Predgovor romana "Sozercanje Andjela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo"
Pristojno govorim pesmu o smrti
Što si u meni, koji da si da jesi
Gde me pozivaš da kopam raku po ovako lepom danu
Nižem pobodene krstače omlitavljenog pogleda Pristojno govorim pesmu o smrti
Da gde je mrtav življi
Da gde je uspev odvaljenom grudvom zapisan Za svagda. Za nikad u nikad
U tamni jauk(…)
Ljubiša Jovanović, „Sozercanje Anđela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo“
Ljubiša Jovanović je pevač, tekstopisac i frontmen grupe „Katabazija“ – grupe koja, na jedinstven način, podseća na jugoslovenski „dark wave“ kasnih 80-tih i zvuk sastava kao što je makedonski „Mizar“ (s tim što ovde nije reč o imitaciji ili površnom podražavanju, već o dubokoj, suštinskoj srodnosti). Već i jedna pesma, „Maldororovo pevanje“, uz sugestivni vokal Ljubiše Jovanovića, bila bi dovoljna da opravda ovakvo mišljenje: „Upečatljiv, atmosferičan, elegičan, mračan – bend ’Katabazija’ daje neuobičajen impuls na srpskoj muzičkoj sceni.“ Možemo dodati: posustaloj i bezidejnoj srpskoj muzičkoj sceni, koja više ne korespondira sa svojim vremenom ni sopstvenom sredinom, samodovoljnoj i autističnoj. „Katabazija“ na toj sceni predstavlja skoro jedinstven izuzetak, vredan posebne pažnje.
Tekstovi „Katabazije“ su apsolutno u funkciji muzike i koncepta „Katabazije“, koji manifest grupe ukratko određuje kao „dadaavantgardedarkwave“: „Katabazija istovremeno hoda i nebeskim svodom i podzemnim krajolikom prepuštajući se Tvorčevom preobraženju kroz ovozemaljski zvuk, život i smrt. Zato je biografija Katabazije čudestvena bez uobičajenih podataka, bez informacija na koje se naviklo.“
Ljubiša Jovanović je i autor dve zbirke poezije – „Tamnina“ i „Tri zidine crne“ – a sada se publici predstavlja krajnje neobičnim delom: romanom u stihovima pod naslovom „Sozercanje Anđela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo“. To je duboka, lična, intimna ispovest, puna dramatičnih slika, izrečena pesničkim jezikom i sa vanrednom, eruptivnom snagom. O sebi kao autoru i o razlozima koji su ga naterali da piše, sam Jovanović kaže:
„Imao sam sedamnaest godina kada sam napisao roman u stihovima (pisao sam ga dugo), pesama i ne sećam se koliko… To je volšebno nestalo… Teško snalaženje u komunikaciji s ljudima, verovatno zbog tragalačkog, žednog, radoznalog pogleda, ne znam. Ovo što sam pisao je, ponajviše, autobiografskog porekla. Iskustvena sablazan realnog, ovozemaljskog. Ono što čoveka čini zbunjenim pred ogledalom svih čula.“
Jovanović piše zato što je, kao i svaki pesnik, suočen sa nesagledivim, njegova poezija je poezija temeljnih pitanja, poput onog o „razlogu postojanja“: „U devetnaestoj, čini mi se, imao susret s nečim što ne umem objasniti... crna, jasna prilika koja je pratila mog brata i mene. Užasnut i obradovan, istovremeno, dobijam potvrdu da su sumnje zaludna stvar. Da je mesto na kome se nalazimo deonica proputovanja, sloboda u kojoj postoji izbor. Ne razumem zašto se javljaju slike u izmaglici kad me spopadne 'inspiracija'... ali pišem o tome halapljivo i žurno, kako ne bih izostavio ili zaboravio kakav ton ili boju. Kao i svako biće koje poseduje svest, muči me razlog postojanja, razlog rađanja… Zašto smo rođeni i zašto se nalazimo ovde. Demoni su nevidljivi i sastavni su deo čovečje svesti. Taj zaključak me posebno muči jer uliva nesigurnost u način razmišljanja na koji smo navikli, anđeoska priroda takođe. Zašto postoji stradanje, bol, patnja i suština pobrojanog? Ne bi ovog sveta bilo da nije sastavljen od najboljeg materijala... da nije savršene harmonije. Zašto je onda rđav ovaj svet i zašto propadamo? Zašto smrt? Čemu pročišćenje? Čemu sredina koju nazivamo životom? Apsurd se javlja i pored saznanja, spoznaje, da nije jedini svet i da se sve prepliće. Sumnja je najteži oblik onog koji je razuman, suvoparno znanje ne igra ulogu i nije od neke pomoći kad je u pitanju moć razlike. Na svakom koraku se nalazi zamka strašnog, nesagledivog. To me užasava, do te mere, da u tom užasu shvatam greh i činim ga ponovo…“
Čitalac koji se odluči na čitanje romana Jovanovića zapravo se upušta u jedinstvenu avanturu; ovaj roman je ispovest i strasni monolog. Pominjanje „podzemnog“, „ovozemaljskog“ i „nebeskog“, „anđeoskog“ i „demonskog“, evokacije svetlosti i tame, neba ili pakla, ovde nisu puki retorički ukrasi. Poezija Ljubiše Jovanovića je poezija snažnih kontrasta, dubokih intuicija i temeljnih pitanja. Otuda ni podsećanje na francuskog pesnika Lotreamona, pesnika „Maldororovih pevanja“ (u pesmi „Katabazije“) nije slučajno. Lotreamonova knjiga je, kako je neko primetio, „začudan samogovor pisan uznemirujućim, iskidanim ritmom”; „Opevao sam zlo“, rekao je Lotreamon, alias Isidor Dikas, za svoje delo. Ako je grof Lotreamon, savremenik Artura Remboa, pesnik koji je opisao ili opevao realnost zla i „stravu modernog čoveka“ – Jovanović je u svom romanu u stihu pesnik njegove teskobe i razdiruće sumnje. On ne opeva zlo, nego nemir.
