.jpg
)
.jpg
)
.jpg)
Sanatorijum pod klepsidrom
I
Put je dugo trajao. Tom sporednom, zaboravljenom prugom, kojom samo jednom nedeljno ide voz – putovalo je jedva nekoliko putnika. Nikada nisam video te vagone arhaičnog tipa, davno povučene iz upotrebe na drugim prugama, prostrane kao sobe, mračne i pune zakutaka. Te hodnike koji se lome pod raznim uglovima, ta pusta lavirintska i hladna kupea imala su u sebi nešto čudno napušteno, nešto što skoro zastrašuje. Prelazio sam iz vagona u vagon tražeći neki prijatan kutak. Svuda je duvalo, hladne promaje su krčile sebi put kroz te unutrašnjosti, skroz bušile ceo voz. Ovde-onde su sa zavežljajima sedeli ljudi na podu, bojeći se da zauzmu preterano visoke prazne otomane. Uostalom, ta ispupčena sedišta prevučena mušemom bila su hladna kao led i lepljiva od starosti. Na pustim stanicama nije ulazio nijedan putnik. Bez zvižduka, bez dahtanja, voz je kretao na dalji put lagano i kao zamišljen.
Neko vreme mi je društvo pravio čovek u pocepanoj železničkoj uniformi, ćutljiv, utonuo u misli. Pritiskao je maramu na oteklo bolesno lice. Onda se i on nekud izgubio, neprimetno sišao na nekoj stanici. Iza njega je ostalo utisnuto mesto u slami koja je prekrivala pod, i crn, otrcan kofer, koji je bio zaboravio.
Gacajući po slami i otpacima, nesigurnim korakom išao sam iz vagona u vagon. Vrata kupea širom otvorena njihala su se na promaji. Nigde nijednog putnika. Najzad sam sreo konduktera u crnoj uniformi železničarske službe na toj pruzi. Uvijao je vrat debelom maramom, pakovao svoje prnje, fenjer, službenu knjižicu. »Stižemo, gospodine«, rekao je, pogledavši me sasvim belim očima. Voz je lagano usporavao bez dahtanja, bez lupe, kao da ga je lagano napuštao život zajedno sa poslednjim dahom pare. Stali smo. Tišina i pustoš, nikakve stanične zgrade. Silazeći, još mi je pokazao pravac u kom se nalazio Sanatorijum. S koferom u ruci pošao sam uskim drumom, koji je ubrzo zalazio u tamni gustiš parka. Sa izvesnom radoznalošću razgledao sam pejzaž. Put kojim sam išao dizao se i izlazio na blagu uzvišicu, sa koje se mogao obuhvatiti širok vidokrug. Dan je bio sasvim siv, tmuran, bez akcenata. I možda pod uticajem te aure, teške i bezbojne, tamnela je cela ta ogromna linija horizonta, u kojoj se raspoređivao prostrani pošumljeni predeo, kao kulise složen od pojaseva i slojeva šuma, sve udaljenijih i sivljih, koje su se u potocima, u blagim padovima spuštale čas s leve, čas s desne strane. Ceo taj tamni predeo, pun dostojanstva, izgledao je kao da neprimetno sam teče u sebi, da promiče pored sebe kao oblačno i nagomilano nebo puno pritajenog kretanja. Tekući pojasevi i drumovi šuma izgledali su kao da žubore i rastu u tom šumu kao morska plima koja lagano nadolazi prema kopnu. Usred tamne dinamike šumovitog terena uzdignuti beli put se vio kao melodija hrptom širokih akorda, podržavana pritiskom moćnih muzičkih masa, koje su je na kraju gutale. Odsekao sam grančicu s drveta kraj puta. Zelenilo lišća bilo je sasvim tamno, skoro crno. Bilo je to crnilo čudno zasićeno, duboko i dobrotvorno kao san pun snage i okrepljenja. I sve sivine predela bile su izvedene iz te jedine boje. Takvu boju dobija predeo ponekad kod nas u tmurni letnji sumrak, zasićen dugim kišama. Ista ona duboka i spokojna abnegacija, ista rezignirana i krajnja ukočenost, kojoj više nije potrebna uteha boja.
U šumi je bilo mračno kao u noći. Išao sam pipajući po sitnim iglicama. Kad se drveće proredilo, pod nogama su mi zatutnjale grede mosta. Na njegovom drugom kraju, kroz crnilo drveća, nazirali su se sivi zidovi sa mnoštvom prozora hotela koji se reklamirao kao Sanatorijum. Dvokrilna staklena vrata na ulazu bila su otvorena. U njih se ulazilo pravo s mosta oivičenog sa obe strane klimavim ogradama od brezovih grana. U hodniku su vladali polumrak i svečana tišina. Počeo sam na prstima ići od vrata do vrata, čitajući u mraku brojeve na njima. Na zavijutku sam najzad nabasao na sobaricu. Istrčala je iz sobe, zadihana kao da se otela iz nečijih bezobraznih ruku. Jedva je shvatila šta sam joj govorio. Morao sam da ponovim. Nemoćno se vrtela.
Jesu li dobili moj telegram? Raširila je ruke, njen pogled je skrenuo u stranu. Samo je čekala trenutak da može skočiti prema poluotvorenim vratima prema kojima je koso pogledala.
– Doputovao sam izdaleka, telegrafski sam poručio sobu u ovoj kući – rekao sam sa izvesnim nestrpljenjem. – Kome treba da se obratim?
Nije znala. – Možda da uđete u restoraciju – govorila je zbunjeno. – Sada svi spavaju. Kad gospodin Doktor ustane, prijaviću vas.
– Spavaju? Pa još je dan, još je daleko od noći...
– Kod nas stalno spavaju. Zar vi ne znate? – Podigla je radoznale oči na mene. – Uostalom, ovde nikada nema noći – dodala je koketno. Više nije htela da beži, rukama je čupala čipku kecelje, vrteći se.
Ostavio sam je. Ušao sam u polutamnu restoraciju. Tu su stajali stočići, veliki bife je zauzimao širinu celog zida. Posle dužeg vremena opet sam osetio izvestan apetit. Radovao me je prizor kolača i torti koje su obilno pokrivale ploče bifea.
Stavio sam kofer na jedan stočić. Svi su bili prazni. Zatapšao sam rukama. Nikakva odgovora. Zavirio sam u susednu salu, veću i svetliju. Ta sala je širokim prozorom ili lođom bila otvorena prema već poznatom mi predelu, koji je, uramljen prozorskom arkadom, sa svojom tugom i rezignacijom stajao kao žalosni memento. Na stolnjacima su se videli ostaci nedavnog jela, otčepljene boce, poluispražnjene čaše. Pogdegde su još ležale napojnice koje posluga nije bila pokupila. Vratio sam se bifeu, razgledajući kolače i paštete. Imali su veoma ukusan izgled. Razmišljao sam da li je zgodno da se sam poslužim. Osetio sam navalu neobične lakomosti. Osobita jedna vrsta suvog kolača s pekmezom od jabuka terala mi je vodu na usta. Već sam hteo da poduhvatim srebrnom lopaticom jedan od tih kolača, kad sam iza sebe osetio nečije prisustvo. Sobarica je ušla u mekim papučama i prstima mi doticala pleća: »Gospodin Doktor vas moli«, rekla je posmatrajući svoje nokte.
