Радомир Д. Митрић: Кино Медитеран
Суматра, Шабац, 2023.
Василиј Кандински у књизи О духовном у уметности, давно објављеној али итекако актуелној, каже да једна умјетност мора од друге научити како начелно користити своје средство на исти начин, али у начелу које је само њој својствено: понирање у себе разграничава једну умјетност од друге, док их упоређивање поново приближава у унутрашњој тежњи. У нашем времену различите умјетности уче једне од других и често личе једне на друге. Кандински сматра да право умјетничко дјело мора бити велика импровизација, промишљање, изградња, композиција и конструкција.
Ово јесу општа мјеста, али везано за Кино Медитеран Радомира Митрића, конструкција у циљу композиције је по себи у супротности са импресионизмом и можемо препознати дух времена и симфонијско начело умјетничког стварања, будући да пјесник мора и има нешто да каже, а његов циљ није само овладавање формом већ и прилагођавање форме садржају.
У Митрићевој поезији наслов Кино Медитеран је унутрашња звучна слика. Кино сликовно репродукује предмете у покрету, филм под отвореним небом метафорично одсликава вијек, онако како је Мандељштам писао у Шуму времена. Код Мандељштама вијек-звијер је сестра њежности и тегобе, а у свом првом роману Шум Панонског мора Митрић ствара апологију путовања, кретања, дубинског истраживања потонулог свијета и цивилизације.
Пјесник-романописац урања у своје биће трагом ишчезлог живота. Позива се на чувени стих Бранка Миљковића, који је преводио Мандељштамову поезију, а код нас славио ватру, паганску и чисту као злато: „Што је високо ишчезне, што је ниско иструли“. Други мото који бира Митрић, „Omnia mea mecum porto“ („Све своје са собом носим“), својеврсна је позиција изгнанства, али не треба заборавити да је Виктор Иго славио управо изгнанство као најплодоноснији дио свог умјетничког стварања. Трећи је мото Кавафијев стих „И на уму увијек Итаку задржи/ Стићи на њу твоја је судбина“.
Ова три предлошка из Шума Панонског мора означила су Митрићево начело нужности умјетничког говора. Ријеч и стих код њега имају непосредно значење и друго унутрашње значење које је чист материјал пјесништва. Филмском техником пројекције он баца свјетло на потиснуте садржаје памћења, на митска значења и отвара простор Медитерана, што тражи искусног читаоца, посвећеног стихотворству. Митрићева поезија је енигматична, али ако се чита по правилу стиха, од стиха ка цјелини пјесме, не само да је слојевита него је универзално вишезначна.
Први циклус под називом Подневне пројекције, у поднаслову рибоосјенима, затвара пјесма посвећена Андреју Тарковском. Све је под дневним свјетлом, једно од могућих гледања, живот јесу пројекције, судбине, наше кино. Ако отворите књижевни сајт који уређује Митрић, наћи ћете већи одломак из Медитеранског бревијара Предрага Матвејевића. Пажљивим читањем уочићете мапу Медитерана, али је за Митрића Медитеран много шири од Матвејевићевог, јер је метaфора и кружница цјелокупног свјетског простора, гдје су одреднице сасвим искуствене, проживљене у пејзажу, у плотској љубави, у безграничној тузи, личној, али изнад свега као на филмској траци живот протиче између Сциле и Харибде. Поједине теме су фабуле саме по себи и са асоцијацијама и утисцима су, заправо, барокно урешавање надахнућа.
Пјесник је ову збирку означио као један итинераријум или „пјесме брисане годинама“. Ово је путна карта из класичног грчко-римског, византијског и персијског времена, али су локалитети и са нашег поднебља. Прва пјесма Umbra krameri, носи назив по слатководној риби која се сматра угроженом врстом, код нас познатој као мргуда или црнка, а у стиху је асоцијација на „ихтис, либрис“ – ранохришћанску слику Божјег сина, овдје спаситеља књиге. Црквенославенски Прелест, обмана или лаж духовна, открива се у стиховима:
У удивљењу пролази вијек под крошњама гдје млачно је и туробно…
У сандалама које горе од зенита сјенка се надвија над површјем воде.
Пјесма Балада за Пелегрине асоцијација је на филмове Леха Мајевског, пољског режисера визуелне умјетности. У тој пјесми налази се неколико стихова који допуњавају славенску слику:
Док дивље гуске описују круг од Сан Микелеа
До Санкт Петерсбурга, Бродски се из слеђеног
гробља уздиже у сиво плаветнило и лети пут руског
неба, враћајући се кући попут Рубљова,
тамо гдје је дом срца.
У пјесми Cocoon, сликати попут Апарина Митрић упућује на сликара Сергеја Апарина чије фантастичне слике претварају снове у стварност живота. У пјесми Аргонаутика митско трагање за златним руном, богатством и влашћу отиснуло се у ђердапске Сциле, уз Тимок, Тамиш и Тису, остала је туга, смрт гради непрелазне лимесе: На водама лемноским сједили смо и плакали.
