Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?
1. U konfuznim, mračnim i teskobnim vremenima pojačava se čovekova potreba za simboličkim izražavanjem, kao jedan vid zatvaranja i zaštite duhovnog integriteta. Sudeći po tome, moram da priznam da ovih sto brojeva ‘Gradca’ gledam simbolično: vidim ovu stotinu kao izvestan gutembergovski mikrokosmos u makrokosmosu kulture jednog naroda, kao malu celinu u okviru jedne velike, doduše još maglovite, celine, a ta pretpostavka sama po sebi podrazumeva kreativnu individualnost, što je pouzdan znak kulture zaokruženosti, koja je, u ovakvim vremenima, pobeda jedne jasne ideje, uspon jednog načina mišljenja, i podvig ukusa manjine u odnosu na neukus većine.
2. Ako pogledamo oko sebe i upitamo se šta je srpska provincija, u periodu vladavine komunizma, dala srpskoj kulturi, sem onih brojnih pojedinaca koji su iz te provincije pobegli u metropole, biće nam dovoljni i prsti na rukama da prebrojimo ona ostvarenja i one ideje koji su imali širi značaj u kulturi ovog naroda. Srpska provincija je prostor koji je ostavljen – ostavljen i zaboravljen – prosečnima i onima ispod njih, uprkos činjenici da kulturu stvaraju najumniji i najdarovitiji. Zbog toga je srpska kultura sva u lomovima.
3. Osnovni pokretač napretka, kako duhovnog tako i ekonomskog, jeste hijerarhija vrednosti. Kako totalitarna društva odbacuju svaku hijerarhiju osim hijerarhije vlasti, u takvim društvima nikada nije postojao kvalitativni kontinuitet u kulturi. Zbog toga što su oni koji su svojim sposobnostima najpozvaniji da formiraju duhovne vrednosti bili u senci hijerarhije vlasti, u našoj kulturi ima više kiča nego u drugim kulturama. Kič je u ekspanziji tamo gde pravila ne određuju inventivni pojedinci, već mase, koje ne poseduju obrazovanje, nemaju razvijen ukus i ne dosežu do ontološkog, odnosno metafizičkog, što je preduslov svim velikim umetničkim delima. Na našim prostorima nesumnjivo vlada čovek-kič. Jedan slavni teoretičar kiča je rekao da ‘čovek lošeg ukusa utiskuje svoj loš ukus u dela koja sluša, čita ili gleda’.
4. Izraz kultura izveden je iz reči kult, dakle od sakralnog, a koje postoji još od formiranja čovekove samosvesti. Samim tim, kultura jednog naroda podrazumeva ‘sveto predanje’, duhovno iskustvo svih predaka, a ona je sećanje koje nas, što dalje seže u prošlost, više oplemenjuje i štiti od istorijskih potresa i duhovnih kriza. Vandalsko rušenje prošlosti, koje je doživeo naš narod, i njeno ponovno megalomansko i nekritičko afirmisanje na prečac, potpomognuto političkom zloupotrebom i paranojom, dovodi nas – u ovim vremenima – do opasnosti da, s jedne strane, zauvek izgubimo, u ovoj pomahnitalosti, ono što je najdragocenije u našoj prošlosti, i da, s druge strane, izgubimo i korak sa sadašnjošću i realnošću. Živimo, dakle, u duhovnom somnabulizmu!
5. Put u budućnost mora biti zasnovan na afirmaciji najboljih i najumnijih, a to će se dogoditi samo onda kada se uspostavi hijerarhija vrednosti, na kojoj se temelji čitava kulturna istorija čovečanstva, čitava priroda i vasceli kosmos. Sve ostalo je ideološka opscena i prevara. Sve ostalo je malograđansko liptanje i tupoglavost. Ne zaboravite, večnost curi na sve strane okolo, zaobilazeći nas zatvorene u Vavilonsku kulu totalne pometnje.
6. ‘Gradac’ je pokušaj da se prevaziđe provincijalan način mišljenja, da se uspostavi hijerarhija vrednosti, i da se poštuje sveta prošlost. Čitav naš dosadašnji rad zasnivao se na ovom zavetu, na ovom našem trojstvu, uz povremene promašaje-grehe. Znatan broj čitalaca – taj naš mali svet – koji smo pridobili uz časopis i uz Biblioteku ‘Alef’, bila je dobra reakcija na ovakvo duhovno opredeljenje. To je jedini pouzdan znak da smo uspeli. Verujemo da je naš primer kakav-takav putokaz za jedno novo osećanje u našoj kulturi, u kulturi u kojoj će temelj biti duhovnost, inteligencija, imaginacija i snoviđenje.
Branko Kukić
Gradac, broj 100.
