Seoba i elegija Mite Rusa
Mita Rus selio se u beli, u to čudno doba već vrlo, vrlo izbeljeni svet.
Bila je to godina 1924; šest jeseni unatrag, u jesen 1918, sva stakla na pendžerima u Desci, u jednom danu odjedared su popucala, ribe moriške iz vode same su na obalu morišku pobegle, a prazna guščija legla namah su se na korak ka jugu pomerila. Šest leta kapije avlijske u Desci bivale su širom otvorene i kroz njih su samo južni vetrovi duvali.
U noći seobe Mita Rus, na obali Moriša, kraj vezanog vranca, tri stotine poljubaca svojoj Juli je darovao i zakleo je da i ona, idućeg leta, na jug, u Kovin, na obalu dunavsku pođe. Obilna, debela mesečina te noći po Morišu je lila, toranj crkve u Desci u vazduhu je lebdeo, beli i crni dudići svu noć su u prašinu deščansku padali. Voz je to jutro zatutnjao i odneo Mitu u beli, u to doba, već vrlo, vrlo izbeljeni svet.
Devet godina od tada Mita je svojoj Juli iz bokternice na pruzi Pančevo - Veliki Bečkerek svakoga dana pisma pisao. Neispisanim, kvrgavim rukopisom pisao je kako je mnogo vole, kako je noćima u bokternici čeka i kako sneva da sva u belom sa oblaka iznad pruge u bokternicu njegovu silazi. Pisma je tako pisao Mita i ona su sva teža i teža, od suza i uzdaha njegovih, na sever u Desku odlazila.
Nikada nijedno pismo sa Moriša Miti u bokternicu nije stiglo. Kao da ih je zamela bleda mesečina, teške kiše i veliki i debeli snegovi banatski. Jula Mitina se nikada u bokternici pojavila nije. U Kovinu, među doseljenicima iz Deske, divanilo se da se negde, čak tamo u Srpski Sen Marton udala.
Mita Rus sam je nastavio da živi, da troši svoje dane kao piljke dečje i u ogledalu svoje sobe u bokternici gleda senke vozova koji su na sever odlazili.
Noseći srmu uzdaha i paperje poljubaca njegovih, na vagonima garavim...
Milan Micić
Nagrada Milovan Vidaković, SNN Budimpešta, 2014.
