(iz zbirke eseja “Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja”)
Falsifikat
bi, u slikovito-slovnom pratekstu, bio sagledavaočev hitni odabir upravo
onog “manje bitnog” ideografa koji, budući značenjski izolovan,
zaustavlja tok njegovog daljeg lančanja, – tok na koga svi drugi
ideografi, poput sakupljeno-razasutih listova Knjige, obrisno ukazuju. Tek kada
bi neko iznova rešio ovaj tanano tekstualni grafikon (up.
božansko-animalni Lavirint; serijalnu Fotografiju*),
i to na način da novoizneto rešenje ne odgovara više kolektivnom pamćenju
njegove prethodnice, moglo bi se govoriti o artističkom falsifikatu.
“Kraj” knjige je “početak” pisanja. (...)
Utoliko što je Hegel u isto vreme i “poslednji” filozof knjige i “prvi”
mislilac pisanja, u njegovom Sistemu (nužno) postoji pukotina. Ovaj rascep
raskida apsolutno zaključenje i subvertira represivni totalitet. (...)
deridijansko pisanje ukazuje na dekonstruktivnu a/teologiju s onu stranu
dekonstrukcije teoligije. (...) “Novo” ne može, mada mora, biti upisano u reči
“starog”.
(M. Č. Tejlor: Pisanje Boga)
Vremena (nepoznatih svetova) ima najmanje
koliko i bivstvujućih bića, pa ipak je izvorno vreme/svet jedan. Kako? Da li tek na način himeričkog (praJedinog) subjekta koji je postojao “pre” razbijanja svetskog
ogledala ? Ili je taj paradoks moguće razrešiti i na sledeći način: pod
pretpostavkom da je pred-uvid jednog lebdeći samo-uspostavljenog subjekta u buduće, prazno a otvoreno
vreme (tačnije: – vreme u kome se svojstvo čiste neizvesnosti
preobražava u dodatnu dimenziju prostora – razuđenu gustinu
noćno-nebeske pozadine –), doveo do toga da taj subjekt isti, u
procesu vlastitog samoreflektovanja (hipertekstualnog proširivanja), bude i sam
najednom zaustavljen ? A zatim – putem svrnute strele svog projektovanja
u nepoznat prostor – zaključan u sebe; i to kao u onaj snop
razilazno-budućih obličja (up. zvezdanu konturu) koji
“ugušuje” čak i svog uobličitelja (Drugog; Razlučitelja): – upravo onog
koji ga je jedini i predodredio kao putokaznu sliku sveg daljeg (konstantnog
a preko-brojnog) zbivanja.
Tek na osnovu tog ne-prekidnog
zastajanja, sam svetlosni pra/zapis (prizor novog-i-starog, duboko-ponoćnog
neba) prelazi u jedno beskrajno zamršeno polje: – paradoksalni vid svog
postvarenja; – petlju oslobađanja jednom zamrle svetlosti; – živo-zazidanu azbuku reljefa, sazdanu od sveže-ureznih tragova onih svetlosnih
struna predela što teže da se periodično sele, od jednog do drugog
podneblja, usled čega one “već za mladosti umiru”. A taj se ritmički
samozaustavljan pra/zapis, međutim, obrušava na svojoj poslednjoj pregradi: –
tački osvrtnog zaokreta ka neistraženoj dubini sopstvenog, uvek već iznova
mogućeg, pretumačenja. Otud i nema beskonačno linearnog vremena kakvo bi
nadživelo smrt pra-bića (“mačke”-svevidioca) – kao što nema ni beskonačno
kontinualnog teksta zakonika, koji bi zbrisao mesto rođenja želje za
sveopšte-uskrslim postajanjem (kroz “novo” pisanje), a što inicira od subjekta
nezavisan (tek skupno rezultujući) dah zakonika.
Time je sam pra/zapis kadar da se u svakoj
svojoj tački (podjednako intenzivno) priseća na nepravdu učinjenu vrhovnom pisatelju – odnosno, duši (još sebe-neobezličene, noćno-nebeske)
pisaljke. Jer, u pitanju je to da je neko pra-biće sebe-vidstva, u
odmaknutoj dimenziji vlastite budućnosti (– biće koje ipak nije našlo
smrt u sopstvenom ogledalu, uspevši da ga svojim poslednjim dahom “prelomi” te
izmetne se u njegovo prazno susedstvo –) bilo uskraćeno za
krajnosni efekat sebe-vidstva. Jer, pri tom je to njime istrgnuto krilo ogledala, kao vid drugog povratka
njegovog u poslednje pri-sebljenje, osa vaseljenske poluge (up.
“konstanta odgovornosti”*/Bahtin),
– koja najpre posuvraća sve-isto u formi ne-istog; – pa tek zatim i njega
samog, kao jedinog vidioca toga o čemu je tu i reč, a iz čega on sam bejaše
isključen. I ono na taj put svog daleko-zaobilaznog prisebljenja pristaje ne
zarad onih još neupoznatih, iz svog zrcala moguće ispovrnutih; ne zarad
neposrednog izručenja sadržaja ovakve jedne žrtve samog sebe (kao pra-bića)
neodređenom (tek čekanom) mnoštvu, nego upravo zarad sprečavanja toga
da taj mahnito mu izleteli dar odmah i stigne
darovanima! odnosno, zarad toga da ovaj isti stigne najpre samo
jednom, prizmom “mačjeg” snoviđenja /još
u pred-vremenu/ odabranom /njemu-a/simetričnom/
Drugom: – dakle, onome koji je, u odnosu na završni pokret njegovog
samozrcaljenja, spram njega istog trajno-osamostaljena paralela; –
dakle, onome koji jedini može da
uspostavi, u vlastitom na-tronu-poljuljanom umu,
glorifikaciju ponora
neizvesnosti, princip nesvodive drugosti koji mora da
se skriva, da bi to bio; – dakle, onome koji jedini može
da uspostavi jedno pomično, u-sebi-reflektujuće među-tlo – za duboko skrovit susret sebe-kao-Drugog sa onim
pra-Odsutnim, koji ga je takvim jedini i imenovao/anticipirao, i time sebe
povratno odredio kao Ja-u-Drugosti. I
tek to bi bilo ono svemu premostno tlo /”skela za umrle”, hiperborejski
uzlebdelo “ostrvo blaženih”/, “uzglobljeno” usred ambisa dvostrukog
vremena /iz koga niču neizbrojni svetovi/ – a koje, kao jedinstvena
dolinska školjka /Utopija/, “razvija vreme u bezvremenost”* (H.
Broh). Zapravo, tek usled takvog jednog
zaprečavanja odaziva “novih” duša na eho ovom
prajedinom, zamrlo-samoniklom biću /majke
Muza, Mnemozine; Nimfe Eho/, ovaj Drugi /Orfej;
Narcis/ biva /kao
predobuhvaćen snom Pećinske Starice/ sapet
raskršćem dva suprotno usmerena vremena. Jer upravo taj čin njegovog udaljavanja u dvodelnu
samoću,
kao drevno-estetičko strategiranje prve još nerazvijene tvorevine /tj. smrt-zasvođenje sveta podmesečevog – otpalog, bez mogućnosti povratka, iz središta
bezimeno-majčinske Sfere/, pogrešno tad
beše protumačena kao njegova egoističnost, odnosno kao druga,
za-svet-nepremostiva smrt:
Ali (...)
gost
svog mutnog plašta, poče da se menja
u čednog
heroja posmrtnog čekanja.
(Malarme: Posmrtna
beseda)
A odatle je i Nimfino, na eho svedeno, biće, budući već gotovo usahlo
(hibernisano na ravni Ideje: upravo kao zalog proširivanja/”okićenja” teksta noćno-sunčanog
zakonika), bilo zamenjeno svojim zakrivljenim odbleskom, iskrom s ulomka
nebo-ogledala; svodom Večernjače, “pozno-prolećnim melanholičnim bdenjem
Venere”* (Anica Savić-Rebac),
– tragičkom himerom, onom što je “bleda od brige” nad usnulo-svetskom
tvorevinom.
Jer jedini pojavni oblik u-biti-bezimenog
apsoluta – prolaz za dah
otrgnuto-samosvesne novine – bio bi /pod “podzemnim” pritiskom
uznet/ luk mesečevog srpa, koji dolazi upravo iz dubine neistraženog vremena
(/Vulkana), i
to kao instrument saturnalijskog prevrata, – a koji jedini, za razliku
od zatvorenog svoda Večernjačinog, razvezuje muziku preudaljenog jastva
(same Eho) iz palo-ovozemaljskog predela.
Postoji, međutim, u prelomljenom jezgru pra-noćnog sna /odnosno: u
osovinom-prosečenom srcu Sfere/, jedno mesto apsolutne komunikacije /crna rupa
prvo-kolapsirane, ili samožrtvovane zvezde: – mesto čekanja zraka velike
nepoznanice/;
– mesto preuspostave jezičkih
zakona, ili prestabilisanog načina umreženja svake nebeske pojave
uopšte; – izvesno (u samoj “tečnosti” života) prokradeno pismo, kao vulkanskim okom podzemaljskim anticipiran
efekt polutrenutnih ospoljavanja mirne sveunutrašnjosti Sunčeve, efekat
koji vrhuni u spoznaji onog praznog prostora (“”Ona
je Eho, ... “rašljarski štap” za mesto (Ort) smisla, ...”” /Derida:
Politike prijateljstva)
koji je zvučno sabit u kristalu ugašene zvezde. I to pismo je,
kao duboko skrovito, paradoksalno izbacivano do u sam vrh turbulencije jednog
svaki put drugačijeg – slučajnog susreta (između dvaju opoziciono-zrcalnih,
ali pri tom a/simetrično izdetaljisanih sazvežđa – “Blizanaca”) – strategiranog
upravo ovim izvorno estetičnim ne-odnosom.
