Uopšteno o poslovanju gnevom, Peter Sloterdajk

 

Ni­je li „svet“ na­ziv za me­sto na kom se u čo­ve­ku ne­mi­nov­no go­mi­la­ju ne­pri­jat­ne uspo­me­ne, se­ća­nja na na­ne­ti bol, uvre­du, jed i na sve one si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma bi na­knad­no naj­ra­di­je ušao u su­kob? I ni­su li i sve kul­tu­re, otvo­re­no ili pri­kri­ve­no, uvek i sa­mo ar­hi­vi ko­lek­tiv­nih tra­u­ma? Na te­me­lju ova­kvih raz­mi­šlja­nja mo­že­mo za­klju­či­ti da bi me­ha­ni­zmi za su­zbi­ja­nje i sti­ša­va­nje bu­ji­ce bol­nih se­ća­nja tre­ba­lo da bu­du naj­ve­ća mu­drost sva­ke ci­vi­li­za­ci­je.

Osvet­a, ah osvet­a,

Za­o­volj­stvo je re­zer­vi­sa­no za mud­re

Da Pon­te, Mo­cart, Fi­a­ro­va že­ni­ba, 1786.

Ne po­sto­ji čo­vek ko­ji ni­je pri­me­tio ka­ko su za­pad­ne dr­ža­ve i nji­ho­vo sta­nov­ni­štvo, a pre­ko njih i osta­li kra­je­vi sve­ta, po­sled­njih de­se­tak go­di­na na opre­zu usled jed­ne no­ve po­ja­ve. Do­bro­na­mer­ni­ci, mla­ko glu­me­ći za­bri­nu­tost, sva­ko­dnev­no di­žu uz­bu­nu, tvr­de­ći da su se me­đu na­ma od­je­dan­put po­no­vo po­ja­vi­li mr­žnja, osve­ta, ne­pre­mo­sti­vo ne­pri­ja­telj­stvo, ne­ke tu­đe si­le, ne­pred­vi­di­ve kao i ne­či­je zle na­me­re, i da su pro­dr­le u sve sfe­re ci­vi­li­zo­va­nog ži­vo­ta.

Ne­što slič­no nam, sa­mo tre­zve­ni­je i pre­kor­no, go­vo­re i oni mo­ral­no an­ga­žo­va­ni. Oni is­ti­ču da nam te, ta­ko­zva­ne tu­đe, si­le i ne mo­gu bi­ti to­li­ko tu­đe. Mo­ra­li­sti sma­tra­ju da je ono što je za mno­ge ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje u stva­ri sa­mo na­lič­je na­šeg sop­stve­nog na­či­na ži­vo­ta. Usko­ro vi­še ne­će­mo mo­ći da se pre­tva­ra­mo. „Gra­đa­ni, po­tro­ša­či, pro­la­zni­ci! Kraj­nje je vre­me da se trg­ne­te iz le­tar­gi­je! Ne zna­te da još uvek ima­te ne­pri­ja­te­lje, a i ne že­li­te da zna­te, jer ste od­lu­či­li da ži­vi­te u idi­li“. Ovi no­vi ape­li na svest od­ra­slog čo­ve­ka tre­ba da nas na­te­ra­ju da shva­ti­mo ka­ko stvar­nost ni­je be­za­zle­na, čak ni unu­tar tog ve­li­kog var­lji­vog me­hu­ra u ko­ji su se gra­đa­ni dr­ža­va bla­go­sta­nja ušu­ška­li kao u maj­či­nu utro­bu.

Ako je re­al­no ono što će sta­ti is­pred nas kao naš ubi­ca, on­da je ne­pri­ja­telj naj­či­sti­ja in­kar­na­ci­ja re­al­no­sti. A sa mo­guć­no­šću po­vrat­ka ne­pri­ja­telj­stva pred­sto­ji nam i po­vra­tak re­al­no­sti sta­rog sti­la.

Iz ovo­ga, do­du­še, mo­že­mo na­u­či­ti i da će se ne­ka ne­pri­jat­na te­ma na­met­nu­ti tek ka­da se od iri­ta­ci­je na­pra­vi bez­ma­lo in­sti­tu­ci­ja ko­joj će na ras­po­la­ga­nju sta­ja­ti na­da­le­ko vi­dlji­vi pod­stre­ka­či sa stal­nim ti­mom sa­rad­ni­ka, teh­nič­kim ser­vi­som, bu­dže­tom, pro­fe­si­o­nal­nom slu­žbom za od­no­se sa jav­no­šću, stal­ni sa­rad­ni­ci ko­ji će re­dov­no pod­no­si­ti iz­ve­šta­je o pro­ble­ma­tič­nom sta­nju stva­ri. Sve ovo ide u pri­log du­hu osve­te ko­ji ha­ra. Za nje­ga va­ži: uno­sim ne­mir, da­kle po­sto­jim.

Ko bi još mo­gao da po­rek­ne da su oni ko­ji di­žu pa­ni­ku po obi­ča­ju go­to­vo sa­svim u pra­vu? Sta­nov­ni­ci bo­ga­tih dr­ža­va uglav­nom me­se­ča­re kroz ne­ka­kav apo­li­tič­ni pa­ci­fi­zam. Oni svo­je da­ne pro­vo­de u eli­ti­stič­kom ne­za­do­volj­stvu. Za to vre­me, na pe­ri­fe­ri­ji ze­mlje Dem­be­li­je nji­ho­vi ne­pri­ja­te­lji, vir­tu­el­ni dže­la­ti, udu­bi­li su se u udž­be­ni­ke he­mi­je (po­gla­vlje o pra­vlje­nju eks­plo­zi­va), po­zajm­lje­ne iz jav­nih bi­bli­o­te­ka ze­mlje do­ma­ći­na. Ako je čo­vek i je­dan je­di­ni put obra­tio pa­žnju na ovu mo­gu­ću opa­snost, ose­ća­će se kao da mu se pred oči­ma vr­ti for­špan za ne­ki ve­o­ma uz­ne­mi­ru­ju­ći do­ku­men­ta­rac. Oči­gled­no sklon scen­skim efek­ti­ma, re­ži­ser je per­fid­no iz­mon­ti­rao sli­ke na­iv­ne idi­le i nje­ne su­prot­no­sti. Sva­ki ko­men­tar je su­vi­šan: sa­vre­me­ni oče­vi otva­ra­ju kon­zer­ve svo­jim ma­li­ša­ni­ma, vred­ne za­po­sle­ne maj­ke sta­vlja­ju pi­cu u za­gre­ja­nu rer­nu, kće­ri per­ja­ju u grad ka­ko bi po­ka­za­le svo­ju žen­stve­nost ko­ja je tek na po­mo­lu. Le­pu­ška­ste pro­da­va­či­ce iz­la­ze pred rad­nju da ča­skom za­pa­le ci­ga­re­tu i oči­ju­ka­ju sa pro­la­zni­ci­ma. U pred­gra­đi­ma ska­me­nje­ni stu­den­ti na raz­me­ni opa­su­ju se eks­plo­zi­vom.

Ni­je te­ško pra­ti­ti lo­gi­ku ko­ja sto­ji iza ova­kve mon­ta­že. Ve­li­ki broj auto­ra ko­ji se­be sma­tra­ju po­zva­ni­ma da po­li­tič­ki obra­zu­ju ma­su (me­đu nji­ma neo­kon­zer­va­tiv­ni ko­lum­ni­sti, dez­i­lu­zi­o­ni­ra­ni po­li­ti­ča­ri, gnev­ni za­go­vor­ni­ci pri­la­go­đa­va­nja stvar­no­sti, odoc­ne­li ka­to­li­ci i zga­đe­ni kri­ti­ča­ri po­tro­šač­kog dru­štva) na­sto­ji da od­već bez­bri­žnim gra­đa­ni­ma skre­ne pa­žnju na osnov­ne od­li­ke stvar­no­sti, iz­no­va nam na­vo­de­ći naj­sko­ri­je pri­me­re stra­šnih kr­va­vih pri­zo­ra. Po­ka­zu­ju nam ka­ko mr­žnja pro­di­re u sva­ko­dnev­ne ži­vot­ne si­tu­a­ci­je, ne­u­mor­no tvr­de­ći ka­ko iza na­iz­gled sre­đe­nih fa­sa­da već odav­no vla­da ra­su­lo. Pri to­me ne­pre­sta­no skre­ću pa­žnju „da ovo ni­je ve­žba“, jer su se gle­da­o­ci već uve­li­ko na­vi­kli na pre­tva­ra­nje stvar­nog na­si­lja u pu­ke sli­ke, ko­je mo­gu bi­ti za­bav­ne, za­stra­šu­ju­će, in­for­ma­tiv­ne ili alar­mant­ne. Na obr­nut pro­ces gle­da­ju sa ne­ve­ri­com kao na ne­u­ku­sni po­vra­tak na ne­ka­kav odav­no iz­u­mr­li di­ja­lekt.

I za­i­sta, ka­ko bi­smo gnev i nje­go­ve ma­ni­fe­sta­ci­je i iz­li­ve mo­gli pred­sta­vi­ti kao ne­što no­vo? Šta bi­smo sve mo­ra­li da za­bo­ra­vi­mo, pre ne­go što bi­smo lju­de ko­ji se sve­te svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma ili na­vod­nim ne­pri­ja­te­lji­ma mo­gli da do­ži­vi­mo kao van­ze­malj­ce iz ne­ke da­le­ke ga­lak­si­je? Ka­ko li je uop­šte iko do­šao na ide­ju da smo na­kon uje­di­nje­nja Is­to­ka i Za­pa­da 1991. go­di­ne ka­ta­pul­ti­ra­ni u je­dan uni­ver­zum u ko­me su lju­di, i kao po­je­din­ci i na ko­lek­tiv­nom ni­vou, iz­gu­bi­li i svoj dar zlo­pam­će­nja? Ni­je li re­san­ti­man, čak i vi­še ne­go zdrav ra­zum, naj­bo­lje ras­po­re­đe­na tvar na sve­tu?

Još je od mit­skih vre­me­na po­zna­ta mu­drost da je čo­vek ži­vo­ti­nja ko­ja sa mno­go čim ne mo­že da iza­đe na kraj – Ni­če bi re­kao da, kao ta­kav, čo­vek u se­bi ima ne­što ne­mač­ko. On ne mo­že da se oslo­bo­di muč­nih se­ća­nja i ne­pri­jat­na is­ku­stva mu se za svag­da ure­zu­ju u pam­će­nje. Po­slo­vi­ca, da po­ne­kad pro­šlost ni­ka­ko da pro­đe, ba­nal­ni­ja je ver­zi­ja spo­zna­je da je ljud­ska eg­zi­sten­ci­ja sa­mo vrh ku­mu­la­tiv­nog pam­će­nja. Pam­će­nje se ne svo­di sa­mo na auto­mat­sku unu­tra­šnju funk­ci­ju na­še sve­sti ko­ja, za­hva­lju­ju­ći re­ten­zi­ji, ima za cilj da spre­či ne­po­vrat­ni gu­bi­tak pro­ži­vlje­nog tre­nut­ka; pam­će­nje i omo­gu­ća­va da se no­vi sa­dr­ža­ji po­ve­žu sa sta­rim. Na­po­slet­ku, ono je i re­zul­tat jed­nog pro­ce­sa uve­zi­va­nja u čvor u ko­me se ono uvek no­vo sa­a pri­sil­no i op­se­siv­no ude­va u sta­re pe­tlje bol­nog. Ka­ko za ne­u­ro­ze, ta­ko i za na­ci­o­nal­ni sen­ti­ment va­ži da stal­no kru­že oko istih tra­u­ma. Po­zna­to je da su ne­u­ro­ti­ča­ri sklo­ni da pra­ve ude­se na jed­nim te istim kri­vi­na­ma. Na­ro­di svo­je ve­li­ke po­ra­ze i se­ća­nje na njih pre­tva­ra­ju u kult, i gra­đa­ni re­dov­no uče­stvu­ju u tom ho­do­ča­šću. Sto­ga, i to bez iz­u­zet­ka, tre­ba bi­ti oba­zriv pre­ma kul­to­vi­ma se­ća­nja sva­ke vr­ste, bi­lo da se po­ja­vlju­ju u re­li­gij­skom, ci­vi­li­za­cij­skom ili po­li­tič­kom ru­hu: oni, pod iz­go­vo­rom da je u pi­ta­nju pro­či­šće­nje, oslo­ba­đa­nje ili po­i­sto­ve­ći­va­nje, idu na ru­ku ne­ka­kvoj la­tent­noj ten­den­ci­ji ka po­na­vlja­nju i re­in­sce­na­ci­ji.

Čak i na­rod­ska vik­ti­mo­lo­gi­ja do­ne­kle ima pred­sta­vu o re­ak­ci­ja­ma žr­ta­va. Usled tra­u­ma­tič­nih do­ga­đa­ja one bi­va­ju is­trg­nu­te iz sre­di­ne u ko­joj su bi­le sreć­ne i u sta­nju da za­bo­ra­ve, i na­đu se na tač­ki iz ko­je sve kre­će niz­br­do i oda­kle vi­še ne­ma jed­no­stav­nog po­vrat­ka u nor­mal­nost. Ovo uda­lja­va­nje se sa­svim la­ko da raz­u­me­ti: za one ko­ji su po­sta­li žr­tve ne­prav­de ili po­ra­za ute­ha ko­ju nu­di za­bo­rav če­sto je ne­do­sti­žna, a ako je već ne­do­sti­žna, on­da je i ne­po­želj­na, pa čak i ne­pri­hva­tlji­va. Iz to­ga se mo­že za­klju­či­ti da gnev, ko­ji re­san­ti­man no­si sa so­bom, is­pli­va­va na po­vr­ši­nu onog tre­nut­ka ka­da ozlo­je­đe­ni čo­vek od­lu­či da se pre­pu­sti svom je­du kao sud­bi­ni ko­ja mu je pred­o­dre­đe­na. Hi­per­bo­li­za­ci­ja bo­la, ne bi li ti­me po­stao pod­no­šlji­vi­ji, de­pre­si­ja i pat­nja, pre­la­ze iz oča­ja­nja u obest, kao što To­mas Man du­ho­vi­to i pro­nic­lji­vo ka­že za pra­o­ca Ja­ko­va1. Ose­ća­nje da nam je na­ne­ta ne­prav­da na­ra­sta u na­ma do enorm­nih raz­me­ra, da bi­smo se on­da di­či­li njim kao ne­ka­kvom gor­kom po­be­dom – ova­kav is­kri­vljen do­ži­vljaj star je ko­li­ko i sa­ma ne­prav­da, a ona opet, ka­ko se či­ni, po­sto­ji ot­kad je sve­ta i ve­ka. Ni­je li „svet“ na­ziv za me­sto na kom se u čo­ve­ku ne­mi­nov­no go­mi­la­ju ne­pri­jat­ne uspo­me­ne, se­ća­nja na na­ne­ti bol, uvre­du, jed i na sve one si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma bi na­knad­no naj­ra­di­je ušao u su­kob? I ni­su li i sve kul­tu­re, otvo­re­no ili pri­kri­ve­no, uvek i sa­mo ar­hi­vi ko­lek­tiv­nih tra­u­ma? Na te­me­lju ova­kvih raz­mi­šlja­nja mo­že­mo za­klju­či­ti da bi me­ha­ni­zmi za su­zbi­ja­nje i sti­ša­va­nje bu­ji­ce bol­nih se­ća­nja tre­ba­lo da bu­du naj­ve­ća mu­drost sva­ke ci­vi­li­za­ci­je. Ka­ko da gra­đa­nin mir­no leg­ne da spa­va ako pret­hod­no ni­je sti­šao pla­men u se­bi?

