U srpskoj prevodnoj književnosti je do Prvog svetskog rata prevođeno veoma malo ruskih pesnika XX veka: po 11 bibliografskih jedinica lirskih pesama Baljmonta i Mereškovskog, 7 Maksima Gorkog, i po 1 Bloka i Erenburga. Pažnja je još uvek okrenuta ruskoj klasičnoj književnosti 19. veka. Doduše, ni u samoj Rusiji se, osim simbolista, do 1914. godine nije šire afirmisalo baš mnogo pesnika koji su označavali okretanje filozofskim i poetičkim preokupacijama XX veka (akmeisti i futuristi sa svojim manifestima nastupaju tek tokom druge decenije)... Međutim, osim toga, ovakvu situaciju su uslovile još i sledeće dve činjenice: 1. srpsko društvo je okupirano dramatičnim balkanskim ratovima i zloslutnim najavama Prvog svetskog rata; 2. mlada srpska inteligencija, pa dakle i srpski književni poslenici onoga doba, urednici periodike i izdavači, još uvek plove vodama klasične umetnosti i nisu mnogo zainteresovani za novu književnost... To se naročito odnosi na pretežno slovenofilski orijentisane popularizatore i prevodioce ruske književnosti. Ovo se da lako potvrditi osvrtom na stvaralačke karakteristike, odnosno biografije vodećih ondašnjih prevodilaca poezije i autora napisa o ruskoj književnosti (Rista Odavić, Jovan Maksimović, Okica Gluščević, Sv. Nikolajević, mladi Jovan Dučić, Vojislav Ilić-Mlađi i dr. ...).
Za recepciju ruske moderne poezije izuzetno značajno je premošćenje koje je od pravoslavne koncepcije sveta i umetnosti ka savremenim filozofskim i umetničkim preokupacijama, karakterističnim za novu književnost XX veka – u svojim radovima, objavljenim 1911. i 1912. godine, obrazlagao tada mladi srpski bogoslovski mislilac Nikolaj Velimirović. U svojoj knjizi Religija NJegoševa (1911): "Velimirović je otkrio NJegoša kao umetnika simbolistu, onog ko svet doživljava kao govor beskrajnog spleta simbola. Ali i kao ekspresionistu, onog ko svet oseća kao proces neprestanog stvaranja novih formi, novih značenja i simbola, koji u svakom času i u svakom vidu govore jezikom otkrovenja." [1] U toj veoma zapaženoj knjizi o NJegošu Velimirović, pored ostalog, kaže: "Vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor." [2] Radulović smatra da je Velimirović, verovatno, "duhovnost moderne, simbolističke umetnosti otkrio i usvojio" iz sledeća tri izvora: "Prvi izvor mogao je biti u crkvenoj ikoničkoj umetnosti i u religioznoj vizantijskoj i srednjovekovnoj filozofiji, u kojima je pojavni svet protumačen kao govor simbola – a simboli doživljeni kao realne, žive duhovne pojave. Drugi izvor preko kojeg se Nikolaj Velimirović približio simbolističkoj umetnosti predstavlja moderni ruski misticizam s kraja prošlog i početka ovog veka, možda najviše filosofska misao Vladimira Solovjova, koja je, kako je utvrđeno, bila značajan podsticaj za artikulisanje simbolističke poetike u ruskoj književnosti. Treći, i najneposredniji izvor Velimirovićevoj umetničkoj (simbolističkoj) teologiji i njegovoj teološkoj filosofiji umetnosti bez sumnje je bila evropska umetnost, koja je početkom veka dobila stvaralački odziv i u srpskoj kulturi." [3] Bilo je logično da i srpski prevodioci koji su svoju aktivnost doživljavali kao doprinos jačanju i širenju rusko-srpskih veza, a koje su u vreme balkanskih ratova i pred Prvi svetski rat imale i veoma konkretno političko značenje vezivanja za moćnu slovensku pravoslavnu carevinu – razmišljaju i vode i sami računa, pre svega, o mogućem osmišljavanju modernih pojava savremene književnosti u kontekstu pravoslavne koncepcije sveta, života i umetnosti. Zbog toga nije ništa iznenađujuće što je srpska prevodna književnost u ruski simbolizam počela da ulazi, pre svega, preko Dimitrija Mereškovskog i Konstantina Baljmonta. Isto tako, s obzirom na tradiciju veza pokolenja i istomišljenika Svetozara Markovića sa ruskom revolucionarno-demokratskom misli, razumljivo je što se u ovom periodu prevode i u našoj periodici objavljuju pesme u prozi Maksima Gorkog.
Međutim, mora se priznati da 23 bibliografske jedinice srpskih prevoda lirskih pesama iz ruskog simbolizma, i 7 jedinica prevoda pesama u prozi Gorkog uopšte ne impresioniraju kao eventualna svedočanstva pažnje srpske književne javnosti prema ruskoj poeziji najnovijeg vremena...
2.
Karakteristično je da se situacija menja odmah posle završetka Prvog svetskog rata, [4] sa prvim značajnijim izdancima Moderne u srpskoj originalnoj umetnosti. Srpske varijante ekspresionizma, kao što je poznato, uobličavaju se u relativno jasnu programsku orijentaciju upravo početkom treće decenije HH veka: Miloš Crnjanski svoj sumatrizam proklamuje 1920, a LJubomir Micić zenitizam u časopisu Zenit na samom početku 1921, kao što je i Stanislav Vinaver Manifest ekspresionističke škole obnarodovao u knjizi Gromobran svemira 1921. godine. Bitne novine se tada primećuju i u odnosu naše književne javnosti prema ruskoj poeziji HH veka. Naime, Micić, u okviru svog avangardističkog programa otvaranja prema evropskoj modernoj kulturi, već 1922. godine, u saradnji sa Iljom Erenburgom i F. I. Lisickim, u dvobroju Zenita objavljuje prevode niza značajnih poetskih i programskih esejističkih tekstova vodećih stvaralaca ruske moderne umetnosti Hlebnjikova, Majakovskog, Pasternaka, Asejeva, slikara Maljeviča, kompozitora Prokofjeva i drugih. [5]
Zato nije nikakvo čudo što su se upravo tih godina kao prevodioci novih ruskih pesnika pojavili baš Micić i Vinaver. Micić, kao radoznali književni tragalac koji nema velikih prevodilačkih ambicija, ali se trudi da svom čitaocu kad god mu se pruži prilika da onu neophodnu prvu informaciju, a Vinaver i kao briljantni prevodilac. Zapravo, zahvaljujući Vinaveru Aleksandar Blok je među prvim sjajnim ruskim pesnicima HH veka predstavljen jednim svojim velikim delom u umetnički izuzetno upečatljivom prevodu: Blokovu poemu Dvanaestorica Stanislav Vinaver je preveo 1920, i taj prevod objavio, sa predgovorom i komentarima, 1921. u zagrebačkom časopisu Kritika, a potom, 1923. i u beogradskoj Meduzi, sa posvetom Svetislavu Stefanoviću. [6]
Tokom dvadesetih godina stasava i nova generacija srpskih prevodilaca ruske poezije. Kao njeni najeminentniji predstavnici pojavljuju se sa svojim zapaženim prevodima Kiril Taranovski, Miodrag Pešić, Evgenije (Lav) Zaharov i Božidar Kovačević. Objektivno najznačajnije ostvarenje u ovom periodu dao je Kiril Taranovski svojim antologijskim izborom i prevodima ruskih pesnika XІX i XX veka, objavljenim 1927. godine pod naslovom Iz ruske lirike.