“Označavajući
odsutnost i razdvajanje, slovo živi kao aforizam.
... Postoji neka animalnost slova – koja poprima
oblik želje, njenog nespokojstva i usamljenosti.”** (Derida: Bela mitologija).
Jer
tek Preko-metafora*,
kao imperativ
odstojanja, izražava nužnost uzajamnog isključivanja bitka (kao u-sebi-omeđenog) i
ništavila (kao ničim moguće omeđivog) što /svetlonosno,
post-tragički/ rezultuje bačenošću pojedinačnog bića u ništavilo. I to najpre kao /unutarsferični,
estetički/ čuvar granice među bivstvujućim
fenomenima; te zatim i kao /iz harmonije
sfera tek proizašli/ prelomni zrak, tj. znak ne-mogućnosti da se nešto dozove
u postojanje i mimo preliminarnog prolaska kroz test slepo-misaonog pogađanja u
biti tuđinske, ali pretpojavno (“ukoso”) tu već ipak osvetljene teritorije – od
strane nekog neznano-susednog, zrcalno odlivenog entiteta (“dvojnika/blizanca”).
A taj je sveispitni znak (up. urez krajnjeg dometa prvo-bačene
Kocke;
pečat dolebdeo iz nigdine, i to sve do sunčano-ponoćnog trona
koji je upravo Lahesu, od svih Mojri, imenovao kao kadru za pružanje
precizno-merne, nužne doze “prosejanja” svetlosti)
ograničen perspektivom svoje prve
viđenosti, koja unapred fiksira domet čak i njegovog vlastitog sebe-vidstva; –
to jest, koja njegovu (božansko-animalnu) egzistenciju zaustavlja u daljem radu
njene pred-samosvesne (povesno-svetske) želje.
Kristalna osovina
sfera, kao
podzemno-izboravajuća, kružno-krstasta u svom poprečnom preseku
strela, inicijator beskonačnosti same – ili obnavljajućeg tkanja
posebnog poetskog izraza za svako međuzvezdano-sklopljeno prijateljstvo –
nastala je usred raskola prasvetskog sna; tačnije, usled stečene refleksije o
sebi njihovog nemoguće-ustrajnog u-krugu-putujućeg zajedništva, – koje
otad traži za sebe jedan apsolutno nov, mnogo prostranije
osvetljen, svečaniji prostor/. Ona je, dakle, nastala
disperzijom Sfere, kao vid prskanja prstenovima-odveć-stešnjenog bogatstva
nebo-paliteljskih dahova! I ona za svoju vršno-težišnu tačku ima sjajnu
zelenu zvezdu penušaste među-zone uzajamno zamenjivih smerova noći-dana;
a ta je zona ujedno praoblik strategijske komunikacije: drevni vid odbrane u-biti-estetične
ideje granice – između (makar) dva
zvezdana subjekta /ili, u
ovom slučaju: krivudave teritorije nečijeg tek postajućeg pojedinstva/.
A paralelno tome pak stoji: jedan do kraja ne-prozirni kristal
u-snu-bdijućeg pod-sna, kao zvezda-pokretnica koja beži iza
prestono-noćnih vratnica* /ujedno svetlo-zametak ponoći, u vidu nemog a
žmigavog posmatrača, “okate biljke”* (H.
Broh), one
koja tek svojim rizomskim rastom zadobiva vasionsku razmeru: – kroz pomeren
akcenat svoje mikrosvetlosne osovine!/. To je, dakle, kristalčić nove/ubrzane
komunikacije, ili polutrenutni vid zamena jedne uvek iste, estetički-odstojne
teritorije – od tu dugo zbiranih, duboko zapletnih protiv-htenja
Majki; – odnosno: – to je u-snu-prvorođena Ideja o putu komunicirajuće
granice, i to Ideja koja je s onu stranu kule svog
samozačeća nužno još dalje pretumačivana: – prevođena iz usuda sopstvene
zebnje, kao prve samoupaljene zvezde, u preduslov za /iz volje beskonačnog
samoudaljavanja jednog Ja, proisteklo joj/ prerastanje – u veliku (ničeansku) zvezdu.
Ona je, dakle, nadmerno vertikalna
(istanjujući uvis putujuća) Ideja o apsolutnosti (još ne-samosvesne)
novine, i to one što se i uprkos jednoj “osrednjoj”, horizontalno-mernoj
(sred usaglašeno ritmovanih sfera tačno-zaustavljanoj) žudnji
palog sveta /jer: iz Sferinog jezgra zauvek
otpada svet podmesečev/, probila – kao sam demonski premašaj
– iz neosvetljenog zaleđa međuzvezdanog prostora.
Otud tek slede:
1)
Slika starog noćnog neba (privid sinhronijskog kosmosa): – zlom
okončano Zlatno Doba, gde je (pri
njegovom kraju) vladala jedna odviše zatvorena elita: – ona što je skrivala
dijahroniju “dahova” nebeskih tela – i to kao sam zakon vlastite smenjivosti; i
koja je jela one “manje” (a u stvari, samo one dalje, nadolazeće)
svetove. To je, dakle, slika prvobitnog poretka ne samih duša, ne onakvih kakve su se one same
međusobno preduklopile, nego njihovih skokovito-izlaznih, nadaleko
produženih pokreta: – to jest, njihovih nadkrajnosnih učinaka
“lansiranih” /po želji Atlanta/ s dna
one mreže što je postala tek putem sumiranja svih njihovih zvezdano
stihijskih interakcija – a što je, uporedo, učinak Vrtoglavice nečijeg
na-Prestolu-poljuljanog Uma, – to jest, pokreta lansiranih s dna
one, mastilom suza obojene, zvezdane mreže/zenice
Gorgonine/Neitine, koja ih sveskupa
prevodi u trajno oslobođenje: upravo na taj način što ih izmešta na horizont
izgradnje sveopšte neboplovne zaigranosti. Ali, to se zbiva tek na onoj
krajnje-visinskoj tački “zamrzavanja” – Atlantovoj planini ukosog
podupiranja Sfere, – gde dolazi do konačnog pribiranja-k-sebi /tj. žalnog
sedimentiranja/ strele “mačjeg” magnovenja, te do otrgnuća od sledeće
/”mačjoj” ne-ozbiljnosti tu zlo pripisivane/ kobi: da je kockom pod-dubine
sveg svetskog beznađa, jednom bačenom-u-vis (iz prekopirano-šahovske
doline, kao mesta staro-nebeske neodlučnosti) predodređen svaki dalji
slučaj sebe-oblikovanja (još ne-samosvesne, i upravo zato zašiljene)
visine ponoći. Dakle, u pitanju je bila neophodnost otrgnuća sveg novijeg
čovečanstva od zlog naloga više instance, iza koga ne
stoji (više) niko, pa ni pomahnitala sablast, dakle,
od naloga za traženjem jednog jedinog jezika sveznanja, naloga koji uistinu
nije nikad ni bio Majčin! Jer ona – Gorgona, jeste umrla
usled toga što je preotela, od Vratara rečno-podzemnog ušća, ono nikome
dato pravo-na-pogled – na sebe-zaključeno prostranstvo
budućnosti; – upravo stoga da bi na samu sebe preuzela, i u posmrtnom
stanju zaostavštine svog pisma tek svladala, rizik premašajnog
stvaranja! Dakle, neophodno je bilo otrgnuće čovečanstva od nje-kao-sveznajuće,
okato zaostale u repu zvezde-pisaljke, dakle, od nje koja je
umrla usled nepodnošenja zlog prizora: – odsustva prostora za dalje pisanje! Stoga je slika starog noćnog neba samo onakva slika
koja je na Zemlji još u početku bila nedosledno protumačena – upravo po volji njenog sopstvenog, planski-odmerenog
sebe-skrivanja.
2)
A
nasuprot njoj samoj kao pra/slici: Slika
novog noćnog neba (post-vihorskog
haosmosa) – kao drugačije
osunčana, staro-eonska ideja o “sazvuku slobodnih bića”* (Helderlin); –
konačno uspostavljena hipersinhronija svetova, gde je
svaki pojedini palitelj unapred
obavešten o ključnim zaokretima svog putujući-zračnog eha/signala, i to samo
zarad njegove uvek još dalje i dalje podsticajnosti – za one preko-brojne,
nepoznate! “Eliminisati sve što je pusto, mrtvo i površno”**
(Delez)
–
to je cilj ove druge, otrgle evolucije
/postale od poluvremene disolucije svesvođenja na stanje utopijsko/. Jer ono
što je u biti beživotno tek treba da se, putem lukavstva uma,
navede na dovršenje volje za vlastitim propadanjem, – i da se tako konačno
unese u silu ništenja, te otud
oslobodi jedan dodatni prostor:
– ev-topiju: lančano odmotavajuću volju-za-voljom
beskonačnog prekontekstualizovanja jednog Ja.
Umesto praeonske hijerarhije
“nižeg” i “višeg”, koja je kanibalistički težila da ukine ovu sebi
konstitutivnu pra-razliku, sad istupa princip jedne nove – zaista
nesvodive – razlike-u-ukrstu:
to je ništavilu premostna (na svom putu fragmentisana) Ideja: –
Preko-metafora kao ishod rasvete prvog razloga za nastanak jaza unutar
sebi-dovoljne kugle bitka. Jer, to je jedan uistinu nepremostiv raskorak: –
između onog preudaljeno samoživog,
koje taktički gaji iluziju sopstvene popustljivosti (up. zle tolerancije), i onog
”lepljivo” beživotnog – koje se tek pri
samom kraju nekog ciklusa, naselim reagovanjem na trik ove prve, nužno odaje, i tako prelazi u “glineni”
materijal novog početka (eona).
