Sioran - mitologija nedovršenosti, Euđen Simion

AR­GU­MENT

Ova knji­ga bi tre­ba­lo da ima na­slov "Mla­di Si­o­ran" ili, mo­žda, "Si­o­ran – ru­mun­ski pi­sac", ili "Si­o­ran eg­zi­sten­ci­ja­li­sta i nje­go­vi ru­mun­ski za­pi­si", mo­žda: "Fe­no­men Si­o­ran – ru­mun­ski eg­zi­sten­ci­ja­li­sta ko­ji od­bi­ja sve mo­de­le" i, zašto da ne?, "Si­o­ran – mo­der­ni an­ti­mo­der­ni­sta", ili, bli­že isti­ni: Mo­der­ni-an­ti­mod­er­ni­sta okre­nut ka post­mo­der­ni­zmu. Svi na­slo­vi od­go­va­ra­ju, po mom mišlje­nju, i sva­ki, zaseb­no, uka­zu­je po­nešto iz mo­ral­ne i in­te­lek­tu­al­ne jed­na­či­ne eg­zi­sten­ci­jal­nog fi­lo­zo­fa ko­ji vi­di sa­mo apo­ka­lip­se, hra­ni se ne­ga­tiv­nošću i su­di sve­tu na­o­pa­ko. Za­ni­mlji­vo je da iz svih ovih ra­di­kal­nih odbija­nja, Si­o­ran gra­di stvar­nu i pre­div­nu mi­to­lo­gi­ju ide­ja, a ovim stva­ra­lač­kim je­zi­kom, knji­žev­nu mi­to­lo­gi­ju ko­ja – po­kuša­ću da do­ka­žem – ubla­ža­va, su­bli­mi­ra ne­gi­ra­ju­ći sa­dr­žaj re­če­ni­ce. Oda­brao sam, na kon­cu, ovaj na­slov: Si­o­ran: Mi­to­lo­gi­ja ne­do­vrše­no­sti, že­le­ći da pred­lo­žim mom či­ta­o­cu šta se deša­va s ovim ru­mun­skim mo­ra­li­stom ko­ji, 1947. go­di­ne, na­pušta svoj vlaški je­zik i bi­ra je­zik (fran­cu­ski) ko­ji sma­tra, u svo­jim ob­ma­nju­ju­ćim mo­men­ti­ma, is­cr­plje­nim. Po­ka­za­lo se da ni­je ta­ko, me­tek1 Si­o­ran je us­peo da mu da sti­li­stič­ki sjaj u ko­ji ni­ko, da­nas, ne sum­nja.

U ovom ese­ju se ba­vim Pr­vim Si­o­ra­nom i nje­go­vim za­pi­si­ma (ru­mun­skim), ko­ji bro­je u edi­ci­ji De­la, ko­ju je ob­ja­vio Ma­rin Di­a­ko­nu, 2012. go­di­ne, u Na­ci­o­nal­noj Fon­da­ci­ji za Na­u­ku i Umet­nost2, pre­ko 3000 stra­nica. Tre­ba­lo bi da ob­ja­vi­mo i nje­go­vu ko­re­spo­den­ci­ju, vođe­nu na­kon 1947. go­di­ne, obim­nu i, naj­češće, esen­ci­jal­nu za pra­vil­no shva­ta­nje čo­ve­ka ko­ji je pi­sao: kom­plek­san, ne­ret­ko zbu­nju­ju­ći, sko­ro uvek iz­ne­nađu­ju­ći, pa­ra­dok­sa­lan i pam­tljiv, umet­nik mi­sli­lac u sve­mu što piše. Ne­ma sum­nje: Si­o­ran je ve­li­ki mo­ra­li­sta i sja­jan pi­sac ru­mun­skog je­zi­ka ili, tač­ni­je, bu­du­ći sja­jan pi­sac, nje­go­ve eg­zi­sten­ci­jal­ne me­di­ta­ci­je ula­ze u sfe­ru knji­žev­no­sti. U knji­žev­nost ide­ja, bo­ga­tu i eks­pre­siv­nu. Po­no­vo sam pro­či­tao Si­o­ra­na iz ovog estet­skog ugla i po­kušao sam da re­kon­stru­išem, ko­li­ko je bi­lo mo­gu­će, hro­no­lo­gi­ju i du­bi­nu nje­go­vih du­ho­va i, ka­ko sam ra­ni­je na­gla­sio, po­kušam da ot­kri­jem skri­ve­ne mi­to­ve u ovim re­če­ni­ca­ma ko­je, osim mu­zi­ke i mi­sti­ci­zma sve­to­sti, ne pri­hva­ta ništa od ono­ga što po­sto­ji. Mo­žda sa­mo, kad je tek izašao iz pu­ber­te­ta, po­e­zi­ju i lju­bav.

Pa ipak, Si­o­ran je više od to­ga, bes­ko­nač­no više i du­blje od ne­ga­ti­vi­ste á ou­tran­ce, on je mo­ra­li­sta ko­ji di­sku­tu­je, u svom pa­rok­si­stič­kom sti­lu, te­me­lje eg­zi­sten­ci­je i vred­no­sti evrop­skog hu­ma­ni­zma. U ovoj de­mon­skoj ek­sta­zi ko­ju pre­u­zi­ma, Si­o­ran nas pri­mo­ra­va da sum­nja­mo u "pri­mlje­ne ide­je" i da tra­ži­mo ar­gu­men­te ko­ji­ma će­mo ih bra­ni­ti i po­no­vo pri­hva­ti­ti. On sam či­ni ovo, na pri­mer, u za­pi­si­ma o re­li­gi­ji ili u ko­men­ta­ri­ma o ru­mun­skom du­hu. Dva du­ha ko­ja su pra­ti­la Si­o­ra­na od po­čet­ka do kra­ja. Za­to se ni­sam ogra­ni­čio u ovoj knji­zi, kad pišem o ovim te­ma­ma, sa­mo na ru­mun­sko de­lo ovog fi­lo­zo­fa. Tra­žio sam tra­go­ve i, oči­gled­no, našao sam ih i u nje­go­vim fran­cu­skim za­pi­si­ma, u nje­go­vim Ca­i­e­te3, na pri­mer. U Lac­ri­mi si sfinti4 za­ra­zno ospo­ra­va ru­mun­sko pra­vo­sla­vlje, a opet piše Eli­ja­deu da bi­lo ko­ja re­če­ni­ca ko­ja ne­ma re­li­gi­o­znu po­za­di­nu je ništav­na. Piše ono što piše (u Schim­ba­rea la fată a României5) o vlaškom ništa­vi­lu, a ka­sni­je, u Pa­ri­zu u ko­jem tru­ne (nje­gov iz­raz), ža­li što ni­je ostao pa­stir u Kar­pa­ti­ma. Pa­ra­dok­sal­ni, ati­pič­ni, iz­ne­nađu­ju­ći, kon­tra­dik­tor­ni Si­o­ran ko­ji ne pri­zna­je dru­gu za­slu­gu do pro­fe­so­ra sum­nji, uče­njak sum­nje, na kra­ju kra­je­va, spe­ci­ja­li­sta u apo­ka­lip­sa­ma, ka­ko nam sam ka­že mno­go pu­ta! Ni­je on, na­rav­no, sa­mo to. Eto, to sam po­kušao da do­ka­žem na stra­ni­ca­ma ko­je sle­de.

Si­o­ran je deo ge­ne­ra­ci­je ko­ja že­li da pro­me­ni mo­de­le ru­mun­skog sve­ta. Na­zi­va­ni su, pod­smešlji­vo, ge­ne­ra­ci­ja "ži­vlje­nja" jer, u nji­ho­vim tek­sto­vi­ma, mla­di ove tra­gič­ne ge­ne­ra­ci­je že­le da pro­me­ne – pod uti­ca­jem nji­ho­vog pr­o­fe­so­ra Nae Jo­ne­skua, ali i pod uti­ca­jem no­vog evrop­skog idej­nog prav­ca (eg­zi­sten­ci­ja­li­zam) – te­me i na­čin stva­ra­nja fi­lo­zo­fi­je: ume­sto škol­ske fi­lo­zo­fi­je, za­sno­va­ne na ide­ji si­ste­ma i objek­tiv­no­sti, oni že­le eg­zi­sten­ci­jal­nu me­di­ta­ci­ju u ko­joj će di­sku­to­va­ti ne u ka­te­go­ri­ja­ma kla­sič­ne fi­lo­zo­fi­je, već sop­stve­ni eg­zi­sten­ci­jal­ni ne­mir. "No­va su­bjek­tiv­nost" ko­ju re­kla­mi­ra­ju Mir­ča Eli­ja­de i Mir­ča Vul­ka­ne­sku kra­jem tre­će i po­čet­kom če­tvr­te de­ce­ni­je pred­sta­vlja, u stva­ri, po­če­tak ru­mun­skog eg­zi­sten­ci­ja­li­zma. Si­o­ran ni­je da­le­ko od ovog pro­ce­sa osve­ža­va­nja fi­lo­zof­skog dis­kur­sa i, u svom ra­di­kal­nom sti­lu, on se iz­jašnja­va (u tra­di­ci­ji Ni­če­o­ve mi­sli) ne­pod­mi­tlji­vim pr­o­tiv­ni­kom fi­lo­zof­skih si­ste­ma i, uopšte, objek­tiv­ne mi­sli. Pre­u­zi­ma­ju­ći od Kjer­ke­gora for­mu­lu (su­bjek­tiv­ni fi­lozof), Si­o­ran se iz­jašnja­va pri­vat­nim fi­lo­zo­fom i pi­ta se, sum­nji­ča­vo, če­mu na sve­tu slu­ži fi­lo­zo­fi­ja i ko­ja je ulo­ga fi­lo­zo­fa na sve­tu?! Piše tekst o "čo­ve­ku bez sud­bi­ne" (Eli­ja­de), a ovaj, iz­ner­vi­ran, od­go­va­ra mu, pi­ta­ju­ći se če­mu slu­ži iza­zi­va­nje ob­ma­ne i kult ne­ga­tiv­no­sti?! Kad je o fi­lo­zo­fi­ji reč, nje­na svr­ha je da po­ko­smi­či ono­tloške te­me i da ra­sve­tli ljud­ske strep­nje...

