Zamišljam čoveka. Na ivici je. Na granici. Hoda po užetu, ne onom cirkuskom užetu. Žici dalekovoda. Korak ispred korak hoda. Ne drži motku za balansiranje, hrabar je. Dole, ispod njega, sa njegove leve strane se nalazi praznina, ispunjena crnom bojom.
Sa njegove desne strane roze boja. I on hoda. Nema cilj. Bitno je da hoda. Ne stiže nigde, ali ne propada ni u crno ni u roze.
Sićušan je čovek to.
Stranac koji se nalazi na žici u uspravnom stavu između rozeg i crnog.
Ne pita se zašto je tu. Samo gura korak za korakom.
Zamišljam ga. Na svim ivicama i granicama se našao. Smiren je.
Da umem da crtam, nacrtala bih taj prizor iz svoje glave.
Ostaje misao.
Čovek koji hoda po žici dalekovoda između crnog i rozeg praznog.
Oh, poleteo je! Nenadano. Naučio je da leti. Verovao je svom hodanju.
Sada leti kroz prazninu. Jedan posve hrabar čovek. Poleteo je.
Sa njegove desne strane roze boja. I on hoda. Nema cilj. Bitno je da hoda. Ne stiže nigde, ali ne propada ni u crno ni u roze.
Sićušan je čovek to.
Stranac koji se nalazi na žici u uspravnom stavu između rozeg i crnog.
Ne pita se zašto je tu. Samo gura korak za korakom.
Zamišljam ga. Na svim ivicama i granicama se našao. Smiren je.
Da umem da crtam, nacrtala bih taj prizor iz svoje glave.
Ostaje misao.
Čovek koji hoda po žici dalekovoda između crnog i rozeg praznog.
Oh, poleteo je! Nenadano. Naučio je da leti. Verovao je svom hodanju.
Sada leti kroz prazninu. Jedan posve hrabar čovek. Poleteo je.