Bu­du­ći da sva­ka kul­tu­ra mo­ra bi­ti u sta­nju da po­nu­di ne­ku vr­stu me­le­ma za ra­ne, bi­lo bi lo­gič­no raz­vi­ti poj­mo­ve ko­ji bi po­kri­va­li ce­lo­ku­pan spek­tar ra­na – i vi­dlji­vih, i ne­vi­dlji­vih. To su us­pe­le da po­stig­nu sa­vre­me­ne na­u­ke ko­je se ba­ve tra­u­mom; one po­la­ze od gle­di­šta da su i za pi­ta­nja mo­ra­la do­ne­kle ko­ri­sne ana­lo­gi­je sa fi­zi­o­lo­gi­jom. Evo po­zna­tog pri­me­ra: kod otvo­re­nih ra­na na te­lu krv do­la­zi u do­dir sa va­zdu­hom i ta­da, kao po­sle­di­ca bi­o­he­mij­skih re­ak­ci­ja, do­la­zi do zgru­ša­va­nja kr­vi. Ta­ko za­po­či­nje fa­sci­nan­tan pro­ces so­mat­skog sa­mo­i­sce­lje­nja, ko­ji spa­da u sta­ro ži­vo­tinj­sko na­sle­đe ljud­skog te­la. Mo­glo bi se re­ći da pri­li­kom du­šev­nih po­vre­da ne­ki de­la­telj toj du­ši sve­sno ili ne­sve­sno na­no­si bol i u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma po­sto­ji mo­guć­nost da se ak­ti­vi­ra­ju fi­ni me­ha­ni­zmi men­tal­nog za­ce­lje­nja, kao što su spon­ta­ni bunt ili pak čvr­sta od­lu­ka da, uko­li­ko to ni­je mo­gu­će, pr­vom pri­li­kom za­tra­ži­mo sa­tis­fak­ci­ju. S dru­ge stra­ne, mo­že­mo se po­vu­ći u se­be, po­sta­ti re­zig­ni­ra­ni, pre­i­na­či­ti si­tu­a­ci­ju u ne­ku vr­stu is­pi­ta, ne pri­hva­ti­ti ono što se do­go­di­lo i na kra­ju, ka­da bi mo­gla da po­mog­ne sa­mo još ka­kva su­ro­va te­ra­pi­ja, do­la­zi­mo do to­ga da bol ko­ji nam je na­net pri­hva­ta­mo kao ka­znu za ne­što što smo ne­sve­sno po­či­ni­li, ili pak da po­či­nje­mo ma­zo­hi­stič­ki da obo­ža­va­mo agre­so­ra. Sem ove kuć­ne apo­te­ke za po­vre­đe­ni ego, u bu­di­zmu, sto­i­ci­zmu i hri­šćan­stvu po­sto­je i ve­žbe za mo­ral po­mo­ću ko­jih po­vre­đe­na du­ša tre­ba da na­u­či ka­ko da tran­scen­di­ra sme­nu osu­je­će­no­sti i osve­te kao ta­kvu2. Sve do­kle se isto­ri­ja svo­di na klat­no ko­je osci­li­ra iz­me­đu ak­ci­je i re­ak­ci­je, mu­drost zna­či zna­ti ka­ko da se za­u­sta­vi to klat­no.Ne ba­ve se sa­mo sva­ko­dnev­na mu­drost i re­li­gi­ja le­če­njem du­šev­nih ra­na. I gra­đan­sko dru­štvo nu­di sim­bo­lič­ke te­ra­pi­je pu­tem ko­jih po­dr­ža­va psi­hič­ke i dru­štve­ne re­ak­ci­je na na­si­lje ka­ko po­je­din­ca ta­ko i ko­lek­ti­va. Od dav­ni­na, sud­ski pro­ces kao in­sti­tu­ci­ja ima za cilj da žr­tvi na­si­lja jav­no pre­do­či po­ten­ci­jal­nu sa­tis­fak­ci­ju. Ova­kvi po­stup­ci tre­ba da pot­po­mog­nu svag­da te­ško pre­i­na­če­nje osve­te u prav­du. Ali, kao što po­sto­ji gnoj­na ra­na, zbog ko­je bo­lest po­sta­je hro­nič­na ili se ši­ri, ta­ko po­sto­ji i psi­hič­ka i mo­ral­na ra­na ko­ja ne za­ra­sta i ko­ja pro­iz­vo­di is­kri­vlje­nu di­men­zi­ju sop­stve­nog vre­me­na. I ta­ko do­la­zi­mo do pro­ce­sa u kom pre­su­da ni­je za­do­vo­lja­va­ju­ća i kod ošte­će­nog iza­zi­va ose­ća­nje da je ne­prav­da ko­ju je do­ži­veo po­sta­la još ve­ća. Šta da ra­di­mo ako se is­po­sta­vi da je prav­ni put u stva­ri bio po­gre­šan put? Re­ša­va li pro­blem sar­ka­stič­na opa­ska da će bi­ro­kra­ti­ja na kra­ju uni­šti­ti svet (na šta se svo­di sva­ki su­sret gra­đa­na sa tro­mo­šću ad­mi­ni­stra­tiv­nog apa­ra­ta)? Ni­je li ra­zu­mlji­vo da per­so­na­li­zo­va­ni gnev sam do­no­si sud­sku pre­su­du i da kao sop­stve­ni sud­ski iz­vr­ši­telj, šta­vi­še, kao sa­mo­zva­ni eg­ze­ku­tor, do­la­zi po zlo­čin­ca?

Ep­ska osve­ta

O ovoj mo­guć­no­sti sve­do­če broj­ni pri­me­ri iz sko­ri­je ili ra­ni­je pro­šlo­sti. Iz po­tre­be za prav­dom od­u­vek je pro­iz­la­zio i je­dan dru­gi, di­vlji pra­vo­sud­ni si­stem, u ko­me po­vre­đe­ni na­sto­je da ujed­no bu­du su­di­je i iz­vr­ši­te­lji ka­zne. Iz na­šeg ugla gle­da­nja, kod ta­kvih pri­me­ra spe­ci­fič­no je to što se ro­man­tič­na pred­sta­va o uzi­ma­nju prav­de u sop­stve­ne ru­ke ja­vlja tek na po­čet­ku mo­der­ne. Onaj ko go­vo­ri o sa­vre­me­nom do­bu, a da pri to­me ni­je sve­stan u ko­joj je me­ri ono pod­le­glo je­din­stve­nom kul­tu pre­ko­mer­ne osve­te, i sam je za­pao u mi­sti­fi­ka­ci­ju. Mo­ra se pri­zna­ti da se taj kult do da­nas na­la­zi u sle­poj tač­ki isto­ri­je kul­tu­re – kao da „mit o ci­vi­li­za­cij­skom pro­ce­su“ ima za cilj da pri­kri­je ne sa­mo oslo­ba­đa­nje vul­gar­no­sti u sa­vre­me­nom do­bu (kao što je to Hans Pe­ter Dir po­ka­zao broj­nim pri­me­ri­ma), već i bu­ji­cu osve­te. Dok op­šti tok ci­vi­li­za­ci­je pre­ten­du­je na to da uki­ne he­roj­stvo, da mar­gi­na­li­zu­je voj­nič­ke vr­li­ne i da pe­da­go­ški raz­vi­ja mi­ro­lju­bi­vo op­ho­đe­nje, u jed­nom de­lu ma­sov­ne kul­tu­re u do­ba pro­sve­će­no­sti obo­ža­va­nje osvet­nič­kih vr­li­na, uko­li­ko se one ta­ko mo­gu na­zva­ti, bi­zar­no na­ra­sta do ne­slu­će­nih raz­me­ra.

Ovaj fe­no­men se­že sve do pe­ri­o­da pre Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je. U pro­sve­ti­telj­stvu ne do­la­zi sa­mo do is­ti­ca­nja uče­no­sti na­spram ne­zna­nja, već na­sta­je i jed­na no­va vr­sta pre­su­de, usled to­ga što se sa zah­te­vom za no­vim po­ret­kom svi sta­ri od­no­si od­ba­cu­ju kao ne­pra­ved­ni. Ti­me je po­lju­ljan i eko-si­stem re­zig­na­ci­je, u ko­jem su lju­di od dav­ni­na na­u­či­li da se po­mi­re sa ne­sre­ćom i ne­prav­dom ko­ju ne mo­gu is­pra­vi­ti. Ta­ko je bi­lo mo­gu­će da osve­ta po­sta­ne epo­ha­lan mo­tiv, ka­ko u pri­vat­nim ta­ko i u pi­ta­nji­ma po­li­ti­ke. Ot­ka­ko pro­šlost sa­ma po se­bi ni­je u pra­vu, sve je ja­ča i sklo­nost ka to­me da se osve­ti, ne uvek ali ve­o­ma če­sto, da­je za pra­vo.

Sva­ka­ko, još je an­tič­ko do­ba po­zna­va­lo ve­li­ki čin osve­te. Od Ore­sto­vih fu­ri­ja pa sve do Me­de­ji­ne srdž­be, an­tič­ko po­zo­ri­šte oda­je pri­zna­nje dra­ma­tič­noj mo­ći osve­te. I ra­ni mi­to­vi go­vo­re o to­me da je opa­snost ko­ja pre­ti od ozlo­je­đe­ne že­ne na­lik na ele­men­tar­nu ne­po­go­du. Me­de­jin pri­mer po­ka­zu­je da upra­vo žen­ska psi­ha za­stra­šu­ju­ćom br­zi­nom pre­la­zi put od bo­la do lu­di­la i od lu­di­la do zlo­či­na. Na to je Se­ne­ka hteo da uka­že i upo­zo­ri u ko­ma­du o raz­ja­re­noj ju­na­ki­nji. Ko­ri­ste­ći sa­vre­me­nu ter­mi­no­lo­gi­ju, re­kli bi­smo da je pa­si­vo-agre­siv­ni ka­rak­ter pred­o­dre­đen za is­pa­de, pod uslo­vom da uop­šte pre­đe u ofan­zi­vu – či­me na sce­nu osve­te stu­pa­ju že­ne. „Ve­li­kom sce­nom“ od dav­ni­na vla­da raz­ja­re­ni lep­ši pol. Ova­kvi pri­me­ri su u an­tič­ko do­ba bi­li upo­zo­re­nje da se tre­ba dr­ža­ti sre­di­ne i iz­be­ga­va­ti eks­tre­me.

U jed­noj od naj­bit­ni­jih an­tič­kih dra­ma, u Eume­ni­a­ma, sa ko­ji­ma Es­hil za­vr­ša­va Ore­si­ju, te­ma ni­je ni­šta dru­go do pot­pu­ni ras­kid sa sta­ri­jom kul­tu­rom osve­te i sud­bi­ne i ute­me­lje­nje po­li­tič­kog pri­stu­pa prav­di. Za ta­ko ne­što po­tre­ban je ose­tljiv te­o­lo­ško-psi­ho­se­man­tič­ki po­stu­pak, ko­jim će se sta­re i za­stra­šu­ju­će bo­gi­nje osve­te Eri­ne­je pre­i­me­no­va­ti u Eume­ni­de – do­bro­na­mer­na i na­klo­nje­na bo­žan­stva. Cilj ove pro­me­ne ime­na sa­svim je ja­san: nu­žnost osve­te tre­ba da ustu­pi me­sto tre­zve­no­sti prav­de.