[irok
ponor nošen kroz maglena tkanja
gnevnim
vetrom reči što kazao nije,
nebitak tom
palom Čoveku od prije:
“Sećanje s
vidika, šta je, o ti, do Tle?”
urla taj san; a glas čiji
sjaj mre dotle,
prostor za
igračku ima krik: “Svet ne zna! ”
(Malarme:
Posmrtna beseda)
***
Pitanje arbitrarnosti prvog pokreta jeste pitanje o tome: da li je on uopšte moguć pri sferi zvezdane hipersinhronije? Odnosno, postoji li ikakva topologija pra/motiva? Da, ukoliko je svedena na čvorište postupnog uvećanja snage sopstvenih ritmova, putem kojih se svud neprimetno širi – kao bela patuljasta zvezda (“suzna pahulja”).
Ono što bi imalo moć da se samim-sobom pokrene (prolomi), u prestabilisanoj (osmočlanoj) sferi prestola, a da pri tom još ostane neprimetno (poput nemog zvuka – koji je prokradeni deveti član), te da ne poremeti sveopštu (kontrapunktsku) ravnotežu, moralo bi u svom vlastitom poretku sadržavati izvesnu mini-simetriju: klicu buduće-protežne supersimetrije. /Jer: “”[ta to može biti beskrajno mala tačka smisla?*” (Benjamin) ... učiniti da u prevodiočev sopstveni jezik pređe način na koji gleda original.*”” (Derida)/. Dakle, minisimetrija kao izvesno pred-znanje o /daljinom smanjenome/ smislu preuspostave opšte /tek aproksimativne/ simetrije, to jest, one što je prema oblasti od-izvan-granice uvek podjednako (“bespristrasno”) distancirana – “obrubljujući je”. Dakle, reč je o smislu koji periodično koči i iznova pokreće svaki svoj subsistem.
To je, dakle, onaj nemoguće-prajedini, sprežni pokret Jastva i njegove Senke, dakle Jastva ne-pomirenog sa Daljinom – iz koje, umesto slike-njega-samog
(“okate barke”, odaslate-u-Noć), ono dobija vlastitu olupinu predodređenu “za let samoobnavljanja kroz igru zvezdane prašine”. Ili je to pokret sadejstva između Snevača i poslednjeg efekta njegovog sna; sna koji, iako veći od njega – tj. kako od Snevača tako i od a priori mu umrežene pro-iz-volje – njega tu ne dokida;
nego ga, po jednoj nepoznatoj (daljinskoj) logici situira u sopstveni (već bezbrojno razlomljen, raz-vakumiran) su-prostor – plutajuću protiv-sliku svoje osnovno presečne (“znajuće”) pra/slike, istrgnute* (poput sveže ispisanog lista) iz njegove knjiške kompaktnosti: – dvosmerno funkcionišuća kopča osmočlanog prstena Anankinog. I ta kopča – kao nemo-glasovna, sred obrtnog toka zakočena, mikrokristalna osovina Sfere – što je ujedno instrument muzikalnog suđenja kćeri Anankine, Lahese, preko-okeanske ptice “sa okom zvezde što se žalobno kruni u sopstveno-svetlosni rep”, – jeste tu onaj beskrajno diskretni (odmereno svetlosni) upliv volje velikog ne-entiteta (duha posmrtne budućnosti) u podzemni rad već smrznutog brikolaža (“naš žrtvovalački i pepelni zamak, teški grob bez lepe ptice,”** /Malarme), složenog od krhotina s ognja jedne neponovljive prošlosti – koja je upravo htela to: da se ne ponovi – sve dok se ne obelodani zločin počinjen nad sagledavaocem njene ispražnjeno vremenite, odnosno, prazno-prostorne mogućnosti.
***
„Nema metafore koja ne bi morala biti
izražena opet samo metaforom – nalazi li se neposrednost na početku ili na
kraju niza metafora?”* (H. Broh: Raspad vrednosti)
„I evo druge metafore, metafore koja se
više ne tiče beskrajnog pravolinijskog protezanja nego uvečavanja pripajanjem,
prema isprekidanim redovima fragmenata.” **
(Derida: Kule Vavilonske)
Pratekst
kao pokretni mozaik tragova Anankinog iščeznuća, u međuprostorima svojih
još-neprotumačenih, hologramskih “sličica” /mikrosistema označitelja/
sadržavaše i krhotine “sličica” – ostatak ključne “sličice” koja je u sebi
sadržavala inicijelnu šifru, ili, tajno-redoslednu kombinaciju: dakle, ono što
bi iznelo na videlo vrelo previranja samih “sličica”, kao i prarazlog
/prazvučni motiv/ postanka njihove zaigrano-klizave konstelacije. Jer, svaka
krhotina raspadnute ključne “sličice” stvara na samoj sebi iznijansiran
problesak cele te “sličice”, onda kada lebdi i komeša se u roju sa svim ostalim
neizbrojivim krhotinama iste: to je bezbrojno ključanje uzvodne spirale praznačenja
kao sve-ništećeg, “podzemnog” smisla same nonsens-poruke. A kako je efekat tog
ključanja ono što je po-sebi-najvidljivije, odnosno ono što je
istureno u prvi plan procepno-ekranske beline brikolaža,
predstavljajući se kao samo slučajno ispisana ili sasvim improvizovana poruka,
ono i dalje ostaje nevidljivo, tj.
skriveno u svoju prekomernu vidljivost**.
Dakle, zbrisano polje teksta kao lažni ili sebe-nedosegli početak rada
tumačeovog. Jer, pri tom, smisao ove beznačenjske poruke jeste refleksija izvora
same moći pisateljstva/označiteljstva, čiji se jednom ispisan efekat uvek
pokazuje kao različit od svog porekla (tj.
vrela koje traži igiturovsku ludost bacanja kocke). Tako
ta ista poruka postaje punosmislena samo kada se iščitava “skokovito unazad”,
tj. polu-kosim, “ironijskim”, obratno-ritmovanim smerom, – odnosno, onda kada
se sa vrhunca protiv-zrcalno zadobivene samosvesti iščezlog joj
Praoznačitelja/Ananke, surva unazad do u poreklo volje za njegovom
samoniklom pojavom.
* * *
Volja za postajanjem-sobom
jednog pojedinstvenog bića može se ispoljiti isključivo u domenu onog što je (prividno)
indeterminisno, – i to tako što pre
“pogotka” mesta i trena sopstvene samonikle pojave, ono “pogađa”
prostorno-vremenski kontekst sopstvenog apsolutno neizvesnog drugo-bića, blizanca. Samo ono biće koje je kadro da samim sobom iznese takvu
predstavu jeste biće koje postaje sopstvenim kosmosom – i to u čistoj
otvorenosti vlastite prepunine za susret sa svakim novopostalim entitetom,
odnosno, u modusu sopstvene preduklopljenosti u zajednički kosmotekstualni
osnov rasta “beskrajno složene katedrale pojma”* (Niče) – koja je haos-mos. Pri tom, iako u ovome postoji izvestan obrazac samo-postajanja i
preko-sebe-stvaranja, kao i struktura odnošenja većeg spram manjeg, tj. dela spram celine, ipak ne postoji nešto kao
hijerarhija nižeg i višeg u kojoj bi manje/deo bilo na bilo koji
način podređeno većem/celini, nego upravo obratno: samo onakva struktura u kojoj se glorifikuje ono manje, tačnije, u kojoj se odvija rast celine kroza manje/deo:
– rast “prema unutra”, ili “podzemno” podržavanje trajno-istog
odstojanja
dela spram celine – kao osnov
oblikovanja njegovog nezavisnog podkonteksta. Otud nije postojala razlika
između dobra
i zla u mikrorealnom haosmosu (jezičju majke). I to sve stoga jer je svako samopostajuće biće
bilo tek samo drugačije aspektovana slika bitka – bez mogućnosti iskoraka u prostor njegove slike (up. u anti-prostor ozbiljavanja prazne skupnosti); – u prostor onog nepoznatog kao strahotnog.
