Pariz, Teksas, Vladan Krečković

 

DELTA

U čamcu je neophodno mirovati
da bi naselja tekla pored nas
S krpljenih krovova
veze cure kablovima
od sela, do sela

pas nas prati obalom,

čim ga pogledam
nestaje iza trske,
linije utehe

Ograde, zidovi, prozori,
ramovi ikona
sve što kadrira prostor
vitraž je otpada.

Parabola satelitske antene

sa čijeg zarđalog dna

krave piju kišnicu,

orlovi se gnezde u bačenim

traktorskim gumama,
Javno vešanje riba

na seoskom trgu.

Deca čežnjivo gledaju 

kroz razbijene šoferke
jedino bi njih slušati divlji konji

Iste noći sam 

pred spavanje shvatio
ovde davljenje ne znači smrt
A potom sanjao 

zagrljaj,

dalekovode,
sebe

Sledećeg dana je

vodič Matej na koricama

mog dnevnika nacrtao
sazvežđe škorpije iznad Suline,
otvoreno oko svetionika
i ∆



SVE ŠTO JE REKAO RAMIREZ


Zamisli silu koja pokrene
podzemne vode u blizini rašlji.
Između obrva oseti magnetnu iglu.
Jezik više nije od pomoći.
Neophodno je pratiti sintaksu zenice.
Kroz tačku ući u samog sebe.
Videćeš obrise tuđih života,
noć kada su presekli telefonske linije.
U brdima neće biti bleska baterijske lampe.

Ne plaši se ako budeš ličio
na avet pored druma,
ničiji suvozač.
Čekaj svitanja i oseti
isparavanje glagola
sa usana, oslušni,
čućeš glas koji ponavlja:
Frost je pisao stihove
o mrazovima i šumama,
drveća su roditelji šibica,
uslediće požar na rubu
Manastirske šume,
konji koji nestaju u dubini smetova.

Dole, dole je jedini smer,
gde pašnjaci tužno ćute zimi
i panjevi liče na kutnjake.
Tu će te položiti na kolena.
Saznaćeš ko te je voleo
kada ti prislone
cev pištolja na slepoočnicu.
Izgovori moje ime
i gledaj strah na njihovim licima.
Gledaj dobro,
jer to su tvoja lica.

Tiho im reci: Ramirez.

Hibakuša

Avgust je oboleo od
fisije uranijuma,
u anamnezi je pisalo:
previsoka temperatura,
otežano disanje i truljenje tkiva.

Grad fotografisan
prejakim blicem.
Niko se nije smejao.
Udar je zgradama razbio zube,
beton ponovo pretvorio
u prašnjave staze
kojima su nekada odlazili ribari.

Povratni talas zbrisao je
kimono sa moje majke.
Zauvek joj tetovirao leđa
krvavim granama trešnje.

Nadomak okeana
molili smo za vodu,
bilo je moguće čuti
hlađenje kostiju,
šištanje čelika,
ključanje kože.

Prozori bez kapaka
uzalud su zurili u nebo,
nisu čuli jauk letećeg tramvaja,
sirene izletele iz vode,
zapetljane u telefonske dalekovode,
krljušt prekasnog upozorenja.

Iz nulte tačke Hirošime
niču krugovi,
moguće je stajati na izvoru reči:
hibakuša, onaj koji je preživeo brisanje.

Ja, Tecuo, hibakuša,
šezdeset godina sanjam
rendgenski snimak detinjstva,
kostur mališe u školskoj klupi.

Moja majka, Katsuko, hibakuša,
u kasno leto iz leđa joj
sa grana trešnje zriju plikovi.

Otac, Haruaki, hibakuša,
zbog poziva mrtvih riba,
hladne utrobe podruma.

Moja žena, Eno, hibakuša,
još jedan slog u imenu
i sigurno bi izvršila sepuku.

A moj brat,
zauvek ostao samo Icuo,
na pirinčanom polju
izbledeo pod bleskom drugog sunca.

Sat vremena pre konferencije
Enola Gay titrala je sa zvučnika.
Kad je rerna iz pozadine
upozorila da je gotovo,
pekar je morao da požuri.

U tišini sam se suočio
sa čokoladnim mafinom,
minijaturom košmara
i bez reči pokazao na flašicu vode.

Ožiljci na emulziji

Kada smo brat i ja
bili klinci,
otac je fotoaparat
repetirao kao pištolj.

Nije znao da su sećanja
meci bez baruta.

Portret moje majke u visokoj rezoluciji

Sećaš li se sirene trajekta
nadomak Tasosa?
Jutro je značilo tvoj zagrljaj
dok je kroz prozor kabine
ostrvo narastalo kao kolač.