Pre­ma kom god kri­te­ri­ju­mu da pre­tra­ži­mo drev­ne bi­bli­o­te­ke, na­šli bi­smo obi­lje sve­do­čan­sta­va o ra­za­ra­ju­ćoj mo­ći srdž­be i o iz­li­vi­ma be­sa i rat­nim po­ho­di­ma osvet­nič­kog gne­va, dok je­dva da ima tra­ga raz­i­gra­no-ro­man­tič­nom od­no­su pre­ma osve­ti. Upra­vo ta­kva raz­i­gra­nost od XVI­II ve­ka pa na­da­lje po­sta­je je­dan od osnov­nih mo­me­na­ta kon­sti­tu­i­sa­nja gra­đan­ske kul­tu­re, kao da je sam duh vre­me­na za­klju­čio da je pra­vi tre­nu­tak za no­vo tu­ma­če­nje osvet­nič­kih sno­va čo­ve­čan­stva. Od ta­da, uz gro­zni­ča­vo uži­vlja­va­nje pu­bli­ke,

Ma­sov­na kul­tu­ra za­i­sta već du­go

pre­ten­du­je na to da lju­di po­sta­nu

za­stup­ni­ci Stra­šnog su­da

…

na sa­vre­me­nu sce­nu ima­gi­nar­nog stu­pa­ju osvet­nik za osvet­ni­kom: od ple­me­ni­tog raz­boj­ni­ka Kar­la Mo­ra, pre­ko raz­ja­re­nog ve­te­ra­na Džo­na Ram­ba, Ed­mo­na Dan­te­sa ili­ti ta­jan­stve­nog gro­fa Mon­te Kri­sta, do Har­mo­ni­ke, ju­na­ka iz ve­ster­na Bi­lo jed­nom na Di­vljem zap­a­du, ko­ji je ži­vot po­sve­tio svo­joj lič­noj osve­ti, od iz­daj­ni­ka Ju­de Be­na Hu­ra ko­ji se fa­mo­znom po­be­dom u tr­ci dvo­ko­li­ca sve­ti du­hu im­pe­ri­jal­nog Ri­ma, pa sve do Ne­ve­ste ili Cr­ne mam­be, ju­na­ki­nje fil­ma Kill Bill ko­ja od­ra­đu­je svoj spi­sak za od­strel. Do­šlo je vre­me onih ko­ji ži­ve za „ve­li­ku sce­nu“3 . Di­ren­ma­to­va sta­ra da­ma pri­li­kom svo­je po­se­te tač­no zna ko­ga od sta­rih po­zna­ni­ka tre­ba li­kvi­di­ra­ti. A Breh­to­va, sa­nja­lač­ki na­stro­je­na raz­boj­ni­ca Dže­ni, na pi­ta­nje ko tre­ba da umre od­go­va­ra još bo­lje: svi.Sa­me po se­bi, ova­kve pri­če su ba­la­desk­ne i zah­te­va­ju uz­vi­šen stil i ep­sku ši­ri­nu. Sko­ri­ji pri­me­ri krup­nih či­no­va osve­te pre­do­ča­va­ju ve­zu iz­me­đu pre­tr­plje­ne ne­prav­de i pra­ved­ne osve­te, či­me nam, kao u prak­tič­noj na­sta­vi, ilu­stru­ju po­jam ka­u­za­li­te­ta sud­bi­ne, a to je ne­što če­ga čak ni oni sa mo­der­ni­stič­kim shva­ta­nji­ma ni­su sprem­ni da se od­rek­nu iako se ina­če sla­žu s te­žnjom pro­sve­ti­telj­stva da od­ba­ci ide­ju sle­pe ko­bi. Do­bro iz­gra­đe­na pri­ča o osve­ti nu­di „uz­vi­še­nost za na­rod“, a pu­bli­ci sa­že­tu for­mu­lu uzroč­no-po­sle­dič­nih ve­za na po­lju mo­ra­la, čak i ako to pod­ra­zu­me­va ga­že­nje spo­rog for­mal­nog pra­va u ko­rist br­ze osve­te. A osim to­ga za­do­vo­lja­va i in­te­re­so­va­nje ši­ro­kih ma­sa za slu­ča­je­ve u ko­ji­ma se po­či­ni­lac mo­že di­či­ti svo­jim de­lom: ta­kve pri­če pri­ka­zu­ju osvet­ni­ka ili osvet­ni­cu ka­ko di­rekt­no na­pla­ću­ju na­ne­tu im pat­nju, či­me do­pri­no­se de­li­mič­nom po­pu­šta­nju ne­la­go­de u kul­tu­ri pra­va. To ujed­no i do­ka­zu­je da sa­vre­me­ni čo­vek ne ho­da uvek sa­mo kri­vim pu­te­vi­ma re­san­ti­ma­na, ni­ti se mo­ra dr­ža­ti str­mog prav­nog pu­ta da bi iz­ra­zio svo­je po­ri­ve. Kod ozlo­je­đe­nja, od kog čo­vek za­i­sta obo­li, osve­ta je još i naj­bo­lji lek. Ovo ose­ća­nje le­ži u osno­vi za­do­volj­stva ko­je nam pru­ža­ju pri­me­ri po­kva­re­nja­štva. Ne mo­ra­mo ov­de da de­talj­no opi­su­je­mo opa­snu spre­gu mo­ti­va osve­te i po­pu­lar­nih pri­ča. Ona je oči­gled­no to­li­ko ja­ka da ne­ka­da do­vo­di do po­vrat­ka mo­der­ne umet­no­sti ve­li­koj ep­skoj for­mi, kao što to po­ka­zu­je pri­mer re­mek-de­la ep­skog fil­ma Bi­lo jed­nom na Di­vljem zap­ad­u. Sa­svim je na me­stu opa­ska da je film­ska umet­nost ovim de­lom pru­ži­la dva do­ka­za za ono što se pre to­ga či­ni­lo ne­mo­gu­ćim: za spo­sob­nost ki­ne­ma­to­gra­fi­je, sa jed­ne stra­ne, da usvo­ji ža­nr ozbilj­ne ope­re, a sa dru­ge, za nje­nu od­luč­nost da epu, za ko­ji se či­ni­lo da je iz­gu­bljen, da mo­der­nu for­mu. Po­sto­je bez­broj­ni pri­me­ri no­vi­jeg da­tu­ma za po­ve­za­nost osve­te i po­pu­lar­ne pri­po­ved­ne for­me. Na­ro­či­to je sli­ko­vi­ta bi­o­gra­fi­ja in­dij­ske bun­tov­ni­ce Fu­lan De­vi (1968-2001). Fu­lan, po­re­klom iz sa­ve­zne dr­ža­ve Utar Pra­deš, kao mla­da že­na po­sta­la je glav­ni ak­ter dra­me iz stvar­nog ži­vo­ta, ko­ju je či­ta­va In­di­ja pra­ti­la sa naj­ve­ćom na­pe­to­šću. Na­kon što su je njen na­sil­ni su­prug i dru­gi sta­nov­ni­ci se­la, i to po­li­caj­ci, za­jed­nič­ki zlo­sta­vlja­li i si­lo­va­li, ona se pri­dru­ži­la gru­pi raz­boj­ni­ka i sa nji­ma sko­va­la plan ka­ko da upad­ne u se­lo i li­kvi­di­ra kriv­ce. Leš nje­nog su­pru­ga tre­ba­lo je pri­ve­za­ti za ma­gar­ca ko­ga bi on­da go­ni­li kroz se­lo. Pro­sti na­rod sla­vio je bun­tov­ni­cu kao ju­na­ki­nju eman­ci­pa­ci­je i vi­deo je u njoj oli­če­nje su­ro­ve i uz­vi­še­ne bo­gi­nje Dur­ge Ka­li. Sli­ka, na ko­joj Fu­lan De­vi pre­da­je oruž­je in­dij­skoj po­li­ci­ji, spa­da me­đu ar­he­tip­ske no­vin­ske fo­to­gra­fi­je XX ve­ka. Na fo­to­gra­fi­ji se vi­di mla­da že­na-bo­rac ko­ja se u svem svom be­su pre­pu­šta sud­bi­ni. Na­kon je­da­na­est go­di­na za­tvo­ra bez su­đe­nja Kra­lji­ca o­me­ni­ka po­mi­lo­va­na je i od­mah iza­bra­na za po­sla­ni­ka u in­dij­skom par­la­men­tu, po­stav­ši uzor i na­dah­nu­će za bez­broj obes­pra­vlje­nih že­na u In­di­ji. Ju­la 2001. go­di­ne ubi­je­na je na­sred uli­ce u Nju Del­hi­ju; ve­ro­vat­no je po­či­ni­lac bio ne­ki od ro­đa­ka jed­nog od si­lo­va­te­lja. Ha­ri­zma­tič­na Fu­lan De­vi po­sta­la je još za ži­vo­ta ju­na­ki­nja na­rod­nog epo­sa ko­ji in­dij­ski rap­so­di i dan-da­nas pe­va­ju po se­li­ma.

Ret­ko se de­ša­va da u jed­nom je­di­nom či­nu ta­ko di­rekt­no na­po­re­do sto­je i ar­ha­ič­no i mo­der­no po­i­ma­nje osvet­nič­kog be­sa. U ovo­me što sle­di, ba­vi­će­mo se pret­po­stav­kom da to­kom pro­ce­sa mo­der­ni­za­ci­je ro­man na te­mu osve­te sve če­šće iz­la­zi iz knji­žev­nog i ide­o­lo­škog kon­tek­sta i ula­zi u ži­vot po­je­din­ca i u op­šti do­ži­vljaj sve­ta. Su­ge­sti­van pri­mer za ovu tvrd­nju, ko­ji je ne ta­ko dav­no oku­pi­rao jav­nost u Ne­mač­koj, Švaj­car­skoj i ze­mlja­ma ko­je su na­sta­le ras­pa­dom So­vjet­skog Sa­ve­za, je­ste slu­čaj in­že­nje­ra Vi­ta­li­ja K. iz Ose­ti­je ko­ji je pri­li­kom pa­da avi­o­na, za ko­ji je bio od­go­vo­ran ljud­ski fak­tor, iz­gu­bio su­pru­gu i dvo­je de­ce i ko­ji je na­kon go­di­nu da­na naj­du­blje ža­lo­sti od­lu­čio da lič­no osve­ti smrt po­ro­di­ce.

Ba­ški­rij­ski put­nič­ki avi­on na le­tu iz Mo­skve su­da­rio ce 1. ju­la 2002. na vi­si­ni od 11000 me­ta­ra iz­nad Bo­den­skog je­ze­ra sa DHL-ovim te­ret­nim avi­o­nom i sru­šio iz­nad gra­di­ća Ovin­ge­na, pri če­mu su svi put­ni­ci, njih 71, po­gi­nu­li. Do ne­sre­će je, iz­me­đu osta­log, do­šlo i zbog po­gre­šnih in­struk­ci­ja iz cen­tra za kon­tro­lu le­ta u Ci­ri­hu. Ka­da je de­žur­ni kon­tro­lor le­ta vi­deo da će se avi­o­ni su­da­ri­ti, dao je pi­lo­tu ru­skog avi­o­na usme­no uput­stvo da sme­sta spu­sti avi­on, dok je pre­ma in­stru­men­ti­ma u ka­bi­ni tre­ba­lo da po­dig­ne ma­ši­nu. Ka­ko je ru­ski pi­lot usme­no uput­stvo sma­trao me­ro­dav­ni­jim, a pi­lot DHL-ovog avi­o­na u isto vre­me po­stu­pio pre­ma in­stru­men­ti­ma ko­ji su po­ka­zi­va­li da tre­ba sma­nji­ti vi­si­nu le­ta, do­šlo je do kob­nog su­da­ra. Sve­do­ci su i sa 150 km uda­lje­no­sti vi­de­li eks­plo­zi­ju na ne­bu iz­nad Bo­den­skog je­ze­ra. Go­di­nu i po da­na ka­sni­je, 24. fe­bru­a­ra 2004, čo­vek iz Ose­ti­je, ro­đen 1956, ko­ji je u svo­joj ze­mlji pri­pa­dao slo­ju onih ko­ji su pro­fi­ti­ra­li u post­ko­mu­ni­stič­ko do­ba, po­ja­vio se u Ci­ri­hu na kuć­nom pra­gu kon­tro­lo­ra le­ta i iz­bo ga na te­ra­si.

Još pre tra­ge­di­je, fe­bru­a­ra 2004, po­to­nji ubi­ca skre­nuo je pa­žnju na se­be po­zi­va­ju­ći se po­vre­me­no na „kav­ka­ske me­to­de“ re­ša­va­nja kon­fli­ka­ta. Ova­kav čin oči­gled­no ni­je bio po­sle­di­ca sa­me tu­ge, već i pre­tva­ra­nja ža­lo­sti u osve­tu, či­ji je deo bi­la pre­su­da kon­tro­lo­ru le­ta, iz­re­če­na na­kon krat­kog pro­ce­sa pred sud­skim ve­ćem lič­ne in­tu­i­ci­je; ko­ja je po­tom upot­pu­nje­na ka­znom, ka­da je su­di­ja pro­me­nio ulo­gu u dže­la­ta. Ja­sno je da je po­či­ni­lac ov­de pre­u­zeo obra­zac de­la­nja ko­ji od po­čet­ka mo­der­ne sve vi­še i vi­še pro­di­re u svest jav­no­sti. Ni­je ni­ka­kvo ču­do što je ru­ska jav­nost bud­no pra­ti­la sud­ski po­stu­pak ko­ji je ok­to­bra 2005. vo­đen pro­tiv Vi­ta­li­ja K. u Ci­ri­hu i što je že­sto­ko pro­te­sto­va­la ka­da je iz­re­če­na za­tvor­ska ka­zna od osam go­di­na. Osvet­nik se, ka­ko u svo­joj do­mo­vi­ni ta­ko i u osta­lim de­lo­vi­ma biv­šeg So­vjet­skog Sa­ve­za, uz­di­gao u na­rod­nog he­ro­ja sa ko­jim je ve­ći deo sta­nov­ni­štva sa­o­se­ćao i sa ko­jim se po­i­sto­ve­tio.

Iz slu­ča­je­va po­put ovog mo­že­mo da za­klju­či­mo da se po­riv za osve­tom ne vra­ća tek ta­ko u stvar­nost, uko­li­ko u kul­tu­ri ne po­sto­ji kôd ko­ji to omo­gu­ća­va. O po­vrat­ku, ili čak i o re­gre­si­ji, mo­že se go­vo­ri­ti on­da ka­da se ova­kvi či­no­vi vi­še ne mo­gu pod­ve­sti pod zva­nič­ne mo­de­le ne­ke kul­tu­re: do­ba ple­men­ske krv­ne osve­te, kul­tur­no­i­sto­rij­ski gle­da­no, pro­šlo je pre vi­še od dve hi­lja­de go­di­na, iako ona ni­je svu­gde pre­va­zi­đe­na kao obi­čaj. Ve­ći­na gra­đa­na, kao psi­ho­po­li­tič­ku nor­mu, pri­hva­ta či­nje­ni­cu da sa­vre­me­na dr­ža­va ima mo­no­pol nad na­si­ljem, što i zva­nič­na pe­da­go­gi­ja po­dr­ža­va go­to­vo bez po­go­vo­ra. Ali, i po­red to­ga ni­je mo­gu­će pre­vi­de­ti ko­li­ko pro­sto­ra ima­gi­na­ci­ja ma­sov­nih me­di­ja pru­ža van­red­nom sta­nju mo­ral­no­sti, gde spa­da i osve­ta.

