I KO JE ONAJ TREĆI
Šetao sam lagano od Eparhije Timočke
do Pozorišta, pored Džez kafića.
Imao sam napad astme. I
metafizički strah od smrti. I
kjerkegorovsku impotenciju.
Kad osetim glad, kupim burek i jogurt. I
jedem dok vetar kovitla kese niz ulicu. I
pas stoji pored kante za đubre i
dvoumi se da li da laje av-av ili vuf-vuf i
da li da reži na kese ili ljude. I
promakne mu mačka
dok ga muči autocenzura. A žena i
ja kupujemo pomfrit i
hleb od spelte, i
ulični muzičar na gitari
svira melodiju iz Trećeg čoveka i
ko je uistinu onaj treći što korača pored nas?
PISMO OCU
Kad sam krenuo na ekskurziju
napisao sam ocu pismo ne vraćam se
razdeli moje ploče ortacima
zadrži gramofon slušaj one svoje gubitnike
Kad smo stigli u Sarajevo gledao sam
panoramu grada naglas sebi izgovorio
pogledajte ovaj grad ponovo će biti Valter
i otišao sam na šišanje
Kad se kretalo prema Sutjesci
zaustavio sam autobus da pišam
bilo je hladno u jednoj ruci cigareta
drugom sam usmeravao mlaz
Svitalo je u Dubrovniku mediteranske mačke
su čisti metafizičari posmatrao sam
njihove pokrete učio se mudrosti
volim uzaludan nauk
Obesio sam se na Plitvičkim jezerima
u tihoj šumici na mestu gde se trideset
godina kasnije zapalio tenk u kojem sam
mogao biti samo da nisam shvatio kako
u čoveku najpre sazri odluka
a potom dođu obrazloženja.
KLAK
U autobusu otac majka tri ćerke
od kojih najmlađa skriva svoju bolest
Brutalni iskaz o strašnoj stvari
koja se ne da popraviti
Samo malo strpljenja, poneki putnik
možda razume smisao dolaska
u grad nalik lošoj scenografiji
U staničnoj kafani igra se bilijar i
najmlađa ćerka zastaje da pogleda
nekoliko završnih udaraca.
Klak, kao pucanj u čelo koji je čula
najpre u snu a potom izlazeći na dvorište
gde je klečao njen verenik i
klak licem pao u blato i kokošiji izmet.
Stvari se uistinu mogu samo pokvariti
Možda i nije bolest taj košmar
u kojem peva na silu ne bi li prevarila
tragediju što treperi u vazduhu i
samo što nije ah čudovišta odlaze
na ručak i prespavaće popodne