Išla je ispred mene – i, sigurna u magnetizam koji je izazvalo njihanje bedara, uopšte se nije okretala. Zabavljala se napajanjem tog magnetizma, regulišući razdaljinu naših tela, dok smo prolazili pored desetina vrata snabdevenih brojevima. Hodnik je postajao sve mračniji. U već potpunom mraku za trenutak se naslonila na mene: »To su Doktorova vrata«, šapnula je, »izvolite ući.«
Doktor Gotard me je primio stojeći na sredini sobe. Bio je to muškarac malog rasta, širokih pleća, crne brade.
– Još juče smo dobili vašu depešu – rekao je. – Poslali smo sanatorijumske kočije na stanicu, ali vi ste doputovali drugim vozom. Na žalost, železničke veze nisu najbolje. Kako se osećate?
– Je li otac živ? – upitao sam ga, utapajući svoj uznemireni pogled u njegovo nasmejano lice.
– Naravno da je živ – rekao je, mirno izdržavajući moj uporan pogled. – Naravno, u granicama uslovljenim situacijom – dodao je zažmurivši. – Vi isto tako dobro znate kao i ja da je sa gledišta vaše kuće, iz perspektive vaše otadžbine, vaš otac – umro. To se ne može sasvim nadoknaditi. Ta smrt baca izvesnu senku na njegovu ovdašnju egzistenciju.
– Ali otac sam ne zna, ne doseća se? – zapitao sam šapatom. Zavrteo je glavom s dubokim ubeđenjem. – Budite spokojni, – rekao je tišim glasom – naši pacijenti se ne dosećaju, ne mogu se dosetiti...
– Ceo trik se sastoji u tome – dodao je, spreman da prstima već pripremljenim za to pokaže njegov mehanizam – što smo vreme vratili unatrag. Ovde ponekad zakašnjavamo za jedan interval, čija se veličina ne može odrediti. Stvar se svodi na prosti relativizam. Ovde prosto očeva smrt još nije nastupila, ta smrt, koja ga je u vašoj otadžbini već sustigla.
– U tom slučaju, – rekao sam – otac umire ili je blizu samrti.
– Ne razumete me – odgovorio je tonom snishodljive nestrpljivosti. – Ovde reaktiviramo minulo vreme sa svim njegovim mogućnostima, pa, dakle, i sa mogućnošću ozdravljenja.
Gledao me je nasmejan, držeći se za bradu.
– Ali vi sigurno sada želite da se vidite sa ocem. Prema vašoj želji, rezervisali smo vam krevet u očevoj sobi. Odvešću vas.
Kad smo ušli u tamni hodnik, Doktor Gotard je već govorio šapatom. Primetio sam da na nogama ima filcane papuče kao i sobarica.
– Puštamo naše pacijente da dugo spavaju, štedimo im životnu energiju. Uostalom, ovde i tako nemaju ništa bolje da rade.
Pred jednim vratima je zastao. Stavio je prst na usta.
– Uđite tiho. Otac spava. Lezite i vi. To je najbolje što u ovom trenutku možete da učinite. Do viđenja.
– Do viđenja – prošaputao sam, osećajući kako mi se srce lupajući diže pod grlo. Pritisnuo sam kvaku, vrata sama ustupiše, otvoriše se kao usta koja se nemoćno šire u snu. Ušao sam unutra. Soba je bila skoro prazna, siva i gola. Na običnom drvenom krevetu pod malim prozorčetom ležao je moj otac u obilnoj posteljini i spavao. Njegovo duboko disanje oslobađalo je cele slojeve hrkanja iz dubine sna. Cela soba je izgledala kao da je ispunjena tim hrkanjem, od poda do tavanice, a uz to su još dolazile nove količine. Pun uzbuđenja posmatrao sam slabo, omršavelo očevo lice, koje je u dalekom transu – napustivši svoju zemaljsku masku – negde na dalekoj obali ispovedalo svoju egzistenciju svečanim odbrajanjem svojih minuta.
Drugog kreveta nije bilo. Od prozora je dopirala oštra hladnoća. Peć nije gorela.
Ne izgleda da se ovde mnogo brinu za pacijente, mislio sam u sebi. Tako bolestan čovek predat na milost i nemilost promaje! I sigurno ovde niko ne sprema. Debeo sloj prašine pokrivao je pod, noćni ormančić sa lekovima i čašom ohlađene kafe. Na bifeu leže gomile kolača, a pacijentima se daje čista crna kafa mesto nečeg hranljivog! Ali u poređenju sa dobročinstvom vremena vraćenog unatrag to je, naravno, sitnica.
Lagano sam se svukao i uvukao u očev krevet. Nije se probudio. Samo je njegovo hrkanje, očevidno već previsoko podignuto, sišlo za oktavu niže, napuštajući uzvišenost svoje deklamacije. Postalo je neko privatno hrkanje, za sopstvenu upotrebu. Ušuškao sam oko oca perinu, zaklanjajući ga, koliko je to bilo moguće, od promaje koja je duvala od prozora. Uskoro sam zaspao pokraj njega.
II
Kad sam se probudio, u sobi je vladao sumrak. Otac je već obučen sedeo za stolom i pio čaj, zamačući u njega dvopek prevučen šećernom glazurom. Na sebi je još imao novo crno odelo od engleskog sukna koje je bio sašio poslednjeg leta. Kravata mu je bila malo nemarno zavezana.
Videvši da ne spavam, rekao je sa prijatnim osmehom na svom licu, bledunjavom od bolesti: »Od srca sam se obradovao, Juzefe, što si došao. Kakvo iznenađenje! Ovde se osećam tako usamljen. Istina, u mojoj situaciji čovek se ne može žaliti, preživeo sam već i gore stvari, i kad bih hteo da izvučem facit iz svih brojeva stavki... Ali, ostavimo to. Zamisli, odmah prvog dana ovde su mi dali divan filet de boeuf s pečurkama. Bio je to paklen komad mesa, Juzefe. Upozoravam te najozbiljnije – ako bi hteli da te posluže sa filet de boeuf... Još osećam vatru u stomaku. I dijareja za dijarejom... Uopšte nisam mogao da izađem na kraj. Ali moram ti reći novost«, nastavljao je dalje. »Ne smej se, iznajmio sam lokal za radnju. Da. I čestitam samom sebi na toj ideji. Dosađivao sam se, znaš, veoma. Nemaš pojma kakva dosada ovde vlada. A ovako bar imam prijatno zanimanje. Ne zamišljaj opet nikakav sjaj. Otkud bih mogao. Mnogo skromniji lokal od naše nekadašnje radnje. Prosto kućerak u poređenju sa onom. Kod nas u gradu bih se stideo takve tezge, ali ovde, gde smo toliko morali da popustimo u našim pretenzijama – zar nije tako, Juzefe?... – Bolno se nasmejao. – I ovako se nekako živi. – Bi mi neprijatno. Stideo sam se očeve zbunjenosti; on primeti da je upotrebio nezgodan izraz.