To je zapravo bila druga srpska antologija ruske poezije: prvu je sastavio i objavio, sačinjenu takođe od sastavljačevih prevoda, 1914. Rista Odavić, pod naslovom Zvuci ruske lire. [7] Ako je Odavićeva, po prirodi stvari, bila pretežno okrenuta veku koji je završen tek pre jedne i po decenije, antologija Taranovskog je donela i poetsko-prevodilačke informacije o nizu odista značajnih ruskih pesnika književnosti novog veka. Prema četiri pesnika koji pripadaju literaturi novog vremna kod Odavića (Mereškovski, Baljmont, Blok i Gorki), u antologiji Taranovskog ih je, uz one iz XІX veka, petnaest (Sologub, Mereškovski, Baljmont, Brjusov, Bunjin, Blok, Beli, Budiščev, Gumiljov, Hofman, Ahmatova, Vjač. Ivanov, Jesenjin, Rubakin i Agnivcev). U izboru, pa i u načinu prevođenja kod Taranovskog se jasno oseća senzibilitet čoveka novog, HH veka. Doduše, čoveka kome su nesumnjivo mnogo bliži pesnici simbolističke provenijencije, nego stvaraoci drugih, modernijih poetičkih opredeljenja. Tako će, na primer, Gumiljov, Ahmatova i Jesenjin kod Taranovskog biti predstavljeni samo sa po jednom pesmom, a biće izostavljeni Majakovski, Hlebnjikov, Mandeljštam i Cvetajeva.
Mora se, međutim, reći da je u vreme kad je objavio svoju obimom neveliku antologiju Taranovski bio veoma mlad: tek je napunio šesnaest godina! Svoj doprinos upoznavanju srpske kulturne javnosti sa ruskom poezijom HH veka on će nakon četiri godine već upotpuniti novom knjižicom pesama, pod naslovom Iz Jesenjinove lirike, objavljenom 1931. u Beogradu.
Zanimljivo je primetiti da se te iste godine u srpskoj prevodnoj književnosti pojavila još jedna knjiga Jesenjinove poezije, obimnija od izbora Taranovskog, knjiga koju je priredio, preveo i snabdeo predgovorom Miodrag M. Pešić. Ta knjiga je izdata u ime Odbora za obeležavanje petogodišnjice smrti Sergeja Jesenjina, formiranog pri beogradskom Narodnom univerzitetu (Kolarčevom narodnom univerzitetu).
3.
Nije teško uočiti da je životna sudbina i Aleksandra Bloka, i Nikolaja Gumiljova, i Sergeja Jesenjina – pružala mogućnost i za u ono vreme veoma aktuelnu političku borbu protiv Oktobarske revolucije i sovjetskog društvenog poretka. To nam potvrđuje i osnovna intonacija niza napisa u srpskoj periodici tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina. [8] Karakteristično je da se među autorima tih napisa nalazi veoma mnogo i ruskih izbeglica, koji su posle Revolucije 1917. i potonjeg građanskog rata emigrirali u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (mora se konstatovati da je njihovim uključivanjem u srpski i jugoslovenski kulturni život znatno proširen i podignut nivo naših saznanja o ruskoj kulturi, odnosno o književnosti uopšte, pa dakle i o ruskoj poeziji XX veka). Dnevno-politički impulsi su bez ikakve sumnje pogodovali svojevrsnom pojačavanju interesovanja za rusku poeziju HH veka.
Od početka dvadesetih godina u prevođenju se može zapaziti blaga preorijentacija interesovanja ka piscima koji su akteri živih književnih procesa u drugoj i trećoj deceniji XX veka: Mereškovski kao pesnik postepeno ustupa mesto predstavnicima drugog talasa ruskog simbolizma, a do srpske kulturne javnosti počinju da dopiru već i tekovine avangrdnih tendencija akmeizma, futurizma i imažinizma. Do 1931. godine na listi još uvek oskudnog broja prevoda ubedljivo vode Aleksandar Blok (sa preko dvadeset prevoda u našim časopisima i dnevnim listovima, pri čemu je među njima i obimna, izuzetno značajna poema Dvanaestorica) [9] i Sergej Jesenjin (sa blizu dvadeset bibliografskih jedinica prevoda njegovih lirskih pesama u srpskoj periodici). Zatim dolaze: Baljmont i Mereškovski sa po četiri, Brjusov sa tri, Beli sa dve, Ahmatova, Bunjin, Gorki, Gumiljov, Vjač. Ivanov, Severjanjin i Sologub sa po jednom bibliografskom jedinicom...
Međutim, Blokova poezija će do prvog srpskog prevodnog posebnog izdanja imati da sačeka tek početak pedesetih godina, a Jesenjinova će već do Prvog svetskog rata dobiti tri knjige: Iz Jesenjinove lirike. Izbor pesama. U prevodu i sa studijom "Sergej Jesenjin" od Kirila Taranovskog. Izd. knjižarnica "Skerlić", Beograd, 1931, 47 str.; Sergije Jesenjin. O Jesenjinu. Jesenjin o sebi. Prevodi iz Jesenjina. Preveo i predgovor napisao Miodrag M. Pešić. Izd. Odbor za obeležavanje petogodišnjice Jesenjinove smrti na Narodnom univerzitetu i Geca Kon, Beograd, 1931; Novi Jesenjin. Jesenjin u životu i u ruskoj kritici. Isidora Dunkan u životu i ispovestima. Susret i tragika umornih putnika. Novi prevodi iz Jesenjina. Preveo [i] "Sergije Jesenjin i Isidora Dunkan" [napisao] M. M. Pešić. Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd. 1933, 222 str.
