Majka Hrabrost
Ida Kaminjska vraća se iz grada. Možda je nešto trgovala, možda je isprosila samo komad hleba. Zatiče kćerku ubijenu. Veliko pusto polje i nekakva seljačka porodica koja se naginje nad telom. Nešto joj objašnjavaju, nešto govore. Ne čuje ih. Ne ispušta krike. Odavno je sve iskričala. Ne plače. Odavno su joj ponestale suze. Samo prebira suvim prstima, kao da razgrće zemlju. Kleknula je pored kćeri. Odavno je izrekla sve reči očajanja. U sećanju joj je još samo nekakva dečja uspavanka, smešna, besmislena i tragična. Peva je bezvučnim glasom, glasom iz koga je iscurila krv. Jevrejska majka oprašta se od svog poslednjeg deteta. Užurbano, na praznom trgu, u prisustvu tuđih ljudi. U svojoj nesreći čak nije ostrašćena. Nekako je sva usahla. Istovremeno prisutna i odsutna. Vraća se kolima, nešto traži, izvlači staru plahtu i njome pokriva umrlu. Više ništa ne može da uradi. Pronalazi i nekakav novac kojim će sahraniti kćer. Zna da ne može tu da ostane. Zato samo gleda dok je odnose. Zatim se povlači u dubinu prazne scene, čini par koraka u jednu, pa par koraka u drugu stranu. Pravi nekakav pokret rukom prema nebu. Pokret bespomoćnosti, zaprepašćenja, pomirljivosti. Odnosno, svi moraju izginuti. Jevrejska majka prestala je da se buni. Ćuti Bog, ćute ljudi. Upreže se u kola, priteže kolane, vuče ih. Zna da ih mora vući, ali da ih još dugo neće vući. Kola su gotovo prazna, ali preteška za staru ženu. Međutim, šta drugo da radi osim da ih vuče?
Ida Kaminjska odigrala je veliku tragediju. Ali, to nije bila tragedija torbarke iz vremena Tridesetogodišnjeg rata koja je poverovala ratu, živela od rata i rat je obmanuo.
Majka Hrabrost i dalje vuče kola. Nije torbarka koja živi od rata. Odavno nema nikakvih iluzija. Majka Hrabrost u interpretaciji Ide Kaminjske nije čak ni obmanuta od strane rata. Prihvata svet sa svom njegovom okrutnošću, znajući dobro da joj ne ostaje ništa drugo nego da vuče kola. Uprkos logici sveta, čak uprkos očiglednosti. U toj predstavi Majka Hrabrost je više konradovska nego brehtovska. I, dok sam gledao u Idu Kaminjsku koja se poslednji put upreže u kola i vuče ih uzbrdo, mrmljajući nekakve nerazumljive reči, iznenada mi je pala na pamet Konradova rečenica iz LORDA DŽIMA, koja je sastavljena od reči na tri jezika: „Ići za snovima, i opet ići za snovima, i opet ewig, usque ad finem.”
Ida Kaminjska je jedna od najvećih savremenih tragetkinja. Ovaj put nije trebalo da uči ulogu. Bila je i jeste jevrejska Majka Hrabrost. Ljubim ruke, gospođa Ido.
Bila je to tragedija odigrana prema Brehtovom tekstu, ali bila je i potpuno drugačija, mnogo savremenija tragedija. Pozorište u varšavskoj Kraljevskoj ulici tog ponedeljka bilo je poluprazno. Salu je ispunjavao srebrni glas Kaminjske, koji se gubio u njoj, ponirući kao u pesak. Ima nečeg uzbudljivog kada se igra u praznoj sali. Gotovo niko od gledalaca nije razumeo jidiš. Negde u uglu neko je šapatom prevodio susedu. Možda se upravo zbog toga tragedija Majke Hrabrost, odigrana pred tih stotinak ljudi na njima nerazumljivom jeziku, istovremeno daleka i bliska, obogaćivala drugim sadržajima, predstavljala neki drugi komad. Rđavo se izražavam; tragedija Majke Hrabrost nije se odigravala na sceni: gledaoci stvaraju pozorište kao i glumci.
S Idom Kaminjskom sretao sam se mnogo puta. Gledao sam predstave Jevrejskog pozorišta u raznim gradovima: u Lavovu, Lođu, Krakovu, Vroclavu. Sretao sam se s tim pozorištem u trenucima velike radosti i velike tuge; na samom početku, kada je posle rata sve počinjalo ispočetka, i kasnije, kada se pozorište nalazilo pred ukidanjem, i još kasnije u vreme velikih premijera. Pozorište je uvek bilo puno. Imalo je svoju poljsku i jevrejsku, staru i novu, bučnu i dvojezičnu publiku, vezanu za svoje pozorište. Tek tog poslednjeg ponedeljka, u sali u Kraljevskoj ulici, iznenada sam video pozorište bez gledalaca.
Video sam pozorište koje je ostalo samo. Tokom tih dvanaest godina mnogi glumci su napustili Idu Kaminjsku. Njihovo mesto su zauzimali novi. Ta sitna stara žena, glasa poput srebrnih zvončića, s lepotom koju vreme ne uništava, neiscrpne energije – nalazila je svuda i uvek nove glumce. U transportima koji su stizali i u malim gradovima, među zanatlijama, tkaljama i knjigovođama. Zaražavala ih je svojom strašću i čarobnjačkom umetnošću. Za samo nekoliko nedelja uspevala je da ih nauči dikciji, gestovima, pokretima, da od njih stvori glumce. Jedni su odlazili, a na njihovo mesto dolazili drugi, koji su zajedno s Idom Kaminjskom dalje vukli kola. Međutim, gledaoci su se počeli osipati. Bilo ih je sve manje: u Vroclavu, Valbžihu, Lođu, Varšavi, Krakovu…
Državno Jevrejsko pozorište E. R. Kaminjske. MAJKA HRABROST I NJENA DECA Bertolta Brehta. Prevod i inscenacija Ide Kaminjske. Muzika: Pol Deso. Scenografija Zenobijuša Stšeleckog. Premijera: jul 1957.
Jan Kot
Scena, 3-4 2002.