Sozercanje Andjela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo, Ljubiša Jovanović

Moć promisla njegovog stvaralačkog od samog početka
Jer je stvorio krug svih krugova

Deo smo takvog kruga

Mereno ovim vremenom, što starijeg što mlađeg

Tamo nemerljivog

Jer je to tamo ovde krug istovremeno

Ovim vremenom, onim vremenom oduvek

I padoh iznenada iza pustinje

U nešto što nije nalik ni nebu ni zemlji

Svet koji nije svet

Svet u kome je tiše od tišine

U kome beskraj plače od dosade

U kome su pravilne paralele odavde do tamo

Govorio je...
Ako ikada padneš u zaborav

Trgni se i seti šta sam ti govorio

Ključ ti je u rukama
Čovečiji mir se sigurno ne nalazi na ovom mestu

Što crnje je i grđe od bezdana adskog
Čak je i smrt bolja od ovoga mesta

Trgni se, moraš se trgnuti

Beži odatle, jer je to kandilo koje gori

Kako ću sad hladan kao led

Bez srca da poletim u novi vrli svet

Kad je ovo kandilo koje gori

Zar da gorim zabezeknut dosadom

Zar da gorim upozoren na podijum paralela besmrtne tišine

Znate li kako izgleda mrtvačkoplavo
Takav je ovaj svet koji nije svet, mrtvačkoplav
Ispresecan belim paralelama

Što mrznu pokret misli, pokret tela

Emociju razvučenu na vidikovce lepršavog ništa

Kad bolje razmislim, močvara je idealan svet

Iako mesto neba ima svod

U znak zahvalnosti

Sve zmije adske i slavuji

Navališe na mene silinom ponora, te me iščupaše

Nostalgično sam bacio pogled ka tom mestu
Nekako sam ga ljubio više od svega

Dok su me nosile siktalice

Ispletenom paučinom od paralela

Koliko? Dva sata, jel da?

Molim te, imaj razumevanja za moju dušu

Sačekaj pogodnije nevreme

Da poljubim njena stopala mala

Usplahiren, jer sam iskusio čemer broja jedan

Usamljenost

Usamljenost je Gospodarica Kandila, ujedno
Prva vila čija je neutralnost bela kao šlag ponoćni

Proročanstvo svih vekova i vremena

Rekla mi je da se ne bojim letenja i da će me čuvati

Ukoliko se pak budem pribojavao čega
Uzeće mi sve zmije i slavuje, koje sam oslobodio

I poslati ih zverinjoj močvari da ih muči doveka

Ilovačom istrulelog čovečijeg mesa

Trebalo je hiljadu godina

Koje se ne broje brojem hiljadu

Da doputujem do Jednostavnosti

Kako bih je priupitao za savet

I rešio zagonetku Jednostdvora

Rekla mi je da moram sve dvorjane pobiti
Učiniti to na svirep i bezosećajan način
Potpuno apsolutom postojanja

Okoliš belinom, odmah

Potuljenog patuljka zaklah istog trenutka

Sutradan ubih sestru paralelu

I hiljadu vojnika ženskog roda

Sutradan sutradana

Ubih poočima, zid srama i oca, slika momenta

Sutradan sutradana

Ubih prasak posestrima sestra i poočima gledeljka ram

Sutradan sutradana
Sutradan ubih

Poočima nerasta prvog, vodonošu i majku nerasta prvog

Ubijao sam nekoliko sutradana
Pena od zadovoljstva mi je klizila grlom sladostrašća

Jednostdvor sam ostavio za kraj

Kako bih ga mogao zapaliti jezikom zverinjim

Vatrenim krilima postadoh pobednik sveta koji nije svet

Zločinom svirepim ubih misao

Začet simvolom krajolika kome se nikad neću vratiti

Iako ljubim ga više od neba

Govorio je...

Ako nas pobiješ, ostaćeš sam
Što je ekvivalentno samoći sveta koji nije svet

I ti rešićeš kako da kreneš natrag, domu svome
Ali, tvoj je obraz truo do lobanje

Žao mi je lobanje čiji obraz truli, tebe ne

Trebao sam ubiti Jednostavnost, najpre nju
Shvatih i samosažaljevah se ćutanjem

Najteže mi je padala smrt potuljenog patuljka
Njegovo siromaštvo, neuhranjenost

Osmeh čudotvorca prerezan vrat

To je san iz detinjstva grla prerezana devojačkog

Rana veličine orahove ljuske

Sveže odvilapljenog parčeta mesa zinulog
Žive rane iz koje je šikljala krv

Da ne zaboravim, od sveta koji nije svet nastade sva muzika
Krvi te, vratnih arterija, nastade jezero

Čijom površinom prohodah

U ona vremena spreman za sutradana ubistvo

Pa poklah paralelu sestru
I hiljadu vojnika ženskoga roda

Od te krvi, začinjene krvlju potuljenog patuljka

Napravih napitak za bogove tame u zamenu za Galenit nož

Te poklah ostalo pokućanstvo

Sedam stubova, sedam potomaka, sedam udaraca
Sedam roditelja, sedam uglova, sedam trouglova
Sedam jezika, sedam arterija, sedam raskrsnica

