Čini mi se da, ako je scena ranije pripadala institucijama i njihovoj kontroli, danas ona pripada NGO sektoru koji stvara paničnu demokratiju. Slično panici kapitala, koji, ako se zaustavi, umire (poput ajkule), tako se kultura i njena konzumacija ubrzavaju i troše. Teme, autori, i na kraju, proizvodi elitne kulture, postaju veoma slični po genezi i upotrebnoj vrednosti, onima u omraženoj i represivnoj masovnoj kulturi. (Veštački se proizvode i ubrzano troše).
Piše: Nika Dušanov
Kad sam bio mlađi, sam sam učestvovao u kreiranju „generacijske priče“ iniciravši stvaranje novosadskog kruga pesnika „Zona“. Jedan kritičar je nakon kratkog bivstvovanja grupe napisao komentar da je grupa imala potencijala, ali je nestala u maliganskim isparenjima. Ova tvrdnja bila je savršeno tačna, jer su jezgro grupe činili diletanti i duboko neprilagođeni ljudi okupljeni oko flaše. Njihova potreba za literaturom i razumevanjem od strane sebi sličnih bila je ogromna i neutaživa. Mnogi su značajno napredovali iz dana u dan, oslobođeni taloga sumnjive lektire i uzora, otkrivajući nove mogućnosti izraza, čak su se i klasno osvestili, odbacujući književnost kao još jedan stub buržoaskog društva. Iz tih veza nikla su večna prijateljstva, kakva se stiču u zajedničkom sazrevanju, ali i duboke podele i nesporazumi. Naime, svaka grupa čim uspostavi dominantnu etiku u stavovima, bila ona i marginalna, počinje da odbacuje jeretike.
Postojala je ambicija za pažnjom javnosti, postojala je podrška institucija, ali mi nismo znali šta bismo s tim. U ovim premišljanjima, prekinuo nas je Život.
Pet godina kasnije, pojavljuju se Novi. Ali su i vremena nova.
Pet godina kasnije, pojavljuju se Novi. Ali su i vremena nova.
Pesnici su umreženi, poezija je preplavila internet, svi su istupili jer ovo je ekstrovertno vreme i nema vremena za ćutanje i čekanje.
Primećuju se razne strategije. Povezivanje sa starijom generacijom radi dobijanja legitimacije, kreiranje sopstvene mreže radi frontalne borbe, zalaganje za otvorenu scenu i šta sve još ne…
Čini mi se da, ako je scena ranije pripadala institucijama i njihovoj kontroli, danas ona pripada NGO sektoru koji stvara paničnu demokratiju. Slično panici kapitala, koji, ako se zaustavi, umire (poput ajkule), tako se kultura i njena konzumacija ubrzavaju i troše. Teme, autori, i na kraju, proizvodi elitne kulture, postaju veoma slični po genezi i upotrebnoj vrednosti, onima u omraženoj i represivnoj masovnoj kulturi. (Veštački se proizvode i ubrzano troše).
Dakle, postoji izvesni pritisak i represivnost u sistemu koji sluti zasićenost i pad vrednosti svoje robe. Dolazi neminovno do pojačane kompetitivnosti i isključivanja. Konzument ovakve robe (uživalac u literaturi) instinktivno se povlači zastrašen preširokom demokratijom (čitaj mogućnošću izbora), ali evo ga dolazi, privučen predmetom koji je za njega autokratski izabran i iznet na pladnju. Otuda prazne stolice na književnim večerima i pomama za NIN-om.
Pitanje je da li stvarno želim da iznosim delo u ovakav kovitlac, u kom su šanse da se izađe iz mase ravne šansi kuglice u bubnju za loto.
Da bi se to desilo, treba da obezbedim svom delu medijsku pažnju (od društvenih mreža do televizije), da svojim prisustvom na sceni, u bilo kom inteligentnom vidu, zaslužim renome koji će mojoj robi obezbediti status brenda, da učestvujem u arbitraži sličnih proizvoda itd. Sistem je danas postao porozan i veoma je lako doći do svih ovih poluga. Ako je To ono što se želi.
Pitanje je da li stvarno želim da iznosim delo u ovakav kovitlac, u kom su šanse da se izađe iz mase ravne šansi kuglice u bubnju za loto.
Da bi se to desilo, treba da obezbedim svom delu medijsku pažnju (od društvenih mreža do televizije), da svojim prisustvom na sceni, u bilo kom inteligentnom vidu, zaslužim renome koji će mojoj robi obezbediti status brenda, da učestvujem u arbitraži sličnih proizvoda itd. Sistem je danas postao porozan i veoma je lako doći do svih ovih poluga. Ako je To ono što se želi.
U svakom slučaju, bez obzira na kvalitet (koga uvek ima, da se razumemo), životni vek vašeg proizvoda je veoma kratak, sa garancijom od godinu dana. (Uporedi sa proizvodnjom socijalnog kapitalizma i današnjim hiperkapitalizmom).
Ako sve ovo odvažemo, i pristanemo na igru i ako nam je uspeh / moć i dalje važna, onda znajmo da naše cenjeno delo nije više delo duha, ličnih patnji, saznanja i trvenja, već zaista, samo ROBA. Ono se može nazivati i etiketirati kao delo slobodnog duha, čak i mora, da bi tržišno funkcionisalo, ali je i dalje ROBA.
Čemu sva ova priča? I otkuda?
Sam naslov kaže, ne treba antologizovati aktuelnu produkciju. To najbednije od svih dela, taj dajdžest od knjige, ta utvara vremena. Koliko je dobrih tekstova isključila, a na račun dobrih – koliko je loših progurala! Sem toga, ovakva zbirka nikad nije samo knjiga, već instrument moći koju definitvno ne treba želeti.
Sam naslov kaže, ne treba antologizovati aktuelnu produkciju. To najbednije od svih dela, taj dajdžest od knjige, ta utvara vremena. Koliko je dobrih tekstova isključila, a na račun dobrih – koliko je loših progurala! Sem toga, ovakva zbirka nikad nije samo knjiga, već instrument moći koju definitvno ne treba želeti.
Da se vratim na maliganska isparenja o kojima pisah na početku. Naravno, da se na prošlost, naročito mladost osvrćemo sa nostalgijom, ali tad, kad smo shvatili da smo pisci, i pored svraba za priznanjima i počastima, videli smo da je pisanje pakao iz kog nećemo nikad izaći i da nas ništa ne može zadovoljiti i popuniti prazninu u nama. I uspesi i neuspesi su nas podjednako poništavali.
Naravno, umetnik će se uvek boriti da nametne svoju predstavu i volju svetu.
Ali, svakom svoj nož u svoje srce.
Ali, svakom svoj nož u svoje srce.
(Ideje iz prvog dela teksta uglavnom potiču iz rukopisa eseja Sergeja Stankovića „Logika tržišta i novi kulturni poredak“)
Izvornik: Afirmator