Moramo konstatovati da je do početka devedesetih godina Blok u srpskoj prevodnoj književnosti dobio svega šest posebnih knjiga: Pesme o Divnoj dami, o Otaxbini i Revoluciji. Prev. M. M. Pešić. "Novo pokolenje", Beograd, 1953, 207 str. (Mala knjiga, 14); Ni snovi ni java. Eseji. Izbor priredili Nana Bogdanović i Dragan Nedeljković. Prev. Draginja Raspor, LJubica Štefan, Vera Nikolić, Stojanka Babović, Milica Nikolić. Prevodi u redakciji Milana Đokovića. SKZ, Beograd, 1959, 301. str. (SKZ, Kolo 52, 354); Pesme. Izbor i prevod Božo Bulatović. "Rad", Beograd, 1964, 132 str.; Stihovi o divnoj dami i otaxbini. Prev. M. M. Pešić. Nolit, Beograd, 1965, 226 str. (Mala knjiga poezije, 82); Prsten života. Lirske pesme i poeme. Izbor, prev., predgovor i napomene Miodrag Sibinović. BIGZ, Beograd, 1975, 356 str. (Biblioteka Vrhovi) [10]; Pesme. Izbor, prev. i predgovor Miodrag Sibinović. "Rad", Beograd, 1982, str. 127; Izabrane pesme. Izbor, prepev, predgovor i napomene Vladimir Jagličić, SKZ –BIGZ, Beograd, 1994, 426 str. Nikolaj Gumiljov je prvu knjigu prevoda poezije kod nas dobio tek početkom poslednje decenije HH veka: Lomača. Izabrane pesme. Izbor, prepev, predgovor i napomene Vladimir Jagličić. Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Beograd, 1992, 269 str. (Mala biblioteka SKZ).
Za to vreme različiti izbori Jesenjinovih pesama su imali, uključujući tri već pomenuta iz vremena pre Drugog svetskog rata, preko dvadeset izdanja u posebnim knjigama. Jesenjin je, najzad, u drugoj polovini HH veka u Beogradu dobio i tri višetomna izdanja svoje poezije i proze. Kad su 1966. godine u izdanju beogradske izdavačke kuće "Narodna knjiga" objavljena Jesenjinova Sabrana dela u pet knjiga, tiraž od dvadeset hiljada je rasprodat za nepunu godinu dana. Posle tri godine, štampana su Jesenjinova Celokupna dela u šest knjiga, pa onda, u izuzetno kratkom roku do 1973, jedno za drugim – još četiri izdanja. [11] To je oblik izdavanja, to je broj izdanja i to su tiraži kakve su u ono vreme imali samo srpski najčitaniji pisci, kao recimo, Ivo Andrić i Branko Ćopić. Jesenjin je, dakle, tih godina odista spadao u red najčitanijih pesnika na srpskom i jugoslovenskom kulturnom prostoru. [12] I najzad, pošto je nikšićki izdavač Unireks 1995. izdao obimno dvojezično izdanje lirskih pesama i poema, beogradski Verzal-pres 2000. godine, na samom kraju veka, objavljuje novo, izmenjeno i dopunjeno izdanje Jesenjinovih Sabranih dela u pet knjiga.
U književnoistorijskoj literaturi je već konstatovano da je između Prvog i Drugog svetskog rata, naročito u prvoj polovini tridesetih godina, Jesenjin za srpsku književnu javnost, sudeći po broju izdanja prevoda njegovih dela i po odjeku tih prevoda u književnoj kritici – bio izuzetno atraktivna književna pojava. A pedesetih godina, onda kada se srpska književnost počinje vraćati svojim ranijim, prirodnim tokovima, zakratko prigušenim pokušajima da se posle Drugog svetskog rata uklopi u dogmatsku poetiku socijalističkog realizma, opet se među prvim vesnicima preokreta, već 1952. nalazi i knjiga Jesenjinove poezije ... [13] Pre nego mnogi srpski odista vredni pesnici sa početka XX veka i iz razdoblja između dva svetska rata, Jesenjin je 1957. dobio monografiju o životu i delu – iz pera jednog od svojih najznačajnijih starijih srpskih prevodilaca, Miodraga Pešića. [14]
Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina veka izgledalo je da je, u uslovima velike razuđenosti modernih poetičkih opcija i tematskih preokupacija, podelivši čitalačku pažnju sa velikim brojem drugih naših i stranih pesnika, poezija Jesenjina među novim generacijama ljubitelja poezije izgubila čar nekadašnje privlačnosti. Mogao se steći utisak da se uoči stogodišnjice pesnikovog rođenja potvrđuje ocena Marine Cvetajeve o nevelikoj vrednosti Jesenjinove poezije, ocena obelodanjena u nezavršenom pismu Marine Cvetajeve Pasternaku, pisanom iz emigracije u Čehoslovačkoj 1925. godine: "Poređenje sa Jesenjinom – pa to je smešno. Ja u njega ne verujem, on me ne uzbuđuje, osećam uvek: kako je lako biti Jesenjin! Ja tebe ni s kim ne poredim." [15] Ova ocena bi, doduše, mogla biti samo izraz divljenja i odanosti Pasternaku, ili, možda, posledica ljutnje emigrantkinje na Jesenjina koji je upravo tih godina meta napada mnogih zbog deklarativnog priklanjanja revoluciji. Međutim, ako se uzme u obzir ono što Cvetajeva piše o Majakovskom, [16] na koga je iz političkih razloga mogla takođe biti ljuta, onda se ipak njena izjava mora uzimati i kao književnokritička ocena vrednosti Jesenjinovog dela koja se ne sme zanemarivati.
Karakteristično je, međutim, da skoro u isto vreme jedan drugi ruski emigrant, poznati književni kritičar Mark Slonjim tvrdi da je Jesenjin "umeo [...] da u svojim pesmama složi sva stilska traženja epohe sa zdravim tradicijama narodnog stvaranja", zbog čega je: "Uticaj Jesenjina još i danas vrlo jak. Čitav niz mladih pesnika teži za tom zbijenom prostom lirikom kojom se odlikovao Jesenjin. A u isto vreme oni podražavaju i njegov imažinizam, očišćen od preterivanja iz 1919. godine. Stvorila se čitava Jesenjinova škola, koju je lako raspoznati, kako po motivima, tako i po stilskim odlikama." [17]
Jesenjinova sudbina i njegova poezija očigledno su sadržale nešto što je srpskom mentalitetu, srpskom čitaocu bilo bliže od Blokovog dela. Pre svega, s obzirom na relativnu mladost srpskog društva koje svoju inteligenciju (naročito posle masovne pogibije tokom balkanskih i tokom Prvog svetskog rata) regrutuje pre svega iz seoske sredine, simbolistički intelektualizam urbanog pesnika Aleksandra Bloka, nije imao mnogo izgleda u nadmetanju za čitaoce – u konkurenciji sa tragičnim "poslednjim pesnikom sela" Sergejem Jesenjinom. Široj srpskoj čitalačkoj publici bliži je i Jesenjinov imažinizam, kao insistiranje na opredmećenoj pesničkoj slici okrenutoj svakodnevici pre svega seoskog, ali i prizemljenog gradskog života običnog čoveka – poetizovan tradicionalnom folklorno-hrišćanskom simbolikom ili pak boemskom razuzdanošću, utemeljenom takođe na nekim folklornim stereotipima. Pri svemu tome, okrenut temama novog života, koje će ubrzo i još više postati aktuelne u srpskoj sredini, Jesenjin je u modernizovanoj imažinističkoj poetici iz folklornog nasleđa izvlačio neke nove slojeve, koji su korespondirali sa umetničkim traganjima avangardističkih strujanja književnosti XX veka. Vezan za rusku hrišćansku folklornu simboliku, on je mogao biti doživljavan i kao ovaploćenje moderne umetnosti na osnovama pravoslavne koncepcije čoveka i umetnosti, kakvo je Nikolaj Velimirović nagovestio u svojim tekstovima uoči Prvog svetskog rata, od kojih su neki publikovani i upravo tokom one decenije kad Jesenjin počinje da ulazi u srpsku prevodnu književnost.
