Svetska istorija ratovanja
Zapad osvaja svet
Između 1757. i 1914. godine, Zapad je osvojio svet. Bilo je to najveće osvojenje u istoriji. Dogodilo se iz mnogo razloga, ali, jedan od njih je daleko najvažniji: zapadnjačke armije su lako pobeđivale, pa je imperijalizam bio toliko jeftin da je i neko sitno sporečkavanje moglo uvek da posluži kao izgovor za još jedno veliko osvajanje teritorije. Evropske armije su imale nadmoćnu tehnologiju, taktiku, i organizaciju, zato što su njihove države vekovima redovno vodile velike ratove između sebe. Samo su najjači opstajali, u tom neprestanom takmičenju ko će napraviti jaču armiju. Državne finansije bile su podređene toj utakmici, administracija takođe, politika takođe. Kompromisi između monarha i plemića doveli su do pojava koje nisu postojale nigde drugde: mnoge evropske države davale su sve što su ikako mogle da bi stvorile što veću i snažniju armiju, a vladavina nad tom armijom je poveravana oficirima koji su bili tehnički kompetentni a politički lojalni. Evropske države su postale najmilitarizovanije, i militarno najefektnije, na planeti Zemlji. U ostatku sveta postupalo se obratno. Oko 1750. godine, samo u još jednom delu sveta, u južnoj Aziji, postojalo je vojno takmičenje, a tamošnje države su i bile sklone da neobično brzo usvajaju zapadne vojne taktike. Armije ostalih azijskih zemalja bile su fosilizovane, i bilo je dovoljno zadati im jedan udarac pa da se sruše. One su zaprečavale put progresa. U mnogim slučajevima, bilo je neophodno uništiti staru da bi počelo stvaranje nove, kvalitetne armije. Ako je neka ne-zapadna država htela da se takmiči sa ogromnim zamahom administrativne i političke sile Zapada, morala je prvo da prođe kroz svoju, unutarnju, revoluciju. Evropske države su mogle da održavaju svoje velike armije, pa i da postaju vojno jače, a da ne ugroze svoju egzistenciju, tako što su jednostavno prikupljale veći iznos poreza, i regrutovale veći broj ljudi u regimente. Za ne-evropsku državu, bilo kakvo povećanje dažbina značilo je državnu krizu, a jačanje vojske značilo je slabljenje države. Međutim, ovaj proces evropskog osvajanja sveta nije se odgrao preko noći, nego je trajao mnogo generacija, od 1700. do 1850, na ratnim pozornicama od Ukrajine do Indije i do Ohaja.
Ovaj konkvest (osvajanje) ne-zapadnog sveta počeo je sa Istočnom Evropom. Godina 1700: Turci drže Ukrajinu. Brane je od Rusa. Odbrana im se zasniva na četiri povezana elementa: jedan element je konjica krimskih Tatara, drugi je činjenica da je Ukrajina jedna ogromna pustoš, treći element su velike tvrđave na rekama koje teku prema jugu i ulivaju se u Crno more, a četvrti element je turska mornarica. Ovi elementi su povezani: Ukrajina je tako strašna pustoš upravo zbog Tatara, a Tatari moraju da se oslanjaju na Turke jer inače bi im došli Rusi. Da bi na bilo kojoj tački probili ovaj sistem odbrane, Rusi su morali da ga savladaju istovremeno na svim frontovima, da slome sve te elemente najednom. Ogromne armije su morale da se zapute kroz puste zemlje, i da opsednu te tvrđave, stradajući usput od boleština, a kolone za snabdevanje bile su izložene konjičkim napadima. Rusko-turski rat (1735-9): šezdeset hiljada ruskih vojnika umire samo od gladi i boleština. Turske armije su bile slabog kvaliteta, ali ni ruske nisu bile bolje; ali, Turci su mogli da biraju kad će se boriti, i borili su se samo kad je to njima odgovaralo, kad su im uslovi bili povoljni. I dokle god je taj sistem kao celina stajao, čak i velike ruske pobede – pustošenje Krimskog poluostrva, uništenje neke turske tvrđave ili armije – bile su uzaludne. Međutim, od 1750-tih godina, sistem