NAGOJENI
Zaškripi u brižljivo
odsviranoj etidi
predjutarnja bol dušna.
Odudari dugme u
brzini zašiveno svrsi
da posluži.
Ima li nas, majko-pogurnice,
pod rukama koje samo
vodu i brašno pamte?
Ovako dičnih na prolaznost
prašnu.
Pred vratnicama u pelin
obraslim, sladi kapajuće
u očima dogorevaju.
Ima li nas, majko-praštalice,
u gladi jednotrpeza tvojih?
Nas, sujetom nagojenih.
SRCE U PETI ZA ODJEK NE ZNA
U ovoj se odaji vernost porodila,
tiho i lako kako to prekovideći
nagoveste.
Za njom su, podjednako lako, došle
tegobe opstajanja ispunjavajući misao
podmitljivošću samoobmane.
Ranojutarnjoj oštrini ne zameram –
primorana je mlečno da ojača.
Ovo je put kog se slabi odriču
vosak stiskajući, bilje mrveći,
nasumice prskajući blagoslov
neverovanja:
srce u peti za odjek ne zna.
Unakrsna je ovo borba teška
za one koji bi da se pobedniku
umile...
Otkad se ovim imenom zovem
teško gutam, olako sečem.
Poznaješ me bolje od dojilje majke,
koja mi odbijanjem lepotu gladi
pokaza.
Dopireš tamo gde se vidici u
grumen stapaju, na kišu se ljuteći
što visoravni srž kamenu podari,
jedinu koja me uspravnom održava.
PO ROĐENjU
Dan se prikrade,
na nevidljivo se svedeš,
a džiklja i goropadi sve
oko tebe.
Sričeš, mucaš, vičeš,
učinilo ti se.
Sve što jeste u bivalo stane,
u njemu maslina sa lozom
vrežari.
Male boli vremenom nauče
da se smeju.
Velike su s tim rođene.
OVAKO IZGLEDA OPROST
Pre no što su brojevi
uneli zabunu u osmehe i reči,
postojali su Nota, Ugljen i Suza –
mernici istine.
To vreme je moja očekivanja
zarobilo.
U dosluhu sa oslikanim čizmicama,
karnerima i prah-šećerom,
reših da te sačekam.
Ne u zamagljenim oknima
odustajućih,
ni u prolazima koji kriju
prosjake ljubavi,
već otvorenih kapija milosrđa,
tavni pepeo zbilje da razveješ.
BESMO
Dodir sanjah, a usne ti iz ramena
izrastoše, ramena mojih što pamte
podrhtavanje i uzdržaj.
Zaboravna, okna odškrinuta
ostavih da se bliže mislima projaviš,
ruj obraza zaludan ne bi.
Snevah, a možda se java uzjoguni,
nas posmatrače
projektovane budućnosti na izmaku
suludog veka koji davno prorokovahu.
I snev beše maglenim očima, što
čekaše da se zamasima nauče
na bedrima nemanja, kao da
želja načine utaženja poznaje.
I besmo grumena izdančanost, davno
pre plodorođa.
NEDELjIVA
Naša su sećanja stolice
razdvojene pred molitvu nedeljnu.
Prolazi u kojima mimoilaženje
izostaje, kriju znakove
upornih tragača izgubljenog
vremena (i nas u njemu).
Iz ramena mrazovac prkosi
nežnosti koju sam krišom
uspela da ušijem.
Ne želim, a nastavljaš se presahlim
koritima na grcavo predanje
onakav, kakvog te prećutno na
uzglavlja prizivaju napuderisane
kćeri razbibrige željne.
Sklupčane tuge ni sa kim ne delim;
razvetrenost ih nemirom priziva.
Možda maloj budućnosti nikad
ne dorastemo.
POVRATNICE
Delić je ovo
koji se nigde ne uklapa,
ubačen greškom među
pripadajuće nekoj
zabavnoj igri o pobedama
za dlaku.
Otvor ka šumama za
lov neopreznih vila
pamtilica iz vremena koje
do knjiga nije dospelo.
Buđi zahvaćeno odmorište
onih koji stud toplinom
proglasiše i, tako ugrejani,
osmehom zavijanje gladi
pred napetim dugmadima
primiruju.
Možda je ovo poslednje
gugutanje ptica-povratnica
na terasi koja je zaboravila
kako se plače, udarce vetra za
milost proglasivši.
U ODBRANI
Vučem dan na lakovanim
potpeticama, pitaš me
kako mogu pričati ljudima
o bežanju pred licem ljubavi
i sakriti budnost saznanja
da nisam
platno tvog oka?
Mi imamo čudne pristupe
nežnosti, ja sporo prevrćem boli
da mi duže traju, kroz njih tvoje
nikotinom izjedeno ždrelo poprima
ukus vanile. Zajmim te od sutra
da preživim mrak na zupcima
bez ulova.
I čekam da krevet postane
jedro za plovdbu mrtvim morima.
Ti, skitalicama ne odolevaš,
u mrak se odlivaš i ćutiš me
sa mrzovoljnim udarima vode
na pristaništu.
Isuviše zemlja za tvoje vetrove,
posrćem kao nepobeđena mušica
uporno se oko čaše vrzmajući.
Imena nemogućnostima dajem
zvučna, nedosećajuća, ljepljiva
poput laži da ovakve nema u kraju
početka kojim se podičili nismo.
Kao da ne boli, kao da me ne briše
sa naličja ženstvenosti tvoja ispružena
ruka u odbrani od dodira.
NA VEKE
Gnojno katkad na drenje
zaliči, nezacelne rane
otrovom melemiš.
A, jad se smrtni pod
krovom verja sa telom
bratimi.
Katkad se danjem pokloniš
svetlu kao da mračje
pred žiškom strepi.
A, klupko tavno,
svemrsja klupko,
pod tvoje se vlasi utka
na veke.
BEZ CVEĆA
U zalog mu je ostao džepni
merač vremena koji bi,
u dosluhu sa zidom, poneko
sećanje uspevao da preskoči.
U posebno dobre dane,
otkucaj bi do susednog
ragastova dobacio.
Na njemu su za šaku opstanka
grlaši oprez krčmili –
tu je zrno odluke začeto:
jedno će drugom granu odseći,
leta radi.
Od tada, putokazi između dva
vremena hramlju tiho,
bez cveća.
Iz knjige Kap na suš
Piše poeziju, kratke priče, bavi se prevođenjem i pisanjem književnih osvrta. Diplomirala na katedri za ruski jezik i književnost. Poeziju je objavljivala u mnogim časopisima: „Književne novine“, „Književni pregled“, „Balkanske vertikale“, elektronskim časopisima „Zvezdani kolodvor“ i „Društvo živih pesnika“ gde su dve njene pesme prevedene na engleski. Pored toga njena poezija je prevođena na ruski i na bangla. Na konkursku Čukaričko pesničko proleće (2014.) osvaja drugu nagradu za najlepšu ljubavnu pesmu. Iste godine iz štampe izlazi njena zbirka pesama „Bezvremeno“ (izdavačka kuća Draslar). 2017. godine učestvuje u zborniku Bojićevog poetskog kutka jedinstvene i najposećenije pesničke tribine u nas. Živi i stvara u Beogradu.