Si­o­ran ne na­la­zi za­jed­nič­ki je­zik, u ovoj ni­hi­li­stič­koj fa­zi, ni sa Eže­nom Jo­ne­sko­om – i on ne­ga­ci­o­ni­sta – du­bli­ran du­bo­ko re­li­gi­o­znim du­hom, ver­nik ko­ji tra­ži sva­ko­dnev­no ar­gu­men­te da bi ve­ro­vao u Bo­ga. Za raz­li­ku od Si­o­ra­na, ka­ko će se vi­de­ti, ko­ji je ne­ver­nik ko­ji stal­no tra­ži ar­gu­men­te da bi ve­ro­vao u svo­je ne­ver­stvo. I, sa­mim tim što se stal­no pi­ta, zna­či da ih ne na­la­zi ili, ako ih i pro­na­la­zi, ar­gu­men­ti ni­su ni­ka­da pot­pu­no ube­dlji­vi... Si­o­ran je, for­mu­lom ko­ja pa­ra­fra­zi­ra Pa­ska­lo­vu op­ser­va­ci­ju o Mon­te­nju, in­croyan­t – croyant6, više in­croyan­t  ko­ji stal­no do­vo­di u ras­pra­vu osno­ve svog ne­ver­stva. Još jed­nom: kom­pli­ko­van slu­čaj Si­o­ra­na, nje­go­vo stva­ra­laštvo ko­je mu­či knji­žev­nog kri­ti­ča­ra ko­ji že­li da pro­nađe taj­ne nje­go­vih za­pi­sa...

Bu­ku­rešt, 9. sep­tem­bar 2014.

STREPNjE MLA­DOG "EG­ZI­STEN­CI­JAL­NOG MI­SLI­O­CA"

1. Du­hov­no is­ku­stvo ado­le­scen­ta 

"Hrišćan­stvo bi bi­lo, bez svo­je me­ta­fi­zič­ke ori­jen­ta­ci­je ka bo­žan­skom, naj­be­zna­de­žni­ja kon­cep­ci­ja ži­vo­ta".

U član­ku o Mir­či Eli­ja­deu ob­ja­vlje­nog u ­Exer­citii de ad­mi­rafie­77, Si­o­ran go­vo­ri o pra­zno­ver­ju vi­tal­no­sti i efi­ka­sno­sti i su­je­ver­ju kon­ci­zno­sti, spe­ci­fič­ne, ka­ko sma­tra, dve­ju fa­mi­li­ja du­ha: oni ko­ji vo­le pro­ces (Bal­zak) i oni ko­ji vo­le fi­nal­ni pro­iz­vod. Pr­vi pra­te eta­pe stra­stve­no i te­melj­no ("suk­ce­siv­ne eks­pre­si­je mi­sli i ak­ci­je"), a one iz dru­ge ka­te­go­ri­je in­te­re­su­je fi­nal­na eks­pre­si­ja, plod, ne dr­vo i ko­re­ni ko­ji ga pro­iz­vo­de... Eli­ja­de po­hle­pom, ko­jom ula­zi u bi­lo ko­ji do­men, i vi­tal­nošću du­ha ko­jim pre­u­zi­ma i ob­jašnja­va iz­vo­re i na­sta­nak du­hov­nog fe­no­me­na, pri­pa­da pr­voj kla­si (kla­si po­li­gra­fa, du­hu ši­ri­ne i pro­ce­sa); on, Si­o­ran, tem­pe­ra­men­tom i vo­ljom, pri­pa­da uz Šam­for­a, Žu­be­ra i Lih­ten­ber­ga, ne uz Bal­za­ka. Ovog po­sled­njeg ni­je mo­gao ni­ka­da ni či­ta­ti. Pro­bao je ali ni­je us­peo. S dru­ge stra­ne, Eli­ja­de ga je re­dov­no či­tao, i u Evro­pi i u Ame­ri­ci. Si­o­ran se za­mišlja du­hom sa­že­to­sti, jer: "le la­co­ni­sme do­it se résig­ner au si­len­ce s’il ne ve­ut pas tom­ber dans la pro­fon­de­ur fa­us­se­ment énig­ma­ti­que.8" Oni ko­ji su ži­ve­li mno­go među mo­ra­li­sti­ma, do­da­je, ima­ju mno­go po­teško­ća raz­u­me­va­nju i vo­lje­nju Bal­za­ka...

Ka­da či­ta­mo za­pi­se osta­le u ru­ko­pi­su i član­ke ob­ja­vlje­ne u ča­so­pi­si­ma tri­de­se­tih go­di­na, pri­me­ću­je­mo da mo­ra­li­sta po­ka­zu­je in­te­re­so­va­nje za pro­ces na­sta­ja­nja i, ia­ko te­o­ret­ski od­bi­ja isto­ri­zam, po­zi­ti­vi­zam, stu­di­je uguše­ne li­te­ra­tu­rom i ot­pri­li­ke sve što pod­ra­zu­me­va re­kon­struk­ci­ju kul­tu­ro­loškog fe­no­me­na u pot­pu­no­sti (uklju­ču­ju­ći bi­o­gra­fi­ju kao knji­žev­nu pod­vr­stu), pot­pa­da, volj­no ili ne­volj­no, u pra­zno­ver­je pro­ce­sa. Piše o knji­ga­ma, go­vo­ri o ide­ja­ma au­to­ra, kat­kad da­je i bi­o­graf­ske po­dat­ke. Dru­gim re­či­ma, mla­di Si­o­ran se ma­ni­fe­stu­je kao čo­vek pro­ce­sa. Pi­tam se da li, di­sku­tu­ju­ći o ne­kom du­hov­nom fe­no­me­nu ili o ne­kom knji­žev­nom de­lu, ese­ji­sta ni­je fa­tal­no pra­ćen pra­zno­ve­ri­com ko­ju, te­o­ret­ski, po­ti­sku­je. Dru­go pra­zno­ver­je – pra­zno­ver­je u ko­je ve­ru­je i ko­je že­li da pro­mo­više, kon­ci­znost – do­la­zi ka­sni­je, kao fi­nal­ni pro­iz­vod pro­ce­sa raz­mišlja­nja i ima­gi­na­ci­je. Ili ima­gi­na­ci­je raz­mišlja­nja.

