Uvod
Kad u Knjizi Isajinoj pomene zastrašujuće ime Lilit, sveti pisac možda više ne naslućuje, nego se već poziva na nekoliko hiljada godina staro predanje čiji se počeci gube u neznanim vremenima starih akadskih epoha. Kad ga danas ponovo izgovaramo, mi smo ptici-demonu podarili još dvadeset osam stoleća života; bolje rečeno, dvadeset osam stoleća čiji smo svedoci bili. U kulturnom pogledu od pre pet hiljada godina, u psihološkom mnogo više, Lilit proleće prostorom ljudi. U ovom ili onom obliku, jer u tako dugom razdoblju treba očekivati da je iz starog mitskog stabla izniklo mnoštvo grana i da je prvobitna loza rodila mnogobrojne porodice, vrste ili varijetete. U svakom slučaju, preovlađujuće odlike ipak se lako prepoznaju kao odlike demonice vazduha, zavodnice, noćne žderačice, koja ispod užasa što ga izaziva neuspešno prikriva potisnutu tugu zbog propalih ljubavi. Strašna i privlačna figura nejasnog košmara, Lilit će se otkrivati kako u ljupkim crtama Meluzine ili Lorelaj, tako i u jezivom pogledu Harpija ili Skile. Slikari i vajari, pripovedači i pesnici, proroci i čarobnjaci, svaki prema svom geniju i osobenom daru, modulirali su u bezbroj predstava sliku tog varljivog stvorenja: Lav, Orao, Zmija, Sova, Konj i Riba pozvani su da učestvuju u knjižževnom i likovnom opisu tog pogubnog bića, bića prokletog i kukavnog, i dok Sfinga ne prestaje da nas progoni svojim zagonetkama, kobna pesma Sirena i dalje se čuje kao odjek sleđenog krika žalostive ptice. Razume se, vidljivi ambijent čovekov prilično se izmenio tokom proteklih hiljada godina! Da li je ipak bilo šta zajendičko ostalo između naše sadašnje civilizacije i one civilizacije koja je, kroz neodređene obrube još neprimetnog neolita, videla kako se raskriljuje zemlja prvih zemljoradnika i kako gube strpljenje stada prvih odgajivača? Malo, u svakom slučaju, ako izuzmemo čoveka samog, njegovu želju i strepnju. Čovek je ona prava "crvena nit" užarije koju plete.
Sumerska boginja Inana u lilitovskoj projekciji, terakota
Hiljadugodišnja neprekinutost lilitovskih slika, fantazmatskih tvorevina među mnogim drugim tvorevinama ljudske psihičnosti, dokazuje trajnost vrste. I ako u bezbroj njenih preinačenja još i danas prepoznajemo Lilit, ako nas još i danas uzbuđuje njena poruka, to znači da je ona odraz nekog suštinskog vida čovekovog imaginarnog, da njeni prohtevi da proždire i rađa upućuju na izvesnu nepromenljivost našeg psihičkog ustrojstva i da sam mit označava neki osnovni mehanizam. Mitologija, filologija i psihoanaliza pomažu nam da dešifrujemo prirodu i dinamiku toga ustrojstva, tog mehanizma, i sugerišu nam kako se u svima nama nalaze, usko povezani, oralni svet i svet i svet u uterini, dok se kroz Reč rascvetava iskonska agresija.
Razvoj kultura i trajnost čovekova pojavljuju se stoga kao dva komplementarna vida istog ujedinjujućeg fenomena koji održava njihova dijalektika i koji na lestvici Društva otkriva nepovratnost vremena: zahvaćen strahovtim kretanjem po kojem se civilizacije saobražavaju nekoj tajanstvenoj i možda ravnodušnoj morfogenezi, večiti čovek se prilagođava, a značenja u koja zaodeva likove svojih mitova svedoče o njegovom naporu da postojanost svoje prirode i preinačenja svog ambijenta podešava jedno prema drugome. Otuda mitske ličnosti iz svoje plastičnosti i autonomije dobijaju karakter ostataka, svedoka i proroka, sve u istim mah.
To je slučaj i sa Lilit, između ostalih, čiji mit razotkriva, za one koji hoće da ga ispitaju, građu mudrosti i reči budućnosti.(...)
Žak Bril
Prevod Jelene Stakić
