АРИСТОКРАТИЈА
Има један камион ту,
дуго ме је нервирао.
Лозничке таблице,
али су они негде избосне.
Тројица, овисоки,
возе џакове с цементом, лопате,
најме ту стан,
а преко дана ринтају.
Дођу око пет, прашњави, у радној одећи,
мало говоре
и заузму два паркинг места.
Увече, окупани, пресвучени,
увек озбиљни, никад суморни,
иду низ улицу с упаљеним цигарама,
полако, спокојно
и без циља,
као они који знају
да су за данас учинили шта су могли
и да преко тога не ваља ићи,
чак и да је у питању
здравље нечије бабе.
Принцип у основи аристократски,
који ми је често недостајао.
„Ајмо неђе нешто попит“,
чујем у пролазу.
То је то.
РУПА У ВАКУУМУ
или Ками и Сартр у вечности
Знаш Албер,
једном сам био у хипермаркету,
кад сам био жив
и од тада знам:
празнина која у њему влада
већа је од оне у нашим књигама.
Назвао сам то: „рупа у вакууму“.
Види Жан-Пол,
мицеларна вода са зеленим чајем
и чија семенкама,
у паковању са 20% више него раније!
Албер, дођавола,
ти као да ме уопште не слушаш.
Као што рекох, тада сам први пут осетио
мучнину и егзистенцијални бол,
а кад је касирка која ради за сићу,
куцајући сваки артикал,
јер бар-кодови још нису постојали,
покушала да се нашали,
осетио сам и њен бол.
Схватио сам још тада
ово што сад гледам својим очима:
пакао је бесконачни хипермаркет,
са цевуљагама за измену ваздуха на плафону,
испред сваке касе је ред
дуг једну вечност.
ПТИЦЕ СЛОМЉЕНИХ КРИЛА
или Борба против ветрењача
Опет сам сањао ветрењаче,
мој добри Санчо,
али не оне старе, зидане,
које би свако волео да види
у пољу сунцокрета
и наслика их, као онај,
како се зваше, већ ове нове,
са киловатима, на стубовима,
што се виде дуж ауто-путева.
Прочитао сам негде да у подножју сваке
има пуно мртвих птица
и понадао се одмах да то није истина,
мада ми се, признајем, та слика
и допала помало.
Спустио бих апарат на земљу
да у кадру буде сломљено крило,
а иза стуб, који се гордо диже.
Помислио сам да сама природа та чуда не жели
и да бих их радо рушио, као диверзант,
али знам да би одмах многи скочили и рекли
да нису криве ветрењаче, већ птице
и овоме би се тешко могло приговорити.
Птице су исте, из генерације у генерацију
и данас, кад је то посебно важно,
не знају довољно
о обновљивим енергијамa
и одрживом развоју,
па пуне старомодне простодушности,
не очекују гиљотину чим напусте гнездо,
а то је сад углавном тако.
Све говори да ће морати другачије да лете,
ниже.
Или да нестану.
ПОТРЕБЕ БИЋА
Сликао бих сатима, у атељеу,
умазан, у мирису терпентина.
Али не могу.
Читао бих гомиле књига,
знам тачно и које,
ишао бих одређеним редом и смером.
Писао бих после, напуњен тиме,
знам тачно и шта,
многи би имали користи од тога.
Али не могу.
Пео бих се у горе,
ноћио крај ватре, под ведрим небом,
окупао под водопадом,
спуштао се запенушаним брзацима, све до мора,
а онда ронио, гледао сунчеве зраке у води
и све без предаха.
Али не могу.
Гледао бих старе филмове,
Италијанске, или француске, свеједно,
само да су сакои и капути од твида.
Жана Габена, с оним гласом,
али не могу ни то.
Морам да радим монотон посао,
ускоро ће десети,
а Чубрић је опет подигао кирију,
за педесет.
Ако и ти не можеш, брате мој, или сестро,
пази шта те питам, није банално,
промашај није мали,
таквим га само чини навика.
Не ради се о уживању, ни о забави.
У питању су Потребе Бића.
Шта ћемо онда? Шта ћемо?
