Dinarski soul
Pogledaš li u njega jasno ti je: postojanje je
samotna avantura.
Obrastao vremenom i odnedavno posve slep
nije imao kud da pođe, ali je trupkao štapom
sedeći po cele dane ispred kolibe, to su bili koraci
njegovom iznutra osvetljenom panoramom.
Ni tranzistora ni kakvog drugog kokodakanja,
zabavljalo ga je bućkanje kapi iz bušnog korita
u kom se otapao snežnik, slučajna klepsidara.
Prikradao sam se da u njega zurim iz potaje.
Artefakti sveta svi su mi bili čudnovati, još sam bio
sav od paperja, pile đedovo.
Za dugi minut ili dva zazvao bi me imenom,
ne pogađajući pravac, ali bez sumnje u moje
prisustvo, pa sam mu prilazio, okatiji od kukuvije,
pa sam slušao njegov govor iz bureta, svečan,
nerazumljiv, zagledao mu pogled zastrt belinom,
uvijene brkove dimom ozlaćene, pergamentne šake,
prašnjavu ustajalost sukna.
Tako smo vekovali celcato beskrajno leto, njemu poslednje.
Sledećeg me je dočekao zagušljivi oreol praznine.
Đedova klupa i klepsidra rastrojene od suvišnosti i besmisla.
U razmacima između širokih komada igre zgučio bih se
u taj prohladni šuplji sat, pa stezao na grudi jecavu
ozleđenu misao o nestanku.
Stremila je ka nekud, da se probije, dosegne,
odgonetne, porekne.
I sada, evo je još uvek tu kraj mene. Kaplje.
Držiš li se
Porto Alegre na usamljenoj planeti.
Tu nas spustiše avionske dvokolice, kao u humoreski
dečijeg pozorišta u nedeljno matine, preskačući
preko groblja potonulih Atlanta.
Došli smo donoseći ošamućenu ljubav u naručju.
Potrebna nam je bilo kakva skica smisla, a ne da budemo
šamani dokolice, treba nam školjka
dovoljno akustična da kroz nju telefoniramo
šefu kosmičke radionice ne bismo li saznali gde je
nit niz koju je pobeglo klupko.
Lako je tebi, ti bulazniš u stihovima, rekla je ona,
otprilike Beatriče, a ja sam prepuštena satnici i tropima.
Nema pojma da je to što izgovara lirika suva kao dinamit.
Ćutim kao onaj koji uzvikuje reč za koju se umire.
Na plaži kupujemo svakom po senku i odar,
presoljeno svetsko more krupno diše,
osluškujem zov sa one strane zida percepcije,
ništa se ne čuje, jedino pisak u ušima, sporedni kvar.
Ona se pretvara u ogledalo ovalnih naočara, tu mogu
sresti svoju najprisniju samoću.
Iznenada dobacuje mi šaku preko peskovite provalije,
napominje da smo doputovali u luku radosti,
smeši se izvežbano, ali stisak joj je grčevit.
Oboje znamo da u tom trenutku ne možemo ostati.
Sutra, dok spava, napisaću joj pismo:
“Sit sam uspomena, hoću spokoj i sklad, okrugli dan
što kotrlja kuglicu prisustva, prekinimo da kažnjavamo
nevernu mladost, položimo oruđa i predajmo se suštini.”
Čekaću njenu budnost, večito varljivu zagonetku.
Možda mi se otkrije ko čeka, slučajnik ili izabran.
Kameni šešir
onaj koji duboko ponire u so jezika
svejednako taj se uzdiže visoko
stepen po stepen ka prohladnoj tišini
gde se jedino zbiva lagana moć navigacije
kroz spletove smisla
kroz kaskade prizora koji znače osvedočenje
šta ima dalje da se priča
ako nisi se ojezičio ništa ti jasno biti neće
među smislolikima nije ti društvo
jedino među uhodama za praznom daljinom
iz koje se zagonetno kezi
rez vivisekcije koji poreklo rane ne otkriva
podigao sam sa dna kameni šešir
za moju košnicu-glavu bio je knap
pa pođoh peške stazama plitkog okeana
bušeći nemuštom pesmom gusti nedoziv
breme podnošljivo je
mada ti da isplivaš ne dopušta
pa dišeš jedino kroz dugački grkljan sećanja
no moraće se jednom
taj kalpak s lobanje odbiti
neka se koralno drvo rascveta šikljajući ka svetlosti
Male zasluge
Navlasalo je dvorište davno pušteno na slobodu
uz kućni kamen guja
na rutavom krovu kragujka
Zemlja raste uvis, ne žureći, vek po vek
čatrnja udavljena je nanizanim kišama, unutra pod mrakom
kapi zvone
Na trulom lišću spazim daždevnjaka
otkud ti, stvore, rekoh, pa zapalih vatru po sred druma
Zapalio bih dedove dvore kada bi mogli goreti
ali unutra tinja samo utvara
Nikakav sam gost, pamti me i odjek koraka
Tu sam ostavio delove bića:
čuperak dečijeg plača, suve mrlje krvi iz nosa
noćni strah i zjap pitanja što malenu mudrost more
Otišao sam nizom dana dugim kao put svile
Polutah nikada da se ne vratim, ni sada vratio se nisam
jer nemam čemu
samo navratio sam da tu bacim odron svega što je prolazilo
Provirih kroz razvalinu vrata
I usisa me srk
Stud
Stid
Može
Može da se diše u svim pravcima. Da se vekoveči
zbivanje boravka klešući tvrdi ep, lomeći
kopljano penkalo dok loviš katrene
u slavu privremene ljubavi.
