Слушај како ти снови
лагано скидају сву тежину с рамена
као топао ветар што милује јесен
нежно, али истовремено са жаром
који буди сваку сенку
која дрема дубоко у теби.
Прелазиш корак по корак
остављајући траг самоће што се раствара
а дах ти постаје тежак од жеље
као магла што се спушта преко поља
од речи које
не смеш да изговориш.
Очи те откривају
сваки уздах постаје песма, сваки додир стих
до тренутка кад време стане
и ти се препустиш –
слободно као да си поново рођен.
Не као почетак нечег новог
већ као тачка у којој се све спаја
као шапат ноћи који те грли
немиром младости
отишле с осмех који не бледи.
МАЛО О ДУШИ
Раствори ми душу,
као што се јутро топи у зраке,
као што се сенка губи у светлу,
као што је све што боли –
само ветар који пролази.
Не жури,
нека свака туга испари као роса,
нека свака реч –
што је заглављена у грлу
постане песма што плеше на уснама.
Раствори ми душу,
да не буде тешка нити кивна,
да буде као вода –
чиста и слободна,
да плови кроз време без страха и без гласа.
Раствори ме у тишини,
где нема нијанси туге, ни црта боли,
где смо само ми –
без маски и сенки,
у загрљају који лечи све што је прошло.
И кад се растворим,
нека остане само белина –
она што не тамни, не тежи
и што не зна за трајање,
већ једино уме да воли – без краја.
У СУМРАК ЖИВОТА
У ноћима без утехе,
мисли су ми као изгубљени кораци,
који не воде више никуда.
Тело, слабо као отисци стопала у песку
на граници између света и заборава,
долазе ми све чешће:
погледи који нису од људи,
љубави што су биле и прошле,
и сада, на крају свега,
стоји само њихова танка сенка.
Питао сам се, давно,
шта се дешава кад неко утихне,
када срце престане да тражи
некога ко не може доћи?
Тек сада, у зраку месечине,
с рукама што чекају познати додир,
када више нема ни руку, ни додира,
знам –
остаје само осећање
међу сенкама које више немају лице.
Молим те, Боже,
склони ме из ове ноћи
која никада неће сванути.
Затвори ми очи, као што затвориш врата
на старој кући која не може бити дом.
Остало је само пусто место
где су некада биле моје и друге љубави.
Не тражим ништа више
осим мира у ономе што сам изгубио,
у ономе што нисам ни имао.
Нека ноћ однесе све, или донесе неки сан,
неки заборав.
БОЛ КОЈИ НЕ ВРИШТИ
Бол је тиха снага што притиска груди,
као тежина која те не ломи,
већ подсећа:
живи и кад ниси цео.
То није плач
то је дрхтај што се не види,
неми разговор са собом у свом сивилу,
где речи постају сувишне,
хладне и опоре.
Он је ћутање које пркоси сваком и свему,
носи у себи и мрак и светлост
као рану
што бескрили живот
учини тежим.
Има људи
који тај бол носе као ордење,
као знак преживљавања,
као дубоку реку
што се никад не враћа на почетак,
изворишту.
О ПЕСНИКУ
Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског.Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019.Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023).Члан је Удружења књижевника Србије.Живи у Глушцима.