– Vidim da si pospan – reče posle kraćeg vremena. – Ispavaj se još malo, a kasnije ćeš me posetiti u dućanu – zar ne? Baš se žurim tamo, da vidim kako idu poslovi. Nemaš pojma kako je teško bilo dobiti kredit, s kakvim nepoverenjem se odnose ovde prema starim trgovcima, trgovcima sa ozbiljnom prošlošću... Sećaš li se optičarevog lokala na trgu? E, odmah kraj njega je naša radnja. Firme još nema, ali i ovako ćeš naći. Teško je pogrešiti.
– Zar vi, oče, izlazite bez kaputa? – zapitao sam zabrinuto.
– Zaboravili su da mi ga spakuju, – zamisli – nisam ga našao u koferu, ali mi uopšte ne nedostaje. Ta blaga klima, taj slatki vazduh!...
– Uzmite moj kaput, – navaljivao sam – molim vas da ga svakako uzmete. – Ali otac je već stavljao šešir na glavu. Mahnuo mi je rukom i izišao iz sobe.
Ne, više nisam bio pospan. Osećao sam se odmoran i... gladan. Sa zadovoljstvom sam se sećao bifea pretrpanog kolačima. Oblačio sam se misleći kako ću uživati u raznim vrstama tih slatkiša. Prvenstvo sam hteo da dam suvom testu sa jabukama, ne zaboravljajući ni na sjajan biskvit nadeven korom od pomorandže, koji sam tamo video. Stao sam pred ogledalo da zavežem kravatu, ali je njegova površina, kao sferno ogledalo, negde u dubini sakrivala moj lik, vrteći se mutnim dnom. Uzalud sam regulisao razdaljinu, prilazeći, povlačeći se – iz tečnosrebrne magle nije hteo da izađe nikakav lik. Moram zatražiti da mi se da drugo ogledalo, pomislio sam i izašao iz sobe.
U hodniku je bilo sasvim mračno. Utisak svečane tišine još je pojačavala mala gasna lampa, koje je gorela plavičastim svetlom na zavijutku. U tom lavirintu vrata, udubljenja i zakutaka nisam mogao da se setim ulaza u restoraciju. Izaći ću, u grad, pomislio sam, odlučivši iznenada. Poješću nešto negde u gradu. Valjda ću tamo naći neku dobru poslastičarnicu.
Iza kapije me je zapahnuo taj teški, vlažni i slatki vazduh te neobične klime. Hronično sivilo vazduha spustilo se još nekoliko nijansi dublje. Bio je to kao neki dan viđen kroz crn veo.
Nisam mogao da zasitim oči baršunastom, sočnom crninom najtamnijih partija, gamom ugašenih plišanih sivoća pepela koja je prelazila u pasažima prigušenih tonova, dirki izlomljenih prigušivačem – preko tog nokturna pejzaža. Obilan i talasav vazduh obavio mi je lice mekom plahtom. U sebi je imao otužnu slast ustajale košnice.
Opet onaj šum crnih gajeva koji se vraća sam u sebe, potmuli akordi, koji uznemiruju prostranstva već izvan skale čuvenja! Bio sam u zadnjem dvorištu Sanatorijuma. Osvrnuo sam se na visoke zidove tog krila glavne zgrade, savijenog kao potkovica. Svi prozori su bili zatvoreni crnim kapcima. Sanatorijum je duboko spavao. Prošao sam kapiju od gvozdenih šipaka. Kraj nje je stajala pseća kućica – neobičnih razmera – napuštena. Ponovo me je progutala i privila uz sebe crna šuma, kroz čiji sam mrak išao pipajući, kao zatvorenih očiju, po tihim iglicama. Kad se malo razvidelo, između drveta počeše se nazirati konture kuća. Još nekoliko koraka i ja sam bio na prostranom trgu.
Čudna, varljiva sličnost sa trgom našeg rodnog grada! Kako su u stvari nalik jedan na drugog svi trgovi na svetu! Skoro iste kuće i radnje!
Pločnici su bili skoro pusti. Žalosno i tužno polusvetlo neodređenog vremena sipilo je s neba u neodređenoj sivoći. S lakoćom sam čitao sve natpise i firme, pa ipak ne bih bio začuđen ako bi mi rekli da je to duboka noć! Samo neke radnje su bile otvorene. Druge su imale poluspuštene roletne, žurno su zatvarane. Snažni i bujni vazduh, opojni i bogati vazduh mestimično je gutao deo prizora, kao mokrim sunđerom spirao je po nekoliko kuća, fenjer, komadić firme. Na trenutke je bilo teško podići kapke, koji su se spuštali usled čudne aljkavosti ili sanjivosti. Počeo sam da tražim optičarevu radnju koju je otac bio spomenuo. Govorio je o tome kao o nečem što mi je bilo poznato, kao da se poziva na moje znanje lokalnih odnosa. Zar nije znao da sam tu prvi put? Nema sumnje da mu se mutilo u glavi. Ali šta se moglo očekivati od oca samo napola stvarnog, koji je živeo tako uslovnim životom, relativnim, ograničenim sa toliko ograda! Teško je sakriti da je trebalo mnogo dobre volje da bi mu se priznala izvesna vrsta egzistencije. Bio je to surogat života, dostojan sažaljenja, u zavisnosti od opšte snishodljivosti, od tog consensus omnium, iz koga je crpao svoje slabačke sokove. Jasno je bilo da je samo zahvaljujući solidarnom gledanju kroz prste, zajedničkom zatvaranju očiju pred očitim neprijatnim nezgodama toga stanja stvari, mogla za trenutak da se održi u tkivu stvarnosti ta žalosna iluzija života. Najlakša opozicija mogla ju je uskolebati, najslabiji dah skepticizma oboriti. Da li je Sanatorijum Doktora Gotarda mogao da mu obezbedi tu veštačku atmosferu blagonaklone tolerancije, da ga sačuva od hladnog vetra trezvenosti i kriticizma? Trebalo je čuditi se što je u tako ugroženom, nesigurnom stanju stvari otac još umeo da sačuva tako sjajno držanje.