Bilo kakav pokušaj da se Jesenjin proglašava za avangardnog pesnika po svemu sveo bi se na puko natezanje. U njegovoj poeziji nema destrukcije pesničke slike, niti avangardističkog razgrađivanja čovekove ličnosti. Ali, ostavši na metafori kao osnovnom izražajnom sredstvu (koje su pesnici avangardisti zamenili pretežno metonimijom), sazdanoj na poetici harmoničnog ornamenta i tajne zagonetke, on je u svoju poeziju ugradio mnoge bitne elemente karakteristične i za poeziju avangardizma: naglašeno kombinovanje senzacija iz različitih sfera čulnog doživljavanja, upletanje u pesmi dva ili više planova iz različitih pojavnih oblasti, unošenje u poeziju kolokvijalnih reči i izraza, proširenje reči-slika aktiviranjem arhaičnih slojeva simbolike iz sopstvene nacionalne kulturne istorije, probijanje u liriku nekih oblika naracije (čime se u lirskoj pesmi umesto unapred pripremljene "zamisli" u centar dovodi "događaj", koji joj daje svojevrsnu neposrednost iskaza), različiti oblici "citatnosti" i dr. [18] Ako se, međutim, na modernu umetnost pogleda sa današnje distance, ispostavlja se da je upravo Jesenjinov put obeležio jednu odista značajnu liniju razvoja autentične poezije XX veka: prisetićemo se da je Mark Slonjim još pre šest i po decenija uočio da je Jesenjin u svojim pesmama složio "sva stilska traženja epohe sa zdravim tradicijama narodnog stvaranja". Istorija je i kod nas pokazala da je takva orijentacija bila izuzetno produktivna. Na kraju XX veka, evo, tradicija, propuštena kroz senzibilitet modernog čoveka, naglo skače na skali vrednosti. Srpska sredina, koja je u drugoj polovini veka, kao i ruska, bila izložena nagloj urbanizaciji – o čijim lomovima je pevao Jesenjin – sa obnavljanjem tradicije (čiji su neki aspekti u prethodnom periodu iz ideoloških razloga bili potiskivani) danas je izložena probojima ruralnog u još uvek tanušne slojeve novostvorene gradske civilizacije. U tom osmišljavanju modernog dovođenjem do praga svesti nacionalne duhovne tradicije, upravo u prvi plan izbijaju one ideje i saznanja na koje je tokom daleke druge decenije XX veka ukazivao i srpski teološki mislilac Nikolaj Velimirović... [19]
4. [20]
Vreme od pedesetih godina u srpskoj poeziji označava vraćanje onim tokovima i procesima koji su začeti između dva rata, a zaustavljeni su ili prigušeni nakon Drugog svetskog rata kao tuđi koncepciji umetnosti i književnosti socijalističkog realizma. [21] Doticaje srpske s ruskom poezijom takva orijentacija generalno upućuje pre svega na one pojave, koncepcije, programe, dela i pisce koji su u svetskoj zvaničnoj javnosti kritikovani, omalovažavani i potiskivani u zaborav.
Već je uobičajena tvrdnja da je, pošto je od 1945. godine, u okviru nove, boljševičke ideološke orijentacije, bila pod snažnim uticajem umetnički sterilne ruske socrealističke književnosti, srpska književnost od pedesetih godina, nakon Rezolucije Infombiroa, počela da se brani okrećući se uzorima iz srpske međuratne nadrealističke i avangardne zapadnoevropske književnosti. Ta tvrdnja nije ni sasvim netačna, ali je kao ocena udela u novim tokovima srpske književnosti ruske među vodećim stranim literaturama nepotpuna i jednostrana. Takva je naročito onda kada se još i politizuje, pa se ukupna situacija svede samo na boljševički diktat i ideološke otpore tome diktatu.
Književnoistorijski materijal, međutim, pokazuje da je ruska književnost, koja je prevođena i aktuelizovana u našem književnom životu toga vremena, i kvantitativno i kvalitetom bila veoma značajan činilac u preobražaju srpske književnosti, usmerenom ka vraćanju na magistralne pravce razvoja evropske i svetske literature. Obično se pominje da posle otvaranja desetogodišnje polemike između "modernizma" i "realizma" 1950. godine, zaokret srpske književnosti od dogmatskog socrealističkog koncepta označava, pored ostalog, eksplozija interesovanja za Jesenjinovu "intimnu" liriku, utkanu u društvene događaje kroz koje je u novijoj istoriji prolazilo i srpsko društvo. Ali je u književnoistorijskim osvrtima na srpsku posleratnu književnost nedovoljno naglašeno otkrivanje futurističke avangardne poezije u Oblaku u pantalonama, koje je po svedočanstvu samog prevodioca Bore Ćosića u javnosti odjeknulo upravo kao razbijanje zablude o uniformisanom Majakovskom (knjiga je izašla 1952. godine) [22]. Nije se dosad obratila dovoljna pažnja ni na činjenicu da je jedan od čelnika srpske međuratne avangarde koji je stvarao i posle Drugog svetskog rata, Stanislav Vinaver upravo 1953. objavio novu verziju prevoda Blokove Dvanaestorice, delo koje je takođe sadržalo niz značajnih osobina moderne simbolističke, a u Vinaverovoj interpretaciji na izvestan način i ekspresionističke poetike. Iste godine je izašla knjiga Pešićevih prevoda Blokove poezije Pesme o Divnoj dami, o Otadžbini i Revoluciji. Beogradska izdavačka kuća "Kultura" je 1959. objavila veoma značajne za razumevanje savremene poezije članke i eseje ruskih pesnika Brjusova, Bloka i Majakovskog Poezija i revolucija. Ali za poimanje moderne književnosti i avangardne poezije još važnija je pojava 1958. Nolitovog izdanja Pasternakove Zaštitne povelje. Pa ipak, za neposredne stvaralačke doticaje naše sa ruskom poezijom XX veka bila je najznačajnija antologija Moderna ruska poezija, koja je pripremana tokom druge polovine pedesetih, a objavljena je 1961. godine. Pod uredništvom Zorana Mišića, Ivana Bogdanović je napisala izuzetno informativan predgovor, koncipiran na modernim shvatanjima umetnosti (I. Bogdanović je, inače, i autor zapažene monografije Majakovski i Marineti), a u pretakanje ruske poezije na naš jezik uključili su se vodeći stariji i mlađi srpski pisci Stanislav Vinaver, Oskar Davično, Bora Ćosić, Slobodan Marković, Branko Miljković, Danilo Kiš, kao i autoritativni prevodioci poput Miodraga Pešića, Lava/Evgenija Zaharova, Vere Nikolić, Petra Vujičić i Olge Vlatković. Mnogi od njih su svoje prevode objavili u književnoj periodici i pre pojave knjige, još tokom pedesetih i 1960. godine (Miljković, recimo, Brjusova 1959. i 1960, Belog 1960, Bloka 1959, Pasternaka 1959. i 1960, Mandeljštama 1960).