Da bi­smo ob­ja­sni­li po­vra­tak ak­tiv­ne osve­te, mo­ra­mo po­ći od pret­po­stav­ke da je i sa­mo ure­đe­nje po­li­tič­ke i za­kon­ski re­gu­li­sa­ne ci­vi­li­za­ci­je po­lju­lja­no. Ta­mo, gde se či­ni da je jav­ni red neo­dr­živ ili da ide pod ru­ku sa lo­šim dru­štve­nim od­no­si­ma (ti­pi­čan pri­mer za to je obes­pra­vlje­nje ni­žih slo­je­va), po­je­din­ci se mo­gu ose­ti­ti po­zva­ni­ma da kao ne­spu­ta­ne su­di­je u do­ba ne­prav­de za­stu­pa­ju bo­lje za­ko­ne. U tom kon­tek­stu sa­vre­me­no ro­man­ti­čar­sko po­i­ma­nje osve­te mo­že se shva­ti­ti kao deo sve­o­bu­hvat­nog po­vrat­ka he­roj­stvu. U an­tič­kom do­bu, pre­ma He­ge­lo­vom shva­ta­nju, he­roj je onaj ko je kao po­je­di­nac spre­man da uči­ni ono nu­žno, za šta ko­lek­tiv još uvek ni­je spo­so­ban; neo­he­roj­stvo u do­ba mo­der­ne za­sni­va se na ose­ća­nju da će i na­kon us­po­sta­vlja­nja dr­žav­no­sti do­ći do si­tu­a­ci­ja ko­je se ne mo­gu re­ši­ti na op­štem pla­nu (ka­da ko­lek­tiv ni­je ope­ra­ti­van). Pri­mer pred­sed­ni­ce Izra­e­la Gol­de Me­ir ko­ja je, na­kon što su Pa­le­stin­ci iz­vr­ši­li aten­tat na izra­el­ske re­pre­zen­ta­tiv­ce na Olim­pij­skim igra­ma u Min­he­nu 1972, na­vod­no, na­lo­ži­la Mo­sa­du da pro­na­đe na­pa­da­če i nji­ho­ve na­lo­go­dav­ce i po­gu­bi ih bez su­đe­nja, po­ka­zu­je ka­ko neo­he­roj­ski im­pul­si i ro­man­tič­na osve­ta mo­gu za­hva­ti­ti i sa­mu dr­ža­vu ili dr­žav­ni vrh. Ova ope­ra­ci­ja, po­zna­ta pod ime­nom „Gnev Bo­ži­ji“, ni­je po­či­va­la na dr­žav­nom re­zo­nu ko­li­ko na ima­gi­na­ci­ji ma­sov­ne kul­tu­re. Ma­sov­na kul­tu­ra za­i­sta već du­go pre­ten­du­je na to da lju­di po­sta­nu za­stup­ni­ci Stra­šnog su­da.

Ni­je sa­mo te­žnja ka neo­he­roj­skim ak­ci­ja­ma u spre­zi sa po­pu­lar­nom, anar­hi­stič­nom sum­njom u mo­guć­nost uvo­đe­nja re­da u po­sto­je­će od­no­se, već iz te sum­nje pro­iz­la­zi i shva­ta­nje da se stal­no na­la­zi­mo u ne­koj vr­sti van­red­nog sta­nja, a sa­mim tim su uče­sni­ci sklo­ni i to­me da, u si­tu­a­ci­ja­ma ko­je se ti­ču njih, lič­no uzmu prav­du u svo­je ru­ke. Čak su i ne­ki le­vi­čar­ski ori­jen­ti­sa­ni te­o­re­ti­ča­ri, re­ci­mo Val­ter Be­nja­min, a za­tim i An­to­nio Ne­gri, opa­sno su­ge­ri­sa­li da je u ka­pi­ta­li­zmu za ve­ći­nu lju­di van­red­no sta­nje, za­pra­vo, nor­mal­no. Onog tre­nut­ka ka­da se „po­ret­ku stva­ri“ odu­zme le­gi­tim­nost, do­la­zi do im­pro­vi­za­ci­je, a ona mo­že bi­ti i sklo­na na­si­lju. Po­li­tič­ko-mo­ra­li­stič­ku de­le­gi­ti­mi­za­ci­ju od­no­sa de­li sa­mo je­dan ko­rak od on­to­lo­ške de­le­gi­ti­mi­za­ci­je, a to bi on­da zna­či­lo da ne bi sa­mo in­sti­tu­ci­je iz pe­ri­o­da pre Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je iz­gu­bi­le nor­ma­tiv­nu sna­gu, ve­ći ce­lo­kup­no na­sle­đe iz pro­šlo­sti. Uko­li­ko se to de­si, sve što po­sto­ji bi­će pre­pu­šte­no re­vi­zi­ji, ako ne i uni­šte­nju. U tom slu­ča­ju bi mi­li­ta­ri­stič­ku for­mu­lu XX ve­ka, ko­ja u Sar­tro­voj re­dak­ci­ji ka­že da čo­vek ima pra­vo na bunt (on a ra­i­son de se révol­ter), tre­ba­lo pre­ve­sti ne­što dru­ga­či­je ne­go što je to uobi­ča­je­no: ni­je u pra­vu onaj ko se po­bu­ni pro­tiv po­sto­je­ćeg si­ste­ma, već onaj ko mu se sve­ti.

Uzev­ši u ob­zir im­pli­ka­ci­je van­red­nog sta­nja ko­je sa so­bom no­si i osve­tu, naj­pre tre­ba da se po­za­ba­vi­mo pi­ta­njem na ko­ji na­čin se akut­ni gnev pre­tva­ra u prak­tič­nu osve­tu, i pod ka­kvim uslo­vi­ma se gnev kao si­ro­vi­na pre­ra­đu­je do vi­so­ko­kva­li­tet­nog pro­iz­vo­da ko­ji se uz­di­že čak i do ni­voa „pro­gra­ma” sa zna­ča­jem za ce­lo­kup­nu svet­sku po­li­ti­ku. Pri­li­kom ski­ci­ra­nja ovih pro­ce­sa na vi­de­lo is­pli­va­va raz­ra­đen pri­vred­ni si­stem u či­jem je sre­di­štu gnev.

Agre­sor kao do­na­tor

Ana­li­za gne­va naj­pre se ba­vi nje­go­vom ener­gi­jom, da bi se, po­tom, po­sve­ti­la prag­ma­tič­nom i tem­po­ral­nom aspek­tu. To zna­či da se u od­re­đe­noj me­ri mo­ra­mo od­re­ći sva­ko­dnev­no uigra­nih re­ak­ci­ja i na­u­če­nih mo­de­la tu­ma­če­nja. Naj­pre tre­ba da ob­u­zda­mo svo­ju sklo­nost ka to­me da is­ti­če­mo ru­ši­lač­ku sna­gu gne­va. Po­jam „ru­ši­lač­kog“ bi sva­ka­ko tre­ba­lo li­ši­ti bi­lo ka­kvog mo­ral­nog vred­no­va­nja i po­sma­tra­ti ga sa­mo kao ozna­ku za pro­me­nu sta­nja ko­je ne­će bi­ti pred­met ni­ti kri­ti­ke ni­ti po­hva­le. Ta­ko­đe, ne sme­mo br­zo­ple­to da sta­vlja­mo u pr­vi plan či­nje­ni­cu da kod iz­li­va be­sa, na­vod­no ili istin­ski, ne­ma me­sta ni­če­mu što do­la­zi po­sle, i pre sve­ga ne­će­mo se od­mah po­zi­va­ti na di­jag­no­ze ka­rak­te­ra i tu­ma­če­nje mo­ti­va, što je uobi­ča­je­no u psi­ho­lo­gi­ji.

Bu­de­mo li se uz­dr­ža­va­li od sve­ga po­me­nu­tog, mo­že­mo tre­zve­ni­je pri­stu­pi­ti ma­ni­fe­sta­ci­ji gne­va, te će­mo naj­pre uoči­ti da je reč o ve­li­koj kon­cen­tra­ci­ji i pre­no­še­nju ener­gi­je. Pre­do­či­mo li se­bi sli­ku bu­ji­ce, na osno­vu ko­je su i drev­ni mi­sli­o­ci go­vo­ri­li o fu­ri­o­zi­te­tu, na­vi­ra­nju i na­di­ra­nju, shva­ti­će­mo u ko­joj me­ri sva­ko iz­ra­ža­va­nje be­sa u se­bi ima pa­ra­dok­sal­no da­re­žlji­vu cr­tu – bu­du­ći da je u pot­pu­no­sti eks­tra­vert­no ori­jen­ti­san, gnev, ka­da na­vre i is­ka­že se bez za­dr­ške, iz­u­zet­no di­na­mič­no uti­če na stvar­nost. Na­rav­no da se taj uti­caj naj­pre po­ka­zu­je u lo­šem sve­tlu, bu­du­ći da se on, ba­rem na pr­vi po­gled, svo­di na bu­ku i pat­nju. Da u iz­li­vu gne­va za­i­sta po­sto­ji mo­me­nat da­va­nja, lak­še će­mo uoči­ti uko­li­ko po­vu­če­mo pa­ra­le­lu iz­me­đu onog ko is­po­lja­va gnev (gnev­nog su­bjek­ta) i ne­ko­ga ko da­je ne­ki pri­log ili do­na­ci­ju (do­na­to­ra).

Gnev – bi­lo da je u pi­ta­nju tre­nut­ni afekt ili du­go­ro­čan i pro­je­kat pun mr­žnje – na­sta­je iz na­go­mi­la­ne ener­gi­je ko­ju va­lja što kon­cen­tri­sa­ni­je usme­ri­ti. Ka­da se iz­li­vi be­sa svo­de na ka­žnja­va­nje ili po­vre­đi­va­nje, u nji­ma je če­sto ima­nent­no sa­dr­žan stav da na sve­tu, na lo­kal­nom ili na glo­bal­nom ni­vou, ne­ma do­volj­no pat­nje. Ta­kav za­klju­čak iz­vo­di se iz opa­ža­nja da su ne­ke oso­be ili čak i za­jed­ni­ce u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma „za­slu­ži­le” pat­nju, ali ih je ona ipak mi­mo­i­šla. Su­o­čen sa oni­ma ko­ji za­lu­žu­ju da pa­te ali ne pa­te, onaj ko je gne­van kri­sta­li­še svo­je naj­bit­ni­je ci­lje­ve. Ni­ka­da se ne­će po­mi­ri­ti sa tim da je bol ta­ko ne­pod­no­šlji­vo ne­pra­ved­no ras­po­re­đen. Na­me­ra­va da je­dan so­li­dan deo pat­nje ko­ja se u nje­mu na­go­mi­la­la vra­ti ono­me ko ju je pro­u­zro­ko­vao, a ko­ga za to još ni­je sna­šla ka­zna. Za nje­ga je po­sve iz­ve­sno da je sa­mo po­sto­ja­nje onih ko­ji ne pa­te akut­no nepotpuno i da im ne­do­sta­je upra­vo pat­nja da bi bi­li kom­plet­ni. Sva­ki put ka­da vi­di ne­ko­ga ko ni­je po­vre­đen i ni­je ka­žnjen, onaj ko je raz­gne­vljen ima ose­ćaj da upra­vo on po­se­du­je to što nji­ma ne­do­sta­je. Pre­ma ta­kvi­ma on će po­sta­ti da­va­lac, ra­sip­nik, pa ma­kar to zna­či­lo i na­me­ta­nje da­ra. To, što oni ne že­le da pri­hva­te da im se ne­što da­je, sa­mo još vi­še usme­ra­va gnev i mr­žnju ka nji­ma.

Ne­mo­gu­će je ne pri­me­ti­ti ko­li­ko se gnev ve­zu­je za po­nos, či­me sa­mog se­be i mo­ral­no le­gi­ti­mi­še. Što vi­še ude­la po­nos ima u tom be­su, uto­li­ko će lak­še ide­ja da ne­što sme­mo da ura­di­mo pre­ći u na­log da to re­ba da ura­di­mo. Čin be­sa bi sto­ga bio pot­pu­no mo­ti­vi­san on­da ka­da bi po­či­na­lac sma­trao da ima da iz­vr­ši ne­ku ple­me­ni­tu i neo­po­zi­vu du­žnost. Em­pi­rij­ski pri­me­ri za ova­kve si­tu­a­ci­je su ubi­stva iz osve­te na ni­vou po­ro­di­ce i ver­ski ili oslo­bo­di­lač­ki ra­to­vi na et­nič­kom ili na­ci­o­nal­nom ni­vou.

Raz­gne­vlje­ni ak­ter je, kao što smo već utvr­di­li, uve­ren da on svo­jim sred­stvi­ma mo­že na­do­me­sti­ti tu­đi ne­do­sta­tak. Po­sto­je ča­si ko­ji ni­su pro­ve­de­ni u ago­ni­ji, bol­ni gu­bi­tak ko­ji ni­je pre­tr­pljen, ku­ća ko­ja sto­ji na svom me­stu i još ni­je dig­nu­ta u va­zduh, nož ko­ji ni­je za­bo­den u te­lo po­či­ni­o­ca ne­prav­de – sve se ovo još da is­pra­vi­ti. Za gnev je, kao uosta­lom i za mr­žnju ko­ja pred­sta­vlja nje­gov kon­zer­vi­sa­ni ob­lik, ka­rak­te­ri­stič­no to da se in­ten­ziv­no usred­sre­đu­je na adre­sa­ta (čak i vi­še ne­go za­vist, po­što ona ci­lja na po­ni­že­nje i na to da se ne­ko­me ne­što odu­zme), a bu­du­ći da je u pi­ta­nju za­i­sta ne­ka vr­sta da­va­nja, ra­zu­mlji­vo je da se ov­de ko­ri­sti iz­raz „na­ne­ti” bol. Gne­van čo­vek, onaj ko­ji na­no­si bol, sma­tra se­be, po­put hva­li­sav­ca ko­ji se jed­nog da­na uozbi­lji i po­ka­že ono čim se hva­lio, do­volj­no bo­ga­tim da deo svog iz­o­bi­lja mo­že da ustu­pi dru­gi­ma.