Pr­vi tek­sto­vi ko­ji se mo­gu na­ći u ar­hi­vu su iz 1927. go­di­ne (Ce pot învăfa în timp de o zi9 da­ti­ran je 30. mart 1927), kad Si­o­ran ni­je imao ni še­sna­est go­di­na. Ra­di se o lir­skim i fi­lo­zof­skim sa­nja­re­nji­ma ado­le­scen­ta ko­ji, s maštom pot­pa­lje­nom pro­či­ta­nom lek­ti­rom, raz­mišlja o me­stu ko­je za­u­zi­ma čo­vek "pred bes­ko­nač­nim po­sto­ja­njem što tre­pe­ri u bes­kra­ju". Ado­le­scent je već raz­o­ča­ran ško­lom ("do­sad­ni re­fren [...] ne­pri­jat­na pro­za") i ve­ru­je da "pri­ro­da je Bog lju­di". Po­tom či­ni ge­ne­rič­ne por­tre­te (pro­vin­ci­ja­lac al­ko­ho­li­čar, skrom­ni funk­ci­o­ner, me­tek [sic!] ko­ji je mo­mak u rad­nji i udva­ra se slu­žav­ki, že­na u ža­lo­sti, mu­tav­ka "s da­hom od­vrat­nog pi­jan­stva"), že­le­ći ta­ko da re­kon­struiše bo­je i at­mos­fe­ru jed­ne uli­ce iz pro­vin­ci­je. Či­ta  Thaïs Ana­to­la Fran­sa i, re­zi­mi­ra­ju­ći ro­man, in­sisti­ra na po­ma­mi ko­jom su je­re­ti­ci tra­ži­li su­zbi­ja­nje pra­vo­slav­ne kon­cep­ci­je hrišćan­stva. Za­tim re­zi­mi­ra Al­fon­sa Do­dea (Fro­mont i Ri­sler) i Me­reškov­skog (Le­o­nar­do da Vin­či), pra­vi di­stink­ci­ju iz­među na­ci­o­na­li­zma i hu­ma­ni­ta­ri­zma (te­me iz Go­gi­nog Slad ko­ja klju­ča) i, ko­men­ta­rišu­ći stu­di­ju D. Dra­gi­če­skua (Din psi­ho­lo­gia po­po­ru­lui român10), su­sre­će se s te­mom ko­ja će po­sta­ti, za nje­ga, pri­o­ri­tet. Pri­hva­ta, sad, ide­ju re­zig­ni­ra­nog ru­mun­skog se­lja­ka, ali ne i ide­ju le­njog se­lja­ka ("vođen mišlju da bu­de objek­ti­van, Dra­gi­če­sku de­ge­ne­riše u kle­vet­ni­ka"). Hva­li knji­žev­ni stil fi­lo­zo­fa Mir­če Flo­ri­a­na i, u dru­gom za­pi­su, ob­jašnja­va Šo­pen­ha­u­e­ro­vu mi­zan­tro­pi­ju kroz na­sled­ne fak­to­re ("to­li­ko ne­ga­tiv­nih ži­vot­nih okol­no­sti","pa, otac mu je iz­vršio sa­mo­u­bi­stvo"). Rev­nost i ra­do­zna­lost re­cen­zen­ta su ve­li­ke, br­zo pre­la­zi od Rel­gi­sa ka Zo­li i Flo­be­ru (Ma­dam Bo­va­ri), oda­tle ka ro­ma­nu Ro­me­na Ro­la­na i, da­lje, ka mo­der­noj este­ti­ci, da bi na­kon ne­kog vre­me­na (de­cem­bar 1928), oslo­bođen knji­ga, me­di­ti­rao, opušte­ni­ji, o "sva­ko­dnev­noj tra­ge­di­ji". Već se po­ja­vlju­ju (Si­o­ran sad ima se­dam­na­est i po go­di­na), po­ma­lo sti­dlji­vo, pr­vi Si­o­ra­no­vi ak­cen­ti: du­hov­na pat­nja je stva­ra­lač­ka, ži­vot je bez uspo­na, duša se gr­či u am­bi­su itd. Po­ja­vlju­je se i ide­ja ko­ju će ka­sni­je na­pu­sti­ti, ide­ja da duh tre­ba da se uz­dig­ne na "si­gur­nu ste­nu po­mi­re­nja čo­ve­čan­stva i ko­smo­sa". Pr­vi čla­nak Si­o­ra­na, ka­kvog zna­mo u pra­vom smi­slu, či­ni mi se Ado­le­scenta11, da­ti­ran 23. ja­nu­a­ra 1929. go­di­ne. Mla­dić od osam­na­est go­di­na ula­zi di­rekt­ni­je u di­sku­si­ju, ko­ju su već po­kre­nu­li Mir­ča Eli­ja­de i dru­gi, o du­hov­nom opre­de­lje­nju mla­de ge­ne­ra­ci­je: tra­gič­no, ni­hi­li­zam, du­hov­na ne­iz­ve­snost, me­ta­fi­zič­ka sen­si­bil­nost, po­nov­no re­li­gij­sko iz­bi­ja­nje, du­hov­ni dra­ma­ti­zam – ter­mi­ni ko­ji se go­mi­la­ju u ovom pr­vom ak­tu sin­hro­ni­za­ci­je sa du­hom vre­me­na i, isto­vre­me­no, pr­vi dis­kurs in­te­lek­tu­la­nog re­vol­ta. Si­o­ran iz­ja­vlju­je da ru­mun­ska mla­dost tre­ba da se pop­ne na sce­nu du­hov­nog ži­vo­ta bez ika­kvih kom­plek­sa, da bi na­met­nu­la svo­je is­ku­stvo: "Du­hov­ni ri­tam jed­ne epo­he mo­že usme­ri­ti ce­lu mla­dost ka no­vim ubeđe­nji­ma. Ne­ki među­tim, oni ko­ji se ni­ka­da ni­su našli u si­tu­a­ci­ji u ko­joj bi mo­gli da pro­ce­ne spi­ri­tu­al­no is­ku­stvo, os­ta­će več­no uz put i no­vo usme­re­nje. Ali dru­gi, ti ko­ji se uz­di­žu pre­ko kon­ti­gen­ta, ob­no­vi­će, uz ozbilj­ne pr­o­ble­me sve­sti, ceo niz ne­si­gur­nosti; oni za­slu­žu­ju da u duši no­se pr­o­čišća­va­ju­ći bal­zam". Kao što se mo­že vi­de­ti, Si­o­ran ubr­za­va rit­mo­ve i već tra­ži pre­više od in­te­lek­tu­al­nog i mo­ral­nog po­ret­ka. 

Ko­li­ko du­bo­ko i ko­li­ko du­go­traj­no mo­že bi­ti du­hov­no is­ku­stvo jed­nog ado­le­scen­ta? I ko­li­ko oz­bilj­na i sta­bil­na mo­gu bi­ti nje­go­va ubeđe­nja? ... Me­sec da­na ka­sni­je (20. fe­bru­a­ra 1929. go­di­ne), sin po­pa iz Raši­na­ri­ja be­le­ži svo­ja ubeđe­nja o "fa­ta­li­stič­ko-de­ter­mi­ni­stič­kim ele­me­nti­ma" hrišćan­stva i na­glaša­va­nje nje­go­vog pe­si­mi­zma. Te­ma, po­no­vo, ko­joj će se Si­o­ran vra­ća­ti. I ov­de se ja­vlja ide­ja eg­zi­sten­ci­je kao "tra­gič­ne i očaj­ne bor­be" čo­ve­ka pa­log u greh (u isto­ri­ju) i nje­go­ve no­stal­gi­je za bo­žan­skim. Ba­zi­ra­ju­ći se na lek­ti­ri iz Berđa­je­va – ko­jeg, oči­gled­no, mla­di Si­o­ran pa­žlji­vo stu­di­ra – on za­vrša­va ma­li esej ide­jom da, bez me­ta­fi­zi­ke, hrišćan­stvo ne mo­že da po­dr­ži te­žnju ka bo­žan­skom, a ži­vot ne bi bio ništa više od tra­ge­di­je za­vrše­ne sa­mo­u­bi­stvom.

Re­zi­mi­ra­ju­ći: sa osam­na­est go­di­na, Si­o­ran ne ospo­ra­va hrišćan­stvo, ali uslo­vlja­va nje­go­vo po­sto­janje me­ta­fi­zič­kim nor­ma­ma. Bez njih, čo­ve­ka vre­ba "ništa­vi­lo to­tal­ne be­sve­sti": "Hrišćan­stvo, bez svo­je me­ta­fi­zič­ke ori­jen­ta­ci­je ka bo­žan­skom, bi­lo bi naj­be­zna­de­žni­ji kon­cept ži­vo­ta; ži­vot bi, u ovom slu­ča­ju, imao ob­lik tra­ge­di­je ko­ja bi mo­gla do­bro da se za­vrši sa­mo sa­mo­u­bi­stvom. Uz­di­za­nje ka bo­žan­skom, re­a­li­zo­va­no isto­rij­ski, usme­ra­va hrišćan­stvo ka fi­lo­zo­fi­ji isto­ri­je pro­že­te s mno­go me­ta­fi­zi­ke. Berđa­jev je sin­te­ti­zo­vao ovu isto­rij­sku hrišćan­sku fi­lo­zo­fi­ju u pro­ce­su obo­go­tvo­re­nja čo­ve­čan­stva; čo­več­na­stvo okre­nu­to ka ini­ci­jal­noj re­al­no­sti: bo­žan­stvu". In­te­re­so­va­nja, ka­ko se mo­že pri­me­ti­ti, ozbilj­na, čak pre­o­zbilj­na, za mla­di­ća od osam­na­est go­di­na iz pro­vin­ci­je. Si­o­ran ih uz­ga­ja, pri­hva­ta, či­ta mi­sti­ke i mo­der­ne fi­lo­zo­fe (od Ni­čea do Špen­gle­ra) i ne dvo­u­mi se da iz­go­vo­ri s mno­go hra­bro­sti i ne­po­ko­le­blji­ve ubeđe­no­sti mišlje­nje o re­li­gi­o­znom fe­no­me­nu, ge­ne­ral­no, i o du­hov­noj dra­mi čo­ve­ka. Tri da­na na­kon za­pi­sa o hrišćan­stvu ko­je, bez me­ta­fi­zi­ke, uta­pa čo­ve­ka u ništa­vi­lo, piše De­spre pro­te­stan­tism12  (26. fe­bru­ar 1929) u po­ređe­nju sa ka­to­lič­kom dok­tri­nom, gde čo­vek "gu­bi svo­ju vred­nost u re­li­gi­o­znoj me­ta­fi­zi­ci". U pro­te­stan­ti­zmu, na­pro­tiv, "ni­je Bo­žan­stvo cen­tar re­li­gi­je [...], već čo­vek"... Ovo su za­pa­ža­nja mno­gih u ovoj epo­hi. Kod nas, o raz­li­ka­ma iz­među tri ve­li­ke gra­ne hrišćan­stva piše Bla­ga u ne­ko­li­ko fi­lo­zof­skih ese­ja ko­je po­seb­no či­ta­ju mla­di. Si­o­ran je, pri­me­ću­je se, uko­rak s ovim ras­pra­va­ma i ima od­ređe­nu slo­bo­du kri­tič­kog du­ha. Kao po­dršku svom mišlje­nju, ci­ti­ra Ža­ka Ma­ri­te­na (Tri re­for­ma­to­ra), Ma­si­sa (Od­bra­na za­pa­da), ne­mač­ke mi­sti­ke (Ek­hart, Lu­so, Toj­ler), Lu­te­ra i Ni­čea i, on­da ka­da je reč o za­pad­nim kul­tu­ra­ma, osla­nja se na Osval­da Špen­gle­ra. Od sad pa na­da­lje, če­sto će ga ci­ti­ra­ti kad u ese­ji­ma go­vo­ri o du­hov­noj de­ka­den­ci­ji Za­pa­da. Za sa­da, Špen­gle­rov pe­si­mi­zam su­prot­sta­vlja mo­ral­nu i du­hov­nu re­vo­lu­ci­ju. Pad evrop­ske kul­tu­re ne mo­že bi­ti za­u­sta­vljen, sma­tra on, osim kroz uz­ga­ja­nje etič­kog i estet­skog ide­a­la i, po­seb­no, eli­mi­na­ci­jom anar­hič­nog in­di­vi­du­a­li­zma iz ko­lek­tiv­nog men­ta­li­te­ta: "Ova re­a­li­za­ci­ja će bi­ti mo­gu­ća sa­mo na­kon što se ak­tu­el­na umrt­vlje­na kul­tu­ra za­me­ni sa buj­no­sti no­ve vi­tal­no­sti. A ova se ne mo­že de­si­ti osim mo­ral­nom re­vo­lu­ci­jom, pre­i­na­če­njem ide­a­la što pre­se­ca­ju osno­ve osta­re­le evrop­ske kul­tu­re. U su­prot­nom, Špen­gle­ro­vo zlo­kob­no pro­ro­čan­stvo pre­ti da se is­pu­ni. Evro­pa je bi­la pre­više mu­če­na na­pa­di­ma to­li­ko dok­tri­na ko­je su joj uništi­le du­hov­no je­din­stvo. Ka­to­li­ci­zam – pro­te­stan­ti­zam, ide­a­li­zam – po­zi­ti­vi­zam, spi­ri­tu­a­li­zam – ma­te­ri­ja­li­zam itd. su ra­zo­ri­le nje­no je­din­stvo. Ako se ideal du­hov­nog je­din­stva Evro­pe ne ob­no­vi, on­da su pe­si­mi­stič­ki pred­o­se­ća­ji le­gi­tim­ni. A je­din­stvo se ne mo­že re­a­li­zo­va­ti osim eli­mi­na­ci­jom anar­hič­nog in­di­vi­du­a­li­zma. Zašto? Po­ka­zao sam, in­di­rekt­no, go­vo­re­ći o pro­te­stan­ti­zmu. Oni­ma fa­sci­ni­ra­nim ilu­zi­jom pe­si­mi­zma o od­u­sta­ja­nju od du­hov­ne re­for­me, kroz afir­ma­ci­ju neo­p­hod­no­sti si­mi­bo­tič­kog ži­vo­ta sa ide­a­lom, da­jem naš osmeh pun pre­zi­ra".

