(odlomak)
Šta je odredilo moj život? Putovanja.
Kad kažem putovanja, pre svega mislim na vožnju železnicom, iako sam se sigurno više kilometara prevezao kolima i avionom nego vozovima. Raznim plovilima manje, ali sećam se čak i posebnog mirisa parobroda na liniji između Splita i Omiša, kad sam kao dete letovao sa Jadranskom stražom. Taj miris iz ranog detinjstva intenzivniji je nego miris benzina i kerozina. Ja sam povremeno leteo i helikopterima i američke, i francuske i ruske proizvodnje. Časna reč. Podmornicama, nažalost, nikada.
Na samom početku vozio sam se sa ocem u automobilu štajer 55. Sedeo sam mu u krilu, upravljao volanom i menjao brzine, ali pedale je pritiskao tata jer moje noge još nisu mogle da ih dosegnu.
Imao sam sedam godina kad me je prvi put samog strpao u voz za Suboticu. Danas pretpostavljam da je kondukteru dao pristojnu napojnicu da bi se brinuo o meni. Bitno je da sam se osećao strahovito odraslim. Posle sam se često osećao odraslim. Odrastao sam upravo u mojim logorima.
Mojim? U Aušvic se vozilo u teretnim vagonima. Dahtanje parnih lokomotiva danas je zvuk koji se ponekad čuje samo još zahvaljujući filmovima u bioskopu ili na malim ekranima u sigurnim skrovištima naših stanova. Zasada je međutim reč o sedmogodišnjem dečaku na relaciji Petrovgrad–Subotica. Rodio sam se u Velikom Bečkereku, išao u školu u Petrovgradu, deda mi se ubio, roditelji uhapšeni u gradu zvanom Großbetschkerek. Radi se o istom mestu. Kad ga danas posećujem, idem u Zrenjanin. Nekada sam mislio da je poltronski svaki čas menjati ime grada, ali danas se pitam da nije to možda baš mudro.
Vozilo se u tri klase. To je bilo klasno društvo u svakom pogledu. U trećoj klasi bile su drvene klupe. U drugoj sedišta presvučena zelenkastosivim štofom. Prva klasa se odlikovala crvenim somotom i jastucima. Ja sam se vozio u trećoj. Opasno bi bilo kad bi žeravice letele duž kompozicije voza, bljuvao ih je dimnjak frktave lokomotive. Izvinjavam se dahu broda na Jadranu, ali ta mešavina mirisa dima, uglja, katrana, petroleja i ne znam čega još vezana je za uspomene iz detinjstva. U vagonima upozorenja: „Opasno je van se nagnuti“. Ćirilicom i latinicom. Baš tim rečima. Ja sam već znao ne samo te dve azbuke nego i goticu. Možda ćemo uskoro dobiti televizore koje ćemo puniti posebnim patronama kao štampače u boji, ali sa mirisima. Onda će naši unuci shvatiti kako je mirisalo tridesetih godina prošlog veka kada se vozilo kroz Banat Jugoslovenskom železnicom. Krenuo sam u posetu tetka Olgi koja je bila doktorka u Subotici. Ona će na sceni moga života igrati još mnoge uloge. Njen muž, Endre, na srpskom Andrija, bio je nešto više od običnog lekara – venerolog. Nisam još shvatao zašto ga toliko cene u tom malom gradu, nisam imao pojma šta su polne bolesti. Šta je triper saznao sam tek posle oslobođenja iz koncentracionog logora, srećom, ne sopstvenim iskustvom nego posmatrajući od radosti podivljale bivše ratne zarobljenike. Četvrtinu njih zarazile su jadne Nemice koje su prelazile iz zagrljaja u zagrljaj.
