O G L E D A L O
(Poezija iz filma Andreja Tarkovskog)
I
Svaki trenutak naših susreta
slavili smo kao bogojavljanje
sami na ovom svetu
a Ti, hrabrija i lakša si bila
od ptičjeg krila
stepenice si vrtoglavo preskakala
i kroz vlažni jorgovan vodila
u svoje carstvo sa druge strane
ogledala.
Kada bi pala noć
milost si bila meni poklonjena –
kroz oltarska vrata otvorena
tvoja nagost
u mraku je sijala
i polako se naginjala...
I budeći se govorio sam:
“Budi blagoslovena”
znajući za smelost mog blagoslova
a ti si spavala
i plavetnilom vasione
kapke da ti dodirne
pružao se jorgovan sa stola;
i plavetnilom dodirnuti kapci
bili su mirni i ruka topla;
a u kristalu su pulsirale reke
pušile se planinesvetlucala mora
kristalnu kuglu
na dlanu si držala
na tronu spavala
i Bože paravedni:
bila si moja.
Probudila si se i preobrazila
svakodnevni ljudski rečnik
i govor se napunio
zvonkom snagom
a reč “Ti” -
dobila novi smisao
i značila: Care
na svetu se sve promenilo
čak i obične stvari:
lavor,
bokal -
dok je između nas
kao na straži stajala
slojevita i tvrda voda.
Povelo nas je neznano kuda
pred nama su se kao opsene
razmicali gradovi čudom sagrađeni
metvica nam se pod noge rasprostirala
i pticama je usput bilo sa nama
i ribe su iskakale iz reka
i nebo nam se otvorilo pred očima
dok je Sudbina po tragu
išla za nama
kao ludak
s brijačem u rukama.
*
II
Juče sam te čekao
od jutra
i kao da su znali
da nećeš doći...
Sećaš se kakvo je vreme bilo?
Skoro praznično...
Išao sam bez kaputa
a danas si došla
i posebno tmuran dan
prirediše za nas:
i kišu
i tako kasni sat
i kapljice što klize
po hladnim granama...
Ni rečju da ih zaustaviš
ni maramicom da ih otreš...
*
III
Predosećanjima ne verujem
i predznaka se ne plašim
ni kletve ni otrov
izbeći ne želim:
nema smrti na svetu
besmrtni su svi
i sve je besmrtno...
po hladnim granama...
Ni rečju da ih zaustaviš
ni maramicom da ih otreš...
*
III
Predosećanjima ne verujem
i predznaka se ne plašim
ni kletve ni otrov
izbeći ne želim:
nema smrti na svetu
besmrtni su svi
i sve je besmrtno...
Ni oni u sedamnaestoj
ni oni u sedamdesetoj
smrti ne treba da se boje:
samo java i svetlost
na tom svetu postoje.
Ni mraka nema, ni smrti – ne...
Svi smo već na obali mora -
od onih sam koji izvlače mreže
kad besmrtnost nastupa klinom:
Živite u kući i
srušiti se neće taj dom.
Pozvaću bilo koje stoleće
ući u njega i u njemu
sagraditi dom:
Evo zašto su vaše žene i deca
sa mnom za istim stolom
a sto zajednički i pradedi i unuku...
Budućnost se zbiva u ovaj čas
i ako podignem ruku
svih pet zraka ostaće uz vas.
Svaki minuli dan
ključnom kosti svojom
kao podupiračem sam podupirao:
geometarskim lancem vreme sam izmerio
i kroz njega kao kroz Ural prošao...
Vek sam sebi prema visini odabrao:
išli smo na jug
iznad stepe prašinu dizali
korov se dimio
zrikavac mazio
potkovice brkom dirao
i proricao: pogibijom mi,
kao monah pretio...
Sudbinu sam svoju za sedlo privezao
i sada, u budućem nekom vremenu
poput dečaka - pridižem se u stremenu...
Meni je moja besmrtnost dovoljna
da bi mi krv iz jednog
u drugi tekla vek...