Druga polovina pedesetih godina je vreme kad je Nolit objavio značajnu knjigu Bodlerovih eseja, članaka i zapisa Odabrana proza u izboru i sa predgovorom Miodraga Pavlovića (1957). U to vreme je objavljena Antologija savremene engleske poezije (Nolit, 1957) sa predgovorom Svetozara Brkića i izborom Brkića i Miodraga Pavlovića. Tada se, takođe u izdanju Nolita, pojavila i Antologija novije nemačke poezije (1956), s predgovorom Oto Bihalji Merina, u izboru i prevodu Ivana Ivanjija i Branimira Živojinovića. Izuzetno je značajno bilo što su u prenošenju engleske i nemačke moderne poezije, osim pouzdanih i opštepriznatih prevodilaca, učestvovali vodeći pesnici srpske posleratne poezije kao što su Miodrag Pavlović i Jovan Hristić. To je garantovalo ne samo vrhunsku poetsku vrednost, nego i širi odjek, širu recepciju te poezije, koja ima nesumnjiv udeo u formiranju ukusa ukupne književne javnosti, ali i u traganjima srpskih pesnika, naročito onih mlađih, za novim sopstvenim pesničkim ostvarenjima. Kad se to ima u vidu, onda postaje jasno koliko je za našu poeziju bilo značajno što su pedesetih godina modernu rusku poeziju prevodili upravo pisci kao što su Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Slobodan Marković i Danilo Kiš.
Vrlo brzo će se osetiti to i u pojavi tokom šezdesetih godina niza posebnih knjiga poezije mnogih najistaknutijih ruskih modernih pesnika XX veka – Mandeljštama (Šum vremena, "Prosveta", Beograd, 1962 – stihove preveo Branislav Miljković), Ahmatove (Rastanak, "Bagdala", Kruševac, 1962 – prev. Lav/Evgenije Zaharov), Majakovskog (Novi oblak u pantalonama, Nolit, Beograd, 1963 – prev. Bora Ćosić), Hlebnjikova (Kralj vremena Velimir > "Prosveta", Beograd, 1964 – prev. stihova Vera Nikolić i Bora Ćosić), Pasternaka (Razgovori neznanih usta, Nolit, Beograd, 1966 – prev. Miodrag Pešić), Brjusova Me eit esse, "Bagdala", Kruševac, 1968 – prev. Lav/Evgenije Zaharov), ponovo Pasternaka (Ja sam na spisku, Nezavisno izdanje, Beograd, 1969 – prev. Miodrag Stanisavljević) i Zabolockog (Bezdani ogledala, "Kultura", Beograd, 1968 – prev. Miodrag Sibinović).
Veoma značajno mesto u istoriji srpske prevodilačke recepcije ruske poezije XX veka ima i antologijski izbor Petnaest sovjetskih pesnikinja, koji je u beogradskom Nolitu 1963. godine, kao sastavljač i prevodilac, objavila Desanka Maksimović. Danas se već zna da je u odabiranju pesnika i pesama, u pisanju beležaka, kao i u prevođenju knjige Petnaest sovjetskih pesnikinja ravnopravno učestvovao i Radovan Zogović, ali je u to vreme, iz političkih razloga, njegov udeo u ovom značajnom poduhvatu morao da se prećuti. [23] Ovim izborom čitaocima su ponuđeni prevodi iz lirike: Ane Ahmatove, Vere Inber, Marine Cvetajeve, Agnije Barto, Olge Bergholc, Mirvarid Diljbazi, Margarite Aliger, Maro Markarjan, LJudmile Tatjaničeve, Veronike Tušnove, Silve Kaputikjan, Julije Drunjine, Line Kostenko, Bele Ahmaduline i Svetlane Jevsejeve. Kao što se vidi, osnov knjige izabranih pesama kojim su obuhvaćene i pesnikinje koje su stvarale na drugim jezicima Sovjetskog Saveza činili su odista solidni prevodi dela ruskih poetesa XX veka.
Ovakvo interesovanje za rusku modernu poeziju prvih decenija XX veka, ugušenu u SSSR tridesetih godina, otvorilo je prostor i za dosta intenzivno prevođenje pesnika novijih generacija, a posebno posleratne generacije ruskih savremenih pesnika Ahmaduline, Jevtušenka, Voznesenskog i dr. [24] Kvalitet ovog procesa je doveo dotle da svojevremeno pesnik Milovan Danojlić, uz pomoć Milice Nikolić, otkrije i prevede knjigu poezije Josifa Brodskog Stanica u pustinji, čijim će nagrađivanjem kao najbolje prevedene knjige poezije za 1971. godinu srpska književnost veoma rano otkriti i visoko oceniti vrednost ovog budućeg nobelovca.
O zamahu recepcije ruskih pesnika XX veka u srpskoj kulturi možda najrečitije svedoči objavljivanje tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina niza višetomnih izdanja izabranih, pa čak i celokupnih njihovih dela na našem jeziku: Jesenjina (u pet i u šest knjiga), Majakovskog (u pet knjiga) [25], Pasternaka (u pet knjiga) [26] i Cvetajeve (u tri knjige).
5.
Način predstavljanja ruske poezije koji je zapravo lični izbor i prevod srpskog pesnika, kakav su u našu književnu praksu uneli D. Maksimović i R. Zogović, nastavio je da neguje Stevan Raičković. On je, počev od 1970. godine, objavio dvojezična izdanja svojih prevoda Šest ruskih pesnika (1970), Slovenske rime (1976) i Sedam ruskih pesnika (nešto proširena varijanta knjige Šest ruskih pesnika). Među slovenskim pesnicima koje je Raičković prevodio našla su se imena A. Bloka, A. Ahmatove, B. Pasternaka, O. Mandeljštama, M. Cvetajeve i N. Zabolockog. Svoj izbor u Slovenskim rimama Raičković obrazlaže ovako: "U izboru pesnika sastavljač knjige se pre svega odlučio da to budu pesnici koji su stvarali i koji stvaraju u našem dvadesetom veku. Oni su po mnogo čemu bili najbliži poetskim preokupacijama sastavljača, a on se nada da bi mogli biti najbliži i čitaocu, danas, kome je ova knjiga namenjena." [27]
Traženje dela pesnika koji će biti srodan sa "preokupacijama sastavljača", pesnika-prevodioca – bio je presudan i u ostalim Raičkovićevim prevodilačkim poduhvatima. Kad govori o ruskim pesnicima, on kao markantne stvaraoce "koji su obeležili dvadeseti vek ruske poezije" pominje i Majakovskog, Jesenjina i Hlebnjikova, [28] ali u izboru Šest ruskih pesnika i Sedam ruskih pesnika, ipak, između svih njih prevodi samo Bloka, Ahmatovu, Pasternaka, Cvetajevu, Zabolockog i Brodskog. [29] Jer on prevođenje oseća kao neodvojivi deo svoga ukupnog stvaralačkog života: kao prilog zajedničkoj stvari i poklon pesničkoj sabraći, ali i kao oslobađanje sopstvene energije (odavno taloženih ličnih nagona), kao naknadno prepoznavanje vlastitih davnih doživljaja, kao izlaženje iz sopstvenih stvaralačkih i ljudskih kriza. [30] Zbog toga će buduća istraživanja konkretnih Raičkovićevih doticaja sa književnicima koje je prevodio, posebno sa Borisom Pasternakom, biti sigurno plodonosna.
