HIPERBOREJCI
Negde u tami Severa, među inim zemljama i narodima, počivala je i Hiperboreja – nevidljiva, druga otadžbina. Ka njoj su svi težili; ne samo polarni putnici i istraživači nego i čitavi narodi. Tamo gde su sve mogućnosti iscrpljene, vraćamo se ishodištu, početku. Otuda je osvojiti Pol ili iznova pronaći Hipeboreju – zemlju s one strane severnog vetra – moglo postati ravno otkrivanju izgubljenog životnog smisla. Možda su, uostalom, već i koračali njenim svetim tlom, ne znajući to. Neko ostrvo, izgubljeno u pustoši Severnog mora, moglo je biti vrh mitske planine Meru. Svetilišta, poput onih viđenih u dalekoj Laplandiji, na poluostrvu Kola – kamene mogile, s jelenskim rogovima na vrhu – bila su putokaz ili sećanje na nju. Sada su, međutim, napuštali Sever poraženi, bolesnih očiju i izranavljenih tela, radujući se zemlji kao deca.
***
Ovde, u bespućima Severa, susret s ljudima označavao je najveću radost. Ovde više nisu postojali Francuzi, Nemci ili Rusi – postojali su samo ljudi, željni da se upuste u opasnost, u pustolovinu, i voljni jedan drugom da pomognu. To im je davalo vrednost i određivalo mesto. Taština im je bila strana. Oskudica nije nikog ponižavala. Ta ledena pustoš Severa bila je mesto njihove lepote.
***
Svi su oni, od prvog do poslednjeg čoveka, dobro znali da se u opasnost ne upuštaju zbog trgovačkih puteva, a ni zbog naučnih istraživanja čije su rezultate, i po cenu života, pronosili kroz sve nedaće. Jedna od najčudnijih ljudskih povesti je ona koju su svojim podvizima i stradanjima ispisali veliki polarni putnici, osvajači Pola. Njih nije pokretala gramzivost ni pohlepa. Ovde, u polarnom krugu, živelo se ali i umiralo isključivo za slavu.
***
U tom krugu Pol je bio centar, nevidljivo središte ka kome se, ne pitajući za cenu, ide. Pol je za njih zračio nevidljivom svetlošću nalik na onu koju je oko sebe širila polarna zora. Surovost polarnog kruga nije trpela ništa neodređeno, polovično ni slabo. I stupivši jednom u njega, svi su oni, na neki neshvatljiv način, ubrzo postajali svesni da je ta daleka tačka, s one strane horizonta, i njihovo nevidljivo središte. Zato su se svi oni sa Severa vraćali preobraženi – ne drukčiji, već učvršćeni u onom što jesu. Sever ih je sve vezivao nevidljivim nitima – i pojedince, i narode, i kontinente.
***
Narodi se, kroz istoriju, kreću od Severa ka Jugu, ka toplim krajevima i morima. To kretanje i čini povest civilizacija, naroda i rasa: ratovi naroda Severa s narodima Juga. Ali, osvojivši sve što se dalo osvojiti, oni se ovde, u toplim podnebljima, nisu mogli održati. Put istorije je put degeneracije – brže ili sporije, pa ipak jednako neumitne. I svi su oni ubrzo nestali, iščezavši, rastvorivši se u moru tuđine.
Polarni putnici i istraživači fenomen su našeg doba. Oni se javljaju tek pošto su, prekomorskim putovanjima i osvajanjima, dosegnute sve tačke planete. Osvojeni su ne samo vrhovi nego i doline. Više nije postojalo ništa na zemlji što bi vredelo imati. Njihov smer nije više Jug nego Sever.
To su Hiperborejci našeg vremena, koji napuštaju toplotu svojih domova i prividnu sigurnost svojih zavičaja kako bi se iznova zaputili iskoni.
BEING BEAUTEOUS
Čudovišno biće. Grozomorno telo, slepljenih udova, čiji su pokreti svojevrsna erotska mehanika. Meki trbuh, s vlažnim naborima mrke kože. Puteni pokreti ogromnog, bezobličnog tela.
Podzemni hodnici, u sjaju vodonika, koji vijugaju ka mračnom središtu grada, po krvavom tlu; zavojita stepeništa, tesni prolazi, crveni čaršavi. Vlažni otvori, grimizne rane, sjaj tamne puti; uzdasi, jecaji i groznice. Znoj, sluz, urin ili sperma. Hiljade tela što se pripijaju uz jedno, telo matice, ili užasnog pauka, mesnatih dojki i smežuranog lica, člankovitih, dlakavih udova, koji se pomeraju u svim smerovima. Sjaj zgrušane krvi, crvenog i crnog mesa, pulsiranje srca, pogled u oči nalik na oči mrtve ribe...
Biće koje posmatramo nije nimalo čudovišnije od drugih, jednako biseksualnih stanovnika ovog grada, koji nastanjuju tesne lavirinte i bezbrojne podzemne odaje beskrajne metropole.
Supstanca koju na mahove luči podseća na med, propolis, smolu ili ikru, koju sledbenici pobožno skupljaju, pošto veruju da će im ona, posle dugotrajnog i veoma složenog postupka fermentacije, omogućiti inicijaciju, prosvetljenje, uvođenje u vrhovnu tajnu, satori...
