgovaram, ne smeta mi da večno ostanem mlad.
Ne mlad, ispravlja me moj prijatelj, već infantilan.
Trava je već počela da deluje. Osećam po tome kako pratim približavanje i udaljavanje džointa. Onda s druge strane čujem krik neke noćne ptice. Onda počnu da mi se suše usta. Onda moj prijatelj kaže: Ej, vidi ono!
Osvrćem se. Šta to? pitam.
Ništa, kaže moj prijatelj, učinilo mi se.
***
Problem je u tome što, čak i kada bismo mogli da zamislimo postojanje objektivne priče, ne možemo nikako da pretpostavimo postojanje objektivnog čitaoca. Napisana na jedan način, priča se čita na bezbroj načina, pretvara se u bezbroj sličnih, ali ne i istih priča. Naša jednostavna ideja pretvara se u zamršenu strukturu iz koje ne vodi nikakav izlaz.
Ili nešto drugo: ideja Salmana Rušdija da je pisanje jedne priče neka vrsta cenzure, s obzirom da onemogućava pripovedanje bilo koje druge, svih ostalih. Iz čega proizlazi da i govorenje predstavlja neku vrstu cenzure, sprečavanja iznošenja bilo koje druge misli. Reći jednu reč znači sputati sve ostale.
A tišina? Da li tišina otvara sve ono što govor zatvara?
Znatiželjan čitalac: »Zašto onda ne prestaneš da pišeš, nego nastavljaš s ovim dosadnim, fragmentarnim tvorevinama koje nemaju ni glavu ni rep? Zašto ne budeš bar toliko pošten?«
David Albahari: »Zato što sam kukavica. Zato što sam povodljiv. Zato što sam slab prema sebi. Zato što pomišljam da ću ipak uspeti da izrazim neizrecivo. Zato što volim ono što pišem. Zato što, itd.«
Književni kritičar: »Sve se raspada u Albahariijevoj prozi — struktura, fabula, jezik. Fragment je koherentan, ali samo zbog toga što je ukočen, zamrznut, sleđen u svom mirovanju. Paradoks Albaharijeve proze jeste u tome što se kreće ne prekidajući svoje osnovno stanje mirovanja.«
Prodavačica u trafici: »Kako ste, komšija? Kad će nova knjiga?«
I slično.
***
A odgovor je prost. Treba pisati male, jednostavne priče o običnim ljudima i još običnijim događajima. Na primer, o starici koja, dok bere kupine u šumi, nalazi malo dete, devojčicu, uplakanu i sasvim samu; starica je odvodi kući, zahvaljuje se bogu što, eto, i ona napokon ima nekoga; devojčica raste i pretvara se u prelepu devojku; dolazi lovac; starica primećuje kako devojka odjednom počinje da muca; lovac se smeška kroz paru koja se podiže s tanjira juhice pred njim; starica izlazi, kobajagi da donese još drva, a vraća se sa sekirom koju prvo zabada u široka lovčeva leđa, a onda, posle kraćeg razmišljanja, u devojčino naborano čelo. Kraj priče.
I nije ti neka priča, kaže moja žena.
Pretvaram se da je nisam čuo. Ona je već toliko puta poremetila tkivo mojih priča, da počinjem da je osećam kao mračnu pretnju.
Ali žene umeju da budu uporne. Tako i moja. Ona kaže: Nije potrebna neka velika pamet da bi se tačno shvatilo ko je ko u toj tvojoj priči.
Uvek postoji neko ko zna bolje od vas. Stoga je pitam: Ko je ko, reci mi!
Ja sam lovac, kaže ona, devojka je priča, ti si starica, a sekira je sekira. To što si sebe naslikao kao staricu odaje još nešto: tvoju svest o stvaralačkoj impotenciji. Koja je verovatno blisko povezana sa seksualnom impotencijom.
Zar zaista misliš da —
Ništa ja ne mislim, oštro me prekida moja žena. Ja samo čitam ono što ovđe piše. Tvoja priča vrvi od strahova: strah od stvaralačke nemoći, strah da ti se više neće dići, strah od lošeg suda kritike, strah od svih strahova...
Ali to je samo nacrt za priču, to nije prava priča, kažem. Što je moja poslednja odbrana.
Ona je neumoljiva.
Pokušavam ponovo: Draga, kažem.
Ona odmahuje glavom i prilazi prozoru.
Preko njenog ramena vidim tragove jeseni: požutelo lišće, kestenove, čisto nebo, tegle s ajvarom na susednoj terasi. Nekada se o nekim stvarima može dugo razgovarati; nekada je sve uzaludno. Istina je, kao i uvek, na sredini, na pola puta. Odmeravam rastojanje između moje žene i mene. Mali je naš stan, ograničene su mogućnosti, krhka je arhitektura ljudske duše. Uostalom, ko zna da li se odnos između dva bića može predstaviti linijom na kojoj je tačno ubeležena polovina puta? Čak i ako pođemo jedno prema drugom, možda ćemo krenuti različitim paralelnim linijama, možda ćemo se mimoići na tračnicama sveta. Ostajem gde sam. Malo posle, moja žena se zakašlje. Njen kašalj je suv, hrapav. Dobro bi joj došla čaša vode, neki aspirin. Ona kašlje ponovo. Dugo. Što je još jedan trag jeseni.
5.
(Epilog)
Jednom sam vodio ljubav sa ženom kojoj su obe ruke bile u gipsu. Povremeno ih je spuštala na moja leđa, povremeno na čaršav, povremeno podizala iznad glave. U svakom slučaju, njihova nepokratnost je tvorila čudnovat nesklad s pokretima njenog tela, što nam je — ili bar meni — davalo poseban podsticaj. Kao da je ljubavni čin trebalo da spoji nešto što je razdvojeno, da oživi nešto što je — bar prividno, bar privremeno — mrtvo. Drugim rečima, ponadao sam se da će se sve ono što njeno telo upije u našem sjedinjavanju proširiti nekim nepredvidljivim putevima, i da ću sa same tačke vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se pomiču prsti.