se počeo raspadati. Otomanska vojna organizacija je ušla u fazu kobnog posustajanja. Centralna vlada je izgubila kontrolu nad svojim teritorijama, pa sledstveno tome, i prihode sa njih. Time je bila osakaćena i sposobnost turske države da mobiliše i hrani vojsku. Ni janičari, a ni feudalna konjica, više nisu hteli da slušaju, niti da se bore efikasno; to su sad bile naoružane rulje, kojih su se plašili njihovi sopstveni komandanti, a neprijatelj ne. Turska je još uvek imala veliku armiju, trista hiljada ljudi, ali lošu, slabu u pogledu morala i discipline, tehnologije i taktike. Mnogi janičari nisu prošli ni kroz kakvu vojnu obuku. Janičarske jedinice bile su velike i glomazne, nisu se umele postrojiti u front niti u kolonu, nisu htele stavljati bajonet na svoje prastare muskete navodno jer je bajonet “nevernička izmišljotina” a zapravo zbog toga što bi onda morali i da se postrojavaju kako treba pa čak (još gora misao) i da idu na neku ozbiljnu vojnu obuku. Janičarska jedinica nije mogla da manevriše, niti da puca efikasno. Janičari su se najradije borili iz neposredne blizine, bodući i sekući sabljom, kao jedna kompaktna, zbijena gomila. A oni su, takvi, smatrani elitom turske vojne sile. Većina drugih otomanskih snaga sastojala se od trupa koje su se okupljale samo povremeno, po potrebi (engl. irregulars) i koje nisu imale nikakvu objedinjenu, zajedničku obuku, niti standardizovano naoružanje. Jedan turski viši oficir žalio se 1768. godine da “paše po Anadoliji regrutuju lopove i skitnice, a onda postaju njihovi zarobljenici: kad god paša treba da pređe neki most, ili da prođe kroz selo, ispreče se ovi i traže od njega platu, i još da ih časti, a to je tiranija, sasvim suprotna starim običajima”. Tursko komandovanje postalo je amatersko, bilo je igračka u rukama politike. U prvim godinama rata, od 1768. do 1774, armijom je na frontu komandovao jedan civil vrlo slabog zdravlja, Mehmed Emin, koji je pitao svoje generale: “A kad pređemo Dunav, na koju ćemo stranu? Ja u ovim krajevima ne bejah jošte nikada, niti u ijednom pohodu ratnome, pa se za te stvari moram smatrati neznalicom”.
Za to vreme, Rusija je spremila dobru logističku bazu u Ukrajini, nagomilavajućši u magacinima hranu koja se mogla brodovima otpremiti niz reke, zajedno sa malim ali efikasnim armijama koje su mogle od svoje komore dobijati celim putem svakoga dana sve što im je potrebno – i pobeđivati. Jedan od ruskih komandanata, Petr Aleksandrovič Rumjancev, pisao je da ruska vojska “ne pita koliko je veliki neprijatelj, nego želi samo jedno, da ga pronađe”. Rusi su imali odlične generale, dobre oficire, disciplinovane i tvrdo odlučne vojnike, i taktiku veoma različitu od zapadnjačke, spremanu namenski za razbijanje ogromnih ali nedisciplinovanih turskih armija: brzi forsirani marš, često kroz šume; noćni napad, iz mraka iznenada juriš pa odmah bajonetom; sve da bi se iskoristila turska nespremnost za iznenadni, šok-udar. Disciplinovani ruski pešadijski stroj ubadao je bajonetom, na daljini od 210 cm od svojih tela, zbijenu rulju Turaka koji su držali sablje ali nisu uspevali da zamahnu efektno. Rusi su itekako i pucali iz tih svojih musketa, i to vrlo uspešno, ali su ipak radije bajonetirali. Veliki ruski komandant Aleksandr Vasiljevič Suvorov pisao je: “Metak je budala; bajonet je strahovit”, ali je takođe pisao da “onaj ko dobro nanišani protivnika u grudi ili stomak, uvek će pogoditi”. Rusi nisu rado nastupali u jednoj liniji, jer je to bilo sporo i jer je, zbog njihove malobrojnosti, ostavljalo mogućnost da budu opkoljeni. Pronašli su drugo rešenje, slično onome koje su primenjivale rimske legije u