Na liniji predstavljanja ruske poezije koje je zapravo lični izbor i prevod srpskog pesnika nalazi se i poznata dvotomna dvojezična Antologija ruske poezije koju je za beogradsku "Prosvetu" pripremio srpski književni kritičar i pesnik Aleksandar Petrov. Zajedno sa Antologijom ruske moderne poezije iz 1961, Petrovljeva Antologija, objavljena 1977. godine, predstavlja izuzetno značajan događaj u istoriji srpske prevodilačke recepcije ruske poezije HH veka. Prevodima dvadeset i dvoje starijih i mladih prevodilaca (Nikola Bertolino, Olga Vlatković, Petar Vujičić, Oskar Davičo, Milovan Danojlić, Lav/Evgenije Zaharov, Milivoje Jovanović, Radoslav Kavexić, Danilo Kiš, Zlata Kocić, Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Vera Nikolić – Bora Ćosić, Aleksandar Petrov, Miodrag Pešić, Stevan Raičković, Miodrag Sibinović, LJubomir Simović, Milosava Stojnić, Ibrahim Haxić – Petar Čudić) A. Petrov je srpskoj književnoj javnosti dao svoj izbor iz poezije sledećih ruskih pisaca čija su dela ugrađena u rusku poeziju HH veka: Nikolaj Minski, Inokentij Anjenski, Fjodor Sologub, Dmitrij Mereškovski, Vjačeslav Ivanov, Konstantin Baljmont, Zinaida Hipius, Ivan Bunjin, Valerij Brjusov, Mihail Kuzmin, Aleksandar Dobroljubov, Jelena Guro, Maksimilijan Vološin, Andrej Beli, Aleksandar Blok, Vasilij Kamenski, Velimir Hlebnjikov, Tihon Čurilin, Nikolaj Gumiljov, Vladislav Hodasevič, Benedikt Livšic, Nikolaj Kljujev, Ana Ahmatova, Nikolaj Asejev, Boris Pasternak, Mihail Zenkevič, Osip Mandeljštam, Ilja Erenburg, Marina Cvetajeva, Vladimir Majakovski, Vadim Šeršenjevič, Georgij Ivanov, Sergej Jesenjin, Eduard Bagricki, Nikolaj Tihonov, Anatolij Marienhof, Nikolaj Oljejnikov, Konstantin Vaginov, Ilja Seljvinski, Nikolaj Zabolocki, Mihail Svetlov, Aleksandar Vvedenski, Leonid Martinov, Semjon Kirsanov, Daniil Harms, Arsenij Tarkovski, Jan Satunovski, Muza Pavlova, Nikolaj Glazkov, Boris Slucki, Igor Holjin, Aleksandar Mežirov, Vladimir Solouhin, Bulat Okuxava, Evgenij Vinokurov, Henrih Sabgir, Vladimir Burič, Evgenij Jevtušenko, Andrej Voznesenski, Genadij Ajgi, Novela Matvejeva, Vsevolod NJekrasov, Olžas Sulejmenov, Natalija Gorbanjevska, Aleksandar Kušner, Viktor Sosnora, Bela Ahmadulina, Vjačesla Kuprijanov i Josif Brodski.
Ovom načinu predstavljanja ruske poezije mogao bi se pridodati i izbor prevoda koji Desanka Maksimović 1988. godine objavljuje u izdanju beogradskog "Novog dela" koji, pod naslovom Po pravu ljubavi: taj izbor obuhvata i dvadesetak pesama June Moric.
6.
Od kraja pretposlednje decenije XX veka počinje jedna nova, slojevita faza srpske prevodilačke recepcije ruske moderne poezije. Ta faza se karakteriše popunjavanjem praznina koje su uslovljene ranijom drugačijom društvenom orijentacijom, ili do kojih je došlo zbog toga što sticajem drugih okolnosti neki značajni pesnici dotle nisu dobili svoje prevodioce.
Tako, na primer, Desanka Maksimović tada objavljuje nadahnuti izbor i prevod knjige poezije Marije Petrovih, pod naslovom Zakaži mi sastanak na ovom svetu (Eksportpres Zvezdara, Beograd, 1989, 182 str.). Vesna Vasić-Vujčić 1991. prevodi izabrane stihove Danijela Harmsa Čudesna predstava, a Dušan Patić se pojavljuje sa knjigom Harmsove poezije Arhimedova kada (stihovi, molitve, pesme, čarolije), objavljenom 1994. u Sremskim Karlovcima. Godinu dana kasnije, Vladimir Jagličić objavljuje knjigu poezije Arsenija Tarkovskog Biti to što jesi, za koju je sam pripremio obiman izbor, prevod i predgovor.
Godine 1999. srpski čitalac je u dvojezičnom izdanju beogradske "Prosvete" dobio nov, obuhvatniji od nekadašnjeg Miljkovićevog, izbor poezije i eseja Osipa Mandeljštama Pesme i eseji (izbor, prevod, predgovor i napomene M. Sibinovića [31]). Najzad je i Ana Ahmatova "našla" svoje prevodioce u srpskoj prevodnoj književnosti: A. Ahmatova, LJubavna Rusija. Izbor i prev. Tomislav Šipovac, "Univerzitetska riječ", Nikšić, 1990 (pon. izd. 1995); A. Ahmatova, N. Gumiljov, S ljubavlju. Prepiska, zapisi i pesničke posvete. Izbor i prevod Radoslav Pajković, "Prosveta", Niš, 1997; A. Ahmatova, Pesme, poeme i eseji. Izb., prevod, predgovor i napomene M. Sibinović, "Paideia", Beograd, 1999. [32] Dostojnog prevodioca je dobio i bard ruske pevane poezije druge polovine HH veka Vladimir Visocki u knjizi:Razgovor s dželatom. Preveo Milivoje Baćović, "Tačka", 1999.