Za mene je tada bilo bitnije to što je teča Endre držao dve danske doge. Doveo ih je u brak. Tetka Olga ih se uvek pomalo pribojavala. Ja nisam. Mužjak se zvao Dolar, ženka
– Ledi. Dolar je pod svojim pravim imenom uspeo da se predstavi u jednom od mojih ranijih romana kao avet iz malog grada. U stvari, ne znam šta se s njim zbilo, u mojoj mašti se na kraju klao sa kurjacima iznad masovne grobnice Jevreja ubijenih u dušegupkama na putu od Zemuna do Avale. Među njima je bila i moja mama. Tetka i teča su odvezeni vozom u Bergen-Belzen. Neposredno posle završetka Drugog svetskog rata imali smo važnija posla nego da se bavimo sudbinom svojih negdašnjih pasa. Šteta. Danas mi je žao, ali razumem zašto je bilo tako.
U Subotici su me strahovito razmazili jer je bračni par Olga‒Endre bio bez dece. Kamenčić iz mozaika predstavlja i čaša oranžade koju bih dobijao svake večeri, mešavina nekog gustog sirupa i soda-vode iz plavog sifona. Stanovali su na visokom prizemlju, a na Тrgu Ćirila i Metodija.
Drugi put su me poslali vozom u Novi Sad. Ja sam tada veoma voleo svog strica. Znao je stotinu mađioničarskih trikova. Bio je prijatelj jednog gospodina koji je kao S. Obradović – Reta nastupao čak i javno u pravim pozorištima. Tačno se sećam tog imena, ali nemam pojma šta je predstavljalo ono S na početku, zašto nije lepo priznao da se zove Slavoljub, Stanko, Stanimir, ili šta ja znam. U mom rodnom gradu takođe je imao predstavu u gradskom teatru, a posle nas je privatno posetio kod kuće. Kakva čast za desetogodišnjaka.
Stric je fotografisao pomoću magnezijuma. Sam je razvijao filmove. U sobici namenjenoj da bude ostava uredio je laboratoriju. Imao je tri sina sa kojima sam mogao da se igram. Kao vrhunac svega, stanovao je na trećem spratu u modernoj kući pored same zgrade banovine. Imala je lift. U mom rodnom gradu nije bilo liftova. Nisu bili potrebni. Postojale su samo dve dvospratnice, jedna je bila hipotekarna banka, a druga stambena zgrada u kojoj je stanovao i ordinirao deda, tatin tata, koji je takođe bio lekar.
Posle sam mrzeo strica Ernea. Na mađarskom Ernö. Tako sam njegovo ime izgovarao i kad bih mu se obratio i kad bih o njemu pričao. Kod nas nije bio običaj da se kaže „stric“, „striče“, „tetka“, „ujače“ i tako dalje. Oslovljavao sam te rođake krštenim imenom i na „ti“. A Erne je zvanično na srpskom pisao da je Ernest. Danas ga samo još prezirem. Možda njegov kukavičluk ili zla narav nisu baš najstrašnije što sam doživeo, ali u jednom određenom trenutku njegova narav je za mene bila presudna. U pravom smislu te reči – opasna po život.
U Beogradu sam posećivao ujaka Pištu. Njegova žena bila je krojačica. I kod njih sam putovao u trećoj klasi Jugoslovenskih železnica. Stanovali su na Obilićevom vencu.
Ujak Pišta bio je umetnički stolar. Otac moje žene, Dragane, Milan Nikolić, takođe. Sigurno su se poznavali. Ali ja svog tasta nisam upoznao. Poginuo je na Sutjesci kao partizan. Još zanimljivija veza između Dragane i mene bila je ta da je njen pradeda, deda tog Milana, bio notaroš u selu Perlez na Tisi, u Banatu, a moj pradeda, tata pomenutog dede lekara, krčmar i trgovac žitom, u istom malom mestu. Oni su se sigurno poznavali, verovatno poslovali jedan s drugim. Ponekad je prijatno pisati o stvarnosti jer je zamršenija i čudnija nego sve što inače s mukom izmišljam.
