Njen hotel je bio u Ulici Leferijer, onoj koja pravi oštru krivinu i u kojoj ste daleko od sveg u zoni „prvih uspona“. Lift s rešetkastim vratima, peo se, lagano. Živela je na poslednjem spratu… ili još više. Lift se, možda, nije ni zaustavljao… Šapnula mi je:
- Videćeš… biće nam dobro… uzećemo malo snega…
Ruke su joj se tresle. U polumraku hodnika, bila je toliko nervozna da joj nije pošlo za rukom da uvuče ključ u bravu.
- Hajde… pokušaj, ti… meni ne uspeva…
Glas joj je bio sve iskidaniji. Ispustila je ključ. Sagnula sam se, napipala ključ i uvukla ga u bravu. Svetlo je u sobi ostalo upaljeno, neko žućkasto svetlo koje se rasipalo iz plafonjere. Krevet je bio u neredu a zavese navučene. Sela je na ivicu kreveta i čeprkala po fioci noćnog stočića. Iz nje je izvadila metalnu kutijicu. Kazala mi je da udahnem beo prah koji je nazivala „snegom“. Za nekoliko časaka, on mi je doneo osećaj svežine i lakoće. Bila sam uverena da se ni zebnja, ni praznina kakva me je obuzimala na ulici neće više povratiti. Otkako mi je apotekar s Trga Blanš govorio o padu pritiska, verovala sam da treba da ostanem čvrsta, da se borim sa sobom i pokušam da održim kontrolu. Prestrogo su nas vaspitali, o tom je reč. Hodaj ili crkni! Ako padnem, drugi će produžiti Bulevarom Kliši. Ne treba se zavaravati. Međutim, od ovog časa, sve je drukčije. Uostalom, i ulice, i granice ove četvrti, postale su mi preuske.
Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši, ostajala je otvorena do jedan po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nikad se nisam usudila da, to, zapitam onog čoveka s brkovima, tamne kose, koji je nosio karariran sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platili razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći, kad sam navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „Šansone“, iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili, samo, on i ja. U izlogu su, na istaknutom mestu, stajale uvek iste knjige za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: „Kamičak na nebu“, „Tajanstvena prolaznica“, „Otimači praznine“. A sačuvala sam samo jedan: „Kristal koji sneva“.
S desne strane, na polici, pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: „Putovanje u beskraj“. Nju, još uvek, čuvam. One subote, uveče, kad sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari u koju nije dopirala buka s Bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela s „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak mknuta ćuteći pre nego što se okrenuo. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se:
- Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra… „Putovanje u beskraj“…
Već sam se pripremila da mu platim kad je on odmahnuo rukom:
- Ne… ne… poklanjam vam je… i želim vam srećno putovanje…
Sigurna sam da ta knjižara nije bila samo utočište već i etapa mog života. Često bih se u njoj zadržala do samog zatvaranja. Pored polica s knjigama, postavili su nekakvu stolicu, zapravo, poveće merdevine. Smeštala sam se, tu, listala knjige i stripove. Pitala sam se da li primećuje moje prisustvo. On mi se, ne prekidajući čitanje, obraćao, samo, jednom istom rečenicom: „Ima li, ovde, neki biser za vas?“ Mnogo posle tog, neko me je uporno ubeđivao da je boja nečijeg glasa jedina stvar koju ne možemo upamtiti. Međutim, ja i danas, u besanim noćima, često čujem jedan glas s pariskim naglaskom – naglaskom strmih ulica Monmartra – kako mi kaže: „Ima li, ovde, neki biser za vas?“ Ta rečenica ni danas nije izgubila ništa od svoje topline i tajanstevnosti.
Naveče, po izlasku iz knjižare, uvek sam se čudila što se nalazim na Bulevaru Kliši. Nisam imala mnogo volje da se spuštam do „Kantera“. Sopstveni koraci, vodili su me naviše. Obuzimalo me je zadovoljstvo dok sam se uspinjala strmim ulicama i stepeništem. Brojala sam svaki stepenik. Kod broja trideset, znala sam da dolazi spas. Mnogo posle tog, Gi de Var mi je dao da pročitam knjigu „Izgubljeni horizonti“, o ljudima koji se penju na Tibet do manastira Šangri La da bi spoznali tajnu života i mudrosti. Međutim, nije potrebno ići toliko daleko. Sećam se svojih prvih noćnih šetnji. Za mene je Tibet na Monmartru. Dovoljna je uzbrdica Ulice Kolenkur. Tamo, na vrhu, ispred zamka Brujar, nadisala sam se prvi put u životu.
Jedne noći, pred zoru, iskrala sam se iz „Kantera“ u kom sam sedela sa Žanet. Čekale smo da po nas dođu Akad i Mario Bej i povedu nas u „Kaba-sud“ s Godingerom i još jednom devojkom. Gušila sam se. Pronašla sam izgovor da izađem na vazduh. Trčala sam. Svetleće reklame na Trgu su već bile pogašene, čak i one na „Mulen ružu“. Prepustila sam se pijanstvu kakvo mi nisu mogli priuštiti ni alkohol ni sneg. Čvrsto sam rešila da više nikad ne vidim društvo iz „Kantera“. Kasnije me je isto pijanstvo obuzimalo, uvek, kad bih presecala mostove koji su me povezivali, s nekim. Moja ličnost, istinski se iskazivala, upravo, kad sam bežala! Moja jedina lepa sećanja su sećanja na bekstva i odlaske. Ali, život uvek odnese pobedu. Kad sam izašla na Aleju Brujar, bila sam sigurna da mi je neko tu zakazao sastanak i da je to moj nov početak. Postoji jedna ulica, nedaleko odatle, u koju bih volela da se vratim nekog dana. Onog jutra, prošla sam njom. Trebalo bi da je tu mesto sastanka. Ali nisam znala kućni broj. Nije važno. Sačekaću neki znak koji će mi to dojaviti. Tamo, na kraju, ulica se otvarala prema širokom nebu kao da vodi na rub litice. Pošla sam napred s lakoćom koja nas ponekad nosi u snu. Ne bojite se ničeg, opasnosti su nadjačane. Ako nešto krene loše, dovoljno je da se probudite! Nepobedivi ste. Hodala sam, nestrpljiva, da stignem na vrh, tamo gde ima samo plavetnila i praznine. Kojom bi se reči moglo opisati stanje mog duha? Raspolažem tako siromašnim rečnikom. Pijanstvo? Ushićenje? Zanos? U svakom slučaju, Ulica mi je bila poznata. Prolazila sam već njom, sigurna sam. Ubrzo ću stići na vrh i vinuti se u prazinu. Kakva je sreća lebdeti u vazduhu i najzad upoznati bestežinsko stanje kom sam oduvek težila. Veoma jasno se sećam i tog jutra, i te Ulice što se završava nebom…
I život se nastavio, nekad lep, nekad tužan. Jednog depresivnog dana, na koricama knjige „Uboga Luiz“ koju mi je pozajmio Gi de Ver, hemijskom olovkom sam njeno ime promenila u svoje: „Uboga Žaklin“.
Odlomak iz romana „U kafeu izgubljene mladosti” („Stubovi kulture”, 2010), koji je, kao i ostala dela ovog francuskog pisca na srpskom kod istog izdavača, prevela Mirjana Avramović-Ouknin
Izvornik: Kulturni dodatak Politike 13. oktobar 2014.