Po pra­vi­lu, tu do­na­ci­ju bo­la do­bi­ja tač­no od­re­đe­ni pri­ma­lac. Ali dar obič­no ne za­hva­ti sa­mo pri­ma­o­ca, već i nje­go­vo okru­že­nje. To ši­re­nje kru­ga da­va­lac če­sto sve­sno i pri­hva­ta: uko­li­ko je na­zna­če­ni objek­ta be­sa do sa­da ži­veo u idi­li bez bo­la, ve­ro­vat­no su on­da i lju­di iz nje­go­vog okru­že­nja ži­ve­li sa istim tim ne­do­stat­kom. Sto­ga iz ugla ono­ga ko na­no­si bol ne mo­že bi­ti po­gre­šno da i oni pa­te. Što očaj­ni­je že­li­mo da na­ne­se­mo bol, to će­mo se i ma­nje da­ti spu­ta­ti sa­mo jed­nim adre­sa­tom. Kao što en­tu­zi­ja­stič­ni pa­ci­fi­sti kat­kad za­mi­šlja­ju ka­ko svi lju­di ži­ve har­mo­nič­no, ta­ko se i gnev, ka­da pre­ra­ste u mr­žnju, usme­ra­va na ogro­man spek­tar ne­po­zna­tog. Gnev je afe­kat ko­ji je u sta­nju da for­mi­ra mrač­ne op­šte poj­mo­ve i da se uple­te u ne­si­gur­ne ap­strak­ci­je.

Ka­da gnev pre­ra­ste u mr­žnju, u ce­lu pri­ču se upli­ću i osnov­ni mo­men­ti stva­ra­nja ide­o­lo­gi­je, jer je fik­sa­ci­ja na od­re­đe­ne poj­mo­ve naj­bo­lji na­čin da se sa­ču­va­ju krat­ko­traj­ni im­pul­si. Ko ho­će da za­pam­ti svoj gnev mo­ra ga ču­va­ti u kon­zer­va­ma zva­nim mr­žnja. Pred­nost kon­cep­tu­a­li­za­ci­ja gne­va le­ži u to­me što se on on­da mo­že de­li­ti ši­ro­ke ru­ke, a da se za­li­he ni­kad ne is­cr­pe. U kraj­njem slu­ča­ju, ap­so­lut­na mr­žnja kao po­sled­nji stu­panj ose­ća­nja da ima­mo ne­što da da­mo dru­gi­ma, ne mo­ra pred oči­ma ima­ti ni­ka­kav od­re­đe­ni obje­kat. Upra­vo usled to­ga što je ta­ko ap­strak­tan i bez ci­lja, za­si­gur­no će pre­ći na ni­vo op­što­sti. Sa­ma či­nje­ni­ca da se usme­ra­va na op­štu adre­su, na omra­že­nu stvar­nost u ce­lom nje­nom obi­mu, do­vo­ljan je do­kaz da ni naj­ma­nja ko­li­či­na mr­žnje ne­će bi­ti pro­tra­će­na. Ta­da smo do­sti­gli sta­di­jum na kom mo­že­mo go­vo­ri­ti o da­va­nju kao ta­kvom, da­va­nju po se­bi (sans phra­se4). Na ovom stup­nju ogo­lje­no­sti, raz­gne­vlje­ni, onaj ko­ji za­da­je bol, če­sto je spre­man da za­lo­ži i sop­stve­ni ži­vot. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma sam da­va­lac je do­slov­ce do­da­tak uz bom­bu ko­ja će po­da­ri­ti pre­ko po­treb­nu pat­nju.

Iako je ta­kvo tu­ma­če­nje ve­o­ma ras­pro­stra­nje­no, ne­ma ni­ka­kvog smi­sla do­vo­di­ti sa­mo­sve­snu mr­žnju u ve­zu sa poj­mom ni­hi­li­zma. Sve u sve­mu, po­ka­zu­je se da po­jam mr­žnje ni­je na­ro­či­to upo­tre­bljiv u ana­li­zi, po­što se iz­vo­di iz fe­no­me­na gne­va i mo­že se spo­zna­ti sa­mo kao in­te­li­gi­bil­na for­ma kon­zer­va­ci­je gne­va. Mo­ra­mo is­ta­ći da gnev ko­ji je pre­ra­stao u op­šti stav, vi­zi­ju, ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa ni­šta­vi­lom, kao što se to če­sto ka­že za mr­žnju. Gnev ni­je pu­ki mi­li­tant­ni ob­lik in­di­fe­rent­no­sti pre­ma se­bi i dru­gi­ma; iako u se­bi ima do­zu bez­ob­zir­no­sti, ne mo­že se re­ći da mu je sve jed­no te isto. Ka­da gnev pre­đe u mr­žnju, ja­vlja se i od­luč­nost da se sve­tu pru­ži pre­ko po­treb­na ko­li­či­na bo­la, i to naj­pre u vi­du ci­lja­nog na­pa­da ko­ji tre­ba da iza­zo­ve bol na tač­no od­re­đe­nom me­stu, da bi se on­da pro­ši­rio pu­tem do­ja­va, iz­ve­šta­ja i udar­nih ve­sti u me­di­ji­ma. U tom po­gle­du gnev je su­bjek­tiv­na i ostra­šće­na va­ri­jan­ta ono­ga što pra­vo­su­đe pred­sta­vlja u objek­ti­vom i ne­pri­stra­snom iz­da­nju. I jed­no i dru­go po­la­zi od ak­si­o­ma da rav­no­te­žu u sve­tu, uko­li­ko ona bu­de na­ru­še­na, tre­ba us­po­sta­vi­ti ta­ko što će se za­da­ti uda­rac na pra­vom me­stu.

U ne­kim iz­li­vi­ma be­sa mr­žnju cr­pi­mo iz sop­stve­nih re­zer­vi, do­vo­de­ći ta­ko u pi­ta­nje čak i svo­ju lič­nu spo­sob­nost da ose­ti­mo gnev, jer onaj, ko se jed­no­stav­no raz­gne­vio, ne­ma ga­ran­ci­ja za to da će iz­vor nje­go­vog gne­va bi­ti ne­pre­su­šan. Sve dok se ener­gi­ja gne­va ne pre­to­či u pro­jekt, a na­kon to­ga i u stran­ku (ko­ja, kao što će­mo ka­sni­je vi­de­ti, u se­bi sa­dr­ži i ban­ku gne­va), po­je­di­nac se u sva­ko do­ba mo­že smi­ri­ti, ta­ko što će za­do­vo­lji­ti svoj gnev ili što će ga is­crp­sti. Je­dan od osnov­nih prin­ci­pa na­ših emo­tiv­nih re­ak­ci­ja je­ste da na­kon be­sa sle­di smi­ri­va­nje.

Zlo­čin, ko­ji či­ni­mo da bi­smo da­li se­bi odu­ška, u su­šti­ni je ma­ni­fe­sta­ci­ja si­le u na­ma ko­ja se­bi uzi­ma za pra­vo da se is­pra­zni, čak i ako to pod­ra­zu­me­va ne­ki mo­ral­no ne­pri­hva­tljiv čin. Zbog to­ga su zlo­čin­ci če­sto is­cr­plje­ni na­kon što su po­či­ni­li zlo­čin. Po­či­ni­lac je u sta­nju da za­bo­ra­vi žr­tvu čim mu ona vi­še ne bu­de pred oči­ma. Za Jo­si­fo­vu bra­ću Man ka­že da, na­kon što su pro­da­li Jo­si­fa u ro­blje, vi­še ni­su ni ose­ća­li mr­žnju i da su se sa­mo po­vre­me­no pri­se­ća­li ko­li­ko su se lju­ti­li na tog ne­spo­sob­nja­ko­vi­ća5. Bu­du­ći da je gnev naj­pre ogra­ni­čen re­surs, nje­go­vo za­do­vo­lje­nje od­re­đe­nim či­nom če­sto zna­či i nje­gov kraj. To u se­bi če­sto no­si i uz­vi­še­ni obrt ka­da je po­či­ni­lac spre­man da se do­bro­volj­no pre­da u ru­ke za­ko­na.

Fri­drih Ši­ler je u Zlo­či­nu iz ča­si, no­ve­li iz 1792. go­di­ne6, pa­ra­dig­ma­tič­no pri­ka­zao čo­ve­ka is­cr­plje­nog od sop­stve­nog zlo­či­na po­či­nje­nog iz gne­va, ko­ji je od­lu­čio da se pre­pu­sti ka­zni. He­gel, ko­ji je pa­žlji­vo či­tao ovaj tekst, sma­trao je da je čast ovog zlo­čin­ca u sa­moj ka­zni – tre­ba ima­ti pred oči­ma lik Ši­le­ro­vog ra­ni­je raz­ja­re­nog, a sa­da pre­po­do­blje­nog ju­na­ka ko­ji ga­nu­tom či­nov­ni­ku ot­kri­va svoj pra­vi iden­ti­tet i pre­da­je se u ru­ke prav­de. Ne­što slič­no je, iako uz mrač­ni­je pred­zna­ke, pri­ka­zao Klajst u Mi­ha­e­lu Kol­ha­su, ne­mač­koj pri­či o to­me ko­li­ko je va­žno bi­ti u pra­vu. Ova no­ve­la o pre­o­se­tlji­vom osvet­ni­ku zbog svo­jih dva­ju ukra­de­nih ko­nja po­ka­zu­je či­tav luk: ka­ko lič­ni gnev jed­nog čo­ve­ka na­ra­sta do me­ta­fi­zič­kih raz­me­ra ka­da se prav­da uzi­ma u sop­stve­ne ru­ke. Klajst nam su­ge­ri­še ka­ko raz­u­la­re­ni gra­đa­nin, ko­ji je za­do­vo­ljio svo­ju sa­mo­vo­lju, umi­re kao spo­ko­jan ma­lo­gra­đa­nin, što u se­bi no­si i an­ti­ci­pa­ci­ju pre­vred­no­va­nja svih vred­no­sti. Ro­man­ti­ča­ri po­či­nju da za­stu­pa­ju shva­ta­nje da se čo­vek ne mo­že vi­še uzda­ti u Bo­ži­ju prav­du i pri­hva­ta­ju este­ti­ku eks­ce­snog. Oni ima­ju raz­u­me­va­nja za to da oni, ko­ji­ma je na­net bol, još za ži­vo­ta da­ju svoj lič­ni do­pri­nos Stra­šnom su­du.

Gnev i vre­me:jed­no­stav­na eks­plo­zi­ja

Ka­da iz­li­vi be­sa po­pri­me slo­že­ni­je for­me, vre­me je da se se­me be­sa se­je sve­sno, a plo­do­vi ubi­ra­ju pa­žlji­vo. Kul­tu­ra mr­žnje pre­tva­ra gnev u pro­je­kat. Ta­mo gde osve­ta ima do­volj­no vre­me­na da sa­zri, i mrač­ne ener­gi­je mo­gu se sta­bi­li­zo­va­ti na du­ge sta­ze. Ni­če je re­kao da je pred­u­slov za na­sta­nak sa­ve­sti čo­vek ko­ji je u sta­nju da obe­ća ne­što – ovo u još ve­ćoj me­ri va­ži za pam­će­nje osvet­ni­ka. Osvet­nik je u sta­nju da za­pam­ti ne sa­mo ne­prav­du ko­ja mu je na­ne­ta, već i plan ka­ko da se osve­ti. Čo­ve­ka, ko­ji je u sta­nju da obe­ća ne­što, Ni­če opi­su­je kao ak­te­ra sa pro­du­že­nom vo­ljom. Čim se ta­kva vo­lja ofor­mi, osve­ta se mo­že pro­vla­či­ti kroz du­ži vre­men­ski pe­ri­od, mo­že se, šta­vi­še, pre­no­si­ti i s ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju. Ka­da do­đe­mo do stup­nja na kom se osve­ta pre­no­si i na po­tom­ke, mo­že se re­ći da pred so­bom već ima­mo auten­tič­nu pri­vre­du gne­va. Sa­da se gnev vi­še ne go­mi­la slu­čaj­no i ne­ma na­su­mič­nih iz­li­va, već se ne­gu­je i uve­ća­va, usred­sre­đen na tač­no od­re­đe­ni cilj. Ta­ko gnev po­sta­je ne­ka vr­sta bo­gat­stva ko­je vla­sni­ci­ma omo­gu­ća­va da svo­je mo­ti­ve iz­dig­nu iz­nad lič­nog ni­voa. Ka­da se gnev, ko­ji je do ta­da ceo ko­lek­tiv bri­žno ču­vao, pre­tvo­ri u ne­ku vr­stu za­li­he, bla­ga ili do­bi­ti, po­sta­vlja se pi­ta­nje da li se to na­go­mi­la­no do­bro mo­že, po­put ka­pi­ta­la, za­i­sta in­ve­sti­ra­ti u ne­što. Po­ku­ša­će­mo da od­go­vo­ri­mo na to pi­ta­nje po­mo­ću no­ve psi­ho­po­li­tič­ke de­fi­ni­ci­je le­vi­čar­skih par­ti­ja: njih za­i­sta tre­ba shva­ti­ti kao ban­ke be­sa ko­je, pod uslo­vom da zna­ju da ra­de svoj po­sao, od ulo­ga svo­jih kli­je­na­ta mo­gu ima­ti po­li­tič­ki i emo­tiv­no ve­o­ma bit­nu do­bit.

Uzme­mo li u ob­zir da su ban­ke i šte­di­o­ni­ce be­sa iz ugla nji­ho­ve kli­jen­te­le i te ka­ko stvar­ne i de­lo­tvor­ne, ja­sno nam je i ka­ko je gnev iz svog, naj­pre di­fu­znog, ob­li­ka us­peo da se pre­tvo­ri u or­ga­ni­za­ci­ju vi­šeg re­da. Ova­kav na­pre­dak ne pod­ra­zu­me­va sa­mo pre­la­zak lič­nog i lo­kal­nog ose­ća­nja na ni­vo jav­nog i po­li­tič­kog pro­gra­ma. Sve­o­bu­hvat­no se me­nja i vre­men­ska struk­tu­ra po­ten­ci­ja­la ko­ji bes no­si u se­bi. Na­go­mi­la­na ko­li­či­na be­sa pre­tr­pe­la je me­ta­mor­fo­zu iz sle­pog iz­li­va ko­ji je ve­zan za ov­e i sa­a do pa­žlji­vo pla­ni­ra­nog isto­rij­skog pro­jek­ta re­vo­lu­ci­je ko­ja tre­ba da oslo­bo­di žr­tve pat­nje i po­ni­že­nja.