Sinoć sam gledao fotografije.
Na njima si još uvek
devojčica u visokom bilju,
na tvom licu
nema tragova grubosti,
straha od otvorenih vrata ormana.

Svaki put kada vidim pse lutalice
setim se vreće kostiju u kuhinji.
Komšije su mrzele kada si ih
pred kapijom ostavljala
pored činije sa vodom.

Oduvek si više verovala
proročanstvima nego
zakonima prirode,
govorila da su tvoji snovi
čekaonica za mrtve.

Trideset i jedna mi je,
krajnje vreme ni za šta.
Moje telo prati takt
tvojih drhtaja, privlači me
sve što ne mogu da imenujem.

Fotografije su sklone demenciji,
jedino digitalni bog pamti zauvek.
Napravio sam tvoj portret
u visokoj rezoluciji,
Nagnuta nad radijator,
gledaš kroz prozor.
Suočena sa snežnim jutrom
strpljivo govoriš:

Uvek imaš pravo da odeš
ali nikada ne zaboravi brata.
I pažljivo posmatraj
groznicu Mesečevih obraza.
Mladost je buncanje,
budi svestan svoje mržnje.

Anima, kretanje betona

Sve mi se češće priviđa
žena čija kosa dodiruje
cev prečnika devet milimetara.
Kaže da će mi pokazati
drugačiju vrstu samoubistva.

Epizode bez sna su duže.
Potreba za hodanjem
postaje neizdrživa.

Nikada nisam pregazio
nešto toliko veliko
kao što je grad,
ulice u kojima sve šetnje
podsećaju na odlaske
i gde svetla nisu putokazi.

Neophodno je pratiti
kretanje betona,
mogućnost upisivanja
sopstvenog imena,
čvrstinu koja lomi zube.

Posmatram
pucanje kože zidova,
armaturu iz koje raste
novo telo grada,
monohromatski lik anime
na naslovnim stranama.

Huliganka.
Ratna zločinka.
Diktatorka.

PARIZ, TEKSAS

Telo mi je umorno skladište,
prostor u koji ne mogu
da stanu sećanja.
Kamp prikolica i zvonce za krave

vezano oko članka tvoje noge,
dok si iznova u snovima
gola bežala drumom.

Postoji još jedan Pariz 

nadomak pustinje.
Njegova površina je
četiri godine hoda.
Vreme dovoljno
da kičma postane
napuštena pruga,

sećanja stanu
na osam milimetara trake,
zbog čega te pamtim
samo kao ožiljke
na emulziji kasete
ugurane u usta
video-rekordera.

Kada smo sinu 

dali ime Hanter
nisam znao 

da ću te loviti
tragom brojeva 

bankovnih računa.

Postoje ljubavi
nalik na veliki prasak.
Njihov epilog stane 

u jeftin telefonski poziv,
crnu rupu slušalice.
Takvi monolozi su različiti,
ali uvek počinju rečima

Znao sam te ljude,
to dvoje ljudi.

Avgust, još jednom

Sumrak se oštri na sečivima borova, 

opet će proburaziti stomak horizonta. 

Samoizdaja dana,
kad svaka prostorija u stanu 

postane čekaonica. Ubeđen si, 

radio će se uključiti sam od sebe,
zatrpati prostor vestima o odlascima.
Polako prilaženje prozoru 

suptilna je metafizika,
proveravanje, tek ponekad i čekanje, 

posebno sredinom avgusta, 

kad zjapi sparina dana
poput usta senilnog starca. 

Znak da postoje sećanja,
ali sve je manje reči i šta ćemo sada? 

Pod takvom kosinom svetlosti 

nekada sam se tokom sličnih dana
polako pripremao za polazak u školu.
Igla na vrhu šestara, 

kakofonija slova u čitanci.
Danas strepnja 

ostavlja drugačije tragove,
jato ptica u plavetnilu noći, 

svi ti kljunovi i krila,
tačke sa zarezom, 

nizovi kodiranih poruka.
Ima još parova, 

video sam na tuđim selfijima,
već je noć i njihovi prsti

nerazmrsivo se prepliću.
Više ne brinem za predmete, 

iz njih će iscuriti senke.
Avgust je lavirint, početak fuge. 

Kao da je interventna krenula
prema mojoj adresi. Dojava. 

Isuviše mirne komšije.
Daljinski bez baterija. 

Buket tupih olovaka u plastičnoj čaši.
Tvoja majica 

na najvišoj polici ormana.
Treći je avgust kako je nisam oprao.

P.S.

To nisu sećanja 

već prostor nalik na Rusiju.

Kompozicije vagona
i bare motornog ulja
pod šarlahom snegova.

Ljudi na stanici u pristizanju,
oduvek i neprestano ništa.

Moja ljubav –
signalna baklja.

Gori,
gori još jače

i nema te.