Baš negde na sredi januara počele su da plamte
zrake na krovovima. I još jedna zima u istom
gradu, istom stanu (a to je baš kockasta reč),
na običnom zelenom etisonu, peći ispod prozora...
Znaš kako ume nebo da se zapali u tek ogrejano
januarsko predvečerje, nozdrve su prevarene na
proleće, zamisli kadar u kome ptice pohrle ka
gornjoj ivici, a svestan si da je platno u pitanju,
to je već davna navika, i šta god da se ugleda,
pomireno kažeš: U bioskopu sam. Izazoveš i
kloparanje projektora, nalik vozovima koje noću
osluškuješ... I opet si pokunjen, to je ista boljka,
Žal što ne kazniš oca da odgleda Paris, Texas:
Žal što ne kazniš oca da odgleda Paris, Texas:
sećaš se neba i asfalta kroz pustinju, jedne
drumske krstarice, udalji se i to je tek dečji crtež,
ako preteraš, može se čak i tumačiti, ali ostaje
to osećanje: sav projektovan u ovo prosuto sunce,
jedno januarsko predvečerje koje kaže – prokleti
da su očevi što su prerano umrli.
Slika sa jutjuba Snijeg u teksaskom Parizu