Mo­že se pri­me­ti­ti u ovim kri­tič­kim ve­žba­ma mla­do­sti, u to­li­ko ši­ro­kim do­me­ni­ma (hrišćan­ska dok­tri­na i eti­ka, ko­lek­tiv­na ev­ro­p­ska psi­ho­lo­gi­ja, pro­pa­da­nje ci­vi­li­za­ci­ja!), kru­ti ton, su­bjek­ti­van, gde ese­ji­sta go­vo­ri bez okle­va­nja, bez kom­plek­sa, u pr­vom li­cu jed­ni­ne i ko­ji fi­lo­zo­fe ko­je ci­ti­ra tre­ti­ra kao jed­na­ke: "in­si­sti­ram ne na do­ži­vlja­va­nju re­li­gij­skog fe­no­me­na, već na nje­go­voj va­lo­ri­fi­ka­ci­ji kao re­al­no­sti";"ne­ ve­ru­jem da re­li­gij­sko is­ku­stvo mo­že bi­ti do­ži­vlje­no od stra­ne bi­lo ko­ga"; "po mom mišlje­nju, Ma­ri­tan greši ako mo­ra..."; "s dru­ge stra­ne, sma­tram, Lu­ter je, pod uti­ca­jem hu­ma­ni­zma, sti­gao do pre­te­ra­nog vred­no­va­nja čo­ve­ka"... "Žak Ma­ri­tan, ko­jeg vo­lim da ci­ti­ram"... "Fri­drih Ni­če – o ko­jem do­zvo­lja­vam se­bi da ka­žem ne­ko­li­ko re­či" itd. Zna­ci, za­si­gur­no, mla­da­lač­ke su­je­te, ve­žbe ego­i­zma i, po­seb­no, in­te­lek­tu­al­na ve­žba za kon­stru­i­sa­nje lič­nog sti­la. Si­o­ran ubr­zo po­či­nje po­ti­ski­va­nje kom­plek­sa. Di­sku­tu­je, da se pri­me­ti­ti, bez sne­bi­vlji­vo­sti sa Lu­te­rom i is­pra­vlja Ma­ri­ta­na, pri­hva­ta, ali po­seb­no ne pri­hva­ta pro­te­stan­te, po­dr­ža­va afir­ma­ci­ju in­di­vi­due, ali ve­ru­je da "je in­di­vi­du­li­stič­ki duh pao, kroz Ni­če­ov ni­hi­li­zam, žr­tva sop­stve­ne ilu­zi­je". Na kra­ju, či­ni se da od­bi­ja ide­ju "pe­si­mi­zma si­le", ali će se vi­de­ti, u ka­sni­jim ese­ji­ma (u Schim­ba­rea la față a României13, na pri­mer!), ide­ja he­roj­skog pe­si­mi­zma ula­zi u eti­ku ko­ju pre­po­ru­ču­je... Sve­stan je eg­zi­sten­ci­jal­ne tra­ge­di­je, ali još uvek ni­je do­volj­no de­pri­mi­ran da bi pri­hva­tio bez re­zer­vi fi­lo­zo­fi­ju ništa­vi­la. U jed­nom pi­smu iz pro­vin­ci­je (27. mart 1929) iz­ja­vlju­je da mr­zi sa­nja­re osuđe­ne na po­raz. Od­bi­ja ži­vot pro­ve­den u kon­ti­gen­tu, bez ap­so­lut­nog, pre­fe­ri­ra "uništa­va­nje stvar­no­sti nje­go­ve tran­sce­nden­ci­je"... Još jed­nom od­bi­ja in­di­vi­du­a­li­zam u ma­lom ese­ju o Mak­su Štir­ne­ru ("bi­lo ko­ji anar­hi­stič­ki in­di­vi­du­a­li­zam je in­tim­na ana­tom­ska for­mu­la, jer uz­di­za­nje in­di­vi­due, ne da­je joj mo­guć­nost da se ma­ni­fe­stu­je"), u dru­gim za­pi­si­ma, neo­bja­vlje­nim – ali, za­si­gur­no, iz ovog pe­ri­o­da for­mi­ra­nja – di­sku­tu­je u istom ne­str­plji­vom i od­luč­nom sti­lu o sa­vre­me­nom in­tu­i­ci­o­na­li­zmu, na­vo­de­ći Berg­so­na, po pr­vi put iz­ra­ža­va­ju­ći ka­te­go­rič­ni­je svo­je sum­nje o fi­lo­zo­fi­ji kao si­ste­mu ili o si­ste­mu u fi­lo­zo­fi­ji. 