Može da se studira grad na katedri besmisla.
Da režiraš sopstveni udes možeš, u pustinji da mrviš
suštinu minimalizma, da oplakuješ iskapalu
srž čoveštva.
Namesto pameću, može da se pomeri brzinom, tajno,
ka usporenju točenja.
Bivanje bremenito je mogućnostima.
Možeš da recituješ jednoglasno ono što dotad
nije sročeno, ne mareći sričeš li ili naričeš
neveštastvenu lirskost, načisto nehajan, bogovetno
odzemljen. Ali: svaka se pjesan rađa jedino u uskom
tesnacu mesta i vremena.
Samo ovde i samo sad moguće je da ove reči
na patos jave skliznu. U drugom nekom satu neke druge
zbiljnosti, tristotinjak metara od ovog stonogog astala…
ova se pesma ne bi zgodila. Nikad i nigde
izvan ovoga može.
Naš prvi intermeco
Ivu Andriću
Crno-beli pisac u balon mantilu uporno ćuti
pred upornom kamerom
u parku gradske prirode iz koga su iseljeni šetači i ptice,
privremeno, za potrebe televizije.
Zurim osećajući da je to na neki način okršaj,
ili mnogo okršaja spakovanih ujedno, za poneti,
u budućnost.
Kamera je predstavnik drske javnosti koja je navalila
da viri u oči slavnom mešetaru spevova i hronika,
a on je najzad popustio, pristao, i eto
teku minuti sablažnjive intime između maestra i široke
svetine veselo ustremljene u daljinu, iz koje
huji zaborav.
Kadrovi su dugi i besciljni, iz pozadine plitko sipi
iskrzani arpeđo, veliki pisac nam dopušta da zijamo
u njegovo tajanstvo, kosa mu je kruto začešljana,
srebrna, mantil je bež, ili boje najsvetlijeg peska.
Njegov pogled je toplo sažaljiv, prijateljski.
U neverici otkrivam da je on moj dobri drug.
Zbog mene je odlučio da istrpi bizarni sudar
prolaznosti i nasilnog ovekovečenja koje dosađuje
zagušljivo kao polen.
Ne zameram sebi, bio sam poletarac što se uporno
drži za bajkovitost.
Ubeđen da sam tada pročitao šifrovanu poruku
koja je glasila: „Srešćemo se mi još...“ – godinama kasnije
potražio sam knjige koje je napisao, kupovah na
vašarištu primerke koje skupljah kao dijademe.
Čitao sam uporno poput ustremljene kamere.
Prošle su ere moga žitkog bitka, a još nisam dospeo
do onog raskošnog zaborava i još ne verujem sasvim
da taj ka meni hita poput furgona, mada
već priznajem da posle okršaja ostaje krš.
Tanganjika
Tamo se samo ode, nema tu
premišljanja, proučavanja putnih legendi.
Poneko mesto na zemlji je anđeosko sirotište,
ili te odmah usvoji, ili ti pokaže da si izrod.
U tom drugom slučaju odmah beži, inače
poješće te Gustav ljudožder, krokodil mator kao mit.
Ako ostaneš, digni nad vodom sojenicu, u mulj pobodi
trupce od pogubljene šume, logoruj visoko, daleko
od betonskih kulisa poznog čoveštva, negde na dnu
slepe ulice koja bukti odsjajem ribljih tela
što naliče na viškove života.
Ako već ostaješ, budi britak, u najmanju ruku
budno lud, jer sramota je biti malodušan i hud
mnoštvo dana pre nego što te skola
boravišna dosada i žudnja za svršetkom.
Na dnu jezera spava fosilna voda, nazvana tako
jer u njoj nema mehurića za riblju krv i škrge,
odozdo bije njen hlad i mrak, tamo se ne silazi ni po tišinu.