sličnim situacijama: taktiku klinova. Ruski bataljoni, postrojeni u oštro ocrtane kvadrate, napadali su iz više pravaca. Jedan je napadao sa prednje strane, da veže glomaznu tursku masu za sebe, drugi su napadali s leva i s desna, pucajući, hvatajući Turke u unakrsnu paljbu. Najradije su pucali pojedinačnim opaljivanjem, da bi svaki vojnik dobro i nanišanio u jednog određenog protivnika, a ne plotunima; na ovaj način, štedeli su i pazili svaki metak, a to su i morali, jer je njihova mogućnost dodatnog snabdevanja municijom bila neizvesna. U napadu su koristili i lake topove, koje su vrlo brzo iskotrljavali u prvi red. U opsadama, Rusi su bili bolji: tehnika im je bila primitivna, ali logistika dobra, pa su pobeđivali. U jurišu, bili su uspešniji. U dva rata, između 1768. i 1792, Rusi su pregazili vitalne elemente turske pogranične odbrane, prisiljavajući otomansku armiju da stane i prihvati uporne bitke u kojima je, iako često i četiri puta brojnija, bila razbijena. Kod Kagula, 21. jula 1770, na primer, 35 000 Rusa potuklo je tursku armiju od oko 150 000 ljudi; oko 20 000 Turaka je ubijeno i zarobljeno, a samo 1 000 Rusa je poginulo. Rusija je razbila turski odbrambeni sistem, zgrabila Krim, pretvorila Ukrajinu u svoju žitnicu, prebogatu; i stvorila novu, trajnu pretnju Istanbulu. Rezultirajuće političke i finansijske krize još više su oslabile Tursku.
U Indiji se do 1757. godine dokazalo da je pešadija zapadnjačkog stila jača u borbi nego ma koja druga vrsta vojske u toj zemlji. U isto vreme, nove opsadne i jurišne tehnike srušile su jedno od fundamentalnih pravila ratovanja na tom potkontinentu, koje se sastojalo u uverenju da opsednuta tvrđava može pasti tek posle veoma dugog vremena. Ovo je odgovaralo Britaniji, koja je imala dovoljno para da drži u Indiji operativnu armiju veću od ma koje druge tamošnje, armiju koja se vremenom uvećala na 45 000 britanskih vojnika i 200 000 sepoja (Indijaca koji su služili u britanskoj vojsci). Imali su Britanci i druge prednosti: objedinjeni komandni sistem, dobre oficire, visprenu politiku, i lokalnu podršku. Na primer, Robert Klajv je 1757. dobio bitku kod Plaseja (Plassey) – i omogućio Britaniji da postane dominantna vojna sila na potkontinentu – dobrim delom zahvaljujući tome što je među Indijcima imao saveznike koji su dali pare potrebne da se podmiti izvestan broj protivničkih generala. Pobedio je predvodeći vojsku koja se sastojala pretežno od sepoja. Nije bilo ni lako odupreti se Britancima. U godini 1757, vojske u Indiji sastojale su se uglavnom od konjice, a pešadiju zapadnjačkog sila, čije održavanje je bilo skupo, gotovo da uopšte nisu ni imale. Ipak, nekoliko indijskih država se adaptiralo na ove okolnosti, efikasnije nego što je to ijedna druga ne-zapadnjačka država uspevala sve do 1890. Između 1767. i 1799. godine, Britanija je morala čak četiri puta da ratuje protiv dva kralja Misore. Bili su to Hajder Ali i Tipu Sultan. Ovi kraljevi imali su na raspolaganju 20 000 pešaka, disciplinovanih ali ne vesternizovanih (po-zapadnjenih), ali su imali i 18 000 konjanika; koristili su sofisticiranu strategiju. Pešaci i topovi su držali gradove okružene tvrđavskim zidinama, a konjica je jurcala okolo, presecala snabdevanje britanskih opsađivača, razbijala britanske kolone u pokretu, harala po teritorijama koje su Britanci držali, osvajala čak i velike gradove. Decenijama su ovi kraljevi postizali uspeh na ovaj način. Na kraju je Britanija ipak pobedila, ali samo zahvaljujući svojim daleko većim resursima, kao i asistenciji konjice Mahrate, koja je tada bila u savezništvu s njima, i koja je pomogla da se suzbije konjica iz Misorea.