„Prokleto kajanje. Izazivač pitanja jeste li uopste iskreno i na mestu. To je čovečje nadanje i vera u Tvorca. Da nije zaludan zivot, da nije večna tama, grob strašni. Kuda? Pored iskustvenosti... opet sumnja. Zar bi samoubistvo promenilo tok događaja, zar bi još jedna duša osiromašila Boga i jeste li to apsolutisticko, narcisoidno poimanje očaja i zapećka u koji zapada nevinost dečjeg, onog što posedujemo u prvim godinama nakon rođenja? Kad bih mogao da raspolutim kamen i zaurlam unutar njega, nema odgovora.... nem je, zbog toga ćutljiv, razuman takođe... on je od istog materijala. Užas. Neživ. Čovek ima izbor. Može učiniti. Kamen ne. Čovek je Bog. Čovek nije Bog. Čovek je njegova sušta suprotnost. Čovek nije njegova sušta suprotnost. Prokleti krug u pitanjima. Prvobitni greh je ništa drugo do izvor svih zala, jer je Gospod stvorivši Savršenog dopustio (ako se to može nazvati dopuštenjem) izliv gordosti, Čovek se pogordio i potpao pod vlast onoga čiji je glas najlepši. Zašto? Zašto je Tvorac dozvolio, zar je u njegovoj prirodi Ljubav toliko neizmerna, zar može voleti toliko? Neverovatno. Sumnja u maštariju i stvarnost koja je izaziva još je jedan od dokaza da van svega vidljivog i nevidljivog postoji sila koja je postavila stvari u redosled koji ne razumemo. Težnja ka tom razlogu nas odvaja od smrtnosti.”
Ta spirala sumnje je, paradoksalno, ono što Jovanoviću otvara sasvim drugačije, metafizičke perspektive, izvesnost s one strane sumnje i malodušnosti modernog čoveka. On postavlja krajnja pitanja i upućuje na moguće odgovore. Otuda i stalno prisustvo religijskih motiva, hrišćanskih toposa i simbola. Njegovu poeziju (a to možemo reći i za muziku „Katabazije“) zato s punim pravom možemo nazvati i bogotražiteljskom.
Drugim rečima, postoje granice ne samo sumnji, nego i granice poezije:
„Pisao sam o onome što ne razumem. O razlogu, onom osnovnom. jedino su slike koje pristižu jasne, bez dodatnog objašnjenja. Čovek sve mora sam. Koja je uloga čoveka na pozornici?... Šta se dešava nakon smrti, nastupa li večna tama. Šta ako nastupa? Taj uvučeni strah potpomaže uvreženost. Tako nastaje lažna religioznost i sektaštvo kome se smeje Lucifer (i on pokupi prnje pred čovečjim zlom), o kome je Isus govorio. Vera na slepo, poverenje na slepo... Sve je gore. To potvrđuje ‘poslednji dan’. Sumnja iščezne, srce se skupi i strah me tih slika.“
Kako primećuje Dragoš Kalajić upravo povodom „slučaja“ grofa Lotreamona: „Postoje velike biografije koje u sebi nose sudbinski preokret, potpunu promenu pogleda na svet. Na primer, francuski pesnik Lotreamon, posle iskustva neposrednog umetničkog sudelovanja u pandemonijumu ‘Maldororovih pevanja’, doživljava kopernikanski obrt i započinje stvaranje nove poezije, koja je solarna, hijerarhijska, bogotražiteljska…“ Jovanovićev roman u stihu je, međutim, potraga, na momente grčevita i bolna, za izvesnošću, za spoznajom, za smislom. Ona u sebi istovremeno sadrži obe mogućnosti: i sumnju i veru u mogućnost „Tvorčevog preobraženja“. Reči pesnika o sopstvenom delu otuda ne ispovedaju poraz, već upravo zapućenost u tu stalnu potragu, rešenost na samospoznaju, na stalni „uspon stepenicama” i povremeni „odmor na serpentinama“. Jasno je da takva potraga zapravo i nema kraja, niti se može okončati „srećnim“ ishodom:
“Pesnik je lažni prorok i prokletnik.
On je turobna stvarnost. Sivo jutro. Nema ljubavi. Čovek ne može da dosegne ljubav, može se uspinjati stepenicama i odmarati na serpentinama koje su bogate stranputicama, ali ljubav ne može pojmiti.
Mislim da sam napisao (to samo mislim) upozoravajući nemir. Kritiku sopstva. Tajnu cerekanja. Starac je budala, on sam, kome govori, sebi samom, klovn. Idiot. koji se kune u dobro dok čini zlo. To je najstrašnije zlo, sušto.”
Boris Nad