Obradovao sam se ugledavši izlog poslastičarnice ispunjene kolačima i tortama. Moj apetit je oživeo. Otvorio sam staklena vrata s tablicom »sladoled« i ušao u mračni lokal. Tamo je mirisalo na kafu i vanilu. Iz unutrašnjosti radnje izašla je neka gospođica, lica zamazana sumrakom i primila porudžbinu. Najzad posle tako dugog vremena mogao sam jednom da se potkrepim odličnim krofnama, koje sam umakao u kafu. U mraku, okružen arabeskama sumraka koje su se vrtele i igrale oko mene, gutao sam sve nove i nove kolače, osećajući kako mi se taj uzvitlani mrak uvlači pod kapke, tiho ovladava mojom unutrašnjošću toplim pulsiranjem, milionskim rojem lakih doticaja. Najzad se još samo pravougaonik prozora svetleo sivom mrljom u potpunoj tami. Uzalud sam lupkao kašičicom o površinu stola. Niko se nije javljao da primi novac za ono što sam pojeo. Ostavio sam srebrnu monetu na stolu i izašao na ulicu. U knjižari pokraj poslastičarnice još je gorelo svetlo. Pomoćnici su bili zauzeti sortiranjem knjiga. Zapitao sam gde je očeva radnja. To je odmah drugi lokal od nas – objasnili su mi. Uslužni dečko je čak dotrčao na vrata da mi pokaže. Portal je bio staklen, izlog još nije bio gotov, bio je samo zastrt sivom hartijom. Već na vratima sam s izvesnim čuđenjem primetio da je radnja bila puna kupaca. Moj otac je stajao za tezgom i, kvaseći stalno olovku, sabirao brojke dugačkog računa. Gospodin za koga je spreman taj račun, nagnut nad tezgom, vodio je prstom za svakom dodatom cifrom, računajući poluglasno. Ostatak gostiju je ćutke posmatrao. Otac me pogleda preko naočara i reče, pridržavajući prst na brojci na kojoj se bio zaustavio: »Ima tu neko pismo za tebe, stoji na pisaćem stolu među hartijama«, i ponovo se udubi u računanje. Pomoćnici su za to vreme ostavljali na stranu kupljenu robu, umotavali je u hartiju, zavezivali kanapom. Police su samo delimično bile ispunjene suknom. Veći deo bio je još prazan.
– Zašto ne sednete, oče? – zapitao sam tiho, ušavši iza tezge. – Uopšte ne pazite na sebe tako bolesni. – Braneći se, podigao je ruku, kao da je odbijao moja ubeđivanja i nije prestajao da računa. Imao je vrlo loš izgled. Bilo je jasno kao na dlanu da samo veštačko uzbuđenje, grozničava delatnost podržava njegove snage, još udaljuje trenutak konačnog sloma.
Potražio sam na stolu. Bio je to pre paket nego list. Pre nekoliko dana pisao sam jednom knjižaru u vezi sa nekom pornografskom knjigom i evo sad su mi je bili poslali, već su bili pronašli moju adresu, ili, tačnije rečeno, adresu oca, koji tek što je bio sebi otvorio radnju, bez table i firme. Doista nečuvena organizacija obaveštajne službe, besprekorno funkcionisanje ekspedicije dostojne divljenja! I ta neobična žurba!
– Možeš pročitati pozadi, u kontoaru – reče otac, upućujući mi nezadovoljan pogled – i sam vidiš da ovde nema mesta.
Kontoar iza radnje bio je još prazan. Kroz staklena vrata ulazilo je malo svetlosti iz radnje. Na zidovima su visili kaputi pomoćnika. Otvorio sam pismo i počeo da čitam u slaboj svetlosti koja je dopirala kroz vrata.
Javljeno mi je da traženu knjigu, na žalost, nemaju na lageru. Počeli su da je traže, ali ne prejudicirajući rezultat firma dozvoljava sebi da mi u međuvremenu, ne obavezujući me, pošalje jedan članak, za koji su pretpostavljali da će me sigurno zainteresovati. Zatim je sledio komplikovan opis astronomskog refraktora za rasklapanje, velike svetlosne snage i raznih osobina. Zainteresovan, izvadio sam iz navlake taj instrument napravljen od crne cerade ili krutog platna složenog u pljosnatu harmoniku. Oduvek sam imao slabosti prema teleskopima. Počeo sam da širim složeni ogrtač instrumenta. Ukrućen tankim štapićima, pod rukama mi se stvarao ogroman meh dogleda, koji je preko cele dužine sobe istezao svoju praznu kutiju, lavirint crnih komora, dugi kompleks optičnih kamera opskura uvučenih dopola u sebe. Bilo je to nešto nalik na dugi automobil od lakovanog platna, neki teatralni rekvizit, koji je u lakom materijalu hartije i krutog cviliha podražavao masivnost stvarnosti. Pogledao sam u crni levak okulara i u dubini ugledao konture dvorišne fasade Sanatorijuma, koje su se jedva nazirale. Zainteresovan, dublje sam se uvukao u zadnju komoru aparata. Sada sam u vidnom polju durbina pratio sobaricu, koja je sa poslužavnikom u rukama išla kroz polutamni hodnik Sanatorijuma. Okrenula se i nasmešila. Da li me ona vidi? pomislio sam u sebi. Nesavladiva pospanost mi je zamagljivala oči. Ja sam zapravo sedeo u zadnjoj komori dogleda kao u limuzini. Lak pokret poluge i, evo, aparat poče šuštati lupom papirnog leptira i ja osetih da se kreće sa mnom i skreće ka vratima.
Kao velika crna gusenica durbin izađe u osvetljenu radnju – mnogočlani trup, ogromna papirna bubašvaba sa imitacijom dva fenjera napred. Kupci se zbiše, povlačeći se ispred tog slepog papirnatog zmaja, pomoćnici otvoriše široko vrata na ulicu, i ja se lagano izvezoh tim papirnim automobilom, kroz špalir gostiju, koji su ozlojeđenim pogledom ispraćali taj zaista skandalozni odlazak.
III
Tako se živi u tom gradu i tako prolazi vreme. Veći deo dana se provodi u snu, i to ne samo u krevetu. Ne, u tom pogledu ljudi nisu suviše veliki probirači. Na svakom mestu i u svako doba dana čovek je spreman da ovde prijatno dremne. S glavom naslonjenom na stočić u restoranu, u fijakeru, pa čak i na nogama usput, u treme neke kuće, u koju se ulazi na trenutak, da bi se na trenutak predali nesavladivoj potrebi sna.
Budeći se još mamurni i teturavi, nastavljamo prekinuti razgovor, produžujemo teškim putem, guramo napred zamršenu stvar, bez početka i kraja. Usled toga negde usput se gube celi intervali vremena, gubimo kontrolu nad kontinuitetom dana i na kraju prestajemo da navaljujemo na njega, bez žalosti se mirimo sa napuštanjem skeleta neprekidne hronologije koju smo nekada po običaju i brižljivoj disciplini dana bili navikli da pažljivo kontrolišemo. Davno smo posvetili tu neprestanu gotovost da podnesemo račun o provedenom vremenu, tu skrupulantnost u obračunavanju do poslednje pare tih upotrebljenih sati – ponos i ambiciju naše ekonomike. U tim kardinalnim vrlinama, u kojima nekada nismo znali ni dvoumljenja ni pogreške – davno smo kapitulirali.