Nadomak obale jenjava larma, jutarnja magla osuta je
sitnim srsima prastare jeze.
Tanganjika je ravnica po kojoj ne možeš ploviti mlak,
već moraš da kotrljaš huk svog brektanja.
Ne ispuštaj misao iz čvornovatih ruku, pesmu ukroji
kao luk po kome pešači orna zvezda što žeže.
Pa baci mrežu pri ušću reke Ruzizi, prepusti se opojnoj
idili prapočetka, ali ne zaboravi da poneseš koplje,
mačetu, iver s krsta, svetlosno šilo Božijeg prsta,
balon žive vode i torbak sa dve ubojne kuke,
bakandže oklopnika, da ne bi premro kad sretneš
travnate oči rečne kobre, mišice davitelja,
nagaz uroka, poj crne vile podno sluha.
U suton nakratko zevne sudnji dan, tako je navek
u tropima, uši ti lizne kosmička stud što nema
ni porekla ni roda, i može da bane odasvud.
Usnu joj niko ne ume zakačiti udicom, ne pokušavaj,
niti se rodio ljubavnik koji joj sme poljubiti
razbijenu arkadu i u osmehu blud.
Ako si ratovao sa zebnjom – uludo trošio si trud.
Ako si ljubav cepao na krike i ridanje – ne kreći
na putovanje, nemaš kud.
Dane bivanja valja razliti u modle, ne zbrzati ništa,
ni reč ni tvar, već sačekaj da se vreme ukiseli i sve što znaš
ogrezne sedefom, pa onda seci na fine
kriške poimanja.
Ribu ostruži, čovek ne jede krljušt, lepinju što se peče
najpre prekrsti nožem preko čela, ali tako da ipak
ostane cela, dobrostiva, sva u ožiljcima, vinom umivena.
Ako se ikad vratiš doma čun nasuči na žbun,
krak hitni u raskorak, pa na pragu lelekni
pravo u slepi kljun tišine i odsustva.
Sitno naseckaj reči, kao ovo sad što duvaš
u svoj grad od peska.
Neki to vole gorče*
Muška mučilišta, zatvori, kasarne, sportski
klubovi, bolnički stacionari rashodovanih legija,
radni logori, seminari za matadore,
samurajski kružoci, brlozi za pse rata – tamo se nakuplja
morbidna suština patnje i vonj besmisla, otrov
besnila.
Kad god se na nekom od tih mesta zatekoh, a zalazilo se
u mnoge brloge, sa besprizornima sam cevčio
mlako pivo, ispred kantine, na parkingu dragstora,
po metalnim skalinama kotlovnice.
Dok bride pritegnuti beli bubrezi sisaš tegobno piće
grko kao sičan.
Čudio sam se nad sobom, surovo i prekomerno, muklo
kao da s mesta na mesto pretovaram humku ništavnosti
što celcatu sliku i priliku debalansira i naginje u pad.
Redovno sam sabraći najavljivao svoj odlazak,
razmetljivo i nehajno skakao sam u jamu prezira
prema svetu, koju od srca buših i čuvah iskopanu.
Onu sam hmeljnu gorkost pretvarao u karneval, očaj
u svetkovinu, pred zaglušujućom himnom bića i duha
preklapao sam uši koščatim šakama, smejao se ričući,
tukao po dobošu grudnog mi koša, mlavio
ozleđenu misao kao da bih da je probudim.
Vraćao sam se otuda u osveštanu samoću nikad pospaniji.
Potom mukotrpno krpih tihi nutarnji vidokrug,
obnavljah srušeni grad, povremeno uzdižući
hvalu gorčinama, opremljen skupo plaćenim znanjem
da zaslađenost umori tragača.
31. marta 2023. godine, za radnim stolom
u parku Laze Kostića u Vrbasu
* reklamni slogan banjalučke pivare
Ponesi svoje lice
U vekovom loncu nešto se već skrčkalo
već te značajno ima
odavno nisi bela vest ni neispisana koža mladunca
u stanju bronzane obrazine boraviš
čak i zaumne trice na čelu ti pišu
pod očima visi bradavičava suština
naokolo lobanje memla krtoga cvate
Nema skrivanja
izrezbaren si u to što jesi – pa kako god
U pozi preko stakla ne nazire se da si ucrvan
niti da te napušta podobije čoveka
no ni zlatne peruške ne niču ti za ušima
pljusak zračne svetlosti iz pogleda ti ne šiba
samo se ljeska močvarna sredokraća dodijalosti
zamora-tremora-romora
samo se mrvi i osipa raspusni grad po kom se vekovalo
haotična prestonica kuluka i dokolice
što ih se nauživalo skućeno biće
Nikad te više niko neće terati da priznaš
Tvoja je grimasa rečita a neprepričljiva ljubičasta
modrica
štembilj ponosne prezrelosti
ili mastiljava priznanica zaklete skribomanije
ili marveni žig
Samo da nije tamni upljuvak na zastavi očajnika
što označava izdaju prvotne melodije
Šta god da jeste – tvoja je to finalna slika u kartoteci
zakonika
šta god da nije – to je okasnilo pa oko toga
ne beri brigu
Nego nemoj da se premećeš niti žongliraš
iz uludo u uzalud
natakni sve svoje čomrge i ozebline i čađavu dobrotu
i grč umovanja
nasmeši se kao pokretna izložba i stupaj čilo
U magli senilo
Besna vekerica tukla je tako da sam znao:
ne meri to sekunde, nego otkucava šifru nestanka u galopu.