Ni­če­o­va ide­ja da je bi­lo ko­ja si­stem­ska fi­lo­zo­fi­ja opa­sna i pro­la­zna po­či­nje da se ja­vlja i u mi­sli­ma ovog mla­dog eg­zi­sten­ci­ja­li­ste à ou­tran­ce. Ni­je je­di­ni. S izuz­te­kom Eli­ja­dea i Mir­če Vul­ka­ne­skua, ko­ji su uz Kon­stan­ti­na Noj­ku, svi osta­li in­te­lek­tu­al­ci mla­de ge­ne­ra­ci­je od­bi­ja­ju ide­ju si­ste­ma u fi­lo­zo­fi­ji i iskre­no se ga­de škol­skih fi­lo­zo­fa kao što je Ma­jo­re­sku. Si­o­ran je, jav­no će pri­zna­ti, čo­vek frag­men­ta i ra­ču­na­će sum­nju kao svoj osnov­ni in­stru­ment ra­da. Me­tod je, po nje­go­vom mišlje­nju, grob sva­ke fi­lo­zo­fi­je. S istim ne­po­ve­re­njem će gle­da­ti na kon­cep­te, ka­te­go­ri­je, te­o­ri­je ko­je za­tva­ra­ju ili otva­ra­ju me­di­ta­ci­ju. Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ka­sni­je te­ži da po­sta­ne pri­vat­ni fi­lo­zof (va­ri­jan­ta "su­bjek­tiv­nog fi­lo­zo­fa" pred­lo­že­nog od Kjer­ke­go­ra), slo­bo­dan ne sa­mo od in­te­lek­tu­al­nih struk­tu­ra društva, već, sma­tram, i od sva­ke pa­ra­dig­me si­ste­mat­skog raz­mišlja­nja. "U isto­ri­ji mi­sli – piše u jed­noj re­če­ni­ci iz sve­za­ka – ni­sam našao nijed­nu ka­te­go­ri­ju nad ko­jom da se za­mi­slim". U po­čet­noj fa­zi raz­mišlja i o mo­guć­no­sti fi­lo­zof­ske an­tro­po­lo­gi­je i, gle­da­ju­ći re­dom po­sto­je­će te­o­ri­je (od re­li­gi­je do neo­he­ge­li­janizma i psi­ho­a­na­li­ze), za­klju­ču­je da, u bu­duć­no­sti, pro­blem čo­ve­ka će bi­ti ključ­na bri­ga fi­lo­zo­fi­je. U svim an­tro­po­lo­gi­ja­ma, pri­me­ću­je mo­ra­li­sta, na­kon što ci­ti­ra Lu­dvi­ga Kla­ge­sa, Lea Fro­be­ni­u­sa, So­lo­vje­va, Berđa­je­va, Ri­čar­da Kru­ne­ra, čo­vek je na­pad­nut ira­ci­o­nal­no­sti­ma ži­vo­ta sa svih stra­na. Te­o­ri­je mu ne da­ju si­gur­nost ko­ja mu je po­treb­na, kao ni mo­guć­nost spa­sa (pro­blem ko­ji, vi­de­će se, bri­ne Si­o­ra­na, čak ia­ko ne ve­ru­je u mo­guć­nost da je is­pu­ni!). Ne de­li, u ovom tre­nut­ku, op­ti­mi­zam ru­skih fi­lo­zo­fa mi­sti­ka: "Pa­ra­doks ver­ske an­tro­po­lo­gi­je je­ste u že­lji da se iz­va­di čo­vek iz čo­ve­čan­stva, u že­lji da se eli­mi­niše i oslo­bo­di isto­rij­sko bi­će iz isto­ri­je". Pri­go­va­ra ver­skoj an­tro­po­lo­gi­ji to što po­kuša­va da oprav­da čo­ve­ka ne kroz nje­ga sa­mog, već u od­no­su na nešto što po­sto­ji van nje­ga, to jest u od­no­su s bo­žan­skim. Ko­li­ko je oprav­dan ovaj pri­go­vor? U Si­o­ra­no­vom slu­ča­ju – mlad ili star – ne tre­ba od­mah po­sta­vlja­ti pro­blem nje­go­ve objek­tiv­no­sti. Ka­da se nje­go­va ne­ga­tiv­na an­tro­po­lo­gi­ja i fi­lo­zof­ski skep­ti­ci­zam kon­so­li­du­ju (1934, kad ob­ja­vlju­je Pe cul­mi­le disperării14, jed­na­či­na nje­go­vog raz­mišlja­nja je već utvrđe­na i nje­go­va eg­zi­sten­ci­jal­na fi­lo­zo­fi­ja je pot­pu­no fik­si­ra­na u ter­mi­ni­ma naj­ra­di­kal­ni­jeg ne­ga­ci­o­ni­zma!), nje­go­ve ide­je za­no­som, upor­nošću, for­mal­nim sja­jem pro­tiv­re­če pri­hva­će­ne ide­je, pri­mlje­ne ide­je, ta­ko da pro­ces do­ka­zi­va­nja neo­sno­va­no­sti nji­ho­vog mo­ra­la i in­te­lek­tu­al­no­sti je bes­ko­ri­stan. Isto bi bi­lo ako bi se ze­mlji pre­ba­ci­va­lo što ni­je ne­bo i ako bi se ne­bu pre­ba­ci­va­lo što ne­ma di­men­zi­je i kon­zi­stent­nost ze­mlje... Da bi se došlo do za­ključ­ka ko­ji je ko­li­ko-to­li­ko va­že­ći za go­di­ne Si­o­ra­no­vog in­te­lek­tu­al­nog for­mi­ra­nja, tre­ba da či­ta­mo, pa­ra­lel­no sa stra­na­ma osta­lim u ru­ko­pi­su, član­ke ob­ja­vlje­ne pre zva­nič­nog de­bi­ja s knji­gom ko­ja je skan­da­li­zo­va­la 1934. go­di­ne ru­mun­ski in­te­lek­tu­al­ni svet: Pe cul­mi­le disperării15. Ra­di se o član­ci­ma ko­je je au­tor osta­vio po stra­ni iz na­ma ne­po­zna­tih raz­lo­ga. Do ta­da mo­že­mo re­ći, ipak, da za­pi­si na­pušet­ni u ru­ko­pi­su po­ka­zu­ju ado­le­scen­ta ko­ji či­ta na­ro­či­to fi­lo­zo­fe (osim onih ko­ji su do sad ci­ti­ra­ni, na­la­zi­mo i To­mu Akvin­skog, De­kar­ta, Mal­branša, Lajb­ni­ca po­red en­gle­skih de­i­sta), is­tra­žu­je neo­pla­to­ni­zam i te­i­zam kao reše­nje ko­smo­loškog pro­ble­ma, već je pro­či­tao Šo­pen­ha­u­e­ra (ko­ji, po nje­go­vom mišlje­nju, za­slu­žu­je da bu­de naj­pe­si­mi­stič­ni­ji od svih ni­hi­li­sta). Na kra­ju, mla­di Si­o­ran kon­sul­tu­je na sva­kom ko­ra­ku Ni­čea i bi­ra "pe­si­mi­stič­nu an­tro­po­lošku vi­zi­ju" i pro­fe­ts­ki ni­hi­li­zam...

2. Ne­ko uvređen "for­ma­ma" i, na­ro­či­to, fran­cu­skim sti­lom

"Pre­više ja­sno­će [...] Došlo je vre­me div­ne eks­plo­zi­je sa­dr­ži­na, vul­kan­ske afir­ma­ci­je ži­vo­ta, lu­de i avan­tu­ri­stič­ke eks­pan­zi­je ko­je će uništi­ti ka­dro­ve i for­me ko­je su guši­le unu­trašnje mo­guć­no­sti".

Ko­li­ko sta­bil­ne mo­gu bi­ti ove mo­guć­no­sti u ži­vo­tu jed­nog fi­lo­zofa 17–18 go­di­na pod uti­ca­jem lek­ti­re? Si­o­ran će ka­sni­je re­ći, na­kon što je pro­me­nio je­zik, po­stavši fran­cu­ski pi­sac i ima­ju­ći, na­po­kon, uspe­ha (čak ve­li­kog uspe­ha), da sve što zna sa 60 go­di­na, već je znao sa 20 go­di­na i ono što se de­si­lo to­kom če­tr­de­set go­di­na ne pred­sta­vlja ništa dru­go do du­gač­ku ve­žbu pro­ve­re. Ima i ne­ma pra­vo, ka­ko se če­sto deša­va u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma. Si­gur­no je da, pro­me­nivši je­zik, pro­me­nio je i kul­tu­ru i, im­pli­cit­no, do­bar deo svo­jih in­te­lek­tu­al­nih re­fe­ren­ci, adap­ti­ra­ju­ći svoj stil dru­gom du­hov­nom mo­de­lu. Ali su osta­li nje­go­vi stra­ho­vi, ot­pri­li­ke isti, isti­na, i sa 18 i sa 70 go­di­na... Ka­da se či­ta­ju re­dom knji­ge i član­ci osta­li u no­vi­na­ma, pri­me­ću­je se da te­me, du­ho­vi, stra­ho­vi se po­na­vlja­ju kao go­dišnja do­ba, u sve više apo­ka­lip­tič­nom i, isto­vre­me­no, sve sjaj­ni­jem i sve bo­lje urađe­nom dis­kur­su... Stvar­no du­ga­čak put, pa­ra­dok­sa­lan, u ko­jem ne­ga­ci­ja obla­či ras­košne ha­lji­ne kao za bal u im­pe­ri­ja­li­stič­kom Be­ču. Ovaj kon­trast se vi­di i u član­ci­ma iz ru­mun­skih li­sto­va, na po­čet­ku tri­de­se­tih go­di­na, on­da kad ado­le­scent iz Si­bi­jua po­sta­je stu­dent fi­lo­zo­fi­je na Uni­ver­zi­te­tu u Bu­ku­reštu. Iz ko­re­spon­den­ci­je u ovom pe­ri­o­du za­klju­ču­je­mo da mu se ne sviđa vlaški stil ži­vo­ta i ne sviđa­ju mu se, s ma­lim iz­u­ze­ci­ma, ni pro­fe­so­ri. nje­go­vo ne­za­do­volj­stvo je još du­blje i ima me­ta­fi­zič­ko po­re­klo. Po­sto­ja­nje, ge­ne­ral­no, či­ni mu se ve­li­ka tra­ge­di­ja, a čo­vek, to­tal­no ne­u­spe­li pro­dukt. S ova dva ubeđe­nja tra­ži, ipak, reše­nje za eg­zi­sten­ci­ju, a reše­nje se kre­će ka mi­li­tan­ti­zmu ba­zi­ra­nom te­ra­pe­ut­ski na sve­sno­sti i pri­hva­ta­nju ka­ta­stro­fe. Sli­ka eks­pre­si­o­ni­ste Ko­koška mu nu­di mo­del "me­ta­fi­zič­kog ma­zo­hi­zma", u eklo­gij­skim za­pi­si­ma Er­vi­na Rajz­ne­ra na­la­zi "etos de­ka­den­ce" i od­mah uvo­di ovu for­mu­lu u svoj je­zik, po­no­vo uvo­di u di­sku­si­ju, na dru­gom me­stu, ide­ju si­ste­ma u fi­lo­zo­fi­ji i još jed­nom je po­ni­ža­va, sma­tra­ju­ći je ne­nor­mal­nom, ka­ta­stro­fal­nom. Ge­ne­ral­no, mla­di Si­o­ran od­bi­ja sve što se ve­zu­je za kla­sič­no raz­mišlja­nje i za sta­ri i no­vi ra­ci­o­na­li­zam. "Prea multă cla­ri­ta­te"16, opo­mi­nje na­slov jed­nog član­ka iz ovog pe­ri­o­da. Ja­sno­ća zna­či mo­no­to­nost, kult for­me i on, mla­di var­va­rin, že­li po­ti­ski­va­nje for­ma­li­zma i vi­ta­li­zo­va­nje for­mi. "Došlo je vre­me div­ne eks­lop­zi­je sa­dr­ži­na, vul­kan­ske afir­ma­ci­je ži­vo­ta, lu­de i avan­tu­ri­stič­ke eks­pan­zi­je ko­je će uništi­ti ka­dro­ve i for­me ko­je su guši­le unu­trašnje mo­guć­no­sti. Duh for­ma­li­sta odr­ža­vao je svet u rav­nom ba­lan­su, u ko­jem bi­lo ko­ja ži­vah­nost ili uz­ne­mi­re­nost su bi­le ne­mo­gu­će, gde je iz­dva­ja­nje bi­lo ideal a ogra­ni­ča­va­nje, nor­ma. Iz­i­ski­va­na ja­snost je eks­pre­si­ja ra­ci­o­nal­ne kul­tu­re, ko­ja, ako po­sto­ji u svom su­mra­ku, ne uma­nju­je isti­nu da nje­ni sve­tli zra­ci za nas ne­ma­ju više ni­ka­kvu re­le­vant­nu vr­li­nu. Po­sto­ji du­bo­ko is­ku­stvo u ko­jem se ot­kri­va­ju mno­go kom­pli­ko­va­ni­ji i mno­go muč­ni­ji aspek­ti, pred ko­ji­ma je iz­i­ski­va­nje ja­sno­sti smešno".