Nekoliko primera neka posluži kao ilustracija takvog stanja stvari. U neko vreme dana ili noći – jedva vidljiva nijansa neba razlikuje to vreme – budim se kraj ograde mosta koji vodi u Sanatorijum. Sumrak je. Mora da sam izmučen pospanošću dugo nesvesno lutao po gradu, pre no što sam se, umoran, dovukao do ovog mostića. Ne mogu reći da li mi je na tom putu celo vreme pravio društvo Doktor Gotard, koji sad stoji preda mnom, završavajući neko dugačko objašnjavanje izvođenjem krajnjih zaključaka. Ponet sopstvenom rečitošću, čak me hvata pod ruku i povlači za sobom. Idem s njim i još pre no što smo prekoračili most, čije daske tutnje pod nama, ja već ponovo spavam. Kroz spuštene kapke nejasno vidim ubedljivu doktorovu gestikulaciju, osmeh u dnu njegove crne brade, i uzalud se trudim da shvatim taj kapitalni logički zahvat, taj poslednji adut kojim on na vrhuncu svoje argumentacije, postavši nepokretan, raširenih ruku, trijumfuje. Ne znam koliko dugo još idemo tako jedan pored drugog utonuli u razgovor pun nesporazuma, kad se u jednom trenutku sasvim osvešćujem. Doktora Gotarda više nema, potpuni je mrak, ali to samo zato što oči držim zatvorene. Otvaram ih i nalazim se u krevetu, u svojoj sobi, ne znajući kako sam dospeo u nju.
Još drastičniji primer:
U vreme ručka ulazim u restoraciju u gradu, u haotični žagor i gužvu onih što jedu. I koga susrećem tu nasred sale pred stolom koji se uginje od jela? Oca. Sve oči su upravljene na njega, a on, blistajući brilijantskom iglom, neobično živahan, ekstatično raspoložen, sa afektacijom se naginje na sve strane u otvorenom razgovoru s celom salom istovremeno. Sa izveštačenom bravurom, koju ne mogu da gledam bez najveće uznemirenosti, stalno poručuje nova jela, koja se u gomilama uzdižu na stolu. Sa uživanjem ih gomila oko sebe, iako još nije svršio ni sa prvim jelom. Mljackajući jezikom, žvaćući i govoreći istovremeno, gestovima i mimikom izražava najveće zadovoljstvo tim razgovorom, pogledom obožavanja prati kelnera, gospodina Adasja, kome sa zaljubljenim osmehom stalno dobacuje nove porudžbine. I dok kelner, mašući salvetom, trči da ih izvrši, otac molećivim gestom, upućenim svima, poziva sve za svedoke neodoljive čari tog Ganimeda.
– Neodoljiv mladić – uzvikuje slatko se osmehujući i zatvarajući oči – anđeoski mladić! Priznajte, gospodo, da je čaroban!
Povlačim se iz sale pun neprijatnih osećanja, neprimećen od oca. Da je namerno radi reklame bio postavljen od hotelske uprave da zanima goste, ne bi se mogao držati provokativnije. Sa glavom koja se muti od sanjivosti teturam se ulicama, idući kući. Naslanjam glavu na poštansko sanduče i pravim sebi kratku sijestu. Najzad napipavam u mraku ulaz Sanatorijuma i ulazim. U sobi je mrak. Okrećem kontakt, ali elektrika ne funkcioniše. Od prozora duva hladnoća. Krevet škripi u mraku. Otac diže glavu sa postelje i govori: »Ah, Juzefe, Juzefe! Ležim ovde već dva dana, bez ikakve nege, zvonca su pokidana, niko ne zagleda k meni, a rođeni sin me ostavlja, mene teško bolesnog čoveka, i vuče se sa devojčurama po gradu. Pogledaj kako mi srce udara.«
Kako da to izmirim? Da li otac sedi u restoraciji, obuzet nezdravom ambicijom proždrljivosti, ili leži u svojoj sobi, teško bolestan? Ima li dva oca? Ni blizu. Svemu je krivo brzo raspadanje vremena, nenadziravano neprestanom opreznošću.
Svi znamo da se ta nedisciplinovana stihija drži jedino od nevolje u izvesnoj poslušnosti zahvaljujući neprestanoj obradi, vrednoj brižljivosti, pažljivoj regulaciji i ispravljanju njegovih ispada. Lišeno te brige odmah naginje ka ispadima, ka divljoj aberaciji, pravljenju neuračunljivih nestašluka, bezobličnom ludovanju. Sve jasnije se ocrtava inkongruencija naših individualnih vremena. Vreme moga oca i moje sopstveno vreme nisu odgovarali jedno drugom.
Uzgred rečeno, zamerka zbog slobodnijeg ponašanja koju mi je napravio otac neosnovana je insinuacija. Ovde se još nisam bio približio nijednoj devojci. Teturajući se kao pijan od jednog sna do drugog, u treznijim časovima jedva obraćam pažnju na ovdašnji lepi pol.
Uostalom, hronični sumrak na ulicama ne dopušta čak ni da se dobro razlikuju lica. Jedino što mi je još pošlo za rukom da primetim kao mladom čoveku koga je na tom polju bilo kako bilo još ponešto interesovalo – to je bio neobičan hod tih gospođica.
To je hod po neumoljivo pravoj liniji, koja ne vodi računa ni o kakvim preprekama, poslušan samo nekom unutrašnjem ritmu, nekom pravu koje one razvijaju kao iz klupčeta u nit pravolinijskog kaskanja punog akuratnosti i odmerene gracije.
Svaki hod nosi u sebi neko drugo, individualno pravilo, kao navijen feder.
Kad tako idu pravo pred sebe, zagledane u to pravilo, pune koncentracije i ozbiljnosti, izgleda da su obuzete samo jednom brigom, da ne ispuste ništa od njega, da ne poremete pravilo, da ne odstupe od njega ni za milimetar. I tada postaje jasno da to što one sa takvom pažljivošću i uzbuđenjem nose nad sobom nije ništa drugo no neka idee fixe sopstvenog savršenstva, koja snagom njihovog ubeđenja postaje skoro stvarnost. To je neka anticipacija preduzeta na sopstveni rizik, bez ikakvog jemstva, neprikosnovena dogma, podignuta iznad svake sumnje.
Kakve nedostatke i mane, prćave ili spljoštene noseve, kakve pege i prišteve ne krijumčare pod zastavom te fikcije! Nema takve ružnoće i običnosti koju polet te vere ne bi dizao sa sobom u to fiktivno nebo savršenstva.
Pod sankcijom te vere telo postaje izrazito lepše, a noge, zaista skladne i elastične, noge u besprekornoj obući, govore svojim hodom, vredno tečnim, blistavim monologom stupanja izlažu bogatstvo te ideje, koju zatvoreno lice ponosno prećutkuje. Ruke drže u džepovima svojih kratkih, pripijenih žaketića. U kafani i pozorištu prekrštaju noge visoko otkrivene do kolena i ćute rečito njima. Toliko uzgred samo o jednoj neobičnosti grada. Već sam pomenuo ovdašnju crnu vegetaciju. Pažnju zaslužuje naročito jedna vrsta crne paprati, čiji ogromni buketi ukrašavaju bočice u svakom stanu ovde i u svakom javnom lokalu. To je skoro žalosni simbol, pogrebni grb tog grada.