Nikada bržih četrdeset minuta za moga veka.
Tako živi pustinjski skočimiš.
Kratkog daha dokonao sam da je obmana zaošijana,
nema se dana ni za kikot, samo cevovod
krvi klokoće, lome se zupčanici, drobe zrcala,
kotrljaju se brabonjci.
Ležao sam priključen na aparat koji je nešto u meni
lovio magnetima, ispljunuo prazan izveštaj.
Zona zaludnosti nije stravična, to je samo ugarak
kome nijedna vatra više ne može nauditi.
Otcepio sam se od svoga ljubopitnog pračoveka, to praćakavo
nedonošče više nije kadro ni suvi ostatak mladosti
da smeša u koktel vekovog zamora.
A ja zapustio sam refleks pobegulje, prihvatio tromost
kontemplacije kao iznajmljeni usud, do daljnjeg.
Već kilometrima daleko od one mahnite
sajdžijske podvale poverovah da sam ekspert za priviđenja,
adept zanesenosti, vrli homo ludens čija je igračka
nezlobivi bauk senke, koju su prokleli frojdovci,
sveci osmudili pramenjem duha.
Momenat trijumfalan: osmehnulo mi se
duboko oko vedrog svoda i zagrlila me magla,
utešna, odasvud.
Trozubac
U skoku štuka napada Posejdona
iz dubina klobuča vrenje
obala razbija valovlje
Ja i crni hrt gutamo svako svoj škrgut
kao statue ukipljeni na keju
kisnemo od vetra što vitla kapi morske
Bes je spopao egejsku plavet najednom pre isteka
blagog novembra
Ljupko se roguši pošast ciklona
visoki Krit na pučini nestaje sa vidika
Štene kerbera što me kroz vek svukuda prati
tužno tuli da malo nas je
bedni i inokosni pred opakim dobom stojimo
a ja se na to smejem
Pod ljuskom čela gledam živu sliku: mišica Posejdonova
baca trozube osti
munjolika smrt propada probodena
Ushićen nadimam viziju: iz ključnih kostiju rastu mi
krilate štitonoše
odneće me visoko pre pucnja konačnog groma
neće biti ni sloma ni kraha
ni poništenja nadanja i stradanja
Smiono zurim u nemoćni kataklizam
ne marim što crna zver džiklja i već mi riče
nad temenom
Sutrašnja povodnja
Seča stasitih topola koje su do onomad štitile sever
od kletvi ovog zbega što se nagnezdio na priobalju
evo se dokončava nabacivanjem urvina
krte žute zemlje.
Zinula pustopoljina odjekuje prazninom, obećava napredak,
skraćenje puta, premoć tranzita nad stajaćim vidikom.
Brazdom preko reke uskoro će šibati voz, zmijoglavo
čelično šilo.
Samo ako voda ne bude imala ništa protiv, kažem sebi,
tek tako, u ime malaksale pobune.
Tad me nadahnutost povuče u tiradu, mrmljajući proričem:
krenuće da nadiru mlazovi sa glečera, šiknuće vode
zapečaćene u lubinama podzemnim, otvoriće se
planinska ždrela da iz njih poteku čatrnje iz tartara,
nadoći će tama vulkanskih očiju, ovaj će Dunavac da otekne
kao bolna vena, razneće natutkane splavove,
sravniti rovove, oburdati most juče podignut.
Mada se ne javlja Novi noje, mada jutarnji prognostičari
posprdno vrckaju, slažem se sa svojim nesvetim prorokom.
Potop bi morao da se vrati, barem da pogasi zgarišta,
obriše brazgotine, zguli kraste deponija, poruši kule.
Da bi rastalio pamćenje otrovno gorko.
Zametak potopa je u suzama neutešne novorođenčadi
koju na ovoj obali ne dočekuje ni krik kreje ni treperav
lisnati hlad.