Gnev­nik, kao uosta­lom ni sreć­nik, ne­ma ose­ćaj za vre­me. Pra­žnje­nje gne­va u

sa­da­šnjem tre­nut­ku ne­u­tra­li­še di­men­zi­je pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti, te se obe sta­pa­ju u ne­po­sred­ni iz­liv ener­gi­je

…

Sve dok je gnev na stup­nju eks­plo­zi­je, pra­zni­će se po prin­ci­pu ras­plam­sa­va­nja, kao što i Ahi­lov gnev na­vi­re. Di­rekt­no pra­žnje­nje emo­ci­ja pred­sta­vlja ne­ku vr­stu ostva­re­ne sa­da­šnjo­sti. Gnev­nik, kao uosta­lom ni sreć­nik, ne­ma ose­ćaj za vre­me. Pra­žnje­nje gne­va u sa­da­šnjem tre­nut­ku ne­u­tra­li­še di­men­zi­je pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti, te se obe sta­pa­ju u ne­po­sred­ni iz­liv ener­gi­je. U to­me i je­ste čar raz­ja­re­no­sti upra­vo za raz­ja­re­nog, jer se za nje­ga sve svo­di na tre­nu­tak u kom se na­la­zi. Za one sa ro­man­tič­nom pred­sta­vom o ener­gi­ji, de­la­nje iz gne­va je­ste vr­sta to­ka (flow) ko­ji pod­ra­zu­me­va po­vra­tak u mi­stič­no i ani­mal­no do­ba, či­ji po­zna­va­o­ci ka­žu da pred­sta­vlja spoj sta­tič­no­sti i di­na­mi­ke tre­nut­ka.

Osve­ta kao pro­jekt gne­va

Od­la­ga­njem pra­žnje­nja na­sta­je kva­li­fi­ko­va­no i eg­zi­sten­ci­jal­no vre­me, do­ži­vlje­no vre­me ko­je mo­že­mo za­u­sta­vi­ti ili ubr­za­ti. Po­ten­ci­jal gne­va pre­tva­ra se u vek­tor ko­ji stva­ra na­boj iz­me­đu pro­šlog, sa­da­šnjeg i bu­du­ćeg. Sto­ga mo­že­mo re­ći da upra­vo raz­gne­vljen čo­vek ko­ji se, pri­vre­me­no, ob­u­zda­va, naj­bo­lje zna ka­ko je to ima­ti ne­kakv plan. On je ujed­no i naj­bo­lji pri­mer za ne­ko­ga ko ne sa­mo da ži­vi u pro­šlo­sti, već ula­zi i u isto­ri­ju, pod uslo­vom da ov­de pod iz­ra­zom „ući u isto­ri­ju“ pod­ra­zu­me­va­mo to da on svo­je mo­ti­ve cr­pi iz pro­šlo­sti da bi pro­me­nio ne­što u bu­duć­no­sti. U ovom po­gle­du ne po­sto­ji ni­šta što bi bi­lo na­lik na osve­tu. Ozlo­je­đe­ni i u že­lji za osve­tom, ceo svet će­mo do­ži­ve­ti kao pro­stor za ostva­ri­va­nje pro­je­ka­ta ko­ji su okre­nu­ti ka bu­duć­no­sti, ali pri ko­ji­ma će­mo u pro­šlo­sti uze­ti za­let ka­ko bi­smo tek ka­sni­je na­ne­li uda­rac. Gnev ta­da po­sta­je mo­me­nat si­le ko­ja je okre­nu­ta bu­duć­no­sti i ko­ju na­pro­sto mo­že­mo shva­ti­ti kao si­ro­vi­nu za isto­rij­ske to­ko­ve.

Ko­li­ko god jed­no­stav­na ova opa­ža­nja bi­la, nji­ho­ve im­pli­ka­ci­je se­žu do naj­du­bljih mo­ti­va fi­lo­so­fi­je XX ve­ka. Uko­li­ko su te im­pli­ka­ci­je tač­ne, on­da one sa so­bom po­vla­če i vr­lo pi­pa­vu re­la­ti­vi­za­ci­ju jed­ne od naj­po­zna­ti­jih te­o­re­ma sa­vre­me­ne fi­lo­so­fi­je. Ta­da, na­i­me, eg­zi­sten­ci­jal­no do­ba ni­ka­ko ne mo­že­mo tu­ma­či­ti kao bit-ka-smr­ti, što je po­pu­lar­no ali i br­zo­ple­to tu­ma­če­nje ko­je Haj­de­ger nu­di u de­lu Bi­će i vre­me. Mo­guć­nost ce­lo­vi­to­sti eg­zi­sten­ci­je, ko­ja je za ovog mi­sli­o­ca od naj­ve­ćeg zna­ča­ja, ne za­vi­si uop­šte od to­ga da li po­je­di­nac uzi­ma u ob­zir i sop­stve­nu smrt ka­ko bi bio si­gu­ran da je usred­sre­đen na ne­što što mu ne­mi­nov­no pred­sto­ji. Po­sto­ja­nje se mo­že za­sni­va­ti i na to­me da će u ce­lo­sti pre­ći put od ozlo­je­đe­no­sti do osve­te. Eg­zi­sten­ci­jal­no vre­me na­sta­je iz pot­pu­ne fo­ku­si­ra­no­sti na pre­sud­ni mo­me­nat – i to nam pru­ža bi­ti­sa­nje-ka-ci­lju, što je da­le­ko moć­ni­je od bi­lo ka­kve ble­de re­flek­si­je kra­ja. Biv­stvu­ju­će u svom be­su ne sr­lja u smrt, već an­ti­ci­pi­ra ne­iz­be­žno ma­ni­fe­sto­va­nje gne­va. Ta­ko bi se pre mo­glo re­ći da je u pi­ta­nju ne­ka­kva vr­sta sr­lja­nja u sa­tis­fak­ci­ju. Ako se iz ove per­spek­ti­ve vra­ti­mo na ju­na­ka Ili­jad­e, vi­de­će­mo da je kod nje­ga rat­nič­ko biv­stvo­va­nje-ka-uni­šte­nju po­sta­la dru­ga pri­ro­da. Nje­gov po­la­zak u po­sled­nju bit­ku pred zi­di­na­ma Tro­je pred­sta­vlja po­če­tak ni­za rad­nji ko­je za cilj ima­ju ju­na­ko­vu pro­past. To oprav­da­va te­zu da je Haj­de­ger kao autor te­o­re­me o bi­ti-ka-smr­ti je­dan od onih evrop­skih mi­sli­la­ca ko­ji su rad na mit o Ahi­lu pro­vu­kli kroz raz­li­či­ta vre­men­ska raz­do­blja. Osve­ta na­sta­je ka­da se gnev pre­tvo­ri u pro­je­kat i taj po­jam naj­pre tre­ba ana­li­zi­ra­ti ne­u­tral­no i eko­lo­ški, tj. u nje­go­vom kon­tek­stu. Žeđ za osve­tom si­gur­no mo­že­mo pod­ve­sti pod naj­ne­pri­jat­ni­ja čo­ve­ko­va ose­ća­nja. Pod uslo­vom da ni­je već od­ra­di­la svo­je kao uči­te­lji­ca ži­vo­ta, isto­ri­ja nas uči to­me da je osve­ta je­dan od uzro­ka naj­ve­ćih za­la na sve­tu. Pod la­tin­skim na­zi­vom ira ona se ubra­ja me­đu de­set smrt­nih gre­ho­va. Uko­li­ko bi se uop­šte išta po­zi­tiv­no mo­glo re­ći o osve­ti, mo­glo bi se re­ći da osvet­nik, za­hva­lju­ju­ći njoj, ni­ka­da ni­je pre­pu­šten bes­po­sli­ča­re­nju. Onaj, ko je čvr­sto od­lu­čio da se osve­ti ne­ko­me za ne­što, si­gur­no se ne­će ba­vi­ti pi­ta­nji­ma smi­sla ovo­ga ili ono­ga. Vo­lja ko­ja se pro­jek­tu­je na du­ge sta­ze ne osta­vlja me­sta za do­ko­li­cu. Sa­vr­še­na jed­no­stav­nost osve­te za­do­vo­lja­va od­već ljud­sku po­tre­bu za ja­kim mo­ti­vom. Ima­mo mo­tiv, ima­mo de­lu­ju­ći su­bjekt i ima­mo nu­žni čin, i eto for­mu­le za sa­vr­še­ni pro­je­kat. Naj­bit­ni­ja od­li­ka Biv­stvo­va­nja ko­je je kon­sti­tu­i­sa­no u ob­li­ku pro­jek­ta je­ste to što ono ni u naj­ma­njoj me­ri ne mo­že bi­ti na­su­mič­no. Osvet­nik je po­šte­đen „nu­žde usled ne­po­sto­ja­nja nu­žde“, za ko­ju Haj­de­ger sma­tra da je ka­rak­te­ri­stič­na za po­sto­ja­nje bez smi­sla za nu­žnost. Za­i­sta ne mo­že­mo re­ći da je išta u ži­vo­tu osvet­ni­ka pro­iz­volj­no; nad njim slu­čaj­nost ne­ma vi­še ni­ka­kvu moć. Ta­ko u post­me­ta­fi­zič­ko do­ba osvet­nič­ka eg­zi­sten­ci­ja do­bi­ja me­ta­fi­zič­ki zna­čaj: za­hva­lju­ju­ći toj osve­ti ostva­ru­je se „uto­pi­ja“ o mo­ti­vi­sa­nom ži­vo­tu u sre­di­ni u ko­joj lju­de sve vi­še ob­u­zi­ma ose­ća­nje pra­zni­ne. Ni­ko to ni­je bo­lje iz­ra­zio do drug Sta­ljin ka­da je Ka­me­nje­vu i Đer­žin­skom re­kao:

Tre­ba oda­bra­ti žr­tvu, pa­žljivo is­pla­ni­ra­ti uda­rac ko­ji va­lja za­da­ti, bez ostat­ka uto­li­ti žeđ za osve­tom i on­da oti­ći na po­či­nak … Ne­ma ni­čeg sla­đeg na sve­tu.7

Ban­ka gne­va i re­vo­lu­ci­ja

Ka­da gnev već pre­ra­ste u pro­jekt (što bi se u pra­vo­su­đu ili po­li­ci­ji na­zva­lo zlo­či­nač­kim udru­ži­va­njem i sa­mo­vo­ljom, a u po­li­ti­ci anar­hi­jom), on­da je mo­gu­će da uz­na­pre­du­je na stu­panj ban­ke gne­va. Pod ovim pod­ra­zu­me­va­mo ču­va­nje lo­kal­ne imo­vi­ne be­sa i ra­štr­ka­nih pro­je­ka­ta mr­žnje u okvi­ru jed­ne vi­še in­stan­ce či­ji je za­da­tak, kao i u slu­ča­ju sva­ke pra­ve ban­ke, da pri­ku­plja ulo­ge i obr­će ih. Ta­kav pre­laz ne­mi­nov­no uti­če na vre­men­sku ra­van sva­kog po­je­di­nač­nog pro­jek­ta. Kao što je već osve­ta kao pro­je­kat gne­va pro­du­ža­va­la vre­men­sku di­men­zi­ju tog gne­va i pru­ži­la mu mo­guć­nost prag­ma­tič­nog pla­ni­ra­nja, i ban­ka gne­va pod­ra­zu­me­va da se svi po­je­di­nač­ni osvet­nič­ki po­ri­vi pod­ve­du pod za­jed­nič­ku, nad­re­đe­nu per­spek­ti­vu. Ona uzi­ma pod svo­je i po­jam iso­ri­je. Osni­va­njem ban­ke gne­va (či­taj: re­zer­ve mo­ral­nog eks­plo­zi­va i pla­no­va za osve­tu) svi po­je­di­nač­ni vek­to­ri se cen­tra­li­zu­ju, što ne ide uvek na ru­ku sva­kom od ak­te­ra i sva­koj ak­ci­ji. Ali, oni će se sa­da nu­žno mo­ra­ti po­vi­no­va­ti, bu­du­ći da sve te po­je­di­nač­ne osvet­nič­ke či­no­ve va­lja spo­ji­ti u je­dan isto­rij­ski tok.

Na ovom stup­nju gnev pre­la­zi iz pro­jek­ta u isto­ri­ju. I sa­ma „isto­ri­ja“ pre­ra­sta u kraj­nje am­bi­ci­o­zan po­du­hvat onog tre­nut­ka ka­da se ofor­mi za­jed­ni­ca ko­ja će svo­je po­ten­ci­ja­le gne­va, a u to spa­da­ju na­da­nja i ide­a­li, pre­to­či­ti u za­jed­nič­ku du­go­roč­nu ak­ci­ju. Isto­ri­ja ta­da do­bi­ja za­da­tak da pri­po­ve­da o de­li­ma i pat­nji te raz­gne­vlje­ne za­jed­ni­ce. Kao što su, ot­pri­li­ke, re­kla dvo­ji­ca slav­nih ko­le­ga 1848: ce­lo­kup­na isto­ri­ja svo­di se na isto­ri­ju upo­tre­be gne­va.

Ka­da se pri­vred­na or­ga­ni­za­ci­ja gne­va uz­dig­ne na ni­vo ban­ke, ma­la anar­hi­stič­na pred­u­ze­ća i lo­kal­na udru­že­nja pa­da­ju u ne­mi­lost. Upo­re­do sa una­pre­đe­njem or­ga­ni­za­ci­je gne­va do­la­zi i do ra­ci­o­na­li­za­ci­je osvet­nič­ke ener­gi­je: ona pre­la­zi put od či­ste im­pul­siv­no­sti, pre­ko po­vre­me­nih ci­lja­nih na­pa­da, sve do kon­cep­ta ko­ji se usme­ra­va pro­tiv svet­skog po­ret­ka u ce­lo­sti. Iz ugla ban­ka­ra lo­kal­ni iz­li­vi be­sa, tvr­do­gla­vi, uto­li­ko što su ret­ko kad is­pla­ti­vi, ni­su ni­šta do sle­po ra­sip­ni­štvo. U pri­log to­me go­vo­ri či­nje­ni­ca da anar­hi­stič­no pra­žnje­nje gne­va iza­zi­va re­ak­ci­ju po­li­ci­je, ko­ja bez po mu­ke mo­že da ugu­ši po­je­di­nač­ne iz­li­ve mr­žnje i lo­kal­ne ne­mi­re.