IV
Odnosi sa Sanatorijumom svaki dan postaju sve nesnosniji. Teško je poreći da smo prosto pali u klopku. Od trenutka moga dolaska, kada mi je kao došljaku ukazana tobožnja briga, uprava Sanatorijuma ne trudi se čak ni najmanje da bi nam stvorila makar iluziju neke brige. Prosto smo prepušteni sami sebi. Niko se ne brine za naše potrebe. Odavno sam već utvrdio da se žice električnih zvoncadi završavaju odmah nad vratima i da nikuda ne vode. Posluga se ne vidi. Hodnici su i danju i noću utonuli u mrak i tišinu. Čvrsto sam ubeđen da smo jedini gosti u tom Sanatorijumu i da su svojstveni i diskretni izrazi lica sa kojima sobarica zatvara vrata soba, ulazeći i izlazeći, prosta mistifikacija.
Ponekad dobijem želju da redom otvorim vrata tih soba i ostavim ih tako širom otvorena, da bih demaskirao tu nečasnu intrigu, u koju smo upleteni.
A ipak nisam sasvim siguran u svoja podozrenja. Ponekad kasno noću vidim Doktora Gotarda u hodniku kako nekud žuri u belom hirurškom mantilu, sa špricom za klistiranje, vođen sobaricom. Teško ga je tada zadržati u žurbi i pritisnuti uza zid odlučnim pitanjem.
Da nije bilo restoracije i poslastičarnice, moglo bi se umreti od gladi. Do danas nisam mogao da izmolim drugi krevet. O čistoj posteljini ni govora. Treba priznati da opšta razlabavljenost kulturnih navika nije poštedela ni nas.
Da legnem u krevet u odelu i sa cipelama, meni, kao civilizovanom čoveku, nikad nije ni na pamet padalo. A sada kasno dolazim pijan od pospanosti, u sobi je polumrak, zavese dignute od hladnog povetarca. Besvestan sručujem se na krevet i zavlačim u perine. Spavam tako cela nepravilna prostranstva vremena, dana ili nedelja, putujući kroz puste predele sna, stalno na putu, stalno na strmim drumovima respiracije, jednom silazeći lako i elastično s blagih nagiba, drugi put penjući se na okomiti zid hrkanja. Dosegnuvši vrh, obuhvatam ogromne vidokruge te stenovite i gluve pustinje sna. U neko doba, na vidljivoj tački, negde na naglom zavijutku hrkanja, budim se polusvestan i među nogama osećam očevo telo. Leži tamo savijen u klupko, mali kao mačence. Ponovo padam u san otvorenih ustiju i cela ogromna panorama brdovitog predela promiče pokraj mene talasavo i dostojanstveno.
U radnji otac razvija vrlo živu delatnost, vrši transakcije, napreže svu svoju rečitost da bi ubedio klijente. Njegovi obrazi su rumeni od uzbuđenja, oči mu se sijaju. U Sanatorijumu leži teško bolestan, kao poslednjih nedelja kod kuće. Teško je sakriti da se proces brzim koracima približuje kraju. Slabim glasom mi govori: »Treba češće da navraćaš u radnju, Juzefe. Pomoćnici nas potkradaju. I sam vidiš da ne mogu sve sam da uradim. Nedeljama već ležim tu bolestan, a radnja se upropašćava, prepuštena milosti sudbine. Je li bilo neke pošte od kuće?«
Počinjem da žalim zbog celog tog poduhvata. Teško je nazvati srećnom zamišlju to što smo, zavedeni šumnom reklamom, poslali oca ovamo. Vreme vraćeno unatrag... u stvari to lepo zvuči, ali šta je to u suštini? Da li se ovde dobija punovažno, stvarno vreme, vreme u neku ruku odvojeno iz sveže bale sa mirisom novine i boje? Naprotiv. To je sasvim upotrebljeno, od ljudi iznošeno vreme, vreme izlizano i pocepano na mnogo mesta, providno kao sito.
Ništa čudno, to je nekako izbljuvano vreme – molim da me dobro razumete – vreme iz druge ruke. Žalibože!...
Pri tome cela ta nepristojna manipulacija s vremenom. Ta nemoralna domunđavanja, prikradanje odnatrag njegovom mehanizmu; rizično baratanje prstima oko njegovih golicavih tajni! Ponekad čovek dobija volju da lupi po stolu i iz svega grla poviče: »Dosta toga, dalje od vremena, vreme je neprikosnoveno, vreme se ne sme provocirati! Zar vam nije dosta prostora? Prostor je za čoveka, u prostoru možete jurcati koliko vam je volja, premetati se, prevrtati se, skakati sa zvezde na zvezdu. Ali, tako vam boga, ne dirajte vreme!«
S druge strane, može li se tražiti od mene da sam otkažem ugovor Doktoru Gotardu? Ma kako da je bedna ta očeva egzistencija, ja ga ipak vidim, zajedno sam s njim, govorim s njim... Zapravo ja Doktoru Gotardu dugujem beskrajnu zahvalnost.
Nekoliko puta hteo sam otvoreno da razgovaram s njim. Ali Doktor Gotard je neumoljiv. Baš sad je otišao u salu restoracije – saopštava mi sobarica. Upućujem se tamo, kad me ona stiže da bi mi rekla da se prevarila. Doktor Gotard je u sali za operacije. Žurim na sprat, razmišljajući o tome kakve se operacije tu mogu vršiti, ulazim u trem, i tu mi naređuju da čekam. Doktor Gotard će izaći za trenutak, upravo je završio operaciju, pere ruke. Skoro ga vidim kako korača velikim koracima u raširenom mantilu, žureći se kroz niz bolničkih sala. Trenutak kasnije šta se ispostavlja? Doktora Gotarda ovde uopšte nije ni bilo, već godinama tu nije obavljena nijedna operacija. Doktor Gotard spava u svojoj sobi, a njegova crna brada strči uvis. Soba se ispunjava hrkanjem kao gomilama oblaka koji rastu, gomilaju se, dižu na sebi Doktora Gotarda zajedno sa njegovim krevetom, sve više i više – veliko patetično vaznesenje na talasima hrkanja i nadignute postelje.
Tu se događaju još čudnije stvari, stvari koje prikrivam pred samim sobom, stvari prosto fantastične po svojoj apsurdnosti. Koliko god puta da izlazim iz sobe, čini mi se da se neko brzo udaljuje od vrata i skreće u bočni hodnik, ili neko ide ispred mene ne osvrćući se. To nije negovateljka. Znam ko je to! »Mama!« vičem glasom drhtavim od uzbuđenja, majka okreće lice i trenutak me posmatra sa molećivim osmehom. Gde sam? Šta se tu događa? U kakvu mrežu sam se ja upleo?
V
Ne znam je li to uticaj kasnog godišnjeg doba, ali dani dobijaju sve ozbiljniju boju, smračuju se i tamne. Izgleda tako kao da svet gledate kroz sasvim crne naočari.
Ceo predeo je kao dno ogromnog akvarijuma od bledog mastila. Drveće, ljudi i kuće slivaju se u crne siluete, koje se talasaju kao podvodne biljke na tlu te mastiljave dubine.
U blizini Sanatorijuma vrvi od crnih pasa. Razne veličine i oblika, pretrčavaju nisko u sumrak sve puteve i staze, zauzeti svojim psećim problemima, tihi, puni napetosti i pažnje.