Ali onda je, u drugom Anglo-mahratskom ratu (1803-5), Britanija razbila i Mahrate, koji su imali dobru laku konjicu, vesternizovanu pešadiju, i veliki broj topova, i koji su izveli na bojište svojih 56 000 regularnih vojnika protiv britanskih 37 000. Armija Mahrata imala je svoje slabosti: nije umela da koordinira konjicu sa pešadijom, vođi armije bili su međusobno nesložni pa su pojedini delovi jedinica učestvovali u borbi a drugi ne; komandanti pešadijskih bataljona i brigada, a to su bili Evropljani-plaćenici, dezertirali su. Pa i tako, Mahrate su imali dobru strategiju, dobro su se borili, i dobro su se pokazali u opsadama. U bitkama protiv Mahrata, britanski komandanti su zaključili da će izgubiti ako budu stajali i uporno razmenjivali puščanu i topovsku vatru sa protivnikom; britanske pobede u tim danima postignute su očajničkim bajonetskim jurišima. Britanski general Lejk je kazao da se pešadinci Mahrata “bore kao đavoli; kao heroji, zapravo”, i da je artiljerija Mahrata bolja od britanske “i opslužena najbolje što može biti, jer tobdžije se ne odmiču od svojih topova sve dok ih ne probodeš bajonetom”. Decenijama kasnije, kad su vojvodu Velingtona pitali koja mu je bila “najbolja” bitka, on je odgovorio “Asaje” (Assaye), a nju je vodio protiv Mahrata 1803. Oba ta britanska generala smatrali su da kvalitet mahratske pešadije ne zaostaje za kvalitetom sepoja pod britanskim rukovodstvom, a pobede su skupo koštale: od velingtonovih 4 500 ljudi kod Asaje, 1 600 je poginulo ili ranjeno. Najzad, tokom 1840-tih godina, Britanija je ratovala sa Pendžabom, kraljevinom Sika, koja je imala najveću (i prvu nacionalnu) armiju zapadnjačkog stila u celoj Aziji, naime, imala je 65 000 oficira i vojnika, koji su svi bili Siki, i imala je puške i topove ravnopravne sa britanskim. I opet su Britanci pobedili eksploatišući neslogu koja je razjedala njihove protivnike; ali, ne bez dve velike bitke, najveće i najteže koje je Britanija vodila između 1815. i 1914. Ne treba preuveličavati kvalitet Sika i Mahrata – bili su mnogobrojniji, a izgubili su – ali, ostaje činjenica da su bili daleko bolji nego ma koja druga azijska vojska onog vremena, i da su se kvalitetom mogli porediti sa mnogim evropskim armijama.