Iz­li­vi be­sa ta­kve vr­ste obič­no se još uvek tre­ti­ra­ju kao pre­kr­ša­ji ili se sank­ci­o­ni­šu kao kri­vič­na de­la. Sto­ga ne­ma ni­ka­kvog smi­sla što će­mo po­lu­pa­ti go­vor­ni­cu ili za­pa­li­ti ne­ka ko­la, uko­li­ko ne­ma­mo pred oči­ma cilj da te van­dal­ske či­no­ve in­te­gri­še­mo u „isto­rij­sku“ per­spek­ti­vu. Onaj ko na­pra­vi ne­ki oma­nji lom is­tro­ši sav svoj bes u tom jed­nom či­nu, a ako taj bes i po­no­vo po­ku­lja usled gru­bog po­stu­pa­nja po­li­ci­je ili pra­vo­sud­nih or­ga­na, i da­lje osta­je slep kao što je to bio i ra­ni­je. To sle­pi­lo svo­di se na po­ku­šaj da šta­pom raz­bi­je­mo ma­glu. Čak je i ma­sov­na po­bu­na, ko­ju je iz­me­đu 73. i 71. go­di­ne p.n.e. pred­vo­dio rob Spar­tak, bi­la sa­mo iz­liv mr­žnje pre­ma rim­skim ve­le­po­sed­ni­ci­ma ko­ji je za­hva­tio ce­lu Ita­li­ju. Iako su po­bu­nje­ni gla­di­ja­to­ri iz Ka­pue na­ne­li rim­skoj voj­sci vi­še po­ra­za, kraj­nji re­zul­tat ustan­ka bi­le su za­stra­šu­ju­će ale­je od šest hi­lja­da kr­sto­va na ko­ji­ma su po­bu­nje­ni­ci po­la­ko i u mu­ka­ma iz­di­sa­li. Le­gen­da o Spar­ta­ku po­no­vo je oži­vlje­na i uvr­šte­na u sim­bo­lič­ki ar­se­nal sa­vre­me­ne kla­sne bor­be, što naj­bo­lje sve­do­či o to­me da se u ar­hi­vi­ma gne­va sku­plja na­sle­đe iz vi­še mi­le­ni­ju­ma. Na­po­me­na: ko že­li da ne­gu­je i za­ve­šta gnev, mo­ra i po­tom­ke uklju­či­ti u isto­ri­ju in­ter­ak­ci­je žr­tve i osve­te.

Isto­rij­ski bi­lans ne­sum­nji­vo po­ka­zu­je da se sit­ni iz­li­vi be­sa ne­mi­nov­no svo­de na ne­u­speh i fu­še­raj. Po­je­di­nač­ne tač­ke ostra­šće­nog bun­ta tre­ba po­ve­za­ti u je­dan ba­sen gne­va sa ši­ro­kim de­lo­kru­gom i ci­lja­no ko­or­di­ni­sa­ti, u pro­tiv­nom će se is­crp­sti uz ma­nje ili vi­še bu­ke. Ma­le kon­cen­tra­ci­je be­sa krč­ka­ju se u ko­je­ka­kvim bed­nim su­di­ći­ma sve dok ne is­pa­re ili pri­go­re, a ta­da po­sta­ju ne­u­po­tre­blji­ve. Ovo nam ja­sno pre­do­ča­va raz­voj­ni put ma­lih bun­tov­nič­kih par­ti­ja. Ener­gi­ju tre­ba usme­ri­ti na da­le­ko­se­žne pro­jek­te, a o or­ga­ni­za­ci­ji i pre­ra­spo­de­li za­li­ha ko­lek­tiv­nog gne­va tre­ba da vo­de ra­ču­na oni ko­ji su do­volj­no da­le­ko­vi­di, sta­lo­že­ni i di­ja­bo­lič­ni za ta­ko ne­što – je­di­no ta­ko se po­je­di­nač­na sit­na ža­ri­šta mo­gu spo­ji­ti i da­ti do­volj­no ener­gi­je za ko­or­di­ni­sa­ne ak­ci­je, sve do rav­ni „svet­ske po­li­ti­ke“. Za to su po­treb­ne vi­zi­o­nar­ske pa­ro­le ko­je ne ape­lu­ju sa­mo na akut­ni bes lju­di, već i na nji­ho­vo mno­go du­blje ogor­če­nje, a na­po­slet­ku i na nji­ho­ve na­de i nji­hov po­nos. Naj­hlad­ni­ji gnev svo­je na­me­re ostva­ru­je za­o­de­nut u ru­ho naj­va­tre­ni­jeg ide­a­li­zma.

Ener­gi­ju tre­ba usme­ri­ti na da­le­ko­se­žne pro­jek­te, a o or­ga­ni­za­ci­ji i pre­ra­spo­de­li

za­li­ha ko­lek­tiv­nog gne­va tre­ba da vo­de ra­ču­na oni ko­ji su do­volj­no da­le­ko­vi­di, sta­lo­že­ni i di­ja­bo­lič­ni za ta­ko ne­što – je­di­no ta­ko se po­je­di­nač­na sit­na ža­ri­šta mo­gu spo­ji­ti i da­ti do­volj­no ener­gi­je za ko­or­di­ni­sa­ne ak­ci­je, sve do rav­ni

„svet­ske po­li­ti­ke“

Kao što va­ži i za nov­ča­nu pri­vre­du, i pri­vre­da gne­va pre­la­zi kri­tič­nu tač­ku on­da ka­da gnev sa ni­voa lo­kal­nog go­mi­la­nja i po­vre­me­ne pla­ni­ra­ne po­tro­šnje pre­đe na ni­vo si­ste­ma­tič­nog in­ve­sti­ra­nja i ci­klič­nog umno­ža­va­nja. Ka­da je u pi­ta­nju no­vac, to je pre­la­zak sa re­zer­vi na ka­pi­tal. U slu­ča­ju gne­va, ade­kvat­na tran­sfor­ma­ci­ja pod­ra­zu­me­va da osvet­nič­ko na­no­še­nje bo­la pre­đe iz ob­li­ka upra­vo te osve­te u ob­lik re­vo­lu­ci­je. Re­vo­lu­ci­ja, u naj­ši­rem smi­slu re­či, ne mo­že bi­ti sa­mo stvar ne­či­jeg lič­nog re­san­ti­ma­na, iako u kri­tič­nim tre­nu­ci­ma i ova­kvi afek­ti do­la­ze do iz­ra­ža­ja. Re­vo­lu­ci­ja pod­ra­zu­me­va po­sto­ja­nje ban­ke gne­va či­je su in­ve­sti­ci­je pod­jed­na­ko do­bro pro­mi­šlje­ne kao i voj­ne ope­ra­ci­je uoči od­lu­ču­ju­će bit­ke ili, pak, kao po­te­zi ne­kog svet­skog kon­cer­na ko­me pre­ti opa­snost da ga pre­u­zme kon­ku­rent.

Po­sma­tran u sve­tlu do­ga­đa­ja iz 1917. go­di­ne, kon­cept pred­sto­je­će „re­vo­lu­ci­je“ po­kre­će pre­la­zak gne­va iz di­men­zi­je sa­da­šnjo­sti u di­men­zi­ju bu­duć­no­sti. Taj kon­cept od­ba­cu­je i sve­ko­li­ku eks­pre­siv­nost, jer je iz po­slov­nog ugla sim­bo­lič­ki čin osve­te na­pro­sto nar­ci­stič­ko tra­će­nje ener­gi­je. Pro­fe­si­o­nal­ni re­vo­lu­ci­o­nar, da­kle kao slu­žbe­nik ban­ke gne­va, ne iz­ra­ža­va svo­ju sop­stve­nu ten­zi­ju, već se dr­ži pla­na. To pod­ra­zu­me­va da se svi bun­tov­nič­ki afek­ti po­vi­nu­ju po­slov­noj stra­te­gi­ji pred­u­ze­ća. Ni­je vi­še do­volj­no da ule­ša­mo sve zlo­e­li­ma, kao što lu­cid­no i sar­ka­stič­no Karl Mor iz Ši­le­ro­vih Raz­boj­ni­ka po­ja­šnja­va svo­ju po­bu­nu pro­tiv za­ko­na. Ko ubu­du­će že­li da ulep­ša svet, mo­ra­će da uči­ni mno­go vi­še ru­žno­ga ne­go što bi i sa­ma ro­man­tič­na vi­zi­ja po­bu­nje­ni­ka do­pu­sti­la. Ni­su vi­še do­volj­ni po­je­di­nač­ni cve­to­vi zla, po­treb­ni su nam či­ta­vi ra­sad­ni­ci.

Ogrom­na moć ne­ga­tiv­nog

Po­jam re­vo­lu­ci­je, ko­ji nas još uvek op­či­nja­va, ma­da sve vi­še gu­bi na zna­ča­ju, od­no­si se na kon­cept, ili bo­lje re­če­no ilu­zi­ju, ko­ja je in­spi­ri­sa­la do sa­da naj­u­spe­šni­je pred­u­zet­ni­ke u bran­ši gne­va, Lenjina i Mao Cedunga: ako de­la­mo di­sci­pli­no­va­no, jed­nog da­na će­mo ima­ti to­li­ku ko­li­či­nu do­dat­nog bo­la i stra­ho­ta i sa­mo­po­u­zda­nje pred­stav­ni­ka re­da bi­će u to­li­koj me­ri po­lju­lja­no, da će usko­ro sve što po­sto­ji ne­sta­ti pred bu­ji­com ma­sov­ne mr­žnje. Ka­da se uni­šti sve ono što je po­sto­ja­no i ve­za­no za kla­se, iz tog pla­ma, ko­ji je uni­štio sve tru­lo, mo­že iz­ni­ći no­vi svet. Pred­u­slov za ta­ko ne­što je­ste da uni­šte­nje bu­de pot­pu­no. Tek ka­da se sve sta­ro bez ostat­ka zbri­še sa li­ca ze­mlje, mo­že se od sa­mih te­me­lja pri­stu­pi­ti iz­grad­nji va­lja­nih od­no­sa.

U ova­kvoj ras­pra­vi, ko­ja je de­lom ve­za­na i za re­li­gij­ska pi­ta­nja, naj­ja­sni­je se kri­sta­li­še ono što je He­gel na­zvao ne­ve­ro­vat­nom mo­ći ne­ga­tiv­nog. Pre­ma bi­zar­nim pro­ra­ču­ni­ma ve­li­kih ban­ka­ra gne­va, ljud­ski gnev, ko­ji se sku­pi iz svih iz­vo­ra i efi­ka­sno or­ga­ni­zu­je, no­si u se­bi ener­gi­ju po­treb­nu za stva­ra­nje ne­čeg no­vog. Shod­no to­me bi i taj uža­san kraj, pod uslo­vom da je do­volj­no uža­san, sam po se­bi pre­ra­stao u epo­ha­lan po­če­tak.

Onaj, ko je u sta­nju da pra­ti ova kraj­nje bez­ob­zir­na raz­mi­šlja­nja, ne­mi­nov­no će po­če­ti da bri­ne o ne­če­mu od če­ga bi se sva­kom bun­tov­ni­ku ili sim­pa­ti­ze­ru po­bu­ne sle­di­la krv u ži­la­ma, kad bi oni uop­šte bi­li spo­sob­ni da pre­do­če se­bi ne­ku sve­o­bu­hvat­nu stra­te­gi­ju. Pra­vi apo­ka­lip­tič­ki na­stro­jen me­na­džer gne­va ne sme do­zvo­li­ti da lo­kal­ne će­li­je osu­je­te plan svo­jim ne­pro­mi­šlje­nim ak­ci­ja­ma. To i za nje­ga sa­mog pod­ra­zu­me­va od­ri­ca­nje, ko­je on­da mo­ra na­met­nu­ti svim sled­be­ni­ci­ma. Ve­li­ki re­vo­lu­ci­o­nar mo­ra sve pa­žlji­vo pla­ni­ra­ti i ne sme se pre­pu­sti­ti tre­nut­nim ose­ća­nji­ma ni­ti pod­le­ći spon­ta­nim re­ak­ci­ja­ma. On je sve­stan to­ga da bez naj­ve­ćeg od­ri­ca­nja u sa­da­šnjo­sti ne mo­že do­bi­ti ve­li­ku na­gra­du ko­ja mu sle­du­je u bu­duć­no­sti. Što je lo­kal­na re­vol­ti­ra­nost oprav­da­ni­ja, to je na glo­bal­nom ni­vou ma­nje pri­hva­tlji­va. Uko­li­ko pla­ni­ra­mo da pro­me­ni­mo sve stva­ri, mo­ra­mo po sva­ku ce­nu smi­ri­ti stra­sti sva­kog po­je­di­nač­nog osvet­ni­ka. Mo­ra­mo smi­ri­ti sve volj­ne gru­pe i dr­ža­ti ih u pri­prav­no­sti sve dok ne do­đe vre­me za ak­ci­ju.

Vre­men­sku ra­van re­vo­lu­ci­je sto­ga va­lja za­mi­sli­ti kao ne­ka­kav ja­ko dug pret­pra­znič­ni pe­ri­od. Sve što vo­di ka re­vo­lu­ci­ji, u stva­ri, s pra­vom spa­da u vre­me ko­je kva­li­fi­ku­je pra­vu isto­ri­ju. Tok isto­ri­je da se upo­re­di­ti sa do­go­re­va­njem fi­ti­lja. Po­treb­no je ve­li­ko isto­rij­sko is­ku­stvo i do­sta in­tu­i­ci­je da bi­smo ume­li da pro­ce­ni­mo do ko­je je me­re fi­tilj gne­va već sa­go­reo. Ko po­se­du­je i jed­no i dru­go kva­li­fi­ko­van je za me­sto uprav­ni­ka u ban­ci gne­va. Sa vi­so­kog po­lo­žaj ta­kav pret­po­sta­vlje­ni ima pu­no pra­vo da svo­jim za­po­sle­ni­ma na­lo­ži da još uvek ne pa­le ba­rut. Za dvo­stru­ku stra­te­gi­ju go­mi­la­nja be­sa u po­li­tič­ke svr­he hlad­no­krv­nost je sva­ka­ko glav­ni pred­u­slov, jer ta stra­te­gi­ja, s jed­ne stra­ne, pod­ra­zu­me­va stal­no do­li­va­nje ulja na va­tru, a s dru­ge stra­ne i stal­no ob­u­zda­va­nje gne­va. Ži­vot u pre­dek­splo­ziv­nom do­bu pod­ra­zu­me­va stal­no agre­siv­nu pri­ta­je­nost.