Međutim,
bića su se (jedna u odnosu na druga, ne i u odnosu na neku višu instancu)
pojavljivala “pre” i “posle”, odnosno, u jednom sasvim određenom redosledu; –
onom koji nije opažljiv iz vizure već-postalog, nego isključivo još-nepostalog; – koje (budući sabito do u stanje nemog
sagledavanja apsolutne nemogućnosti svoje uspostave, u kontekstu širem od
u-krugu-putujuće utvrde sopstva) traži jednu beskrajno maloverovatnu putanju
svog ospoljenja. Jer paradoks je u tome da su se upravo ona bića koja su
pokazivala najviši stepen kadrosti za napor postajanja – ili, za izdržavanje
napeto-statičkog stanja nulto-saznajnog obasjavanja prostora sopstvene drugosti
– poslednja izranjala na ravan vlastite ubeleženosti; dok su upravo one
volje-za-postajanjem koje behu bez ove pred-refleksivne suzdrške, među prvima
izranjale u dato umreženje – ali bez moći da bez oslanjanja na one druge, već
ispoljene, samim-sobom postajuće, održe to jednom postignuto stanje čiste
“uzvodnosti”. Jer to nipošto nije značilo to da je želja za postojanjem kod
ovih “zakasnelih” bila manja, nego upravo obrnuto: – kod onih prvih,
odsustvo moći suzdrške ili pak refleksivne distancije u odnosu na “zov s
visina” (poziv s platforme budućnosti – za pridolaženjem svih bića na ravan
beskonačnog postajanja, radi ustalasavanja
zemaljskog horizonta) beše sebe-neozbiljiva težnja samog nebića da dosegne stanje unesenosti u
Ništa – kako
bi, navodno, u njemu iznašlo svoj početak; dok, nasuprot tome, moć suzdrške beše izraz
retroaktivno stečene distancije jednog pojedinstvenog bića u odnosu na zbirno
ishodištnu nad-distanciju bezdano-u-sebi-sagledavajuće kugle bitka, koja na
njega imaše magnetno-privlačno dejstvo /jer sam bitak je tek prazan skup
pojedinačno otpuštenih dahova
slutnji – dakle,
ono apsolutno nam nepoznato/. A kada bi “čisto” biće odmah ispoljilo moć
pogađanja prostora sopstvenog sapostojanja sa svojom nepoznatom paralelom, i
time – putem razbijanja pra-sa-zvuka na “zov” i “eho” – uporedo prizvalo u
postojanje i sebe i svoju željenu drugost/paralelu, ono bi tada i obavezalo tu
svoju drugost na ispoljenje u datom kontekstu! i time bi je sputalo u
zračno-korenitom pokušaju samo-sebe-stvaranja – jer ta drugost donosi
sliku jednog mogućeg a neuvrštenog sveta <1>. Zapravo, time bi “čisto” biće uputilo svoje protiv-biće
na mesto preuranjenog ozbiljivanja njegove protiv-ideje, umesto na ono
još nenađeno mesto i vreme – gde se jedino i zbiva sva kušnja. A time bi to
drugo-biće palo iz stanja opčinjenosti mogućim/budućim, u stanje hipnotisanosti
pred-metnim, ovde-prisutnim. Tačnije, time bi se to još neviđeno
mesto-i-vreme već u izračenju svojeg nemogućeg smisla zagušilo – izgonilo u (Hermesovom omčom zahvačenu a onda i “zaključanu”) prazninu,
što pronosi “staklasti dah davnine”.
Otud
imamo paradoks da se u prvobitno-simboličkoj lestvici božanskih pojedinstava
ono više prikazuje kao ono niže, i obratno, niže kao više. I to zato jer se
odstojanje “čistog” bića, spram mogućnosti njegovog zauzimanja mesta na vrhu
pra-date lestvice vrednosti, od strane nebića tumači kao gest slabosti. Iz tog osnova nebiće lažju (– pra-slikom koja je
nasilno izvedena iz pra-konteksta, i to upravo u trenutku “estetičkog”
zastajanja nečijeg dah-svetlonosnog postajanja –) prelazi u biće. Zapravo,
ispražnjena mesta unutar strukture saobračanja samopostajućih bića tu bivaju
popunjena tek polupostalim ne/bićem /prividno ne/uvremenjenim – subjektom svemoći/, – odnosno bivaju hibernisana posred nedovršenog
procesa svojih postajanja-bivstvujućima, prelazeći u hijerahiju moći/zla. Jer
nemo-zračna mesta u strukturi
jedno-drugo-postajanja, što neopažljivo plutahu sred mikroprostornog haosa – mesta na koja su pridolazila bića u svetlu
rasvete sopstvene neotuđive pojedinstvenosti – zadržavala su samo utopističke
pečate pogotka ono-stranog mesta mogućnosti njihovog drugo-bića; to jest,
zadržavala su samo tragove trajnog iščezavanja datih bića, kroz zrcalno
prelomljenu svetlost njihovog dvostruko-interaktivnog pogotka: – pogotka mesta
tek čekane im pojave vlastitom biću srazmernog, a/simetričnog Drugog – koji je
zapravo pogodak u vazduhu, od strane jednog Jastva, upravo onog objekta-u-letu
koji je i njemu samom krenuo u susret, zarad obostranog im poništenja. A to izračenje nemog smisla iz razlomljenog
pečata nadnesusretljivosti dveju paralela (kao takvo dogođeno u prostoru
zrcala, koji je bez “stvarnih” koordinata), predstavljalo je upravo onu traženu nepoznanicu što je kao
nultodimenzionalna zbilja bila izražena već u dvodimenzionalnoj zbilji:
neprotumačena metaforička slika polutrenutne odsutnosti jednog jastva, kao
implikacija na zlo zamene jednog dugo-razvojnog entiteta njegovom u
ono-stranome datom protiv-slikom, što u vidu dvojnog ključa njegovog
samopretumačivanja neusmereno pluta u beskrajnom eteru; – dok je, s druge strane, ničim posredovano, prosto prisustvo nebića /kao
polu-postalog entiteta koji ukočeno lebdi na granici bitka i ništavila/ bilo
tek jednodimenzionalna u-sebe-zatvorena zbilja, polu-izražena u
trodimenzionalnoj slici, i time već nasilno otuđena od svoje “ćutljive”
suštine. Tako je nebiće zauzimalo više prostora sopstvenog upisivanja na
brikolažnom ekranu drevnog kosmosa nego biće – koje se čitavom svojom
prikrivenom multidimenzionalnošću ispisivalo na drugoj, još neosvetljenoj
strani toga ekrana – sa 80% učešća; /na eksponiranoj strani, pak, biće se
ispisivalo samo sa 20%, dajući nameran privid male verovatnoće sopstvenog
postojanja – koje je tu svedeno na mikrorealni haosmos). Tek
izvrnuto-posuvraćena slika ove hijerarhije “prividno ukradene moći bića”,
davala je sliku puta za mogući iskorak iz njenog odmamljivog polu-sna, kao potajne more.
Ali, ko
je tu bio
inicijator zla, odnosno prvi zlo-tumač gesta odricanja pra-bića od mogućnosti trajnog
vezivanja-za-sebe svoje protiv-slike, kao jedinog nosača fluidne
predstave o sopstvenom drugo-biću /tj. dvojniku
duše, koji
jedini baca svetlost rasvete na dušino
napušteno stanište, a koga njena protiv-slika – nosilac dovršenog znanja o odstojnoj
meri među
staništima – uslovljava u daljem razvoju, te ovaj bez nje-kao-otpuštene
nikad ne doseže do samosvesti!/ ? Ko je tu to bio, s obzirom da bit zla /ili: zlo jednog
dovršenog bitka/ ne potiče iz Ničega, nego upravo iz Anankom pred-metnute Ideje
anti-bitka /koja je iz sferine napukline izronela sila ništenja/ ?
Dakle, tek iz
onoga što bi sapripadalo uz sam bitak (kuglu sveobuhvatnog) – upravo kao prostor njegove još-nezadobivene
samosvesti (kuglin
šiljak)? Jer,
Ananke, kao odsutni subjekt tek
zadobivajućeg oblika
jedne beskrajno ne/prozirnosne samosvesti, uporedo je uz ideju bitka stvorila i ideju anti-bitka (tj. ideju o svetlo-prelomljenom, duboko perspektivnom zrcalu – instrumentu sveiznovnog stvaranja!), ali tako da ovu
drugu nije ni pustila u ozbiljenje – odbacivši je već na ravni svoje
samopreispitane mogućnosti. Jer, to anti se pojavilo kao otpali suvišak kruga
u-sebi-sudarne svetlosti, neprava drugost samosagledavajućem bitku; dakle, kao himera; te kao
pala ideja o dovršenoj mudrosti Neispoljenog oca, koji bi mogao postati ispoljen tek u ulozi Poslednjeg
suca, – ne saučestvujući pri tom u drami zemaljskih zbivanja; – te kao pala
ideja o onakvom svejedinstvenom zdanju (– višesmernog –) postajanja, koje bi se
gradilo nad tuđom iznuđenom žrtvom, tj. na temelju gesta (navodne) plemenitosti
jedne samocentrično usidrene ličnosti kosmosa, Sina-posrednika, – koji se zapravo samo po neumoljivoj naredbi, ne i
po ličnoj slobodi, tu (nasilno) prineo na žrtvu. A da bi se zakoni
prirode/nužnosti i ljudstva/slobode uopšte ujedinili u srebrno-vrludavoj tački
zlatnog preseka, beše neophodno potpuno obezličenje zakona kao takvog; njegovo
stupanje u dejstvo “iz samog sebe” – u modusu apsolutnog pounutrenja u sebe
vaseljenskog iskustva sopstvene ograničenosti. Jer, čim iza zakona prirode ili
morala stupi određena ličnost, ovaj prelazi u sopstvenu suprotnost (– razlog
nestajanja Anankinog sa sobom
prasmišljenog prestola, koji tad postaje krilatim drugo-bićem njenog sopstvenog uma: – svetlonosnim androgenom, Kalistom). Tek razrešavanjem sebe od svakog mogućeg
gospodara, jednom postali moralni imperativ vrši regresiju do stanja apsolutne
relativnosti, u kome konačno rasklapa težište svoje samopomerljive ravnoteže: –
neutralu apsolutnog a beskrajno fleksibilnog – sveprotežnog (a ne više
lokalnog) zakona pravednosti! Dakle, “lahor
i more u izrekama našim i u rađanju zakona naših”*
/Sen-Džon Pers/,
umesto raz-umom
fiksirane tačke tek samo aproksimativnog pogađanja jezgra nekog –
“noćno-prodisavajućeg” – zakona. Ali to još uvek ne isključuje rad tumača nekog
zakona, jer on staje ispred
a ne iza nekog zakona. A i to biva samo utoliko što sam
zakon smenjuje njegovog u-vremenu-egzistirajućeg tumača, ne i obrnuto:
Zakon i vreme,
rođeni
odelito,
potirući
se uzajamno i rađajući se uvek iznova,
ogledajući
se uzajamno i samo tako sagledivi,
nizovi
slika i protiv-slika
obuhvatajući
vreme, obuhvatajući pra-sliku,
nikad ne
shvatajući nijedno potpuno pa ipak
postajući
sve bezvremenije i bezvremenije,
dok se u
poslednjem odjeku njihovog sazvučja,
dok se u
jednom poslednjem simbolu
simbol smrti
ne spoji sa simbolom života,
slikovita
stvarnost duše,
njeno
prebivalište, njeno bezvremeno sada
i stoga
u njoj
ostvareni zakon,
njena
nužnost.