Preletaju po dva, po tri, ispruženih, opreznih vratova, ušiju načuljenih, sa žalosnim tonom tihog cviljenja, koje se i protiv volje otima iz grkljana, signalizirajući najviše uzbuđenje. Zauzeti svojim problemima, uvek puni žurbe, uvek na putu, uvek obuzeti nerazumljivim ciljem, jedva obraćaju pažnju na prolaznika. Ponekad samo u trku zatrepte očima na njega i tada iz tog crnog i mudrog prekog pogleda proviri bes, kočen u svojim zaletima samo nedostatkom vremena. Ponekad čak, puštajući na volju svom besu, pritrčavaju vašoj nozi, pognute glave i sa zloslutnim režanjem, ali samo zato da na pola puta ostave svoju nameru i polete dalje u velikim psećim igrama.
Tom zlu od pasa nema leka, ali zašto, do đavola, uprava Sanatorijuma drži na lancu ogromnog vučjaka, strašnu zver, pravog vukodlaka, prosto demonske divljine?
Žmarci me podiđu kad god prolazim pokraj njegove štenare, kraj koje stoji nepokretan na kratkom lancu, sa divlje narogušenom ogrlicom dlaka oko glave, brkat, čekinjast i bradat, sa mašinerijom moćne čeljusti pune očnjaka. Uopšte ne laje, samo kad ugleda čoveka njegovo divlje lice postaje još strašnije, crte mu se koče u izraz beskrajnog besnila i, lagano dižući strašnu njušku, u tihom grču se zacenjuje sasvim niskim, strašnim, sa dna mržnje izvučenim zavijanjem, u kome zvuče žalost i očaj nemoći.
Moj otac prolazi ravnodušno pokraj te bestije kad zajedno izlazimo iz Sanatorijuma. Što se mene tiče, svaki put se duboko potresem tom stihijskom manifestacijom nemoćnog besa. Sada sam rastom za dve glave viši od oca, koji, mali i mršav, tapka pored mene svojim sitnim staračkim korakom.
Već približujući se trgu vidimo neobičnu živost. Gomile ljudi pretrčavaju ulice. Do nas dopiru neverovatne vesti o upadu neprijateljske armije u grad.
Usled opšte konsternacije ljudi saopštavaju jedni drugima alarmantne i protivrečne vesti. Teško je to shvatiti. Rat kome nisu prethodili diplomatski potezi? Rat usred tihog mira nenarušenog nikakvim konfliktom? Rat s kim i oko čega? Obaveštavaju nas da je invazija neprijateljske armije ohrabrila nezadovoljnike u gradu, koji su izašli na ulice sa oružjem u rukama, terorišući mirne građane. I zaista, ugledali smo grupu tih zaverenika, u crnim civilnim odelima, sa belim kaiševima ukrštenim na grudima, kako se kreću napred sa oborenim karabinima. Gomila se povlačila ispred njih, tiskala se na pločniku, a oni su išli šaljući ispod cilindera ironične tamne poglede, u kojim se ocrtavalo osećanje nadmoći, blesak pakosne radosti i neko značajno namigivanje kao da su zadržavali prasak smeha koji bi demaskirao celu tu mistifikaciju. Neke od tih gomila prepoznaje, ali veseli uzvik prigušuje grozota oborenih cevi. Prolaze pokraj nas, ne dirnuvši nikoga. Sve ulice se ponovo prelivaju preplašenom mračno-ćutljivom gomilom. Potmuli žagor bukti nad gradom. Izgleda kao da se izdaleka čuje tutnjava artiljerije, kloparanje topovskih kara. »Moram stići do radnje«, govori otac bled, ali odlučan. »Ne treba da me pratiš, samo ćeš mi smetati«, dodaje, »vrati se u Sanatorijum.« Glas kukavičluka savetuje mi poslušnost. Vidim kako se otac utiskuje u čvrsti zid gomile i gubim ga iz vida.
Sporednim uličicama žurno se prokradam u gornji deo grada. Svestan sam da će mi na tim strmim putevima poći za rukom da u polukrugu obiđem centar grada zatvoren ljudskim gomilama.
Tamo u gornjem delu grada gomila je bila ređa, najzad je potpuno nestala. Išao sam mirno pustim ulicama u gradski park. Fenjeri su tu goreli tamnim, plavičastim plamičkom, kao žalosni zlatoglav. Oko svakog je igrao roj gundelja, teških kao kugle, nošenih ukoso, bočnim letom treperavih krila. Neki koji su bili pali nespretno su bauljali po pesku, ispupčenih leđa, zgrbljeni tvrdim oklopima, pod koje su pokušavali da slože raširene fine tkanine krila. Po travnicima i stazama su šetali prolaznici, udubljeni u bezbrižne razgovore. Poslednje drveće se nadnosi nad dvorištima kuća koje leže nisko u dolji i pritisnute uz zid parka. Išao sam duž toga zida, koji je s moje strane jedva dopirao do prsiju, ali s unutrašnje strane pada prema nivoima dvorišta u nagibima visokim po čitav sprat. Na jednom mestu iz dvorišta do njega je dopirala rampa od nabijene zemlje, sve do visine zida. Sa lakoćom sam preskočio barijeru i tim uskim nasipom provukao se između sitnih zgrada na ulicu. Moji proračuni, potpomognuti sjajnom prostorskom intuicijom, bili su tačni. Nalazio sam se skoro nasuprot zgrade Sanatorijuma, čije se krilo nejasno belasalo u crnom okviru drveća. Ulazim kao obično od pozadi kroz dvorište, kroz kapiju na železnoj ogradi, i još izdaleka vidim psa na straži. Kao i uvek kad ga ugledam, kroz mene prolazi drhtaj averzije. Hoću da ga obiđem što pre da ne bih slušao taj iz dubine srca ispušten jauk mržnje, kad, na moje zaprepašćenje, ne verujući sopstvenim očima, vidim kako se u skokovima udaljuje od štenare, nevezan, i trči oko dvorišta s potmulim lajanjem, kao iz bureta, u nameri da mi preseče povlačenje.