I, ako je reč o ja­sno­ći, for­ma­li­zmu, au­to­mat­ski u di­sku­si­ju se uvo­di i fran­cu­ski stil. Si­o­ran ne pr­o­pušta pri­li­ku da tra­ži, sad (1933. go­di­ne!), nje­go­vu li­kvi­da­ci­ju, ni ne po­mišlja­ju­ći da će za de­ce­ni­ju i po po­kuša­va­ti da na­u­či nje­go­ve sup­til­no­sti, po­sta­ju­ći na kra­ju, ho­ri­ble dic­tu, je­dan od nje­go­vih maj­sto­ra... Za sa­da for­ma­li­zam, ja­sno­ća, fran­cu­ski stil vređa­ju unu­trašnja pre­vi­ra­nja i, za­to, či­ne mu se ja­sni zna­ci de­ka­den­ci­je. Osim to­ga, vi­de­će­mo, ide­ja du­hov­ne de­ka­den­ce Fran­cu­ske stal­no se ja­vlja u Si­o­ra­no­vom dis­kur­su tri­de­se­tih i čet­de­se­tih go­di­na. Fran­cu­ski stil isto­vre­me­no iz­ra­ža­va i "fran­cu­sko ose­ća­nje" po­sto­ja­nja ko­je ru­mun­ski mo­ra­li­sta, za­in­te­re­so­van sad za fi­lo­zo­fi­ju kul­tu­re i spe­ci­fič­nost na­ci­ja, pre­zi­re i od­ba­cu­je s istom od­luč­nošću: "Došlo je vre­me kad li­kvi­di­ra­nje "fran­cu­skog" ose­ća­nja po­sto­ja­nja po­sta­je ne­iz­be­žno. Ovaj fran­cu­ski stil ži­vo­ta, fran­cu­ska knji­žev­nost i fi­lo­zo­fi­ja ne ot­kri­va­ju ni­ka­kav put ka mi­ste­ri­o­znom, ne po­ka­zu­ju ni­ka­kvu unu­trašnju bes­ko­nač­nost ili unu­trašnji ne­mir, ne do­zvo­lja­va­ju ot­kri­va­nje po­tre­se­nog čo­ve­ka iza re­do­va, ne­mir­ni i iz­mu­če­ni duh. Bi­će da je ja­snost znak di­sci­pli­no­va­ne in­te­li­gen­ci­je, ali, gle­da­ju­ći bo­gat­stvo i unu­trašnju na­pe­tost, ona je znak ne­do­stat­ka". Ja­snost je, da­kle, pro­dukt po­vršno­sti i pred­sta­vlja iz­raz "nor­mal­nog i osred­njeg" du­ha, a zna se da "sve što je nor­mal­no nu­žno je i osred­nje" – ka­že fi­lo­zof, ne­pri­ja­telj­ski na­stro­jen pre­ma svim ra­ci­o­na­li­zmi­ma, ja­sno­ća­ma, stro­go­ća­ma du­ha. On je, ge­ne­ral­no, pro­tiv for­mi, jer one ne mo­gu iz­ra­zi­ti is­ku­stvo in­di­vi­due, na­pro­tiv, po­ka­zu­ju "ne­spo­sob­nost ži­vlje­nja po­sto­ja­nja i suk­ce­siv­no­sti". No­vi vek je for­ma­li­zo­vao "for­mu", oti­ma­ju­ći ti­me bi­lo ko­ji on­to­loški ele­ment, te za­to ru­mun­ski mo­ra­li­sta je ka­te­go­rič­no ne­pri­ja­telj for­ma­ma: "For­me ne do­ka­zu­ju ništa po­sto­ja­nju, jer nji­ho­va kri­sta­li­za­ci­ja se re­a­li­zu­je kroz uda­lja­va­nje od po­sto­ja­nja, kroz po­ste­pe­no odva­ja­nje od sve­ta sud­bi­ne i ži­vlje­nja. Tran­scen­den­ca for­mal­nog je eks­pre­si­ja ove ten­den­ci­je pro­gre­siv­nog pro­čiš­ćenja, ap­strak­ci­je i ide­a­li­zo­va­nja. Bi­ti s one stra­ne vre­me­na zna­či bi­ti s one stra­ne po­sto­ja­nja. Put ka for­mi je put ka pre­va­zi­la­že­nju vre­me­na".

Ipak, po­sta­vlja se pi­ta­nje, vi­devši ovu po­bu­nu pro­tiv be­ži­vot­nih for­mi: ko­jim "for­ma­ma" mo­že­mo iz­ra­zi­ti naše ne­go­do­va­nje pro­tiv for­mi? Ka­ko mo­že­mo vi­ta­li­zo­va­ti for­me, ka­ko tra­ži fi­lo­zof, ako ne (isto) kroz je­zik for­mi? Opšta ide­ja u ovom ni­zu ne­ga­ci­ja (mno­ge od njih sla­sno pa­ra­dok­sal­ne) je da s one stra­ne re­al­no­sti ko­ju ra­ci­o­nal­na mi­sao pre­po­zna­je po­sto­ji i dru­ga re­al­nost, pre­ma Si­o­ra­nu, esen­ci­jal­na: ira­ci­o­nal­na stvar­nost, kao što, iza ra­ci­o­na­li­zma, nor­mal­no­sti, ja­sno­sti, objek­tiv­no­sti (kon­cep­ti i in­stru­men­ti kla­sič­ne spo­zna­je) se na­la­ze ne­mi­ri pi­ta­nja, "unu­trašnja sud­bi­na", in­di­vi­du­a­li­zam, su­bjek­tiv­nost, sve­snost smr­ti, tra­gič­ni etos, de­mon­ska di­ja­lek­ti­ka, ukrat­ko: on­to­loški smi­sao bi­ća. Že­le­ći da bu­de, ka­ko ka­že, "eg­zi­sten­ci­jal­ni mi­sli­lac" (for­mu­la ko­ja mu i od­go­va­ra), for­mu­la ko­ja do­la­zi u su­sret eg­zi­sten­ci­jal­ne evrop­ske fi­lo­zo­fi­je, Si­o­ran pr­vo uređu­je kon­cep­te ko­je je pre­u­zeo iz pro­či­ta­nih knji­ga (u smi­slu da ih od­bi­ja), i tra­ži dru­ge na­či­ne pri­stu­pa ka onom što na­zi­va de­mon­ska spo­zna­ja i mi­ste­ri­ja bi­ća. Od­bi­ja, da­kle, škol­sku fi­lo­zo­fi­ju i, od ru­mun­skih fi­lo­zo­fa, pri­hva­ta, ako do­bro pri­me­ću­jem, sa­mo Bla­gu, ko­ji još uvek ni­je po­stao deo škol­skog iz­u­ča­va­nja ni­ti se nje­gov na­čin fi­lo­zo­fi­je na­met­nuo. Piše, isti­na je, i o Ra­du­le­sku-Mor­truu, ali, či­ta­ju­ći esej, ne­mam ose­ćaj da se pri­dru­žu­je me­to­di ovog pro­fe­so­ra fi­lo­zo­fi­je ko­ji je on­da bio ve­o­ma pošto­van na Un­iv­er­zi­te­tu. Si­o­ran sim­pa­tiše, među nje­go­vim pro­fe­so­ri­ma, Na­ea Jo­ne­skua – kao i svi, iz­među osta­log, iz ge­ne­ra­ci­je kri­te­ri­o­ni­sta – ali i nje­mu pre­ba­cu­je, u jed­nom re­du, da je pao u isto­ri­ju, da je na­pu­stio, dru­gim re­či­ma, me­ta­fi­zi­ku ne­ga­tiv­no­sti i ira­ci­o­nal­no­sti. Duh ko­ji je, ina­če, osuđen na lu­cid­nost, je­di­ni ko­ji uči svog |a­ka (Si­o­ran pre­po­zna­je se­be u ovoj po­zi­ci­ji!) "ko­ji ve­li­ki gu­bi­tak je spo­zna­ja". Za­mer­ka uče­ni­ka ko­ji ne ve­ru­je ni u jed­nu in­sti­tu­ci­ju ni­ti re­li­gi­ju je­ste da je Nae Jo­ne­sku pro­našao u ovom sve­tu – naža­lost – "nešto u šta da ve­ru­je" i da se umešao u isto­ri­ju, spušta­ju­ći, ti­me, me­ta­fi­zi­ku u po­li­ti­ku... Šta mo­že na­te­ra­ti me­ta­fi­zi­ča­ra da se de­gra­di­ra u sve­tu, pi­ta se on, ka­ko se rađa u čo­ve­ku ko­ji me­di­ti­ra "is­kuše­nje vre­me­na, od­no­sno ra­dost pa­da, volj­no učešće u gre­hu po­sto­ja­nja, u ne­po­sred­no i u po­sto­ja­nje? [...] kad te Bog ne uzme u na­ruč­je, tešiš se raz­u­zda­nošću vre­me­na; bo­žan­ska tiši­na vo­di iz­mu­če­ne lju­de ka po­li­ti­ci" – piše, s du­bo­kom tu­gom, Si­o­ran o pro­fe­so­ru ko­ji ga je na­te­rao da bu­de on sam i ko­ji ga je ube­dio da "sve lu­cid­no­sti su kri­mi­nal­ne". Ni­su, ipak, to­li­ko kri­mi­nal­ne, u tre­nut­ku kad, da bi ži­veo u isto­riji, on tra­ži reše­nja adap­ta­ci­je u isto­ri­ji. Greh ko­ji mla­di Si­o­ran ne pri­hva­ta, bar ne sad, sre­di­nom če­tvr­te de­ce­ni­je: "Nae Jo­ne­sku je uvi­deo da, da bi ži­veo, tre­ba da pre­va­riš sop­stve­nu lu­cid­nost raz­li­či­tim ’for­mu­la­ma za rav­no­te­žu’: Bog, na­ci­ja itd... Sa­mim tim, je­dan od naj­lu­cid­ni­jih lju­di ko­ji su ikad po­sto­ja­li u ovim kra­je­vi­ma us­peo je da se in­te­griše u isto­ri­ju, da se ’pri­dru­ži’, za­se­nju­ju­ći volj­no i dra­ma­tič­no lu­cid­nost. Uče­stvo­va­nje u bor­bi od­lu­kom, a ne in­stink­tiv­no, ob­jašnja­va zašto je u po­sled­njih de­set go­di­na bio u cen­tru našeg po­li­tič­kog ži­vo­ta, a da ne bu­de ono što se na­zi­va po­li­ti­čar, jer je uvek bio više od to­ga. Isto­ri­ja je na­či­nje­na od stra­ne in­spi­ri­sa­nih na­red­ni­ka. Eto zašto Nae Jo­ne­sku ni­kad ne­će mo­ći da se ostva­ri u isto­ri­ji. Sta­do ima in­stinkt i ono ose­ća da su pu­te­vi ži­vo­ta jed­no, a pu­te­vi du­ha dru­go. I da, za bi­lo kog lu­cid­nog čo­ve­ka, svet po­sto­ji kroz kon­ce­si­je"...