Za postojane toplote
siguran kutak tek –
dobrovoljno bih životom platio
kada me leteća igla njegova
kao nit ne bi
ni oni u sedamdesetoj
smrti ne treba da se boje:
samo java i svetlost
na tom svetu postoje.
Ni mraka nema, ni smrti – ne...
Svi smo već na obali mora -
od onih sam koji izvlače mreže
kad besmrtnost nastupa klinom:
Živite u kući i
srušiti se neće taj dom.
Pozvaću bilo koje stoleće
ući u njega i u njemu
sagraditi dom:
Evo zašto su vaše žene i deca
sa mnom za istim stolom
a sto zajednički i pradedi i unuku...
Budućnost se zbiva u ovaj čas
i ako podignem ruku
svih pet zraka ostaće uz vas.
Svaki minuli dan
ključnom kosti svojom
kao podupiračem sam podupirao:
geometarskim lancem vreme sam izmerio
i kroz njega kao kroz Ural prošao...
Vek sam sebi prema visini odabrao:
išli smo na jug
iznad stepe prašinu dizali
korov se dimio
zrikavac mazio
potkovice brkom dirao
i proricao: pogibijom mi,
kao monah pretio...
Sudbinu sam svoju za sedlo privezao
i sada, u budućem nekom vremenu
poput dečaka - pridižem se u stremenu...
Meni je moja besmrtnost dovoljna
da bi mi krv iz jednog
u drugi tekla vek...
Za postojane toplote
siguran kutak tek –
dobrovoljno bih životom platio
kada me leteća igla njegova
kao nit ne bi
po svetu vodila.
...
IV
Jedno je telo u čoveka
kao kod usamljenika:
dozlogrdila je duši
tajna opna s ušima
i očima veličine petoparca
i koža puna ožiljaka
na kostur navučena...
Leti kroz rožnjaču
u nebeske visine
na ledenoj ušici
na ptičjoj dvokolici
i čuje kroz rešetku svoga zatvora
čegrtaljku šuma i polja
trubu sedam mora:
Duša je grešna bez tela
kao telo bez odeće -
ni misli, ni dela
ni ideje, ni retka -
bez odgonetke zagonetka:
ko će nazad da se vrati
otplesavši na podijumu
na kome nema ko plesati?
I sanjam drugu dušu
u drugoj odeći:
od bojažljivosti do nade
gori pretrčavajući
- kao špiritus -
plamenom bez senke
uzmiče po zemlji
ostavljajući za uspomenu
grozd jorgovana na stolu.
Dete!
Trči!
Ne jadikuj
nad Euridikom bednom
i štapićem po svetu diriguj
obruču tvom mednom...
Sve dok u odgovor na svaki korak
makar i četvrtinom sluha
i veseo i suv
šum zemlje ti dopire do uha.
...
IV
Jedno je telo u čoveka
kao kod usamljenika:
dozlogrdila je duši
tajna opna s ušima
i očima veličine petoparca
i koža puna ožiljaka
na kostur navučena...
Leti kroz rožnjaču
u nebeske visine
na ledenoj ušici
na ptičjoj dvokolici
i čuje kroz rešetku svoga zatvora
čegrtaljku šuma i polja
trubu sedam mora:
Duša je grešna bez tela
kao telo bez odeće -
ni misli, ni dela
ni ideje, ni retka -
bez odgonetke zagonetka:
ko će nazad da se vrati
otplesavši na podijumu
na kome nema ko plesati?
I sanjam drugu dušu
u drugoj odeći:
od bojažljivosti do nade
gori pretrčavajući
- kao špiritus -
plamenom bez senke
uzmiče po zemlji
ostavljajući za uspomenu
grozd jorgovana na stolu.
Dete!
Trči!
Ne jadikuj
nad Euridikom bednom
i štapićem po svetu diriguj
obruču tvom mednom...
Sve dok u odgovor na svaki korak
makar i četvrtinom sluha
i veseo i suv
šum zemlje ti dopire do uha.
Prepev: Petar Šumski
»Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće.«
(Iz filma »Ogledalo« Andreja Tarkovskog)
»Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće.«
(Iz filma »Ogledalo« Andreja Tarkovskog)
Arsenije Tarkovski