Ukočen od straha, povlačim se u suprotni, najdalji kut dvorišta i, instinktivno tražeći neki zaklon, sakrivam se u mali venjak koji se tamo nalazi, sa punim ubeđenjem u uzaludnost mojih napora. Dlakava bestija se približava u skokovima i evo njena njuška je već na ulazu u venjak i zatvara me u klopku. Jedva živ od straha, primećujem da je odvio celu dužinu lanca, koji je vukao za sobom kroz dvorište, i da je sam venjak već izvan domašaja njegovih zuba. Izmaltretiran, zdrobljen strahom, jedva osećam neko olakšanje. Teturajući se na nogama, blizak gubljenju svesti, dižem oči. Nikad ga nisam video iz takve blizine i tek sada mi padaju ljušture s očiju. Kako je velika snaga predrasuda! Kako je moćna sugestija straha! Kakva zaslepljenost! Pa to je bio čovek. Čovek na lancu, koga sam u uprošćujućem, metaforskom, opštem konspektu na neki neshvatljiv način držao za psa. Molim da me ne shvatite pogrešno. Bio je pas – nesumnjivo, ali u ljudskom obliku. Pseći kvalitet je unutrašnji kvalitet i može se manifestovati isto tako dobro i u ljudskom obliku kao i u životinjskom. Ovaj koji je stajao preda mnom u otvoru venjaka, sa čeljustima nekako prevrnutim na naličje, sa svim zubima iskeženim u strašnom režanju – bio je muškarac srednjeg rasta, sa crnom bradom i brkovima. Lice žuto, koščato, oči crne, zlobne i nesrećne. Sudeći po crnom odelu i civilizovanoj formi brade, mogao je biti intelektualac, naučnik. Mogao je to biti stariji neuspeli brat Doktora Gotarda. Ali taj prvi izgled je varao. Njegove velike ruke umazane lepkom, dve brutalne i cinične brazde oko nosa, koje su se gubile u bradi, ordinarne vodoravne bore na niskom čelu razvejavale su brzo taj prvi utisak. To je pre mogao biti knjigovezac, larmadžija, govornik na zborovima i partijac – čovek nagao i mračnih eksplozivnih strasti. I upravo tamo, u tim čeljustima mržnje, u toj grčevitoj naježenosti svih nerava, u tom ludačkom besu, besno lajući na kraj štapa ispružen prema njemu – bio je stoprocentni pas.
Ako bih prešao preko zadnje ograde venjaka – mislio sam u sebi – potpuno bih izašao izvan domašaja njegovog besa i sporednom stazom bih mogao stići do kapije Sanatorijuma. Već prebacujem noge preko ograde, kad naglo zastajem u polovini pokreta. Osećam da bi bilo suviše okrutno prosto otići i ostaviti ga tako sa njegovim bespomoćnim besom izvedenim iz svih granica. Zamišljam u sebi njegovo strašno razočaranje, neljudski bol, kad bi me video kako odlazim iz klopke, udaljavajući se jednom zasvagda. Ostajem. Prilazim mu i govorim prirodnim, mirnim glasom: »Umirite se, gospodine, ja ću vas pustiti s lanca.«
Nato se njegovo lice, izbrazdano vibracijama režanja, uopštava, izglađuje i iz dubine se pojavljuje skoro sasvim ljudski lik. Prilazim mu bez straha i skidam kopču sa njegova vrata. Idemo jedan pokraj drugog. Knjigovezac u crnom pristojnom odelu, ali bos. Pokušavam da započnem razgovor s njim, ali iz njegovih usta izlazi samo nerazumljivo mucanje. Samo u očima, u tim crnim rečitim očima čitam divlje oduševljenje odanosti, simpatije koja me prožima jezom. Povremeno se spotiče o kamen, i tada se usled potresa njegovo lice odmah lomi, raspada, strah se pomalja do polovine, spreman za skok, a tik iza njega bes, koji samo čeka na trenutak da odmah to lice promeni u klupko siktavih zmija. Tada ga opominjem na red grubom prijateljskom opomenom. Čak ga tapšem po plećima. I s vremena na vreme na njegovom licu pokušava da se formira osmeh, začuđen, podozriv i nepoverljiv prema samom sebi. Ah, kako mi teško pada to strašno prijateljstvo. Kako me plaši ta đavolska simpatija. Kako da se oslobodim čoveka što ide pokraj mene i svom strašću svoje pseće duše upijena pogleda u moje lice. Ne smem čak ni da odam svoju nestrpljivost. Izvlačim novčanik i govorim razumnim tonom: »Sigurno vam je potreban novac, sa zadovoljstvom vam mogu pozajmiti«, ali na taj prizor njegovo lice postaje tako strašno divlje da ja brže-bolje sakrivam novčanik. I još dugo vremena on ne može da se smiri i savlada svoje crte, koje stalno iskrivljuje grč zavijanja. Ne, to duže ne mogu podneti. Sve pre nego to. Stvari su se ionako zamrsile, beznadežno uplele. Iznad grada vidim odsjaj požara. Otac negde u ognju revolucije u radnji koja gori. Doktor Gotard nedostižan, a povrh svega neshvatljiva majčina pojava, inkognito, u nekoj tajnoj misiji. To su karike neke velike, nerazumljive intrige koja se steže oko moje ličnosti. Bežati, bežati odavde. Bilo kuda. Zbaciti sa sebe to strašno prijateljstvo knjigovesca što smrdi na psa koji me ne pušta s oka. Stojimo pred kapijom Sanatorijuma. »Izvolite u moju sobu«, govorim uz ljubazni gest. Civilizovani pokreti ga fasciniraju, uspavljuju njegovu divljinu. Puštam ga ispred sebe u sobu. Dao sam mu stolicu da sedne.
– Idem u restoraciju da donesem konjak – govorim.
Nato on prestrašeno skače u nameri da mi pravi društvo. Umirujem njegovu paniku s blagom odlučnošću.
– Vi ćete sedeti, vi ćete mirno čekati – govorim mu dubokim treperavim glasom na čijem dnu zvuči skriveni strah. Seda sa nesigurnim osmehom.
Izlazim i lagano idem hodnikom, zatim stepenicama nadole, hodnikom od izlaza, prolazim kapiju, prelazim preko dvorišta, zalupio sam vrata iza sebe i sada počinjem trčati bez daha, uzbuđena srca, tamnom alejom koja vodi na železničku stanicu, dok slepoočnice hoće da mi puknu.
U glavi mi se gomilaju slike, jedna strašnija od druge. Nestrpljivost čudovišta, njegov strah, očajanje kad sazna da je prevaren. Čudovište furije, recidiv besa koji izbija nezadrživom snagom. Povratak moga oca u Sanatorijum, njegovo kucanje na vrata koje ništa ne naslućuje i neočekivano licem u lice sa groznom bestijom.
Sreća što otac u stvari već ne živi, što ga zapravo to ne pogađa – mislim sa olakšanjem i već vidim pred sobom dug niz železničkih vagona koji stoje kraj izlaza.
Sedam u jedan od njih, i voz, kao da je samo na to čekao, kreće lagano bez zvižduka.
U prozoru još jednom promiče i lagano se okreće ta ogromna linija horizonta, nalivena crnim bučnim šumama usred kojih se bele zidovi Sanatorijuma. Zbogom, oče, zbogom, grade, koga više neću videti.
Od toga vremena putujem, stalno putujem, nekako sam se odomaćio na železnici i svi me trpe dok se skitam iz vagona u vagon. Vagoni ogromni kao sobe puni su đubreta i slame, promaje ih buše skroz za vreme sivih bezbojnih dana.
Moje odelo se pocepalo, pretvorilo se u rite. Poklonili su mi iznošenu železničku uniformu. Lice mi je uvezano prljavom krpom zbog nateklog obraza. Sedim na slami i dremam, a kad sam gladan, stajem u hodnik pred kupe druge klase i pevam. I bacaju mi sitan novac u moju konduktersku kapu, u crnu kapu železničara sa oderanim štitom.
Bruno Šulc