I najzad, na samom kraju poslednje decenije XX veka, srpski čitaoci su dobili još dva nova, zanimljiva tematska antologijska izbora iz ruske poezije ovoga razdoblja – Zadušnice. Antologija pesnika ruske iskoni dvadesetog veka. Prev. Milan Vuković, Vladimir Jagličić, Jovica Janković i Lazar Radulović, Kragujevac, 1998, 187 str. (izborom su obuhvaćeni: Nikolaj Kljujev, Sergej Jesenjin, Sergej Kličkov, Pavel Vasiljev i Nikolaj Rubcov); Pesnici raspete Rusije. Cvetnik ruske bogotražiteljske poezije XX veka. Priredio Vladimir Dimitrijević. Prepevali Vladimir Jagličić i Vladimir Dimitrijević, Narodna i univerzitetska biblioteka u Prištini, 1997, 226 str. (izborom su obuhvaćeni: Ivan Savin, Aleksandar Solodovnikov, Boris Seleverstov, Nikolaj Braun, Oleg Aleksijev, Ivan Liscov, Boris Primerov, Aleksandar Poležajev, Natalija Karpova i Jeromonah Roman/Matušin).
Napomene
Milan Radulović, Modernizam i srpska idealistička filosofija. Beograd, 1989, str. 141.
Nikolaj Velimirović, Svet kao reč, Nove besede nad gorom. Beograd, 1922, str. 21.
M. Radulović, Modernizam..., 139.
Iako je od 1918. do 1990. celokupno srpskohrvatsko područje funkcionisalo kao manje-više zajednički kulturni prostor, da nam se ne bi zamerilo da prisvajamo tekovine hrvatske kulture, čiju posebnost, uostalom, i ne osporavamo, pokušaćemo da problem razgraničavanja srpskog o nesrpskog rešimo na osnovu pripadnosti srpskoj kulturi izdavača, publikacija i autora-prevodioca, odnosno priređivača...
Pitanje pripadnosti poeziji XX veka rešavaćemo pripadnošću ili nepripadnošću pisaca vodećim tokovima ruske poezije XX veka, tako da ćemo početi sa piscima koji pripadaju neoromantizmu i simbolizmu, koji, inače, počinje još od poslednje decenije XX veka...
Zenit, 1922, br. 17/18.
Detaljnije o Vinaverovom prevodu Dvanaestorice vid.: M. Sibinović, Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Beograd, 1995, str. 167-222.
Pesnički zbornik Jovana Maksimovića iz 1901. godine ne uzimamo u obzir iz više razloga: 1. to je izbor u okviru svojevrsne antologije svetske, a ne ruske poezije; 2. to je knjiga sa prevodima u prozi, iz kojih se ne može dobiti bilo kakava ozbiljnija informacija o autentičnim vrednostima originala lirske poezije uopšte, pogotovu poezije vezanog stiha ovog perioda; 3. ta knjiga je izdata i bukvalno na samom početku HH veka, tako da za našu temu ne može biti naročito zanimljiva.
Evo izvoda iz bibliografije tadašnjih napisa: Isidora Sekulić, Aleksandar Blok (1880-1921). // Nova Evropa, 1921, br. 8, str. 235-238; Evgenije Zahariv, Smrt Aleksandra Bloka. // Misao, 1921, 79; Evgenije Zaharov O Aleksandru Bloku. // Misao, 1921, str. 236; E. Zaharov, Aleksandar Blok. Knjiž. crta. // Novosti, 1921, br. 141, 142, 143; E. Zaharov, Smrt Nikolaja Gumiljova. // Misao, 1921, 236; Aleksandar Pogodin, Aleksandar Blok. // Srpski književni glasnik, NS, 1922, 6, str. 274–279; Evgenije Anjičkov, Najnovije pojave u ruskoj poeziji. // Misao, 1922, 5, 65, str. 1238-1247; 66, str. 1322-1331; 67, str. 1399-1409; E. Zaharov, Ruska najnovija lirika. // Budućnost, 1922, br. 11, str. 1096-1100; Veselin Vukićević, Simbolika Aleksandra Bloka. // Nova Evropa, 1923, br. 2, str. 38-42; E. Zaharov, Vizionarstvo Aleksandra Bloka. // Nova Evropa, 1923, br. 2, str. 43-44; Goleniščev-Kutuzov, Nikolaj Gumiljov i akmeizam. // Misao, 1924, 561; Valentin Gorjanski, Tragedija pjesnika. Sergej Jesenjin. // Jugoslovenska njiva, 1926, 7, str. 209-215; Gustav Krklec, Fragmenti o Sergeju Jesenjinu boemu ruske revolucije. // Pravda, 1927, 23, 110; G. Krklec, Pjesnik Sergej Jesenjin. Predavanje održano u Salonu "Cvijete Zuzorić" u Beogradu. // Hrvatska revija, 1929, 4, str. 235-240, 242-245; Mark Slonim, Ruska književnost za vreme revolucije. // Srpski književni glasnik, NS, 1927, br. 7, str. 498-509; Eli Finci, S kasne jeseni uvek nam se javlja patnički lik Sergija Jesenjina. // Jugoslovenska pošta, 1930, 484, str. 11; G. Krklec, Zašto se ubio Sergije Jesenjin? // Politika, 1930, 8133.
U hrvatskoj prevodnoj književnosti Blok je 1927. godine dobio i svoju prvu prevedenu knjigu poezije: Pjesme Aleksandra A. Bloka. Prevodilac dr Josip Badalić. Hrvatski štamparski zavod, Zagreb, 1927, 29 str. 8. S obzirom na to da je u to vreme Beograd i Zagreb pripadao jedinstvenom jugoslovenskom srpskohrvatskom kulturnom području, ova knjiga je svakako doživljena i u srpskoj čitalačkoj publici kao punovredna prevodilačko-poetska informacija, o čemu svedoče i recenzije u srpskoj periodici: Volja, 1927. br. 6, str. 463 (M. Pešić); Letopis Matice srpske, 1928, br. 3, str. 460-462 (P. Mitropan).
Ovo izdanje donosi i prilog: Jovan Janićijević, Aleksandar Blok na srpskohrvatskom. Bibliografija, str. 329-352.
Ova izdanja su u prilogu donela potpunu bibliografiju prevoda Jesenjinovih dela na srpskohrvatski jezik i naših napisa o Jesenjinovom životu i delu. Bibliografiju je sačinio Jovan Janićijević, a priređivači izdanja bili su: Milorad Živančević, Miodrag Sibinović i Nikola Bertolino (studiju o Jesenjinu za izdanje napisao je Miodrag Sibinović).
Detaljan hronološki pregled prevođenja i tumačenja Jesenjina kod nas, sa pogledom na stvaralačke doticaje srpskih pesnika sa Jesenjinovom poezijom videti u knjizi: Vukašin Kostić, Sergej Jesenjin u srpskoj književnosti. "Prosveta" Niš, 1993.
Bibliografija napisa, knjiga o Jesenjinu, kao i bibliografija prevoda Jesenjinovih dela do kraja šezdesetih godina u: Sergej Jesenjin, Celokupna dela. Knjiga 6, Beograd, 1970 (Jovan Janićijević).
