PALERMO
Već sam zaboravio
promuklo dovikivanje piljara
i dečake koji istovaruju voće
na pijaci Ballarò.
Šetnju po krovu katedrale
Svetog Vaznesenja Device Marije
zaboraviću danas.
Možda me u tom naumu
zatekne noć
ali do ponoći ću sigurno uspeti.
I sve ostalo zaboraviću.
Sve osim upornog fotografisanja
pred jednom kućom na Trgu Pretorija.
To ću zaboraviti sutra.
Iskreno možda to neću moći da zaboravim
ni sutra ni prekosutra.
Ali to me ne omalodušuje.
Naprotiv.
To je dobro.
Imaću nešto istinski lepo
što ću zauvek moći da zaboravljam.
PRAZNINA
I u Hiperboreji
i na Astal planini
svaki sam svoj dan
brojao koracima
istih stopa.
Kad god bih zastao
da smirim dah
i kucanje srca učinim nečujnim
nedostajanje je šaputalo tvoje ime.
Uzalud menjam pravac kretanja
i izgovore.
Ova praznina nema kraja.
Trajnost je njena jedina izvesnost
I nema joj kraja
jer od samog početka
ona je kraj sâm.
ULICA
Svaki je moj dan strma ulica
kojom se penjem ka tebi.
Koračam zadihan
zavirujući u kapije i prolaze
i kradom virim iza tuđih prozora.
A kada te nigde ne ugledam
onda se radujem tvojoj silueti
zamišljajući da me čeka na vrhu.
Sam sebi Sizifov kamen
i tvoj podvižnik.
Sve što nije bilo
i neće biti
guram uz brdo dana
da bih na vrhu
shvatio da te nema
i da bih ponovo sunovratio ovu ljubav
– moje jedino imanje –
nizbrdo u noć
do novog svitanja
u nadi da ćeš me probuditi
ljubeći mi tabane
izranjavljene ovim penjanjem
oročenim na zauvek.
