Da sam samo umela da ćutim
Mogli smo otputovati negde.
Svejedno gde.
Recimo na Madagaskar.
Ležati nepomični i znojni
I kroz odškrinuti prozor slušati
Raspevane glasove Kreolki
Što u sumrak dozivaju svoju decu
Rasutu po ulicama kao sunce.
Osluškivati vetar
I brojati njegove uzdahe
Dok nežno miluje naša prepletena tela
Podsećajući nas da smo još uvek živi.
Mogli smo izjutra sedeti na terasi
Beloj kao zubi veštog urođenika
Koji vam prodaje mango voće
I celu Afriku
Za samo pola dolara.
Mogli smo posmatrati mreškanje okeana
I dokono iščekivati obrise nekog broda
Što lagano sobom nosi putnike
Ljude nimalo nalik nama dvoma.
Mogli smo plesati u zoru
Proslavljati divljinu naših duša
Slušati bubnjeve naših srca
I akorde naših prstiju
Dok sviraju po našim golim grudima.
Mogli smo čitavu večnost voditi ljubav
Bez jedne jedine reči
Jednog jedinog pokreta ili daha
U odsustvu tišine
Tako usamljeni tako pomešani
Tako daleki i tako bliski.
Mogli smo lutati noćima i noćima
Po ulicama čija nam imena ništa ne znače
Izgubiti se i vratiti se
Otrezniti se i napiti se
Nestati i ponovo nastati
U samo jednom jedinom danu
Tamo dole
Recimo na Madagaskaru.
Ali nismo!
Obasjanog lica i tako srećan
Ushićeno mi je rekao:
“Draga – kao i uvek, tvoje reči
Lepše su od svega vidljivog.”
I ostali smo.
Da, mogli smo otputovati negde.
Svejedno gde.
Recimo – na Madagaskar.
Sada znam
Mogli smo otputovati negde
Da sam samo umela da ćutim.
Tanja Bulatović