Eg­zi­sten­ci­jal­ni mi­sli­lac bi­ra, ali, zbog pe­si­mi­stič­ne per­spek­ti­ve isto­ri­je, od­luč­no od­bi­ja isto­ri­zam kao ta­kav i ve­ru­je da je oba­ve­za nje­go­vog vre­me­na da raz­vi­je "ose­ćaj za tra­gič­no u ži­vo­tu i isto­ri­ji"... Za ovo, tre­ba mah­ni­to ras­krin­ka­ti isto­ri­ča­re ("bi­ti isto­ri­čar zna­či bi­ti bes­ko­ri­stan čo­vek"), tre­ba od­mah eli­mi­ni­sa­ti nji­ho­ve ste­ril­ne zah­te­ve i nji­ho­ve pre­ten­zi­je o objek­tiv­no­sti. U stvar­no­sti, nji­ho­va ot­kri­ća su ire­le­vant­na. I, de­fi­ni­tiv­no, šta bi nam mo­gli oni re­ći, šta bi nam mo­gli do­ka­za­ti, pi­ta Si­o­ran, ubeđen da mla­di in­te­lek­tu­a­lac tri­de­se­tih go­di­na tre­ba da sve na­no­vo za­poč­ne i da su ot­kri­ća nje­go­vog is­ku­stva sna­žni­ja i pro­duk­tiv­ni­ja ne­go do­ka­zi bi­lo ko­je isto­ri­je. Osuđe­ni smo, da­kle, na ada­mi­zam, ako že­li­mo da išta raz­u­me­mo. I, da bi­smo raz­u­me­li, tre­ba da na­u­či­mo ka­ko da se od­u­či­mo od onog što su nam dru­gi re­kli. Ovo je fi­lo­zo­fi­ja eg­zi­sten­ci­je ko­ju usva­ja, kao te­o­ret­ski mo­del, i Noj­ka pra­te­ći tra­go­ve Nae Jo­ne­skua. Ma­nje, mo­žda, Mir­ča Vul­ka­ne­sku, ko­ji pre­poru­ču­je "po­mir­lji­vi isto­ri­zam", pod­ra­zu­me­va­ju­ći pod ovom for­mu­lom pu­nom knjiške dvo­smi­sle­no­sti "svest o ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti i ose­ćaj so­li­dar­no­sti", jed­no­stav­ni­je re­če­no: is­pu­ni­ti svo­ju oba­ve­zu u ži­vo­tu, a ne ste­ril­na bor­ba ago­nije...

To je ono što oštri­je pri­me­ću­je Si­o­ran, s više buč­ne iri­tant­no­sti. Ne ko­lek­tiv­na so­li­dar­nost, ne isto­ri­zam (bi­lo po­mir­ljiv ili ne), već he­ro­i­zam ko­ji će ba­ci­ti in­di­vi­duu s one stra­ne isto­ri­je, jer osta­ti u isto­ri­ji je do­kaz du­bo­kog me­di­o­kri­te­ta: "Ne­ma dru­gog iz­la­za: da pre­u­zme­mo u se­be deo prošlo­sti, kao da ni­je prošlost. Ako že­li­mo da kre­ne­mo iz po­čet­ka, upra­vo kao u mi­stič­nim vre­me­ni­ma, on­da tre­ba oba­ve­zno da od­u­sta­ne­mo od gro­zne pre­pre­ke isto­ri­je i da se ba­ci­mo u lu­di en­tu­zi­ja­zam i ap­surd­nu strast, bez ika­kve re­zer­ve i bez ika­kvog stra­ha. Ta­da će­mo od­u­sta­ti od isto­rij­skog per­spek­ti­vi­zma, od ce­log ble­dog "raz­u­me­va­nja" ko­je ob­u­hva­ta prošle sa­dr­ža­je bez ika­kvog du­bljeg in­te­re­sa i za ko­jeg dušev­na ak­tu­al­nost čo­ve­ka ne do­ka­zu­je ništa".

Put pro­roč­ke fi­lo­zo­fi­je je, u ovom slu­ča­ju, od isto­ri­je ka me­ta­fi­zi­ci, od su­je­ver­ja objek­tiv­no­sti ka in­tu­i­ci­ji su­bjek­tiv­no­sti, na kra­ju kra­je­va, od raz­u­me­va­nja – duh isto­ri­zma – do stva­ra­laštva, ko­ji ga­ji "on­to­loški smi­sao na­ra­vi" i is­tra­žu­je ira­ci­o­na­li­zam kroz in­tim­no is­ku­stvo: "Isto­ri­zam je iz­raz ste­ril­no­sti du­ha, pa­ra­li­ze i unu­trašnje is­cr­plje­no­sti, kre­a­tiv­ne in­va­lid­no­sti, sim­bol de­ka­den­ce. Ve­li­ka je greška tvr­di­ti da isto­ri­zam uzro­ku­je ste­ri­li­tet i du­hov­ni ne­do­sta­tak, isti­na je da je on re­zul­tat ne­do­stat­ka du­hov­ne pro­duk­tiv­no­sti. Stva­ra­ti isto­ri­ju fi­lo­zo­fi­je zbog nje sa­me pret­po­sta­vlja ne­do­sta­tak mo­guć­no­sti za fi­lo­zof­sko stva­ra­laštvo, ovaj ne­do­sta­tak ni­je iza­zvan in­te­re­so­va­njem kao ta­kvim. Ce­la aktiv­nost isto­rij­skog raz­u­me­va­nja, sta­vlja­nje u vre­men­ski okvir či­nje­ni­ce kul­tur­nog sve­ta, raz­u­me­va­nje objek­tiv­nog du­ha u nje­go­vim mno­go­broj­nim i kon­kret­nim iz­ra­zi­ma, bez neo­p­hod­no­sti lič­ne in­ter­ven­ci­je, bez sta­va i bez du­hov­ne pro­duk­tiv­no­sti, ob­jašnja­va zašto je isto­ri­zam raz­vio sa­mo raz­u­me­va­nje, a ne i stva­ra­laštvo. Pro­tiv sve­sti pri­ti­snu­te te­ži­nom ogrom­nog ma­te­ri­ja­la isto­rij­skog sve­ta, uhva­će­ne u isto­ri­ji dok ni­je osta­la bez ela­na, osuše­ne od eks­ten­ziv­nog pre­u­zi­ma­nja i za­mor­nog na­po­ra raz­u­me­va­nja, no­va svest lju­di s dru­ga­či­jom pro­ble­ma­ti­kom, ori­jen­ti­sa­ni ka on­to­loškom smi­slu na­ra­vi, gde se isto­ri­ja ja­vlja iz dru­ga­či­je per­spek­ti­ve, iz­bi­li su u po­sled­nje vre­me. Ira­ci­o­na­li­zam je naj­ži­vlji i naj­u­spešni­ji po­kret pro­tiv isto­ri­zma".