Naravno, ništa se nije desilo. Prsti su joj ostali nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu — tamo gde ga je presecao gipsani zavoj — drži gutljaj vode.
Posle sam joj pomogao da se obuče. Pridržavao sam je dok se uvlačila u farmerke, zakopčao joj prsluče i košulju, a onda sam dugo tražio papuče ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu.
— Najgore od svega — rekla je — jeste to što zbog ovoga (podigla je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu da pišem.
Nisam znao da je pisac.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja je bila i njena radna soba. Na stolu je stajala pisaća mašina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka šolja s raznobojnim olovkama.
— Pokušala sam to da objasnim svojoj mašini. Da ti pokažem.
Ustala je, odgurujući se laktovima od naslona fotelje, i prišla stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okreće, sela i zagledala se u mašinu.
Dugo smo tako ostali.
Mašina je bila stara, jedan od već zaboravljenih »olivetijevih« modela, ali je neko o njoj brinuo. Nigde prašine, masnoće ili gromuljica od papirnih vlakana. Na površini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik.
U međuvremenu, u onom području neba koje je bilo omeđeno ramom njenog prozora, svašta se dešavalo. Prvo su proletela dva balona, potom mlažnjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda su počeli da se gomilaju oblaci, što je izazvalo pravi metež među lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg do donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.
— Ako tražim pravo osećanje — oglasila se žena — onda je to griža savesti.
Do tada sam već bio zaboravio o čemu razgovaramo. Mesečina je počivala na podu kao ustajala barica.
— Kada pomislim na sve priče koje su u meni i koje zbog ovoga (ponovo je podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapišem, osećam se kao zločinac. — Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju prešla preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su klonula na gumeno uzglavlje.
— To je samo stoga — rekao sam — što pisanje izjednačavaš s vrlinom.
Bila je to prva rečenica koju sam izgovorio otkako sam ušao u njenu spavaću sobu. Nije joj se dopala.
— Ako te udarim ovim gipsom — rekla je — otkinuću ti glavu.
Delovala je uverljivo. Već sam mogao da vidim kako mi se glava kotrlja po podu, preko prosute mesečine, i zaustavlja se ispod njenog radnog stola.
— Nisam tako mislio — rekao sam.
— Nego kako?
— Pisanije se ne može povezivati jedino s čistotom. U njega ulaze izvesna neodlučnost i neverica, onda strepnja, pa neki od mračnih aspekta duše. Pisanje je ravnoteža a ne kvarenje balansa između dobra i zla.
Uzbudio sam se i mlatarao mukama, čime sam verovatno hteo da pokažem svoju nadmoć nad njom. Njene ruke su i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, počivale u njenom krilu.
— Grešiš — rekla je. — Pisanje je kao hodočašće, a hodočašće je kao uspon. Svejedno je šta je to: brdo, merdevine, stepenice, tobogan. Možda je najbolje da to zamisliš kao uglačani tobogan uz koji se penješ, dok ti noge svaki čas gube oslonac. Pisanje je planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozničavo traganje za i najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mračne dubine, razmene duše s đavolom, kopanja ispod nivoa mora. Priča nije jezik niti sintaksa, a još manje tišina; priča je spokoj po završetku hodočašća. Ono što razmenjuješ s čitaocem jeste osećaj smirenja: možda si ga uzbudio, možda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono što mu na kraju daješ jeste tanani osećaj mira, činjenica da je neko, negde na svetu, razumeo sreću ili bol. Razumeš?
Razumeo sam, ali nisam želeo da priznam. Negde u njenim rečima naslutio sam aluziju na moju naklonost metaproznom iskazu i osetio kako me obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao da ona, kao pisac, može da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao građu za ono što piše — šta ona, u stvari, piše? — činila me je nesrećnim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene nepokretne prste.
I tu bi priča mogla da se završi. Od mnogih mogućih krajeva najbolji je svakako onaj prema kojem se pisac (muškarac) vraća kući, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i počinje da prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan osećaj ravnoteže, ponegde maglovit nagoveštaj tajne, ali nigde spokoj. Otpor koji je osećao prema rečima pisca (žena) počinje u njemu da jenjava. Negde u dubini duše — ne, on briše tu rečenicu, kakva duša, kakvi bakrači! Dozvolio je da ga zanese vlastiti književni lik, i još dopušta da mu drži lekcije iz pisanja. Sve je trebalo da bude mnogo jednostavnije: pisac (muškarac) nije smeo da dozvoli drugom piscu (žena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona, poslužio neknjiževnim sredstvima. Pri pomisli na svoju pomisao pisac (muškarac) se zadovoljno smeška: postojalo je nešto u kakvoći kože tog pisca (žena) što bi ga sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zašto orada oseća izvesnu nelagodnost kada se seti izrečenih reči? Zato što je ona ipak bila u pravu. Na tren on okleva: možda bi reč ipak trebalo da zameni rečju možda? Pisac (muškarac) podiže ruku prema telefonu i okreće broj drugog pisca (žena), ali pre nego što bilo šta uspe da kaže, čuje njen glas: »Znala sam da ćeš zvati.« Prekrasan kraj. Koji se raspada onog časa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav poduhvat. Previše je redova koje bi trebalo da obriše, a pritom mu ništa ne garantuje da neće obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on čvrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost koja se doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (žena) je bio u pravu: spokoj je jedino osećanje vredno našeg truda. Stoga se on saginje, žuri da sto pre izbriše ono što je stvorio — sebe, mene, vas — i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smrt.