Američki Indijanci su u osamnaestom veku pružali snažan otpor anglo-američkim snagama. Obe strane su imale slično naoružanje i sličnu brojčanu snagu, a oružane grupe obično su imale u svom sastavu 25 do 250 ljudi, a ponekad, ali retko, i do 1 500. Kad su uspevali da se udruže u svoje plemenske saveze, američki Indijanci su razbijali čak i anglo-američke odrede u tom trenutku brojnije od njih: nameštali su, u divljini, zasede za spore kolone američke pešadije, ili ih opkoljavali u šumi, držali su pojedine američke drvene tvrđavice (fortove) u izolaciji, pustošili su pojedina pogranična mala naselja. Lukavo su koristili teror: ostavljali su, u cilju zastrašivanja, iskasapljene leševe, ili skalpove prikucane za drvo, da ih američki naseljenici i vojnici vide. Jedan od britanskih komandanata, pukovnik Henri Bozenket, napomenuo je da su ovi urođenici “toliko brzi, da se u borbu upuštaju samo kad misle da imaju prednost”, a da potom mogu da “umaknu i najenergičnijem gonjenju”. Britanske regularne trupe bile su osposobljene za ratovanje u evropskim uslovima, a kolonijalne trupe (američkih naseljenika) nisu imale baš nikakvu vojnu obuku, ali, i jedni i drugi su u svom kretanju bili sputani dugačkim kolonama za snabdevanje, i lošim drumovima. Godine 1755, kolona generala Bredoka, dugačka osam kilometara, odmicala je samo deset kilometara na dan ka svojoj propasti (tj. ka francuskoj tvrđavici koju je nameravala da napadne; Francuzi su, uz pomoć Indijanaca, napali i uništili tu kolonu; Bredok je smrtno ranjen, 900 Engleza je poginulo, a 300 preživelih je izvukao Bredokov asistent, tada pukovnik, Džordž Vašington; prim. prev). Indijanski komandanti su bili spretniji od američkih, a u političkom smislu, pronicljivo su se snalazili, nastojeći da podrže uvek slabije belce protiv jačih belaca: Francuze protiv Britanaca, kasnije Britance protiv Amerikanaca. Ali, urođenici su imali i svoje slabosti. Ostvarivali su pobede, ali ih nisu koristili; nisu umeli da osvoje fort, niti da se bore dugo. Indijanska vojska sastojala se od labavo povezanih ratnih družina; Indijanac se borio da dokaže svoju muškost i snagu svojih duhova. U slučaju poraza, bežao je, a u slučaju pobede, vraćao se svom vigvamu donoseći ranjenike, zarobljenike i plen. Anglo-američke pobede bile su retke, ali plodonosne, značile su osvajanje novih teritorija i izgradnju novih fortova. I, što je još važnije, u onim godinama kad nisu gubili nijednu bitku, Amerikanci su, samom tom činjenicom, pobeđivali. Jer ukupna populacija američkih Indijanaca bila je malena, a milioni belih naseljenika su pristizali, i nadirali ka zapadu, uporno potiskujući Indijance i nastanjujući se na njihovim prostorima.
Kad bi došlo do borbe, u većini slučajeva se belci-naseljenici nisu mogli uspešno odupreti indijanskom napadu; u većim obračunima, gubili su hiljade života i mnogo kvadratnih kilometara zemljišta. Međutim, od 1760. godine pojavljuju se drugačiji Amerikanci; engleski naziv za njih bio je “bekvudsmeni” (backwoodsmen, ljudi iz udaljenih šuma), a indijanski naziv za njih bio je “veliki noževi”, zato što su ti naseljenici najradije u borbi upotrebljavali nož. Oni su dolazili iz Virdžinije. Adaptirali su se prema okolnostima, i naučili su da se bore efektno. Kretali su se kao Indijanci, pešice, išli su samo u male okršaje, ispaljivali su samo poneki metak ali izuzetno precizno, a izbliza su se borili tomahavkom i nožem; ali, za razliku od Indijanaca, i Francuza, i Britanaca, ovi bekvudsmeni su koristili i konje za jahanje do vrlo udaljenih ciljeva, a i za konjički juriš izbliza. Sedamdeset godina su se bekvudsmeni i Indijanci borili za prevlast u Ohaju; i jedni i drugi ponašali