Пјесма Mezzogiorno јури кроз сунца романскога југа гдје промиче неумрла сјен поете Квазимода, а испод ртова труле феничке лађе док вјетар широко путује над пустим пјешчарама. Тако се простор Медитерана проширује на југ гдје и јесте његова прапостојбина. У пјесми Леванцо, левитације над малим насељем на Сицилији, Леванцу, љубавни мотиви, увијек тјелесни, продужују историјску слику Вердена гдје лежи читава једна младост и мртва израста у црну шуму. Овакве импресије су експресија, композиција, можда је најбоље рећи унутрашња присутност, левитација духа над смртном плочом живота. Пјесма Кино Медитеран је програмска пјесма коју наставља пројектор кад зазуји.
Много снажнија је пјесма Ретроград, панонски лимес, слика у ретровизору, назад у времену и простору, а панонски лимес је граница Римског царства, слика периферије с насуканим бродовима и сипљивим анђелима с црним приштом у грудима.
Пјесма Постјугославијом не улази у круг најбољих пјесама, ваљда зато што се није слегла сва трагедија и неће задуго. Зато су дневне пројекције на обалама напуљског мора, Егејског, Јонског или на далеким ријекама, више медитеранске по менталитету и духу. У пјесми Лотофазима посланица обраћа се митском народу из Одисеје, који су се хранили лотосима, биљком заборава, па је тако Одисеј заборавио да се врати на свој брод, заборавио своје другове и повратак у домовину. Митолошка слика ипак није прекрила Итаку и како је писао Кавафи: Итака је наш пут.
Пјесма Вечерња теогонија биља посвећена је брату, и рушевном дому, и болу непреболу. Посљедња пјесма у првом циклусу Подневне пројекције је Сан Тарковског. Пјесма је, како би рекао Богдан Поповић, цела лепа. Додајем: трагична, јер у сну Тарковског, вишестраног умјетника, Достојевски пише Карамазове, Рубљов се замонашио, а рубашка смрзла на измученом Мандељштаму с неповратног пута за Колиму. Ово су асоцијације и филмске пројекције по Тарковском. Познаваоци филма и режије сигурно би дубље проникли у слојевитост пјесме, а можемо рећи да је модерни конструктивизам у поезији Радомира Митрића исковао стих до крајњих граница брушења гранита до златног грумена.
Циклус пјесама Вечерње пројекције, у поднаслову змијопостојбина, започиње пјесмом Материце. Материце су празник даривања, хришћански празник мајки и жена па се у пјесми редом обоготворују мајка, сестра, брат, отац, жена и кћери. У завјетрини су тихана једра, златне јабуке, цикот и врт од пауница. Пјесма Еклипса. Еклога. Еквиноцијум, пастирска је пјесма о времену од помрачења до равнодневнице, са низом симболичких буколичких слика.
Пјесме Скопска, у љетоизмаку и Скадарски елегијар варирају љубавне асоцијације, а посебно је експресивна слика: Офелијо, ко твом ће нерођенству наћи вјечна мира. Међу успјелије пјесме може се укључити Пјесан за Косару. У цјелини пјесма је бугарштица: стамена и горда као клобук у перашких капетана кад врћу се у свете крше ове.
Пјесме Екфраза, сутоморска и Алдебаран, Херцег Нови носе у наслову топониме уз које се сликовито описује пучина Јадрана у августу, кад сунце најјаче сија: Ноћу слушамо Глембајеве и Екс Револвере, декадентни, отечени, одбачени. (…) Алдебаран, звијезда у сазвјежђу Бика мијења свој сјај, али куле Херцег Новог стајаху за мене увијек тамо, стамено, / као древни хексаметри.
Рам за Почитељ је пјесма и слика заборављеног средњовјековног града као што је мушмула ситно скоро сасвим заборављено воће Медитерана. На платнима Сафета Зеца, сликара херцеговачког камена исписана је непролазна љепота пејзажа и несталог живота.
У свакако једној од најуспјешнијих пјесама Пастиши Боке наше свагдашње Митрић лирски описује предјеле овог скритог Средоземља у залеђу Јадрана:
Одиве негдашње, Косаре и Јаквинте,
Јелене и Јацинте, привиђају нам се у вама,
Фајуми ходајући, што крманите нашим бродицама,
ви, једре и ћудљиве кнегињице, крупнооке.
Старославенска пјесма Љетно кино, у земљи Дажбоговој као на филмској траци кино-оператера слика предратна љета када је овај бог сунца даривао благостање, али како каже пјесник наводећи Хераклита „Што мине истом не бива више“. Као млади Диониси, и нимфе изгубљеног мора прошле су за нас пројекције у отвореном кину, у загрљају и без ријечи.