M. Pešić, Sergej Jesenjin. Život, ljubav, delo. SKZ, Beograd, 1957, 207 str.
Izabrana dela Marine Cvetajeve. "Narodna knjiga" - SKZ. Treća knjiga, Beograd, 1990, str. 316.
Mislimo na više njenih tekstova, ali posebno na esej Ep i lirika savremene Rusije (Vladimir Majakovski i Boris Pasternak). Vid.: Izabrana dela Marine Cvetajeve. Druga knjiga..., str. 127-155.
"Ruski arhiv", 1918, 1, str. 70.
O tome opširnije u: M. Sibinovič, Poэtika Esenina meždu modernizmom i avangardizmom. // IMLI RAN, Stoletie Sergeя Esenina. Meždunarodnый simpozium, Eseninskiй sbornik, v. 3, "Nasledie", Moskva, 1997, str. 185-190; M. Sibinović, Sergej Jesenjin na kraju XX veka. //U knjizi: M. Sibinović, Ruski književni istočnici. "Prosveta", Niš, 2000, str. 89-105.
Imamo u vidu radove nastale pre njegove poslednje faze razvoja u kojoj je, kao što je poznato, ovaj pravoslavni crkveni mislilac počeo generalno da poriče modernu evropsku istoriju i kulturu kao "satanski projekat".
4. i 5. .odeljak ovog članka objavljen je ranije u knjizi: M. Sibinović, Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Filološki fakultet - Književna zajednica "Zvezdara", Beograd, 1995, str. 154-163. Taj tekst je ovde, međutim, u pojedinim delovima proširen i dopunjen.
S. Lukić, Savremena jugoslovenska literatura (1945-1965). Beograd, 1968; P. Palavestra, Posleratna književnost. 1945-1970. Beograd, 1972.
Inače, pre toga je bila objavljena knjiga: V. V. Majakovski, Dvadeset pjesama. Prev. Radovan Zogović. Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1949, 123 str.R. Zogović je izdao još dve knjige svojih prevoda Majakovskog: Vrlo dobro! Oktobarska poema. "Prosveta", Beograd, 1958, 167 str.; Bolje tanje a bolje. Nolit, Beograd, 1967, 247 str. U srpskoj prevodnoj književnosti pojavile su se još sledeće posebne knjige prevoda poezije Majakovskog: /Izbor/. Izb. i prev. Bora Ćosić. "Mlado pokolenje", Beograd, 1967, 62 str. (Biblioteka Ljubav i poezija. Kolo I, knj. 2); Pesme. Izbor, prevod i pogovor Božo Bulatović, "Rad", Beograd, 1978, 3. izd., 191 str.; Ja lično. Izbor i prevod Radoslav Pajković, "Novo delo", Beograd, 1985, 197 str.; Pesme i poeme. Izbor i predgovor M. Sibinović. Prev. Radovan Zogović, Bora Ćosić i Miodrag Sibinović. "Rad", Beograd, 1983, 162 str.
O ovome detaljnije vid.: M. Sibinović, Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović. Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, "Prosvetni pregled", Beograd, 1999, str. 84-92.
M. Aliger, Možda u snu. Prev. D. Maksimović, "Rad", Beograd, 1977; B. Ahmadulina, Moj rodoslov. Prev. S. Penčić, "Bagdala", Kruševac, 1966; B. Ahmadulina, Groznica. Prev. O. Davičo, Nolit, Beograd, 1968; J. Brodski, Stanica u pustinji. Prev. M. Danojlić, Nolit, Beograd, 1971; J. Brodski, Izabrane pesme. Prev. N. Bertolino, M. Danojlić, K. Ičin, M. Jovanović, Z. Kocić, M. Sibinović, M. Stanisavljević, P. Čudić, I. Hadžić, SKZ, Beograd, 1990; V. Burič, Kad budem star kao zemlja. Prev. M. Ignjatović, "Gradina", Niš, 1988; V. Burič, Slobodni stihovi. Prev. A. Puslojić, "Univerzitetska riječ" - "Oktoih", Nikšić - Titograd, 1990; A. Voznesenski, Zvezdopad. Prev. Milan Tabaković, "Bagdala", Kruševac, 1963; A. Voznesenski, Trougaona kruška. Prev. S. Slastikov-Kalužanin i B. Kitanović, "Kosmos", Beograd, 1964; A. Voznesenski, Antisvetovi. Prev. M. Bećković, "Prosveta", Beograd, 1969; A. Voznesenski, Zov jezera. Prev. Branislav Petrović. "Rad", Beograd, 1983; B. Dubrovin, Peto godišnje doba. Prev. D. Maksimović..., "Bagdala", Kruševac, 1976; E. Jevtušenko, Rakete i zaprege. Prev. B. Kitanović i S. Slastikov-Kalužanin, "Bagdala", Kruševac, 1962; E. Jevtušenko, Tajne. Prev. S. Penčić, Niš, 1964; E. Jevtušenko, "Da" i "ne". Prev. L. Zaharov, Nolit, Beograd, 1966; E. Jevtušenko, Pjesme. Prev. L. Zaharov, "Svjetlost", Sarajevo, 1969; E. Jevtušenko, Izabrane pesme. Prev. N. Bertolino, O. Davičo, I. Haxić, B. Letić, S. Penčić, M. Sibinović, B. Šujica, M. Topić i L. Zaharov, "Rad", Beograd, 1973; R. Roždestvenski, Srce na rukama. Prev. Boža Bulatović, Milosav Babović, Dragutin Mićović, "Bagdala", Kruševac, 1963; D. Samojlov, Talas i kamen. Prev. D. Maksimović, Centar za kulturu RU "Aleksa Radosavčev", Kikinda, 1979.
Izabrana djela u pet knjiga. Prev. Derviš Imamović, Bora Ćosić, Radovan Zogović, Stojadin Kostić, Josip Sever, Lola Vlatković, Aleksandar Flaker. "Veselin Masleša", Sarajevo, 1975.
Dela Borisa Pasternaka u pet knjiga. Priredio za štampu Sveta Lukić. Prev. Nikola Bertolino, Milovan Danojlić, Branko Miljković, Miodrag Pešić, Stevan Raičković, Miodrag Sibinović, Miodrag Stanisavljević, Miroslav Topić, Milorad Živančević. "Slovo ljubve" - "Prosveta", Beograd, 1979.
S. Raičković, Slovenske rime, "Rad", Beograd, 1976, str. 193.
S. Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ, Beograd, 1990, str. 9.
Pasternakovu liriku, najzad, prevodi i u posebnoj knjizi, koju u gornjomilanačkim "Dečjim novinama" objavuje pod naslovom Zlatna jesen.
O ovome opširnije vid.: M. Sibinović, Raičkovićevi prevodi slovenskih pesnika. // Poezija Stevana Raičkovića. Zbornik radova. Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd, 1996, str. 127-134.
Predgovor i komentari sadrže i podatke o recepciji O. Mandeljštama u srpskoj kiulturi.
Predgovor i napomene sadrže i podatke o recepciji A. Ahmatove u srpskoj književnosti.