su se kao ubilačke bande, spaljivali su jedni drugima naselja, ženama su sekli stomake, zarobljenike su mučili do smrti. Ratovanje je kod američkih Indijanaca oduvek bilo užasno, ali većina indijanskih naroda je bila sklona da poštedi barem neke zarobljenike a neke i da primi u svoje pleme. Za razliku od toga, bekvudsmeni su ubili baš svakog zarobljenog Indijanca, bez izuzetka. Godine su prolazile; izolovana indijanska plemena (koja nisu stupila ni u jedan plemenski savez) belci su lako pobeđivali, jedinstvo među Indijancima teško se uspostavljalo i bilo je vrlo klimavo, a ako bi ratovanje duže potrajalo, Indijanci se nisu mogli održati ako ne bi dobili podršku neke zapadnjačke vlade, da im dotura barut i hranu za porodice. Takve pomoći bilo je sve manje, i na kraju ih je izneverila sasvim. U vreme Sedmogodišnjeg rata, francusko-indijanska alijansa osvojila je Ohajo, ali je zatim Britanija ipak preovladala, i, zahvaljujući svojim pobedama drugde, vratila i Ohajo pod svoju kontrolu. Između 1783. i 1815, sudbina Indijanaca zavisila je od Britanije. Pre Američke revolucije, niko pa ni Britanci nije mogao da obuzda bekvudsmene. U vreme Američke revolucije, Indijanci su nastojali da se ne mešaju, ali zbog stalnih američkih napada bili su prinuđeni da se pridruže Britancima. Uz samo malu britansku pomoć, savez indijanskih plemena razbio je brojčano nadmoćne američke snage i krenuo da hara po granici. Ali britanska pomoć je brzo presahla, a indijansko jedinstvo se rasulo. Američka vojna sila koja je stajala naspram ovih Indijanaca bila je majušna: retko kad je više od 850 vojnika stajalo na celoj granici Ohaja naspram Indijanaca. A i tih 850 su bili, po rečima jednog američkog generala, “šljam pokupljen sa dna gradova; pijandure potpuno klonule od lenštarenja, razvrata i svih vrsta poroka”. Bitke su se retko dešavale, a kad je baš i dolazilo do bitke, obično su Indijanci bili malobrojniji, i gubili su. Ipak, Indijanci su u dve bitke pobedili: u jednom slučaju, 1793, ubili su 600 od ukupno 1 400 vojnika generala Sent Klera (samo da bi uskoro pretrpeli veliki poraz kod Folen Timbersa, 1794), a drugi slučaj je bila relativno mala indijanska pobeda kod Tipekanua, 1810. godine. Istočni Indijanci su poslednji put pošli u borbu 1812. godine, kad je izbio Američko-britanski rat. Tada su dve male britansko-indijanske vojske pobedile brojnije Amerikance u dve bitke, ali su zatim izgubile na rečici Temzi (američkoj Temzi, koja teče ka Detroitu, između jezera Hjuron i Iri) i time su indijanske nacije Ohaja konačno pobeđene. Sjedinjene Američke Države su izgubile rat 1812. u smislu da su Britanija i Kanada pobedile, ali, te iste SAD su taj isti rat dobile protiv Indijanaca, i tom prilikom su osvojile 33% današnjeg američkog Juga i Srednjeg Zapada.
Kao što vidimo, superiornost Zapada u odnosu na sve druge militarne sisteme ispoljila se oko 1750. godine i brzo je nadvladala svakovrsne nesposobne protivnike, a postepenim rastom je savladavala one druge, one protivnike koji su se adaptirali uspešno. Inicijalno, glavni izvori ove zapadne premoći bili su u većem bogatstvu i brojnijem stanovništvu zapadnih država, i u njihovoj boljoj vojnoj organizaciji. Zapadnjačke vojske imale su bolju disciplinu, istrajnost, i veću sposobnost da pokreću vojsku po terenu i hrane je, nego većina njihovih ne-zapadnjačkih protivnika. Takođe su imale sposobnost da nastave da se bore i posle teških gubitaka, kao i dva jedinstvena atributa – uvežban i požrtvovan oficirski kor, i bajonet koji se namakne na cev puške, zahvaljujući kome je evropska infanterija, jedina na ovoj planeti, imala sposobnost da u jednom trenu puca a već u sledećem trenu