(odlomak)
Homo sum; nihil humani a me alienum puto (Čovek sam; ništa ljudsko nije mi strano) – kazao je latinski komičar. Ja bih radije rekao: Nullum hominem a me alienum puto (čovek sam i nijedan čovek mi nije tuđ). Jer pridev humanusjednako mi je nepouzdan kao i mislena imenica humanitas (čovečanstvo). Ni ljudsko, ni čovečanstvo, ni običan pridev ni poimenični pridev, već stvarna imenica: čovek. Čovek od krvi i mesa, onaj koji umire, jede, pije, veseli se, spava, misli, voli, pušta vetrove... čovek koga vidimo i čujemo: brata, istinskog brata.
Postoji nešto drugo što isto zovemo čovek i što je uzrok mnogih naših manje-više naučnih pričanja. To je nepernati dvonožac iz starih priča, Aristotelov ζῷον πολιτικόν, Rusoov društveni ugovarač, Homo oeconomicus Mančesterske škole, Lineov Homo sapiens, ili, ako hoćemo, uspravni sisar. Čovek koji ne pripada ni ovom ni onom mestu, ni ovom vremenu ni nekom drugom, koji ne pripada ni muškom ni ženskom rodu, koji nema domovine – jednostavno, čista ideja. To jest nešto što nije čovek. Naš je čovek drukčiji, on je od krvi i mesa; ja, ti, čitaoče moj, onaj, još dalji, svi mi koji hodamo zemljom, a koji je istovremeno i uzrok i glavni predmet cele filozofije, bez obzira da li to prihvataju ili ne prihvataju takozvani filozofi.
Možda će ova moja razmišljanja nekome izgledati nezdrava. Nezdrava? Ali, šta je bolest? A šta zdravlje? Možda je sama bolest neophodno stanje onoga što se zove napredak, a sam napredak bolest.
Kome je nepoznata mitska tragedija o Raju? Tamo življahu naši praoci u savršenom zdravlju i čednosti i Jahve im dozvoli da se hrane plodovima sa drveta života i stvori sve stvari za njih. Zabrani im samo da jedu sa drveta znanja dobra i zla. Ali onda dođe zmija, uzor mudrosti po Hristu, navede ih onako benaste na iskušenje i oni okusiše plodove sa drveta znanja dobra i zla i postadoše podložni svim bolestima, kao i onoj koja je završetak svih bolesti – smrti – i postadoše podložni radu i napretku. Jer napredak je, po ovoj legendi, posledica praroditeljskog greha. I tako zlehuda znatiželja žene, Eve, tog izvanrednog plena organskih potreba i održavanja vrste, bi uzrok pada, a s padom uzrok iskupljenja, i pokaza nam put ka Bogu, dozvoli nam da stignemo do Njega i da budemo u Njemu.
Hoćete li možda drugu verziju o našem postanku? Neka bude. Takođe je tragična. Po ovoj, čovek je, doslovce, samo vrsta gorile, orangutana, šimpanza ili neka slična životinja, i postao je onda hidrokefal, ili nešto takvo otprilike. Elem, jednom antropoidnom majmunu razboli se jednog dana mladunče, s gledišta strogo zoološkog, razboli se, odistinski se razboli, i ta bolest osim toga što je postala slabost, postade korist u borbi za opstanak. Ukoči se, dakle majmunče, i poče da se drži pravo. Postade uspravljeni sisar, čovek. Uspravan položaj oslobodi ga da se oslanja na ruke prilikom hodanja, zatim je mogao da protivstavi palac drugim prstima, da hvata predmete i izrađuje alatke. A ruke su, kao što je poznato, veliki graditelji uma. Taj isti položaj je podesio i pluća, dušnik, grkljan i usta za artikulisani govor, a reč je razum. I taj isti stav, omogućivši glavi da stoji uspravno na trupu, dozvoli joj da bude teža i da se bolje razvije u onom delu gde joj je um. Zatim, zbog toga su bile potrebne tvrđe i otpornije karlične kosti nego u vrsti gde se trup i glava naslanjaju na četiri ekstremiteta, i žena, vinovnik pada po Knjizi postanja, moraše da rađa plod velike glave koja prolazi između tvrdih kostiju. I kao i kod Jehove, pošto je zgrešila, moraše da rađa nadalje u mukama.
Gorila, Šimpanzo, Orangutan i njima srodni moraju, objektivno filozofski, da smatraju čoveka za jadnu, bolesnu, tragičnu životinju. Zašto? Razlozi su mnogi.
Ljubav je, na primer, čitaoci i braćo moja, nešto najtragičnije u svetu i životu; ljubav je kći zablude i otac razočaranja; ljubav je uteha u tuzi, jedini lek protiv smrti – pošto joj je sestra. „Braću, istovremeno, Ljubav i Smrt zače Sudba...” – kao što je opevao Leopardi.
Ljubav besomučno traži, preko voljene stvari nešto iznad ovozemaljskog i, kako to ne nalazi, ona očajava. Rečeno je da je ljubav uzajamna sebičnost. I zaista, svaki od ljubavnika nastoji da zagospodari onim drugim, i ako preko njega traži, ne misleći na to niti predlažući sebi svoje vlastito trajanje. Svi ljubavnici su neposredno jedno drugome oruđe za uživanje i, posredno, za trajanje. I tako su istovremeno jedan drugom i nasilnik i rob. Čista tragedija. Da li je neobično stoga što najdublje versko shvatanje osuđuje čulnu ljubav i uzdiže čednost? Gramzivost je uzrok svih greha – govoraše Apostol – zato što ona uzima bogatstvo kao svrhu, a ona je samo sredstvo a u tome je upravo srž greha: uzimati sredstvo kao svrhu, zanemarivati i potceniti svrhu. A čulna ljubav, koja uzima uživanje kao svrhu, a ono je samo sredstvo, šta je drugo do gramzivost? I dešava se da ima ljudi, koji da bi bolje večno trajali, čuvaju svoju čednost. Da bi očuvali u trajanju nešto što je čovečnije od ploti.