(Herman Broh: Vergilijeva smrt)
* * *
Samosvest a priori nemogućeg (prajedinog) subjekta (moći
sebe-vidstva u apsolutnoj budućnosti)
jeste vid pred-suočenja sa vlastitim bezizlazom Proročice (Žar-Ptice) – koja
samu sebe tek u krajnjoj osami izgnanstva spoznaje /dakle, samosvest kao nešto što je osuđeno da se
večito razvija kroz lavirint višesmernog vremena/. A taj tok NJene svesti se na kraju ipak
uprostoruje postajući (ne-sećanjem ponovljeni jer višesmerjem razuđeni) zapis (niotkoga do li pogledom Proročice pređenog) puta.
Tek taj
multiprostorni zapis
– geometrijsko mesto, prizma putujuće sfere – kome se žrtvuje svo Proročicino (odbrojano) vreme,
poslednji je učinak (za-broj-raskolnog) računa NJenog nebeskog vretena; onaj koji (kao beskonačno ozvezdavajući) jedini može da određuje ritam udaljenih
sazvežđa: stoga jer meri (preduviđa) zastoje neophodne za njihov nedosanjano skupni, nebo-pisalački proces.
Time
se, međutim, u potpunosti izokreće i relativizuje staro-eonska hijerarhija
nebo-paliteljskih dahova: jer Anankom (sveobuhvatnom pticom) dati ritmovi sfera, tek su serijali poziva na
zbirnu (u-sebi-suprotstavljenu) samobitnost svesredišnjeg razlučiteljskog
plamena; /jer ti ritmovi su najpre samo NJen prevremeni izum, zlatokrilo Dete, Eros-kao-Fanes, koji je Olujni
omotač bezvremene Sfere/; dok su,
pri tom, njihovi zastoji ne drugo do smelo najavljivani odazivi nadalekih
sazvežđa na Anankin
nemušti zov (tj. na polu-obrt NJenog vretena oko svoje tišinske ose; up. „merilo visine je dubina klanjanja”*/Cvetajeva); dakle, upravo onakvi odazivi koji – u odnosu na
zvezdani predračun NJe same, kao kroz-more-zla isplovele Žar-Ptice – mogu biti
ujedno i ispod-brojni (prosvetljeno
manjinski) i preko-brojni (neprosvetljeno
većinski). A upravo
tamo gde su se pojavljivali oni preko-brojni stvarahu se zvezdana čvorišta, koja se uzajamnim gušenjima /usled ne-pristigle im
pomoći s
vatre sveg razlučiteljstva/ samoeliminisahu – do u mesto opšteg
usisavanja. A to je
mesto gde behu najpre svi zajedno usisani a potom i selektivno vraćani /u svoju
drugačije akcentualnu zabeleženost/ novoprimljenim pečatom vlastitog porekla
/koje je u draguljnom
oku
samožrtvene Žar-Ptice/. Zato u obnovljenom pra/zapisu ostajahu samo ispod-brojni – ali, kao nenadano obogaćeni za beskonačno im
otkrivajuće prisustvo u-sebe-preobraženih preko-brojnih. I to sve zarad potrebe skraćenja, u
vlastitom beskrajno sa-sobom-nepomirenom umu, puta Boginje Tkanja do NJene
zvezdano-kolopletne krune /up., do oblika beskonačno joj kružne samosvesti/.
Ali se sve to zbiva samo virtuelno, na nivou
Anankinog strateškog predračuna, koji nema nikakve veze sa trenutnim stanjem
u-biti-skokovitog razvoja Razlučitelja (kričuće guske osvita). Jer ovaj Drugi (za razliku od Ananke, kao
pred-vremene) sve vreme podržavaše plamove onih “svetlo-učvorištenih” – tako da
ovi tinjajući bacahu tamno svetlo (tačnije, ono skriveno ključno značenje iza mrtvih slova) na vlastite upetljano-granične ulaze/izlaze. I to
tako da bit njihovih saodnosa postaje grabež usled fascinacije slikom
puta-do-samoaktualizacije /iz zagubljene tačke samopočetka/ jednog
daleko-budućeg entiteta: duha finalne uzročnosti; i to slikom kojom bi – kao
nepravo prisvojenom – bio skraćen put ne samo do njegove već i do bilo čije
samoaktualizacije! A to je jedan unapred izgubljen grabež, dogođen usled toga
jer ovi ne-elitni duhovi/plamovi više ne razlikovahu (usled prejake im
opčinjenosti) virtuelnu (majčinu) od aktualne (kćerine) zbilje; tj. zamenjivahu
prvu za drugu (iako ona to uistinu kratko-trajno i beše, kao zbilja same
sinopse, ali budući kao takva direktno dostupna samo za one elitne
duhove/plamove koji imaju moć “nultog prisećanja”); – dakle, sve stoga jer se
ova prva (tajno-razložno) predstavila da je (odmah za sve) aktualna, da bi izmamila
u vidljivost stepen njihove (za sebe
samu
beskrajno neželjene) zavisnosti spram sebe; – tj. da bi na taj način sebe unapred od toga distancirala, izbegla
kontinuelno-vremenski put svoje samospoznaje (koji bi nužno bio kanibalistički)
te postigla diskontinuelni put – koji sumarni učinak NJenog jednom (u snu) postignutog samosaznanja (praćen
zatim NJenom virtuelnom katastrofom) čini pristupačnim na jedan sasvim
drugačiji način /od onog staro-hijerarhijskog koji je određivao kao mesto
apsolutnog znanja, – a s kojeg ona voljom samorasejavanja prerastaše u-večiti-put
u nepoznato,
put unazadnog otelotvorenja vlastite joj jednom odrekle imenovanosti/.
Pravovremeno
žrtvovanje jednog lokalno-apsolutnog znanja, od strane virtuelno
pra-samostvorenog entiteta, izbrisalo je razliku već u startnoj mogućnosti
njegovog postojanja-sobom: – razliku između njega samog i himeričkim (praznim
jer bitno neustupivim) Prestolom sapripadne mu elite duhova, s jedne strane; i
onih duhova obeleženih mrljom pomame za “tuđim blagom” (ili, za postajanjem
“subjektom-izvan-sebe” koji je sablast s slike samožrtvovanog iščezlog), s
druge strane. Ali namesto svega toga sad isplivava razlika između tog virtuelno
pra-samostvorenog entiteta i njegovog za-krug-svejedinstva preširokog znanja – koje
zahteva jedan
dodatni prostor,
za pojavu Razlučitelja (trećeg, od Žar-Ptice davno osamostaljenog, više
punktualnog nego sanjarskog* sve-sve-oka). I to onog Razlučitelja (Gakuše) koji, sred vreve
(NJome predskazanih) svetova, jedini može da prepozna zrak ponikao iz praznine
/upor. svetle
komore,
prednje-čeone šupljine NJenog uma/. A to je onaj zrak/mlaz koji poput udara
zvona najavljuje mesto/zdanje jednog (dotad nemogućeg) susreta: između
Proročice i Razlučitelja; mesto u kome se nigdinski pra-subjekt (žalno u sebe
svinut pogled Proročice) susreće
(u samom trenutku svog nestanka) sa vlastitim prakonstitutivnim objektom
(tamnom okular-komorom sopstvenog oka) – koga prvog prevodi u sobom budno sanjani, za pravreme nemoguć
subjekt: – u daljem zastakljeno oko Žar-Ptice; – u svetlu komoru – mesto pre-uspostave zvezdane hipersinhronije;
– u saznavaoca jednog mnogo šireg konteksta zvezdanog susretanja u kome se,
iako ustreptalo-prepunom, nikad ništa ne sudara.
„ ...tekst
čutljivog univerzuma ... koji podseća na najodlučniji, najočigledniji i
najneprocenjiviji uspeh ljudi, na ispunjenje njihovih predviđanja, – ... i koji
gnječi tog zverskog svedoka, tog oštroumnog posmatrača, u nekorisnosti tog
trijumfa...” *
(Valeri,
u razgovoru sa Malarmeom)
Jer Žar-Ptica
(zlopogledna Mojra) jeste ta koja pod
pravilnim (s dna
Vulkana svetlo-odbijenim) uglom – sve do u neslućene visine, gde joj se žrtvuje
jasnovidost – baca užarenu Kocku; meteorski kamen iz dubine oka
nekad-sveznajuće Majke Titana. Ta jasnovidost joj se, međutim, vraća –
onda kada uspe da (apsolutno) uprostori svoju (bolno
pokušanu) misao o beskonačnosti: jedini
način da ta (u biti žalopevna) beskonačnost (što se osipa u ornament) bude
(shodno najvišoj žudnji Mojrinoj) tačno opažena/premerena a da pri tom (kao
ne-zaustavljiva) ne bude dokinuta. Dakle, bol – rez u tkivu nekad sveživotnog jezikoslovlja majki – kao glavni instrument dostizanja više
jasnosti.