probada, zadaje šok-udar. Godine 1879. čak i Zului, uvežbani da se izbliza bore kopljima (asegaima – assegai) i štitovima, plašili su se bajoneta. Nimalo slučajno, dve ne-zapadnjačke armije koje su se do 1900. godine najbolje prilagodile evropskom načinu ratovanja, turska i japanska, takođe su se pročule po bajonet-borbi. Posle bajoneta, ostala tehnologija je malo značila – tursko naoružanje bilo je lošije od ruskog, ali je indijska artiljerija bila bolja od britanske. Sve do 1830. godine zapadnjačka vojna superiornost bila je ograničenih razmera, i donosila je ograničene rezultate – Britanija je vladala Indijom, Rusija je anektirala južnu Ukrajinu i Kavkaz, a SAD su uzele veliki deo teritorije osam država – ali je to išlo uz veliki napor. Dobre ne-zapadnjačke armije uspevale su dostići kvalitet zapadnjačkih. Sredinom 1820-tih godina, koristeći drvene palisade (od balvana) i prirodne zaklone, armije Ašantija u Gani uspele su da zaustave ili veoma uspore britansku ekspediciju koja je imala dve hiljade ljudi (upotrebljavane su čak i rakete), a deset hiljada anglo-indijskih vojnika, uz podršku jednog ratnog broda (topovnjače, sa parnim motorom) jedva su potukli Burmance. Sve velike evropske armije koje su morale da ratuju protiv narodnih gerilskih pokreta, “zaglavile” su se. Standardni evropski napad, po sistemu kolona – razvijanje u liniju – plotun, izvan Evrope nije uspevao. I Britanci i Rusi pobeđivali su ne-zapadnjačke armije tek onda kad su temeljito prilagodili svoje metode lokalnim okolnostima, oslanjajući se manje na paljbu a više na bajonetiranje. Na dalekim, slabo naseljenim granicama, najbolje zapadnjačke vojne snage bile su one koje sy imitirale tamošnja ratnička društva i lokalne stilove ratovanja, Kozake, na primer, ili “velike noževe”.
Međutim, od 1830. godine, zapadna superiornost postala je izrazitija i zahvatila je veće prostore – Britanci su pokorili celu Indiju, Rusi krenuli na Istanbul, evropske armije dominirale su u istočnoj Aziji a osvojile su jugoistočnu i centralnu, osvojile su i Afriku takođe (skoro celu), a SAD i Kanada su anektirale preostale parčiće Severne Amerike. Ova osvajanja išla su lakše nego ranije: često je bilo dovoljno samo nekoliko hiljada vojnika, samo nekoliko godina. Evropske armije su sada imale manje razloga da se adaptiraju taktikama lokalnih armija: zadržale su, i putem tehnološke nadmoći višestruko povećale, svoju raniju prednost. Zapadnjačka pomorska sila bila je sposobna da zdrobi protivnika na obali i na poprištima blizu obale. Ratno-mornaričke brigade, sastavljene od mornara koji su služili kao artiljerci ali i kao pešadija, dale su presudnu podršku mnogim britanskim imperijalnim poduhvatima, a francuska mornarica je bila presudna u osvajanju Indokine. Mora se, ipak, priznati da ova zapadnjačka superiornost nije bila uvek apsolutna. U poznim decenijama devetnaestog veka, turska i japanska vojska držale su korak sa razvojem armija u Evropi. Godine 1876, nijedna zemlja nije imala bolju vojnu opremu nego Egipat, a Turska je imala treću po snazi (na svetu) ratnu flotu; najbolji ratni brod na svetu bio je u vlasništvu vlade Perya. Oko 1870. godine, artiljerija sa rapidnom paljbom, puške repetirke, i mitraljezi koji su ispaljivali po 5 pa i do 11 metaka u sekundi omogućili su da Evropljani još jednom savladaju sve druge narode; za te druge Evropljani su rezervisali svoja najsmrtonosnija oružja. Jedan francuski oficir ovako je opisao dejstvo eksplodirajućih (“dum-dum”) puščanih metaka na afričke vojnike: “Pogodak u glavu otkida celu lobanju, pogodak u prsa napravi na leđima žrtve rupu u veličini tanjira, a pogodak u ruku ili nogu pokida taj ud i razvali kosti jezivo”.
