1.
Ljudi, braćo...
Zaista, zaista vam kažem, čudne su se stvari dogodile na drumu za Palm Springs. Jer, mesto ka kojem smo krenuli zvalo se Lončareva Njiva. Hipiji su ga već odavno pro zvali Akeldama ili Njiva Krvi. Ali, mi to tada nikako nismo mogli znati.
Bili smo, dakle, neupućeni u neke stvari koje će nas se opako ticati.
– Pogledaj – rekao je Virdžil Bak Maligen, skinuvši šešir. I zamahnuo je njim kao kada kauboj, s nekog brda, ugleda prostranstvo prerije. Uz sve ono obavezno yippee ki-yay.
Zatim je tim „fedora“ šeširom, opet teatralno, pokazao na uspavanu svetloplavu dolinu koja je strpljivo čekala da upravo ili iznova bude otkrivena, a s njom i čitav jedan novi svet i jedan izgubljeni narod. Bio je to već biblijski horizont i najpre sam tad pomislio na Mojsijevo obraća nje sinovima Izrailja: „Gospod Bog naš reče nam na Horivu govoreći: dosta ste bili na ovoj gori. Obrnite se i podignite i idite ka gori Amorejskoj i u svu okolinu njezinu, idite u ravnice i brda i doline, i na jug i na sve bregove morske, u zemlju Hanansku i na Livan, sve do rijeke velike, rijeke Eufrata.“ Uistinu, kao da je Nova Judeja nicala pred nama. Ona nas je, zapravo, i čekala, gušeći se u suncu i prašini. Ta izmeštena Judeja. Taj šnit Amerike.
Ulasci u pustinje doista se čine lakim. Ali, o izlascima iz njih, o tome se priča, jedino se o tome govori.
– Čudesno sve ovo izgleda, zar ne? – rekao je Virdžil Maligen, osmehujući se s nekim strahovitim samopouzda njem. Od takvog pouzdanja moraš malo i da zazireš, pa da ga poštuješ. Ali, predeo je bio uistinu krasan. Ne sećam se da li sam to glasno izgovorio.
U daljini su se, kao kroz pleteni zastor, nazirala svetla brda i putni prevoji. Trava je u ravnici bila već sasvim suva, mada su onde, u blizini, u dolinama, proticali mnogi potoci, koje su, zavisno od prostora ili plemena, nazivali različi tim, mahom indijanskim imenima. Narod Jokata je neka da živeo ovde. Upravo kao što su tu nekada živele i stare, velike šume, stoletna stabla, skoro prašuma, ali danas više ne. Krupne vretenaste žile ili truli odlomci panjeva mogli su se još tu i tamo videti u zelenoj, raskvašenoj zemlji koja se lagano ugibala pod nogama. Nešto dalje, ogromni kameni blokovi ređali su se ka jugozapadu, stvarajući oblik stenovite strele koja ukazuje na pravac jezera. Tamo se nalazila i neka, odista čudna, pradavna nekropola. Groblje zmija, tako su to prozvali. Niko nije znao ko bi mogao dići tе kamene gromade i obrazovati ih na takav način, te ih postaviti na vrhu brda. Starost tih ploča bila je, kažu, oko dve hiljade godina.
– Ovde mora da stanuje neka slepa drevnost – više za sebe rekao je Maligen, posegnuvši za lepom i ukrašenom futrolom od zmijske kože koju je nosio u unutrašnjem džepu sakoa. Iz nje je izvukao jedan veći džoint. Ukusan džoint, i prilično jak, pa još i drzak, razume se.
Suk, suk, suuuk, suuuki, suuu!
Duboko je uvlačio dimove, dok mi napokon nije predao, klimajući glavom gore-dole, tu goruću štafetu. Moj saputnik je i po ovako vrelom danu bio vrlo uredno odeven: izgledalo je kao da je upravo iskočio s platna nekog dobrog holivudskog noar filma iz pedesetih godina. Da, ja sam pored sebe imao izgubljenog brata blizanca Ralfa Mikera: to je onaj lud i težak tip iz Oldričovog filma Kiss Me Deadly. To sam mu i rekao, to, kako ima pogled i pesnice Majka Hamera, i počeli smo da se smejemo kao dva radosna kretena, dva idiota, naslonjeni na haubu crvenog„bjuika skajlark‘72“, a to su, verujte mi na reč i verujte, ako ništa drugo, samo to, najlepša kola na svetu. Nego, štos je bio u tome što je i Maligen, kao i Ralf Miker u filmu, bio privatni detektiv. Vic je bio i u tome što smo obojica bili ošinuti izvrsnim kanabisom iz Juke. Taj kanabis iz doline bio je nešto posebno. Možda delimično i zbog toga jer je bio opasno radioaktivan. Plutonijumske crvene čestice bile su razasute po tvrdim, zelenim i smolastim kupama tog veselog bilja. Takvu robu, hoću reći, ni Dejvid Krozbi nije posedovao. I dobro bi platio za nju. U pesmama ili novcu, svejedno.
Sada sam se smejao, misleći kako je sve u redu i kako je sve al punto, moj prijatelju, u ruci stežući bocu belog kalifornijskog vina, koju smo tog jutra usput pokupili iz nekakve skrajnute, skrovite vinarije, dugo posmatrajući periferiju Fresna, mrežu puteva koji su svi do jednog vodili u mutnu i zagušujuću svetlost dana. Nego, istina je bila i to da ništa neće biti u redu. Stajao sam tu, pred paklom, i trebalo je tek da otvorim te grimizne mesingane kapije i veselo ušetam u njega. Što sam uskoro i učinio.
Uleteo sam unutra, zapravo. I ne, niko me nije gurnuo.
Na istoku su nemo drhtale veličanstvene planine, ne uspevajući da dodirnu mlečnobele cirostratuse. Ti oblaci su, poput rastočenih brodica i barki, plovili visoko iznad vrhova, u drugačijoj sferi. Bilo je još snega pri plavim hrba tima gorja, na kamenim čelima. Sa radija u autu doletao je, i na momente se gubio, zvuk gitare Džerija Garsije. Pesma se zvala Dark Star. Prava stvar za pravi drum, zar ne?
Rekao sam: – Hoćemo li poći ti i ja, dok još uvek možemo... Upravo kako i idu stihovi iz Tamne zvezde.
Pa, hoćemo li?
Izvornik, istoimeni roman na sajtu Dereta