* * *
<<Sve fotografije sveta sačinjavale
su Lavirint. Znao sam da u središtu tog Lavirinta neću naći ništa drugo do tu
jedinu fotografiju, izvršavajući Ničeovu reč: “Čovek lavirita ne traži nikad
istinu, nego samo svoju Arijadnu.” Fotografija iz Zimske bašte bila je moja
Arijadna, ne time što bi mi pomogla da otkrijem nešto skriveno (čudovište ili
blago), već zato što bi mi ona kazala od čega je sačinjena ta nit koja me vuče
prema Fotografiji. (...)
...ali moja patnja dolazi iz onog ko je ona bila; ... Mogao sam reći,
kao prustovski Narator na smrt njegove bake: “Nije mi bilo stalo samo da patim,
nego i da poštujem osobenost svoje patnje”; jer je ta osobenost bila odraz onog
što je u njoj bilo potpuno nesvodivo, a baš zato izgubljeno jednom
zauvek.>>
(Rolan
Bart: Svetla komora)
Hipersvetlo
ličje mačje-očnog ekrana haosa (plus “tamna zenica” posred svetlometnog
nebo-okeana bitisanja), jeste ono izvan svega plutajuće pra-mesto, izraz
nemogućnosti simultanog doziva nadaleko predviđenih stvari u njihovo sinhrono
prisustvo, – dakle, jedno povlašćeno mesto (“kristal sna”) gde se “prozirnost
spuštala u prozirnost, a da je pri tom ipak zadržavala sopstvenu bit,”* (H. Broh); – dakle, mesto koje je podržavano raskrstno-nebeskom osom (zvezdom
sipko-ornamentalnog sebe-pamćenja), kao polugom pre-tumačivanja tiho urezne
poruke ništavila. Jer, njena je postojana ravnoteža tek efekat “negativnog
dobra”, ili one pozadinske oblasti sveg “noćnog” vidilaštva koja je
novoispisana “okatom pisaljkom” – i to onom što “mačje” obasjava prostor
krajnje konsekvencije levog puta samorefleksije Mojrinog (stamenog, jer trofaznog) Ja. A to je ono što je – budući da u sebi nosi dinamiku kaleidoskopa –
nepodložno prvostepenoj apstrakciji (izmičuće trodimenzionalnoj stvarnosti), ali
je uz to vremenom podložno onakvoj hipergeneralizaciji pri kojoj se gubi
svetlost (“mačjeg”) mikrorazlikovanja “prostornih pregrada” unutar same te sobom stvarane slike, to jest, tačan zbroj svih
“grobno”** naslaganih senki/tmina, koje su ovaplotnja prostranstva “od iza”
viđenog bića/stvari; te se gubi razlika između samog tog bića i njegove okom
zadržane slike (tačnije: protiv-slike kao zračnog utiska), – slike
koja nastavlja dalje da slobodno lebdi i zrcali se u Ničemu, koje je i samo
pred-metnuto iz nekog prvo-bitnog jer voljno iščezlog Ja (Anankinog/Dikeinog). Jer to je upravo Jastvenost prvorođene Ideje (zamisliteljke
vaseljene, projektantkinje svetova) koja teži da zadobije svest o svim Idejinim
pododeljcima*, /up.
“tamnim ćoškovima” NJenog
sopstvenog
lika; up. Sferinim savijucima, iz kojih je sazdana/istrgnuta NJena bit/, te i time da od zaključano-sveobuhvatnog
pra/objekta postane razuđeno-svetujući post/subjekt: – anonoimni duh uzvodnih pokreta; – dok je bezdano
naličje ekrana (očna
komora), koje sadrži tačke buduće-pojavnog zla /tj. one koje čine topografiju još neoslobođenih
svetlosnih reakcija na zlo, ili takozv. mrtvih slova zakonika – učinaka Lete/, zapravo, vrelo pojave tumača:
– onog koji ne meri ono ispisano na datom mu ekranu, nego samo onaj lepezasto-složen ugao odgovaranja za-obrt-neophodnom raskoraku
ličja i
naličja; – te koji suočava uzrok/ličje sa njenom daleko-efektivnom
posledicom/naličjem. Jer. naličje tog (nepoznatom
rukom – usred haosa –
postavljenog) ekrana, jeste
potez “mačjeg” urezivanja one
tačno predodređene mreže stresova kroz koju (još uvek nepokretan) duh nigdine
(mrtve prirode) želi/mora proći da bi tek zadobio svest “o samom sebi”, – i to
“sebi” kao onom upravo nemogućem, za svaki subjekt saznanja isklizavajućem! Ono
je ona dodatna,
prikriveno-prestupna dimenzija prostora koja usisava u sebe svo
prošlo i sadašnje vreme – da bi ih skupa izmetnula u nad-daleku budućnost. Ono je čvorni oblik “pozitivnog zla” – kao
jedna duboko povučena ličnost: – lice iza vela, okrenuto k severoistočnom nebu, što
na vrhu ledničke planine (up. kristalu ugašene
zvezde) drži razboj razmršenja preloma prvo-odaslate
svetlosti, i to one koja beše
uopšte odaslata radi večno sebe-osvedočujuće smrti nje same kao Sirijusa
(Meduze); – te upredo tome, radi darivanja/recikliranja jednog
apsolutno novog duha vremena, kao krajnje
odrednice za nečije
buduće-zemaljsko rođenje /u ovom slučaju upravo onog koji je prvobitnom greškom
pao u duh mrtve prirode, oko
podzemaljsko, te se stoga u pravremenima nije nikad zbiljski
otelotvorio – samo je bio “eterom najavljivan” kroz brojne žalobne pesme/.
Stoga, ta bezdana sveunutrašnjost “mačjeg oka” imaše štastvo kakvo je podložno
percipiranju samo svojih odblesaka, i koja – ukoliko se na silu (“od spolja”)
osvetli – daje tek samo aproksimativnu sliku kretanja nekog sobom i dalje
skritog entiteta.
„Fotografija upućuje ne na predmet, nego na
vreme.”* /Rolan Bart: Svetla
Komora
Samosvestan
zloduh biljke, kao spiralno isploveo iz
svetlosno-izuvijane sfere, tačnije, bestrasnog središta svetskog uma, jeste posledica pre-bolnog žrtvovanja
apsolutne subjektivnosti (rendgenskog pogleda Mnemozininog); posledica zamiranja
glasa podvodno-sveobuhvatne biljke-svetiljke – Nimfe Eho. A on je – kroz previruće mnoštvo sprežnih sapostajanja –
konačno javljen Postajući bog, ili “cvetno” uskrsli Narcis, dakle, onaj čiji je
vrhunski izum osuda čovečanstva na muziku večno-nedostižnog cilja lutalaštva. I
to isključivo radi mogućnosti beskrajnog doispisivanja lika svake novopostale
individue na “ravnodušnom” Mesečevom zrcalu. Jer samo takav jedan duh kao što
je Narcisov, ima “biljno” čulo osetljivosti na tuđu granicu; te stoga nikada
neće pristati da proguta pojavno mnoštvo da bi se uspostavio kao
bog-naspram-sveta, kao apsolut-tiranin: – isušitelj majčinog vrela.
Umesto da završi u nekom homogenom “objektu” (uvek
isto-žalopevnom snu – o svetu-kao-fluidu, koji na kraju prelazi u apstraktnu
krivulju jedne dugo razvojne, raskrstno-svetske samosvesti, te koji se – kao
“u-snu-san” <2> – završava
bezmalo grkim nalogom-za-buđenjem), ova polu-kružna sila androgenije “cvetno” uskrsavajućeg Narcisa ne
posuvraća se tad u svoje vrelo /opojnu čašku lirizma samog/; ona se, nasuprot
tome, razuđuje u Lepezu predložaka o tome
šta bi bila stvarnost njene prepreke.
„Bezizlazno
stvarna Jedinost – to je ono čega sam Ja deo da bih bio Ja.” /M. Bahtin: Ka filozofiji postupka/
U-sebi-izmenjiva Dike-Adikeja (koja je, poput Narcisa, odbeglo
samosvestan zloduh biljke) tu neprestano vraća, u početno stanje, svojim
izvrnutim ogledalom stalno obezličavan lik – sliku neposvojivosti prirodne
sile! Ali ona time ipak ne uskraćuje nulti izbor svom
potencijalnom drugo-biću, što otelotvoruje sam zakon rasta i stvaranja, Dajmonu
Erosu; kao ni svem onome još-ne-pojavljenome: – bezbrojnom mnoštvu
samopostajućih pojedinstava. Jer, ona, tek usled osvrtnog pogleda u utrobu bezdane
joj mogućnosti, tu
samo predeterminisaše krajnju zbirnu konsekvenciju iz tuđih, nulto-izolaciono
učinjenih samoizbora. A nulti izbor iz stanja pra-samoće onog jednog bića koje
je upravo podmetnutom greškom (to jest, zavedenošću efektom s belog ekrana-unutar-zakonika) nužno pridošlo kao prvo, najviše biće, bilo bi
upravo potajno opredelenje za anti-bitak (nadnesamerljiv omotač sfere) umesto za bitak (njenu neizmerno zrcaleću nutrinu). Zapravo, to bi bilo
onakvo biće koje bi (upravo suprotno od Narcisa) težilo da zarobi ukupan
potencijal sopstvenog drugo-bića, premda nije kadro ni da prepozna njegovu
sliku/otisak među slikama/otiscima ostalih bića; te koje bi otud nužno težilo
da prisvoji sliku (otisak) putanje negentropijskog rasta sveg života kroz
prostor i vreme: tajnu “fotografiju” prelaženja bitka u ništavilo, i obratno
ništavila u bitak, – da bi na kraju i dobilo tu sliku /prolaznog/ života
umesto samog života /kao-prolaza/, ne/zarobivog u ram iste slike; te da bi na kraju
i “upalo” u tu sliku koja bi ga razapela sopstvenim prelomom! Dakle, tek bi to
bio onaj traženi inicijator zla, – čuvar “fotografije” prakolektivne, odnosno, ne-vlastite mu uspomene.