Gde se mo­že iz­u­či­ti ova vi­so­ka eko­nom­ska na­u­ka? Sva­ka­ko, ni­ko ne ve­ru­je da je aka­dem­sko iz­u­ča­va­nje Haj­de­ge­ro­vih tek­sto­va do­volj­no da bi čo­vek ste­kao ova­ko opa­sno zna­nje. Ko­li­ko god mi bi­li sklo­ni pro­u­ča­va­nju, ve­li­kan iz Me­skir­ha se ba­vio vre­men­skom di­men­zi­jom re­vo­lu­ci­o­nar­nog re­san­ti­ma­na ipak na vr­lo for­ma­li­sti­čan na­čin, sve dok se na ne­ko vre­me ni­je okre­nuo mrač­noj idi­li „na­rod­ne re­vo­lu­ci­je“. Haj­de­ger ni­ka­da ni­je u do­volj­noj me­ri raz­ja­snio lo­gič­ke i si­stem­ske im­pli­ka­ci­je poj­ma re­vo­lu­ci­je, kao što ni­je uvi­deo ni ve­zu iz­me­đu isto­rič­no­sti i re­san­ti­ma­na sa­da­šnjo­sti. Nje­gov rad na te­mu vre­men­ske struk­tu­re bi­ća ko­je bri­ne, stva­ra i umi­re, ne raz­ot­kri­va na ade­kva­tan na­čin spre­gu iz­me­đu gne­va i vre­me­na, ni­ti raz­ja­šnja­va ro­đe­nje isto­ri­je iz pro­jek­ta gne­va, a još ma­nje pro­ce­se u ko­ji­ma se re­san­ti­man pre­tva­ra u ka­pi­tal.

Sem Haj­de­ge­ra sva­ka­ko su Marks i Le­njin auto­ri­te­ti po pi­ta­nju di­na­mi­ke pred­re­vo­lu­ci­o­nar­ne i re­vo­lu­ci­o­nar­ne ne­ga­tiv­no­sti. Neo­bič­no je to što je da­nas sko­ro ne­mo­gu­će ba­vi­ti se ovim mi­sli­o­ci­ma, ali ne zbog to­ga što su nam nji­ho­va de­la ne­do­stup­na, već za­to što je duh vre­me­na u to­li­koj me­ri blo­ki­rao pri­stup nji­ho­vim te­o­ri­ja­ma da će čak i oni naj­str­plji­vi­ji te­ško us­pe­ti sa­mi da pre­va­zi­đu tu pre­pre­ku. Čo­vek sa sa­vre­me­nim mo­ral­nim i estet­skim po­i­ma­njem je­dva da bi i mo­gao da či­ta mark­si­stič­ke kla­si­ke, ne ra­ču­na­ju­ći ne­ka če­sto ci­ti­ra­na me­sta. Ti tek­sto­vi kao da su na­pi­sa­ni ne­kim uto­pij­skim je­zi­kom i to­li­ko su pu­ni opso­let­nih ar­gu­me­na­ta da od­boj­nost, ko­ju či­ta­lac nu­žno ose­ti, nad­ja­ča­va sva­ku in­te­lek­tu­al­nu ra­do­zna­lost. Uz to, oni su i škol­ski pri­mer sle­pe ve­re u poj­mo­ve, ka­kvu obič­no uoča­va­mo sa­mo u slu­ča­ju fun­da­men­ta­li­stič­kih sek­ti. Iako se po­zi­va­ju na na­u­ku o „dru­štvu“ i nje­go­ve pro­tiv­reč­no­sti, broj­ni tek­sto­vi iz pe­ra le­vi­čar­skih kla­si­ka, ne ra­ču­na­ju­ći ne­ka od ključ­nih de­la po­put Ka­i­a­la, de­lu­ju kao ne­na­mer­na pa­ro­di­ja. Je­di­no uz od­ri­ca­nje, ka­kvo ni naj­ma­nje ne od­go­va­ra sa­vre­me­nom do­bu, bi­lo bi mo­gu­će iz Mark­so­vih i Le­nji­no­vih de­la iz­vu­ći ele­men­te za ne­ku te­o­ri­ju sa­da­šnjo­sti, pri to­me, Mao Ce­dun­go­ve tek­sto­ve tre­ba od­mah od­ba­ci­ti kao ne­u­po­tre­blji­ve. Ali i po­red to­ga, ra­do­vi ovih auto­ra pred­sta­vlja­ju obi­man si­nop­sis na­u­ke o gne­vu, bez kog se ne bi­smo va­lja­no mo­gli ba­vi­ti su­ko­bi­ma XX ve­ka.

Jed­na od naj­sko­ri­jih pri­li­ka da sa­zna ne­što vi­še o ma­hi­na­ci­ja­ma u si­ste­mu gne­va za­pad­nom sve­tu pru­ži­la se kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, ka­da je na hi­lja­de cve­to­va ra­di­ka­li­zma cve­ta­lo kao da im je to po­sled­nji put. Tih go­di­na sve je go­vo­ri­lo u pri­log Mark­so­voj opa­sci da se dra­me isto­ri­je, na­kon što se pre­mi­jer­no iz­ve­du kao tra­ge­di­je ve­li­kog sti­la, vra­ća­ju na re­per­to­ar u vi­du far­se. U ovom slu­ča­ju, far­sa je bio po­ku­šaj da se sta­nje iz tri­de­se­tih go­di­na XX ve­ka pre­ne­se na 1968. i ka­sni­je go­di­ne, i da se iz nje­ga iz­ve­du pra­vi­la za po­bu­nu pro­tiv vla­da­ju­ćeg si­ste­ma. To­kom kraj­nje ezo­te­rič­nih ras­pra­va me­đu uče­sni­ci­ma stal­no se po­na­vlja­la mak­si­ma da str­plje­nje tre­ba da bu­de glav­na vr­li­na re­vo­lu­ci­o­na­ra. To je uka­zi­va­lo i na ge­ne­ra­cij­ski kon­flikt iz­me­đu sta­ri­jeg cen­tra i mla­de na­vi­ru­će le­vi­ce. Ovim po­to­njim su po­zno­sta­lji­ni­stič­ki mu­dra­ci upu­ti­li sa­vet da, iako je re­vo­lu­ci­ja već „po­če­la“ i iako će se ubu­du­će vre­me ra­ču­na­ti od tog tre­nut­ka, ipak ne tre­ba sve­sno pro­vo­ci­ra­ti njen ma­ni­fest­ni po­če­tak.

Tek nam se da­nas, na po­čet­ku XXI ve­ka, ka­da pro­kla­mo­va­ni „no­vi po­če­tak isto­ri­je“ ugro­ža­va ve­či­ti mir re­al­nog ko­mu­ni­zma (a taj no­vi po­če­tak isto­ri­je pod­ra­zu­me­va i le­vo­fa­ši­stič­ka ko­me­ša­nja), pru­ža mo­guć­nost da shva­ti­mo šta za­i­sta zna­či po­jam vr­li­ne re­vo­lu­ci­o­na­ra. Str­plje­nje pod­ra­zu­me­va da se taj, ko je gne­van, hlad­no­krv­nim i sko­ro ide­a­li­stič­kim uz­dr­ža­va­njem dis­tan­ci­rao od lič­nih mo­ti­va. Uko­li­ko bi se u osve­tu nad po­sto­je­ćim od­no­si­ma (tj. nad prak­som, ka­ko bi se re­klo u sa­vre­me­nom žar­go­nu) upleo i lič­ni fak­tor, ne­mi­nov­no bi do­šlo do sa­mo­vo­lje i ne­pro­mi­šlje­nih iz­li­va be­sa, a to su „deč­je bo­le­sti“ na­do­la­ze­će re­vo­lu­ci­je. Ko­li­ko god bi iz ugla po­je­din­ca ta­kvi iz­li­vi bi­li oprav­da­ni, iz ugla di­rek­to­ra svet­ske ban­ke be­sa oni su ono naj­go­re što se mo­že do­go­di­ti pre Da­na D. Vi­so­kim funk­ci­o­ne­ri­ma je ja­sno da pre­u­ra­nje­ni iz­li­vi sa­bo­ti­ra­ju kraj­nji na­boj ko­ji ujed­no pred­sta­vlja i je­di­nu mo­guć­nost da se sve­u­kup­ni bes sli­je u je­dan konačan po­du­hvat pod na na­zi­vom „svet­ska re­vo­lu­ci­ja“. Po­ni­že­ni mo­gu pre­u­ze­ti svet je­di­no uko­li­ko ni­kad vi­še ne ra­si­pa­ju sna­gu na spon­ta­ne, in­di­vi­du­al­ne ak­ci­je.

Naj­po­zna­ti­ji pri­mer anar­hi­stič­kog ra­si­pa­nja be­sa je­ste pri­mer aten­ta­to­ra ko­ji su 1. mar­ta 1881. po­gu­bi­li ca­ra Alek­san­dra II, istog onog ko­ji je uki­nuo rop­stvo kme­to­vi­ma. Di­rekt­ne po­sle­di­ce aten­ta­ta bi­le su po­ja­ča­na re­pre­si­ja i ja­ča­nja iona­ko sve­pri­sut­nog po­li­cij­skog si­ste­ma. Još go­re po­sle­di­ce ima­lo je be­smi­sle­no ćer­da­nje gne­va u slu­ča­ju gru­pe stu­de­na­ta sa uni­ver­zi­te­ta u Pe­tro­gra­du ko­ja je, u že­lji da kre­ne sto­pa­ma aten­ta­to­ra iz 1881, za 1. mart 1886. – po­li­tič­ki gnev iz­gle­da ima sop­stve­ni ka­len­dar – pla­ni­ra­la na­pad na Alek­san­dra III, na­sled­ni­ka ubi­je­nog ca­ra. Je­dan od tih stu­de­na­ta bio je i dva­de­se­tjed­no­go­di­šnji Alek­san­dar Ulja­nov. Po­li­ci­ja je ras­krin­ka­la či­tav plan pre ne­go što je iz­ve­den, Alek­san­dar je uhap­šen za­jed­no sa još 14 za­ve­re­ni­ka, iz­ve­den pred sud i ma­ja 1887. obe­šen je sa još če­tvo­ri­com sa­u­če­sni­ka, od ko­jih ni­je­dan ni­je bio spre­man da se po­ka­je. Pre­o­sta­la de­se­to­ri­ca su, za­hva­lju­ći ma­ni­ri­ma ru­ske auto­kra­ti­je ko­ja je uvek ne­go­va­la sklo­nost ka po­mi­lo­va­nju, iz­vu­kli ži­vu gla­vu i bi­li prog­na­ni. Vla­di­mir Ulja­nov, „brat po­gu­blje­nog“, u na­red­nom pe­ri­o­du će do­ži­ve­ti pre­o­bra­žaj iz kog će iza­ći kao „Le­njin“, pr­vi in­te­gral­ni po­li­ti­čar gne­va u no­vi­joj isto­ri­ji. I kao ta­kav, on je shva­tio da put do mo­ći vo­di is­klju­či­vo pre­ko osva­ja­nja dr­žav­nog apa­ra­ta, a ne pre­ko ubi­sta­va nje­go­vih pred­stav­ni­ka, jer su ona u kra­njoj li­ni­ji sa­mo od sim­bo­lič­kog zna­ča­ja.

Če­sto ci­ti­ra­ne re­či mla­dog Le­nji­na na­kon bra­to­vlje­vog po­gu­blje­nja, ko­je su ve­ro­vat­no la­žno da­ti­ra­ne, ili su uop­šte iz­mi­šlje­ne: „Mi ne­će­mo kre­nu­ti ovim pu­tem“ s pra­vom va­že za pr­vi po­klič ru­ske re­vo­lu­ci­je8. Sa ovom re­če­ni­com po­či­nje sto­le­će po­slo­va­nja gne­vom u ve­li­kom sti­lu. Ko je spre­man da se od­rek­ne ubi­sta­va vla­da­ra, do­bi­će jed­nog da­na, kao pri­log uz osvo­je­nu moć, mr­tvog vla­da­ra – na po­klon.

Peter Sloterdajk

Pre­vo­d: Jelena Pržulj

1. Mann, Jo­seph und se­i­ne Brüder, Der jun­ge Jo­seph, Frank­furt, 2004, 271.

2. R. A. F. Thur­man, An­ger. The Se­ven De­adly Sins, Ox­ford/New York, 2005. 

3. J. Vo­gel, Die Fu­rie und das Ge­setz. Zur Dra­ma­tur­gie der ‘großen Sze­ne’ in der Tragödie des 19. Ja­hr­hun­derts, Fre­i­burg, 2002. 

4. Za iz­vor for­mu­le H uop­šte – H sans phra­se upor. K. Marx, Grun­dris­se der Kri­tik der po­li­tische Ökonomie, Ber­lin 1974, 25. (u pre­vo­du: Marks, Osno­vi kri­i­ke po­li­ič­ke eko­no­mi­je, De­la, tom 26, Be­o­grad, 1972. 

5. Mann, op.cit., 270.

6. No­ve­la je pr­vi put ob­ja­vlje­na 1786. u dru­gom bro­ju ča­so­pi­sa Tha­lia pod na­slo­vom Ver­brec­her aus In­fa­mie, eine wa­hre Geschic­hte („Zlo­čin iz bez­o­bra­zli­ka, isti­ni­ta pri­ča“).

7. Na­ve­de­no pre­ma: R. Con­qu­est, Der Große Ter­ror. Sow­je­tu­ni­on 1934–1938, München 2001, 72; ni­je utvr­đe­no u ko­joj je me­ri ci­tat po­u­zdan.

Izvornik: Zenit, broj 10