Ali da se vratim stricu, jer za mene je on bitan. Bio je oženjen Švabicom, Ilikom Vener. Njenim roditeljima za ljubav se pred brak krstio po rimokatoličkom obredu, njega je za veru bilo baš briga, ali pokazalo se veoma korisnim, nisu ga dirali za vreme okupacije.
Telegrafski kratko saopštiću neke činjenice koje su neophodne da se kao ekspoze sagleda razvoj mog lepog života sa kratkim izletima u pakao. Tetka Olga, njen muž Endre, moja sestra Ildi, čak i baba po majci, Gizela, ostali su živi u logoru Bergen-Belzen i vratili se u Suboticu. Ujka Pištu, njegovu ženu i dvoje dece ugušili su izduvnim gasovima vozeći ih iz logora Staro sajmište kroz Beograd u onom specijalnom esesovskom kamionu dušegupki o kome su već mnogo pisali, ali meni je to konkretan deo porodične istorije. Na isti način ubijena je i moja mama. Tata je bio u logoru Topovske šupe i odatle su ga odveli da bi ga streljali kao taoca. Imao sam još jednog ujaka, Sašu, sreo sam ga samo jedanput ili dvaput u životu, kažu da je bio bogat i lep, njega, takođe sa ženom i dvoje dece, ubili su u Jasenovcu. Još jedan ujak, Imre, inženjer, oženjen Srpkinjom, Budimkom, veći deo rata proveo je u nekoj našoj zabiti, gde su ga krili njegovi zidari. Što sve skupa znači da je moja baba, vrativši se iz logora, mogla da ustanovi da je izgubila troje dece, a život je sačuvalo dvoje, što za jevrejsku porodicu na našim meridijanima predstavlja prilično pozitivan ishod. Da li to sme tako da se kaže? E, pa ja smem, ali teško drugima ako bi se usudili da takvim tonom pišu o paklu koji je predstavljao prolog za moj lepi život.
O vožnjama prugama Evrope u teretnim vagonima posle ću pričati više. Teže je prepoznati sve slike mozaika na zidu nego što sam pomislio prvog trena kad sam stao pred njega. Nedostaje mi muzika, razni zvuci druge vrste, kao što su zvona sa crkve na Trgu Ćirila i Metodija u Subotici, zujanje lifta kod strica na Bulevaru kralja Aleksandra, pa razni mirisi. I smrad različitog porekla.
Nekad davno pisalo se guščijim perom. Kao dete sam pokušao da zašiljim takvo pero, napravim rupicu na pravom mestu, čak sam znao da to mora da bude pero gusana, nikako guske. Nisam uspeo. U školi smo učili nekim škripavim pisaljkama da pišemo po tablicama od škriljca. Kako se niko nije setio da napiše pesmu koristeći škripanje škripaljkom po škriljcu. „I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče…“ I to sam učio u školi, ali malo kasnije, kad smo već stavljali metalna perca na držalje, močili ih u mastilo, mučili se da ne napravimo mrlje u sveskama. Tek posle rata sam kupovao nalivpera marke pelikan ili monblan. Nalazio sam zeleno mastilo, jer mi je i otac pisao zelenim mastilom. Zatim su na red došle pisaće mašine, ja sam prvo imao malu mehaničku marke oliveti, kasnije električnu olimpiju, pa računar na kojem ja pišem, slažem pasijans, slušam muziku preko Jutjuba… I ta istorija promene tehnike pisanja vremenski je komotno stala u jedan jedini, u moj mali život. Bojim se da neću doživeti da sa tekstom i slikama, pa i filmovima, pošaljem miris koji mogu da izaberem baš kao i veličinu i boju slova. Zar bi to bilo mnogo veće čudo od smartfona kojim moje desetogodišnje unuke rukuju spretnije od mene? Opet trzaj voza, kloparanje preko pruge, dim u nosu, naginjanje kroz prozor uprkos opasnosti od letećih žeravica da bi vetar promrsio kosu.
Izvornik: Moj lepi život u paklu, Laguna, 2016.
Hiperboreja vam od srca preporučuje da pročitate ovu knjigu.