Ne-zapadnjačke armije imale su pred sobom dilemu: prilagoditi se ovom izazovu, ili biti neuspešan. Malo koja od njih je taj test položila. Snage plemena Maori, na Novom Zelandu, dobile su nekoliko oštrih lekcija u 1860-tim godinama, i shvatile da ako hodaju uspravno prema Britancima, sigurno gube; naučivši to, Maori su izmenili svoju taktiku, da bi minimalizovali posledice svojih slabosti, a maksimalno iskoristili britanske slabosti. Počeli su da kopaju komplikovane sisteme bunkera i rovova, kao male tvrđave, za koje su imali naziv “pa”, ponekad kilometrima široke ili dugačke. Maorski borci su stajali, sa puškama, u svojim “pa”, i odatle gađali Engleze. Ova uporišta su uspevala da odole čak i najjačem artiljerijskom napadu koji je u tim vremenima bio izvodljiv. Sistemi “pa” fortifikacija bili su udešeni tako da Britanci, u napadu, zađu u prostor gde je predviđeno da budu ubijeni; onda se ispostavi da napred ne mogu, zbog prepreka, ali ni nazad ne mogu, zbog paljbe Maora; a Maori su, naoružani starim musketama ali disciplinovani, uspevali na ovaj način da masakriraju Britance, čiji veterani su govorili da “ako se dopusti napad na takvo mesto, to je kao da uvedeš svoje ljude u tor, zatvoriš ih, i sve pobiješ“. Ovako su Maori pobeđivali čak i kad su Britanci bili deset puta jači; znatno su više protivnika ubijali, nego što su sami ginuli; i, uspevali su da zaštite svoje civile. U isto vreme, izbegavali su gerilski rat, jer su smatrali da bi u mnogobrojnim napadima bila upropašćena i njihova društvena zajednica. Svoje “pa” šančeve kopali su blizu britanskih vojnih logora, a daleko od svojih civilnih naselja; Britanci su trpeli teške gubitke napadajući te jake fortifikacije na mestima koja nisu imala nikakvu stratešku vrednost. Ali Maori jesu napadali i britanske linije snabdevanja, neprestano, što je paralizovalo britanske planove za dublji prodor u maorsku teritoriju. Ovaj pristup donelo je onoliko rezultata koliko je bilo moguće. Na kraju su anglo-novozelandske snage ipak u svojim kampanjama pobeđivale, ali, samo zbog svoje daleko veće snage – 18 000 vojnika, protiv maorskih 4 000, u periodu između 1863. i 1865. – ali, nijednog trenutka nisu osvojile sve. Maori su izboksovali za sebe povoljniji mirovni sporazum, i spasili veći deo svoje zemlje, nego ijedan drugi urođenički narod Austral-Azije i obeju Amerika.
Na severozapadnoj granici Indije, 1897-8 godine (tako pozno u devetnaestom veku), snajperi Patani, mnogi sa velikim ranijim iskustvom u indijskoj armiji, snabdeveni odličnim puškama, zaustavili su nadiranje 59 000 britanskih i indijskih vojnika, tako što su ih sačekivali u zasedi i ubijali oficire. Takvi uspesi, međutim, bili su dostupni samo onim narodima koji su imali disciplinovane ratnike, fleksibilne armije, i inteligentne komandante, sposobne da se odmaknu od svojih sanjarija o borbi i pobedi prsa u prsa, i da primenjuju nove taktike, kombinaciju disciplinovane paljbe i lukavog korišćenja pogodnih oblika terena, kao i da napadaju najosetljiviji deo svake imperijalne armije – naime, armijske linije snabdevanja. Malo koji narod je imao sve to. Obično su ti imperijalni ratići bili tragedije: malene osvajačke snage, tehnološki neuporedivo naprednije, snage koje baš i nemaju neke osobito dobre razloge da uopšte budu tu, poubijaju ogromne mase urođeničkih boraca, za koje je to totalni rat, odbrana po svaku cenu. Evo kako je jedan britanski narednik opisao bitku kod Omdurmana 1898, u kojoj je 14 000 britanskih vojnika saseklo armiju od 50 000 Sudanaca koji su napadali kopljima, strelama i mačevima.
S engleskog preveo Aleksandar B. Nedeljković
Svetska istorija ratovanja, Alexandria Press, Beograd, 2005.