Пјесме Morus Bassanus, о оштроокости и Једрење са Блумом реминисценције су на Рембоа и Џојса, а у пјесми Трансадријатик простор се проширује до утопије и пијеска Неваде, гдје су мрачне кулисе градова од катрана и картона. У пјесми Брасајева, од опијума асоцира се на слике овог фотографа са надреалистичком експозицијом: „и ти Нинет , црна лабудице, коју смо пратили у бјелине Сибира, / Сандраровом жељезницом“. Блез Сандрара нису прихватили ни симболисти ни надреалисти, остао је усамљена звијезда, а његово Путовање трансисибирском жељезницом трасирало је висок умјетнички досег модерног пјесништва. Слиједе наслови овог циклуса Кафкин бестијаријум и Пентатеух за Ханса Мемлинга (њемачко-фламански сликар из XVI вијека).
Пјесма Сондермајерова, за двобој односи се на двобој између Милоша Црњанског и краљевског официра Тадије Сондермајера, до којег је дошло због личног тумачења прошлости коју су обојица носила из Великог рата. Ради се о части официра који је спасио Црњанског од сујете и смрти:
Твојим сам очима пилота официра гледао, доцније, Медитеран,
Под крилима једномоторца, а ти си ме носио,
Братски, све до сјеверних ледника. Јер само се
Растају тако они који и мегдан дијеле као нафору.
Трећи циклус Поноћне пројекције, са поднасловом безумнице, почиње пјесмом Ноктурно за Нервала. Трагични пјесник француског романтизма његовао је мистични култ жене, а својом књигом Пут на исток био претеча симболизма и надреализма.
Слиједи низ љубавних пјесама од којих је, судећи и по наслову, најинтригантнија Бoдлерова, ђавољи карусел, а потврђују сљедећи стихови:
Постојим ја који посматрам како играш карусел
ђавољи, на рубовима града, у драчи и лишају,
глађу свог незаситог бића. Постоји мазга,
која носи Богосина и жеђа, а нико воде да јој дâ.
У пјесми Gymnospermae, голосјемењаче, израстају у митском амбијенту Мраморног мора у Дарданелима, док Бајрон издише у сепси, распусан и вјечно млад. Наредна пјесма Халоа, Халоа подсјећа на старогрчки елеузински фестивал грожђа и вина, ритуал пун сексуалне пожуде, а у Поноћној пројекцији односи се на филм Халоа – празник курви Лордана Зафрановића из 1988. године. У пјесми Персефона, у повратку за Ад пјесник се обраћа искушенику елеузинских мистерија:
И нара се клони, што мене нагрди вјечно,
ако на брачну везу спреман ниси…
…дуго је до прољећа чекање, у зимовнику,
у ком од свјетла само рубин сја.
Двије наредне пјесме се односе на позната имена. За Мајаковског и Љиљу Брик везује се њежна и болна страст, она је била муза што покопа све моје псе археавангарде. За Набокова свијет се урушава као кула Вавилона. У пјесми се асоцијативно отварају и спајају удаљени свјетови, бунцања, што у ноћној пројекцији асоцира на филм Лолита који је након романа освијетлио распуклину ума и страсти.
Трагични музички геније има поноћну пројекцију у пјесми Дионис Загреј / Литанија за Џима Морисона: нека се пјесма из форминге и леута зачује,/ орфичка пјесма под лијеском древног светилишта/ и нека се у светом диму, у испарењу, извије увис и раскрили у торзо који пркосио је свим боговима. Морисоново срце и даље је живо, као Загрејево у загробном свијету гдје дочекује душе умрлих.
Поједине пјесме сам намјерно изоставила, набрајање мотива није нужно ни потпуно, Медитеран је и море и копно, судбоносно тражење светог Грала, широм свијета, те у нутрини свог бића, у узлету и паду човјека због гријеха и богоуспења до наде у моћ говора. То Митрић стрпљиво испитује, мање осамљен него што вјерује, немало поклоника умјетности су вјерни пратиоци његовог пјесничког путовања.
Да резимирамо: посљедњи циклус, Поноћни, евоцира љубавне узлете и раскиде у тијелу које је свемоћно и немоћно да истраје у љубави, ону којој су се богови дивили, коју су прогонили и на жртву приносили. Љубав је и грозница Бодлерова, Бајронова и танушне Марије Чудине, која је тијело своје одрекла од себе, поништила, дајући себе другима. Трагеткиња и љубавница, дјевојчица и жена са страшћу – све окончава, само ријеч звучна себе понавља. У том понављању је скривени смисао обнављања природе и смртоносног загрљаја оног ко воли и вољен је. Љубавне елегије у поноћној пројекцији су крајња, узалудна нада пролазног и неминовног краја, кад стане трака, кад још пројектор упразно завршава круг.
Кино Медитеран је дуго писана пјесничка збирка и добро је имати је у својој библиотеци – једно читање није довољно.