I taj neko je našao smrt u raskrstno-svetskom ogledalu samo usled toga što je ono, umesto slike ustoličenja njega samog – njemu nenadano – odrazilo bezbrojne (za-njega-smenjujuće) svetove. I kada ga je to ogledalo ramom najzad razapelo postao je: ulomkom stakla njegovog
preloma, trn u oku okretanja svetova – te brodolomna rana posred proročki sklopljene
barke njihovog
ujedinjeno-srčanog
otkucavanja. Ali, u tom ogledalu on
je postao i
“kob nadrealnog – hiperrealna snaga ulomka nove realnosti”* (Tanja Kragujević), odnosno pogonom za dogradnju jedne
poslednje-nedostajuće stepenice – za prelazak na ravan sazrenja dno-doseglog
stadijuma u-biti-pojedinstvenog umiranja. Jer, samo iz straha od same mogućnosti viđenosti (od
strane drevnog sveta) slike svoje “prve/male”
smrti, on je (– s obzirom na to
da ono što u jednom svetu nije viđeno za njega ne postoji –) nju smesta potajno
za sebe i prigrabio; te je preeksponirao njeno tamno naličje,
sakrivši pri tom njeno svetleće ličje u operaciju čiste zamene sa naličjem – i
neznajući tad da je ona instrument svekolikog stvaranja! /odnosno: da je „nosilac impulsa izvornog sveta”** (Delez)/.
A to što on, u prvom trenu, nije opazio sebe kao urezanog u
pokretnu pra/sliku (sinopsis stvaranja), uopšte ne beše značilo da ga tu nije
bilo. Jer ta slika je večito-pokretna, i ono što se nije javilo na njenoj
površini u jednom trenutku moglo se još uvek pojaviti pre ili kasnije. Jer – upravo obratno njemu – sva celovita, ili, sobom-postajuća bića, njihovo sopstveno odsustvo u noćnom
mnogoogledalu (pra-slici
nebo-paliteljske kušnje) tu ne beše nimalo uznemiravalo. Naprotiv: kobno je bilo zameniti noćno-ispovrnutu sliku svog drugo-bića sa samim sobom (čega je
kontra-primer upravo smrt Narcisa, koji je – sasvim nesvestan sebe – počinio
dijametralno suprotnu vrstu zamene). Jer pred-uvid jednog bića u beskrajnost
sopstvenog konteksta uistinu samo povećava a ne smanjuje pokretljivost njegove tek-sebe-saznavajuće volje. I taj pred-uvid beše “uzglobljen” u Točak
disHarmonije – pogon podržavanja (startno nevidljive) snage nedodirljivosti jednog (pod-pečatom-skrivenog) individualiteta.
Ali zašto
se upravo taj
neko a ne
neko drugi tu prvi
zaveo ”slikom kušnje”
? Očigledno ne
po nekoj tajnoredoslednoj hijerarhiji “višeg” i “nižeg”; te stoga jedino po
intenzitetu same bezlično-prausađene želje za probojem granice saznanja – želje
koja je u njemu
našla sam svoj
protivhitac, ili pak medijum. Ali zašto bi i onda upravo on, a ne neko drugi, bio najpogodniji medijum
(dijalektički negativna sila <3>)
aktualizacije žudnje samog bića (koje upravo tvori ideju nebića) za dosegnućem
onog oslobađajućeg ništa
ništi ? Da li
zato jer je samo on, kao bezizlazna jedinost prvo-bitnog entiteta (ćorsokak
sile bezgraničnog postajanja) poželeo
da zarobi sveukupan (po Anankinom nalogu viđen) potencijal rasta onog noćno-ispisujućeg, tačnije, svu množinu aspekata dobro-zavelovljenog bitka (kao “nebeske lađe”) – što ni
jedno drugo, poput njega polu-postalo, biće nije moglo sebi (u
njegovoj potpunoj veličanstvenosti) ni predstaviti a kamoli poželeti ? Ali, i u
tom slučaju, zašto bi Ananke upravo njemu, a ne nekom drugom biću, dopustila da to
vidi, budući da svojom nesposobnošću za samopostanak nije ni ulivao poverenje,
predstavljajući NJen nedovršen protiv-hitac; – da li je to samo
bačena kocka od strane jedne više nužnosti, ili je to onaj drugi, sustvaralački
slučaj što je vazda u igri sa pred-sveznajućom nužnošću ? Nije li on izabran zato što je Ananke i svim drugim bivstvujućim bićima podjednako
isto sebe prikazala, ali tako da svi to
isto, usled njegovog prekomernog
blještavila, nisu čak ni videli, a tek da su nazirali, – a jedino intenzitet
nečije želje za opažajem nadpredstavljive veličine Anankinog Prestola kao
“obezglavljeno-lebdeće pravde” tu beše onaj odlučiv faktor. Ali, šta tu uistinu
određivaše taj intenzitet ? Da li sam objekat fascinacije ili jedna “čista”,
potpuno apstraktna sloboda duha (odnosno, čisto licemerje) ? Dakle, eventualno,
samo Anankina praizvagana odluka da stvori dovoljno paradoksalnu situaciju
kakva bi mogla da istestira snagu usuđivanja nekoga pojedinca za primanje na
sebe onog intenzivno nepodnošljivog bremena slobode; situaciju kakva bi (već u
pretpočetku, ili “pre” odluke za otvaranje
prema apsolutnom riziku) mogla “na vreme” da pred-omogući – za svakog istu i za svakog
različitu – “protiv-otrovnu” formulu: – eliksir svetlo-potekao iz tamne komore NJenog (dah-prosuditeljskog) odsustva, tačno doziran (kao “detalj-detonator”*/Bart) za preobraženje primarno-postalog efekta datog
stresa, – dakle, upravo onog efekta (u vidu “male zvezde na oknu teksta ili fotografije”* /Bart) koji je ne drugo do grčevito izmeštenje stresnog
pojedinca u vlastitu “prejako uokvirenu” (“živo nepokretnu”*/ Bart) sliku. Taj je, međutim, eliksir upravo ona jeza
koja obuzima pojedinca
pred ponorom vlastite odluke.
Samo
stoga: dokaz
o postojanju nedokučivog štastva Anankinog odsutnog Ja, (“niko-subjekta”),
kao jedan
empirijski produžen dokaz sebe-kritike čistog uma – odnosno, uma koji
jedini do-upisuje u sebe čitav proces saznavanja sopstvene /mikro-delatne/ granice – bio bi sledeće: onaj neko koji se kao uljez drevnog
kosmosa prvi
“pomamio” na moć pukog razuma (– moć apstrahovanja skrivene “podsuštine”
prirode, ili, “duha slobode” što beše uspavan u estetičkom prasvetu –), svojom
voljom je – upravo raz-umno – odustao od te moći kada se jednom suočio /susreo/ sa njenom unutrašnjom /donjom/ granicom. (tačnije: sa mikrovizurom svog progledanja u
sopstvenu “drugu” smrt, koja je tu upravno jednaka još-ne-dočekanoj smrti
jednog prividno “najnaivnijeg fantazma”* /Delez/ – o
večno-nesaznajnom “biću po sebi”). Iako mu upravo ta izvorno opscena moć, ne i neka
druga, od-nje-postala, sasvim legitimno (– tj. uz Anankinu konstantnu
odgovornost, i beskrajno napetu svest o riziku –) beše ponuđena kao jedna
prvo-bitna mogućnost (da izabere zlo).
Otud
Uljezova (Tot-Hermesova) Fotografija neponovljivog treptaja sinoptičke
zbilje (– up. trena
zaoštrene-svesti-Majke o beskrajnosti Tvorevine, konačno
stečene na Krst-vretenu
prosecanja svih NJenih pod-sfera – jedinom mestu
osvešćivanja Snevača-unutar-sna
(up. podsticanja njegove volje “da se u
znanju sna stekne novo znanje”* /H. Broh) –)
beše onaj za-pravreme-nedozvoljen snimak: – snimak od, na vrhuncu njenog uobličenja obrušene, kule
snoviđenja – koja je putem “podmorskog klobuka” samu sebe ispisala “na
glatkoj površi”; – to beše onaj samo
jednom uhvaćeni, uzdužni
presek Sfere
(Točka disHarmonije), i to sred NJene fluktuirajuće polubrzine
blago-neprimetnog uzdizanja od tla: – tren zastajanja-na-sebi organizmične
kompozicije svih nemo-zvučnih sfera, kao jedini ikad zazvučali izraz beskonačnog
u okvirima konačnog!
Jer,
estetička strategija pred večnom smrti tu jeste: upravo ono što se na Fotografiji Pratrenutka
vidi kao slučena dvoznačnost /”ni afekat, ni akcija”** (Delez)/, “zgrčena” polufaza, a što zavodi na odstupajuću (ne i pogrešnu – jer original je
nepovratno izgubljen*** /Delez) interpretaciju.
