Nove pjesme, Dejan Tešić







GUTAČI STAKLA 



o kako se tragično 
crvene groznice neba 
gase u praznim urnama 
naših pogleda 

slomljenim krilima leptirice okovane odbrojanim noćima 
jezdimo prostranstvima novih poraza 

spaljeni i mokri 
već pepeo smo tek procvale vatre 
kišom utješene tako da zamiriše na trajanje 
kojom pokušavam prekovati prošlost 
iz kantara kojim mjerim bol vremena tobom nedoživljenog 
u dlijeto što njime uklesat ću te u sebe za ovo postojanje 

u paramparčad smrvit ću dane 
neobojene tvojim očima 
i pojesti krhotine 

novo pokloniti im značenje 

a kada krilati glasnik ujutru donese 
čestitke ponovnog rođenja 
prkosom i smijehom dočekat ćemo ga: zagrljeni. 



UDICE GUTANJE VOLJENJA JE UČENJE 



kormilo frigate (što sudbina je moja; 
flota je takvih u bespućima sveobuhvatnosti stvaranja) 
na strujama zvjezdanim 
u rukama je afrodite miloske, 
u slatkastovinskim pregrštima postojanju dana danih, 
razbacanih po sezonama zaokruženim 
poput narandži iz kristalnih vrtova pjesme, 
raščetvorenih bolnim žiletima stvarnosti. 

poniznosti. nauči me. 

da očima novim pogledam pejsaže puta četvrtoga, 
do ljeta nikad završivog odbrojavši, odbivši 
sjaj 
strast 
sunovrat: 
kako bio bih, i svojom voljom opet, 
bodhisattva. 
biti, puta bezbroj. 

a jedna plovidba sa tobom 
osmislit će traganje, 
odložiti lutanje, 
opravdati postojanje. 



GODINA, RAZLIVENA PO SUBURBIJAMA LJETA 



tečem ka ušću tvoga zagrljaja 
kroz zelenu sjenovitost sretnog zadovoljstva 
jer plavet si nad cvjetovima moje sudbine, 
u koji god beskraj da gledam. 

slušam: isprva sporadično. 
monotono, ritmično. 
kap. 
po 
kap. 

zatim naglo, poput plamena otkrovenja, apokaliptično 
krešendo kiše provučen poput manijakalnog intermezza 
koncertom što sviraju ga srca naša i disanja, plešu 
kroz ljubav – vodopadi hladne vatre obećanja. novih znanja. 

od prosutih kapi lugovi niknuše po obroncima 
loksodromne krivulje našeg vremena, 
a iz njih me uznesoše na krilima svojim oslikanim 
svim onim neizgovorivim u molitvama zamoljene 
saturniidae u pohodu vječnom blagoslovljenom 
da progrizemo tajnu – ozvjezdanimo nebo. 

a kad zora poljubi mi usne umorne od skidanja koprene noći, 
zaspalu ću tebe pronaći u rosi, 
sa rukom iznad vode, sa krunom od sunca. 



arhiva