Poezija, Dušica Mrđenović

 





OČEKIVANJA



Ostati suv usred kiše
jednako je teško noću i danju,
Svi veruju da možeš mnogo VIŠE.
ne sluteć' da trenutno nisi u stanju.

Niko nas ne obaveštava kada će kiše
nit' kad nas vode na gubilišta:
Zato, u ime budućeg VIŠE,
praštajte za ovo trenutno NIŠTA.



OSUDE



U uraganima uzdaha
obično nas guši
samo tuđa prašina.

Svoje se, nekako volšebno,
oslobađamo
iskašljavajući osude.



SUVO LIŠĆE

(I. S.)



Život boli.
Trnje po kojem hodiš bode,
iako ne osećaš stopala.

Vežemo se za reči
jer su one jedino što nam preostaje.
Kada nestane svetla.

Život boli.
Hvataš se za slamku
i uvek misliš da je najkraća.

Hvataš se za hvatač snova,
pero sove i pero orla,
za moć i dah života.

A život boli,
dok perverzno lažemo
da uživamo u tome.



LICEMERJE ISKRENOSTI



Skloni smo reći mnogo ni o čemu.
Disati plitko.

Nedovoljno lukavi
da bismo se održali na površini,
dovoljno uplašeni da dosegnemo vrh.
Jer odande se sve vidi...
Čak i dno oblaka.

Između krajnosti pokušavamo
izatkati nit
po kojoj ćemo hodati.
Balansirati,
kao u cirkusu.
Samo dok traje tačka.

Do aplauza
Ili do pada.




HODAJ SAM



Jedino tako ćeš izbeći pomoć
Onih koji bi te odvukli
Na svoju stranu

Izbriši omaglicu
Ispraznih reči, trulih navika, šablona
Koje su baš svi isprobali

Mrtvim pokretom u sebi
Pokreni ceo svet.



NEBEŽICA



Ne beže od mene moje reči
koje brižno čuvam
kao prosjak milostinju.

Sa mojeg se dlana još nijedna
nije otela nezapažena.

Volim da mislim da preda mnom kleči
slovo, a, da se, ujedno, ja njemu klanjam.

Na dnu sam čaše sama sa njima
ostala neispijena.

U dimu kafanskom, i, u snovima:
one i ja – večita sena.

Sena senima, zdravica čaši
beskrajno vrtesmo smo se,
u krug u krug...

Bile smo slobodnjaci i robijaši,
zaklet neprijatelj, i, najbolji drug.

Slovo rečima, a, reči, meni!
Nekako tako nam sad stoje stvari.

U našu su tvorevinu čvrsto uvijeni
moji krhki treni, treni sanjari.


DOLAZAK

On dolazi.
On je niko.
Ja sam on.

Stojim,
okamenjena
zaptivenošću grudi.

Da traži Mesec
on dolazi.

Da vidim Mesec
nekad davno sam htela.



NE PITAJ ŠTO ĆUTIM



Ne pitaj što ćutim
što sakrivam trag u mesečini.
Za nas još nema ovekovečenih
trenutaka.

Daleko je Venera i manja je od Zemlje.

U otisku tvoga prsta
kao po mahovini orijentišem se.

I stežem nemir u grudima,
skupljam krila u oku
težeći ka Istoku.



POSLEDNJIM AMAZONKAMA

(V.B. T.V. T.M. T.J. J.D. N.R. i mnogim drugima...)



Vama,
Za koje se ne zna,
o kojima se ćuti,
koje niste navikle
da kažete kako ste
slušajući druge,
deleći savete,
nesebično pomažući,
dajući reč...

Vama,
što ste same decu dizale,
u ognju samoće umirale
i iz pepela se ponovo rađale,
da niko ne vidi...

Vama,
bezdetnima, iz raja izgnanima,
u ljubavi nespretnima,
robinjama principa
i sopstvenih zabluda...

Vama,
satkanima od snova,
smernosti okova,
odanosti i gordosti...

Još uvek pripada ceo svet!




KAMENI



Na obali nepotrebnosti
Osoljen kamen
Užaren od sunca
I sopstvenog nemira.

Mi kameni.

Smirenjem bi nas sunce samo grejalo
Bez rizika od opetkotina.

I u podne bi se sve čežnje ostvarile
Svaka želja ispunila
Svaka ćelija regenerisala do celomudrenosti.

A to podne bi trebalo da se desi
Dok smo još uvek u koraku sa zemljom.



OBRUČ OD MASTILA



Toliko tajni u kazaljci sata
U noć se samoće paučina hvata
Nad san se nadvi kamena svila
I krik sokola slomljenog krila
Vetra urlik pre pljuska
I zgaženog oraha ljuska
Vino koje nikad nisam pila
I na prstenjaku obruč od mastila.



JEDNOLIČNOST U MESEČEVIM MENAMA



Bledilo dana nestaje u noći.
Krv sazdana od nevidljive moći
bruji u žilama meseca.

Svaki je pokret prožet bolom,
a svako osvrtanje probada vrat.

Priklješten pršljen u nama
neumorno žulja.

Kao jednoličnost u mesečevim menama.



ŽIVOT TREBA ZASLUŽITI



Živimo u crno-belom svetu
Sećajući se na boje
Iako su nas učili da sećanja treba potiskivati.

Hteli smo da budemo Bogovi
Ali ne posedujemo ni ono čemu bi se
U sebi mogli diviti

Sam sebi ne možeš biti mera
Ako hoćeš da nosiš tuđe odelo

Život treba zaslužiti
Kao kišu koja nespretno celiva
Sve po čemu vršljamo.

Ne podnosimo sebi slične
I dobrovoljno sahnemo u konstantnoj žeđi.

Onda nas vetrovi podsete da smo još uvek živi.
Znamo da je mirno more bezbedno,
A opsednuti smo željom za valovima.

Beskorisno je sećati se na smrt
Kada se ona dešava svakog trenutka.

Život je blesava stvar
I stvarno:
Ne možeš živeti ako nisi spreman
Da to zaslužiš.






sedam noći u sedam gradova
sedam krošnji nad sedam hladova
sedam rana u sedam godina
sedam brda nad sedam dolina
sedam kćeri za sedam sinova
sedam ploča pod sedam klinova
sedam noći u gradova sedam
sedam pitanja a odgovor jedan



KRAJ JEDNOG (DRAMSKOG) ČINA



Nek pričeka noć!
Još se nisam dana nagledala.




Dušica Mrđenović, rođena 23.10.1990. u Somboru. Studirala srpsku filologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prevodi poeziju sa ruskog jezika.

Objavila 2 zbirke poezije: Samo u nama (Beograd, Gramatik, 2015) i Kraj jednog dramskog čina (Beograd, Anoa, 2020).

Prevodilac zbirke pesama Dve duše, autorke Elene Buevič iz Ukrajine (Beograd, Gramatik, 2016). 

arhiva