„Fotografija”
vraća „u zaljubljenu i prestrašenu svest samo pismo Vremena: u pravom smislu
revulzivan pokret koji obrće tok stvari, a koji bih ... nazvao fotografska ekstaza.”*
/Rolan Bart: Svetla
Komora/
Jer upravo taj ulomak strane realnosti, slučajem
zapao u ogledalce “zglobno-očnog” preseka sfera – kao Uljezov raz-umni pogled
kidanja svejedinstvene im atmosfere – tu beše supstitut za zlatnom merom
izgubljenu beskrajnost onog nad-sa-merljivog (zrcalom srebrno-ispovrnutog,
mesečevog). Stoga, jer je jedino
taj pogled pretekao najdalje obzorje i rastočio njegov okvir, te ostvario onaj (za pravreme) nedozvoljen snimak: – negativ Podzemnog Fluksa, ili Sferinog
Sjaja-u-odlaženju. Stoga, jer je jedino pogled uljeza taj koji nije mogao u fiksnim okvirima (up., sklopljenim koricama Knjige) drugačije da se
situira nego preko
poteza njegovog preko-voljnog (rukom Lahese ustrajno vođenog) do-upisivanja, – dakle, poteza koji beskonačno ranjava (Anankom) jednom skrojen nacrt univerzuma!
Jer, upravo bi odsustvo smrtne
rane u mapi svetova, – i to rane izazvane trn-ulomnom klicom
Anankinog dorasta-do-sebe, to jest, klicom što se zabola u samo
(svetlo-prelamajuće) srce Sferine (serijalne) Fotografije (tvoreći njenu kristalnu
osu; ožiljak/* Bart), – značilo isto što i njen večno-ukočen status;
pakao apsolutnog nedogađanja; ugušenje i trajno potisnuće onog što se nalazi
“iza od iza” površine (dakle, ne samo iza ličja već i iza naličja) – a što se
inače zanavek na njenom ekranu samoispisuje: čistom “klizavošću”, pomerljivošću
njegove višeslojne podstrukture.
Stoga je
samo na taj način saznanje drugosti
drugog, kao apsolutne nepoznanice tek postalo moguće: time što je ono
nesaznajno (praodsutno u tekstu)
postalo svoj vlastiti tumač/subjekt –
sustvaralac uslova svoje saznatosti (životodavne
napisanosti).
„Niko ne zna ništa o smislu koje čitanje daje delu,
kao što ne zna ni o označenome, možda zato što se taj smisao, budući da je
želja, smešta s onu stranu jezičkog koda. (...) Čitati znači želeti delo, ... ” /Rolan Bart: Književnost, mitologija, semiologija/
Katarina Ristić
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
APENDIKS:
<1>
Želja pra-ideje za potvrdom svoje jedino-mogućnosti nesamerljivo ojačava u vakuumu – u kome ona trudno iščekuje
vlastitu opreku; ta opreka jesu uvrtloženo-mrežaste tablice, pod koje se
privodi trag njene samoizronele pojave.
Moraju se polomiti tablice (srušiti lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnuća; sferi nesaznajnog, za koju je potrebna – herojska – spremnost na skok. A dokle god se one – kroz pokretne
zavoje – daju sopstvenom iščitavanju, sam subjekt iščitivanja ne može izvršiti (pravovremeni) skok; tj. ne može
ispuniti tablice, jer ne može ući u oblast apsolutnog rizika iz koje se one
same ispisuju: sopstveno znanje o iščitanome ga sprečava u tome.
Iz tog vrtoglavog iščitavanja odmaknute
sfere dotekla je i predstava o nužnoj
dobroti te iste, i to onoj koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom
pra-razlogu ne-preispitanu – delatnost: odluku na – preuranjen – skok. Ali, prava njegova delatnost može da izvire tek
iz sloma prisutne lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih
velova.
Teza o zlu nebesnika:
Postoje neki od duhova koji čine nadnebesku elitu, a koji uopšte nemaju
samobitno postojanje – te koji čine mrtva slova tablica. I oni usisavaju
pojavno mnoštvo, sakupljeno-oko-prestola, kao jednu nepreglednu mlečnu prašinu.
Na taj način postade plodonosna glina (klupko mrtvih reči) iz koje proklijava
nov (širesmisleni, vanprestoni) život.
Postoje i oni koji takvu samobitnost imaju, ali koji čine tek
manjinu-unutar-manjine: podskup date elite, ili klijajući kapacitet vakuuma,
skrit ispod samih mrtvih slova. A
svi ostali duhovi – kovitlavo mnoštvo čestica – čine prelazne oblike između ova
dva slučaja.
“ (...)
Jer nebesnici
nisu sve kadri. Naime, sežu
smrtnici
pre do ponora. Dakle, s njima se
preokreće
odjek. Dugo je
vreme, ali
se zbiva
istinitost.
(Helderlin: < MNEMOZINA – fragment
druge verzije >)
<2>
Odluka
donesena u snu hoće sebe da sagleda sa svoje suprotne strane. Stoga momenat
buđenja biva vraćen u san, i to onda kada se, na svom “odmaknutom” obzorju,
ipak susretne sa tačkom susnevača.
<3>
Negativno dijalektičko zlo jeste zlo one forme koja se sasvim
odvojila od svog sadržaja (prelazeći u mrtvi omotač, “kutiju” – suprotnost
Ideje). To je hegelovska suprotnost koja bi trebala da se
na kraju povesti izmiri sa duhom (Idejom), iako se sa njom ni ne
susreće: jer se “kameni” na pokretu njenog oponiranja – i ne
dovršavajući taj pokret (čemu Adorno, u razvijanju svoje negativne dijalektike,
upravo teži). I to zato jer se ne može (tek prvostepenom negacijom) oponirati
ono još-nepostojeće: samosvesna negativnost duha ili Veliko
Neispoljeno, kao jedino okrilje Ideje. Sledeća zamena teze: ne postoji /bar ne
na ravni ispoljenog, u-vremenu-dostižnog/
nikakvo po sebi i za sebe Ideje; odnosno, ono postoji –
ali tek kao mogućnost – na ravni apsolutne latencije. Jer, ta je pred-data
mogućnost sabit dodatni prostor nastao izlivanjem-iz-zrcala, u vidu naddaleke
poredbe, one noćno-skrite svetlosti Ideje, ne i njena neposredna
emanacija. Ona je prostor čujnosti neme muzike koji se, s neba zvezda
nekretnica, poput “oblaka prozračnosti” katkad “spušta na zemlju”* (Muzil).
Jer, ko nju jednom čuje taj na svet dalje gleda kao kroz staklenu
pregradu: to je Eurinoma, Lutalica, hladno-suzni pra-lik Mesečev, što teži
da daljinom svojeg povišenog sećanja iskupi ono nekad-dogođeno, veliku
nekadašnjicu – koja je ne drugo do /do najveće oštrine nemo-zvučnih
detalja/ dorađen sebe-opažaj Ideje. I upravo je to samo-opažanje onog entiteta
koji “još nema svoj prostor”, dakle, onog koji je još u utrobi snevanja
vlastitog lika – “s njegove suprotne strane”. A to je upravo ona strana koja ga
zrcalno budi i izgoni napolje – da postane muzika! Dakle, muzika kao jezik
posredovanja višeg i nižeg sveta /up.
nad-mesečevog i pod-mesečevog/,
ili ono ekhartovski shvaćeno ne-ništa muzikalno topološkog identiteta
čovekovog. To je ono “maglom” obavijeno, svetlo-nosno postajuće
čovekovog saznanja – priziv gnevnog palitelja u Noći, što samim sobom porađa
prazvuk (Bemeov bog).
Jer, Ideja ne može unapred da zna gde su joj
granice (čvorovi stresova – kao koordinate plutanja u nekom
nemoguće-praznom prostoru –) koje bi je samu pustile u o-stvarenje, ili, u beskonačno
samosvesni oblik tajne. Tražena je ravan sebe-sagledanja Ideje isto što i ravan
uskrsnuća, upor. ciljna uzročnost. Jer, Idejom (gromnom impresijom)
podstaknuto mišljenje mišljenja, kao zrcalna samoafekcija nje same,
budući preintenzivna i time unapred osuđena da se prekine, proizvodi unutar
sebe jednu tačno doziranu mini-afekciju – kosougaonu sliku-impuls (nosioca
impresije izvornog sveta** /Delez), i
to zarad oslobođenosti one pred-date joj afekcije kroz akt sve-preuobličenja
determinisanog.
&
„Sadržaj je suviše veliki za
svoju formu... ili bolje, sami sadržaji imaju formu, ali ta forma je
prekrivena, podvostručena ili zamenjena jednim prostim sadržateljem, omotačem
ili kutijom, čija je uloga da potisne formalne odnose.”
„Ali, postajanje tajne ne prisiljava je da se ograniči na prikrivanje
svoje forme u nekom prostom sadržatelju, ili da je zameni za sadržatelja. Sada
tajna kao tajna mora da zadobije svoju vlastitu formu. Tajna se uzdiže od
konačnog sadržaja do beskonačne forme tajne. Umesto da bude povezana sa čitavom
igrom relativnih opažaja i reakcija, tajna ovde doseže apsolutnu neopažljivost.
Kreće se od sadržaja koji je dobro određen, lokalizovan, i pripada prošlosti,
do opšte a priori forme nečega što se dogodilo i što se ne može
lokalizovati.”
„ (...) Ono što je važno je da percepcija tajne mora biti sama tajna;
... ”**
(Delez/Gatari: Postajanje
intenzivnim, neopažljivim, životinjom).
Slike: Džejk Badelej
____________________________________________________________________________________________