Sedam beznačajnosti

Devet nabrojah

Sedam sabrano nabrojanim devet brojeva

Jednako je šesnaest ludila

Šesnaest vila zemnih, šesnaest ćelija prizemnih

Šesnaest bespotrebnih svitaka
Graviranih rukom prosvetitelja

Ugao
Na svakoj od ovih stranputica

Merilo uglova jeste put čovečiji

Optočen signalizacijom, suštinom upozorenja

Sedam smrtnih trubadura, sedam besmrtnih trubadura

Sedam smrtnih dobošara, sedam besmrtnih dobošara

Objavljuje sabirni auditorijum
Veliko zasedanje suđenica

Uz pomoć svedoka, porote, grehotom od aluminijuma

U gluvo doba noći, sud konačni
Nizbrdo potoka, kuckanjem objavljuje prisutnost

Nek ide, ako ide

Neko ide iza nas prilikom crn, lica polja procvalih pomazan

I nestade svedok za svagda

Pucketalo sašilo sočiva nemirnog talasa, uzrujan čašću

Taman toliko
Moja ljubavi nesebična položena pesmom nebeskih anđela

Ostatak primiče besnilo
Srodismo brigu. Iščitasmo  svetinje. Položismo oružje
Osudjen na smislenost, i ja se razdrah

Tako da popucaše klobuci najverovatnijeg umnoženja

Pripovedač, ganut učinjenim dodade osudi smrt
I začini nečinjenje većim zlom od zla učinjenog
Moru groznu, debeloj hladovini

Budi tu i bićeš u meni

Dvojica u noći, dva brata doživeše bitku

U kojoj je jedina nagrada kukavičluk posrnulog

Onog koji nije

Stvoren za bitku pobedih i biću u sebi
Kao da su nestala plodonosna variva

Spremljena za dan velikodostojnika
I za to osudiše me, nečistog

Radost snoviđenja, pozorište, predstava za pomrle isposnike
Red dvorskih luda

Gde jedino njih ne pobih zarad dobra čovečijeg

Govorio je...
Žeđ ludaka uzima danak, uzmi Galenit nož

I prekolji mi vrat da ne govorim ni mrtav

To je bila zamka zdravorazumnog, te ne ispunih zapoved

Već poklah preostale u sudnici

Uspet željom prvorođenog Stremljenja vrt

Gladan i žedan, četrdesetodnevnim postom iscrpljen

Nakaza tvoga unutrašnjeg uplaši zver

Zver žigosa sve odreda, što treba i što ne treba

Izbezumljena rikom prostog broja nesavršenog

Jer ne poznade nikad u nikad unutar

Besna tako, žigosala je samu sebe

Da je možeš videti na svakom koraku stranputice puta

Moj saputniče

Njen rep nekontrolisano sužava besmrtnost jednoumljem
Hraneći se nepripremljenim varivom za velikodostojnike

Toliko je bila besna i nekontrolisana

Da sam joj morao priskočiti u pomoć

Nemoj me vrlometiti sad

Jer ću te ošamariti Galenit nožem, govorio sam joj

Ti dobro znaš šta je to

Zver se povuče u močvaru

Otpadoše žigosanja na pojedinačne unutar duševnog besmisla

Uredan smislen razlog čovečijeg postojanja

I spoznadoh ga

Gnevan na svoje postupke, zažalih jako
Pa mi se samoubistvo učini jedinim rešenjem,
Samo samoubistvom mogu ubiti viteza u crnom odelu

Trošna zgrada samoniklih prozora pozva me otvorenih krila

Da skočim u misao veličanstvenog

Njen karatavan sačinjava bezbroj greda

Njen krov sačinjava bezbroj svitaca

Njena duša pozva

Skočih u misao raspilavljen povetarcem posmrtnim

Upotrebih reč trošna

Jer ti njenu starost ne mogu drugačije opisati

Nit’ porediti porodilištem zvezda

Starija je od zvezda, moćnija od praznine

Izrodila je sva porodilišta
Što ide u prilog njenoj trošnosti

Odnekud se stvori vitez u crnom odelu

Moleći me da to ne činim

Molio me je, obećavši mi besmrtnost

Rečima silnim, rečima potonjim
On je to mogao učiniti

Da besmrtnost umire narednu, naredna narednu

Da nisam bio voljan ispuniti mu molbu

Već  tražio od njega da podigne mrtve

Mislio sam na zagonetku, bio sebičan

Plakao je kao dete, jer nije imao moć, žar životnu
Sažalih se

Ne skočih i pljunuh onako jadnog po sred čela, ga

Iznerviran bezizlaznošću, pomolih se za pobijene

Šta će mi bespomoćni držač za sekiru

Čemu služi dželat kraj giljotine

Jadnik

Redosled misli mi pomože uz konopac do sledećeg uspona

Nizbrdicu sam lako savladao
Ostavivši za sobom zgradu i uplakanog vojnika
Prvi put nisam imao osećanja

Tako ravnodušan svratih u pojam bestidnog razvrata

Da mi prasak posestrima sestra, poočima gledeljka ram ostavi
Pregršt zlatnika, mrtva

Vodili smo ljubav izdajom
Svi su znali za naš odnos. Zavrteli jezero

Nastade vir. Povuče na dno ukupno, oduzimanjem množine
Gde su ležala mnoga blaga, potopljeni brodovi
Usidrene duše, podsećanje na nestalo vreme
Tu zaspah i odmorih se

Snovima svih zala koja sam počinio svestan

Govorio je...
Kad osveštaš matericu semenom zla
Razumećeš raskalaštuk, mleko njene dojke tebi biće spas

Vir se smiri pojanjem mrtvaca

Ljubiša Jovanović