Rubovi, Petar Miloradović

Rubovi, Petar Miloradović





Šta te privlači tom mestu, 
gde trule stare konzerve, 
meke kao plućno krilo.

I stablo oraha je, 
energija zemlje, 
gravitacije.

Masivan spomenik heroju, 
siv sa crnim krstom, 
ukrašen izvijenim slovima, 
golubijim perom. 
Sa česmom upotrebljenom umesto večnog plamena.

Tu gde je magla 
i isparenja traju, 
seme javora leti.

Zeleni kamen ugrađen je u zid, 
složena zbirka zvukova i varnica.

Popodnevno je svetlo 
i mlinovi;
šuma brestova, 
most iznad provalije.

Objasni zašto nosiš u džepu 
lek u tabletama,
brajevu azbuku za reči 
ravnomernog rada srca.

Zašto stalno osluškuješ i vraćaš se, 
pitam,
ne vadiš puščano zrno
iz poruba nasleđenog kaputa. 

Oblačiš nekog sebe. 

I kada odeš drugde 
širiš beležnicu,
mere za šivenje prsluka, 

kačketa i šešira;
spisak na kariranom papiru: 
filc, vuna, truba čoje;

odmotavaš zlatast kalem konca.

Zveckaš staklenim nakitom, 
mineralima, tirkizom,
brojiš rubine... 
poštuješ rubove.

Granica je za tebe
ipak na mestu visokih rogoza, 
isušene močvare,
spaljenih plastičnih ruža, 
zvučnih slika,
voća u izobilju,
pošljunčanih staza, 
brda, talambasa.

Zaokupljaju te pretežno krovovi, crep, 
kaligrafija,
plamteće cveće, loza, 
lovor, gorčina.
Govoriš
i trpiš vatru alkaloida, elemenata, 
izložen,
sam usred tih polja.


Rubovi, KCNS, Novi Sad, 2018.

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".