Po­no­vo pro­na­la­zi­mo, ov­de, os­no­v­ne tač­ke Kjer­ke­go­ro­ve me­di­ta­ci­je, i, ge­ne­ral­no, evrop­skog eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, ko­jeg su osno­va­li Ja­spers i Haj­de­ger. Si­o­ran je u to­ku sa evrop­skim ide­ja­ma pro­tiv objek­tiv­no­sti i isto­ri­zma, što se la­ko mo­že za­klju­či­ti iz ci­ti­ra­nog tek­sta. Za­la­že se sad za "on­to­lo­gi­ju na­ra­vi" i za fi­lo­zo­fi­ju bi­ća. Ru­mun­ski eg­zin­sten­ci­ja­li­zam po­či­nje da fik­si­ra svo­je te­me i kri­te­ri­ju­me. Si­o­ran ni­je ni pr­vi ni je­di­ni ru­mun­ski fi­lo­zof ko­ji se sin­hro­ni­zu­je sa eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­kim po­kre­tom, ali je, bez sum­nje, taj ko­ji naj­ra­di­kla­ni­je u svo­jim ese­ji­ma iz tre­i­de­se­tih go­di­na pro­ble­ma­ti­zu­je fi­lo­zo­fi­ju eg­zi­sten­ci­je, kom­plet­no se ula­žu­ći u nju. 

3. "Pra­zni­na ide­o­kra­ti­je", de­mon­ska me­ta­fi­zi­ka i sum­nja 

kao rad­ni in­stru­men­ti u du­hov­nom sve­tu

"Ho­će­te na­de i si­gur­no­sti? Ka­ko da vam ih dam, kad ih ni ja ne­mam? Po­zna­jem, pak, jed­nu ne­iz­ve­snost su­per­i­or­nog kva­li­te­ta, skep­ti­ci­zam ko­ji, ia­ko po­la­zi iz oča­ja, uvi­ja se, ipak, u je­dan oreol [...], skep­ti­ci­zam kom­bi­no­van s tra­gi­zmom, de­mo­ni­zmom i he­ro­ji­zmom..."

Ra­ci­o­na­li­zam, isto­ri­zam, škol­ska fi­lo­zo­fi­ja, po­zi­ti­vi­stič­ke dok­tri­ne, ge­ne­ral­no, op­se­si­ja objek­tiv­ne spo­zna­je i pred­ra­su­de raz­u­me­va­nja ni­su je­di­ni kon­cep­ti, me­to­de, te­me ko­je ospo­ra­va su­bjek­tiv­nim ar­gu­men­ti­ma, ne uvek ve­ro­do­stoj­nim, mla­di eg­zi­sten­ci­jal­ni mi­sli­lac. "Lo­gi­ci­zam", na pri­mer, ni­je po nje­go­vom uku­su, ni­ti ga fe­no­me­no­lo­gi­ja u pot­pu­no­sti (stra­na ko­ja mu se ne sviđa je upra­vo "lo­gi­stič­ka stra­na") za­do­vo­lja­va. Pri­hva­ta He­ge­la (ov­de se uda­lja­va od Kjer­ke­go­ra) ko­ji je fi­lo­zof isto­ri­je, ali se uda­lja­va od nje­ga kad je reč o pro­ble­mu ap­so­lu­ti­zma i re­la­ti­vi­zma, on, Si­o­ran, bu­du­ći bli­ži ap­so­lu­ti­zmu re­la­ti­vi­zma... Iz pro­fet­ske fi­lo­zo­fi­je Ja­sper­sa za­dr­ža­va po­seb­no "kjer­ke­go­rov­ski ele­ment", vi­dljiv u kon­cep­tu o an­ti­no­mij­skoj struk­tu­ri po­sto­ja­nja. Gle­da­ju­ći ka "po­no­ri­ma fi­lo­zo­fi­je" (ka­ko je go­vo­rio Nae Jo­ne­sku, ko­ri­ste­ći po­ljo­pri­vred­nu me­ta­fo­ru), Si­o­ran ot­kri­va "pra­zni­nu ide­o­kra­ti­je". Ovo je iz­raz u ko­ji on kon­cen­triše sve ono što naj­više mr­zi u sve­tu sa­vre­me­nog du­ha. Od­no­sno: ti­ra­ni­ja for­mi, dok­tri­ni­zam ("naj­ve­ća ne­sre­ća našeg vre­me­na"), tra­di­ci­ju si­ste­ma­tič­nog du­ha, "na­mer­na ori­jen­ta­ci­ja" ko­ja is­klju­ču­je bi­lo ko­ju mo­guć­nost spon­ta­no­sti i stva­ra­laštva... Tran­sil­va­nij­ski fi­lo­zof že­li nešto dru­go ("de­mon­sku ča­ro­li­ju ira­ci­o­nal­nog po­sta­nja") i da­to mu je, ka­ko pri­zna­je, da žr­tvu­je red mi­sli u ko­rist "dra­ma­tič­ne i ana­tom­ske slo­že­no­sti u kom­plek­su na­ra­vi"... 

Ali šta zna­či u fi­lo­zo­fi­ji dra­ma­tič­na i ana­tom­ska slo­že­nost i, po­seb­no, ka­ko ona ob­jašnja­va kom­plek­snost na­ra­vi? ... Či­ni se da ese­ji­sta ov­de i u mno­gim dru­gim član­ci­ma iz ovog bun­tov­nog pe­ri­o­da po­dr­ža­va ne­po­ve­re­nje u kla­sič­ne fi­lo­zof­ske kon­cep­te stil­skim ar­gu­men­ti­ma i da že­li da obo­ri ti­ra­ni­ju ide­ja kroz pri­mat sa­nja­re­nja. Poj­mo­vi, ipak, neo­d­ređe­ni, po­et­ske for­mu­le, a ne fi­lo­zof­ske, afek­tiv­ni stav, a ne in­stru­ment za kom­pro­mi­to­va­nje go­le ide­o­kra­ti­je. Si­o­ran ve­ru­je da je ovo mi­si­ja fi­lo­zo­fi­je, ako fi­lo­zo­fi­ja još uvek ima ika­kvu mi­si­ju na sve­tu: da eli­mi­niše duh od si­ste­ma i, za­jed­no s njim, dik­ta­tu­ru for­mi i ide­o­kra­ti­je, omo­gu­ća­va­ju­ći ti­me naš po­vra­tak ka iz­vor­nom i sušti­ni. Ovo bi, da­kle, bio nje­gov fi­lo­zof­ski pro­gram, na­kon što je ne­gi­rao, s pro­roč­kom strašću, sve pro­gra­me, dok­tri­ne kla­sič­ne i mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je ko­je ne ga­je kri­te­ri­ju­me su­bjek­tiv­no­sti: "Ide­o­krat­ski duh ni­ka­da ni­je bio ma­nje to­le­ran­tan, ste­ril­ni­ji i ne­mi­lo­srd­ni­ji pre­ma in­di­vi­dui kao da­nas, kad se kre­at­iv­noj spon­ta­no­sti in­di­vi­due kon­ti­nu­i­ra­no su­prot­sta­vlja ti­ra­ni­ja for­mi, kad je dok­tri­ni­zam pro­gu­tao po­sled­nje re­zer­ve spon­ta­no­sti i na­iv­no­sti, a stav je, kao or­gan­ska ma­ni­fe­sta­ci­ja unu­trašnjeg je­din­stva, uništen u svom ela­nu od spolj­nih for­mu­la ko­je je iz­ob­li­ču­ju do unište­nja. Sva­ko raz­u­me da naše vre­me da­je sta­vu ano­nim­ni ka­rak­ter; što ni­je ništa dru­go do je­dan od od­vrat­nih pa­ra­dok­sa ovog vre­me­na.".

Kao što se mo­že pri­me­ti­ti i u go­re na­ve­de­nom frag­men­tu, eg­zi­sten­ci­jal­ni mi­sli­lac Si­o­ran, ne­zado­vo­ljan po­nuđe­nim mo­de­li­ma škol­ske fi­lo­zo­fi­je i onim što on na­zi­va sa­vre­me­nim for­ma­li­zmi­ma (i u ovaj ode­ljak se ubra­ja sko­ro sve što po­sto­ji u fi­lo­zo­fi­ji, so­ci­o­lo­gi­ji, an­tro­po­lo­gi­ji, objek­tiv­noj isto­ri­ji), de­fi­niše sop­stve­ni fi­lo­zof­ski i eg­zi­sten­ci­jal­ni mo­del. Već sam na­veo de­mon­sku di­dak­ti­ku, tra­gič­ni etos – etos de­ka­den­ce – i iz iste mo­ral­ne i du­hov­ne po­ro­di­ce: pro­roč­ki etos, za­tim unu­trašnja sud­bi­na, sve­snost smr­ti, es­ha­to­loška vi­zi­ja, po­no­vo de­mon­sko (vre­men­ski de­mon), me­ta­fi­zič­ki stid, on­to­loški smi­sao bi­ća, evo­lu­ci­ja od isto­ri­je do me­ta­fi­zi­ke, ra­di­kal­ni su­bjek­ti­vi­zam, an­ti­i­sto­ri­zam, an­ti­kla­si­ci­zam, ap­so­lut­no ne­pri­ja­telj­stvo pre­ma du­hu si­ste­ma u fi­lo­zo­fi­ji i, opet, mi­li­tant­ni ne­ga­ci­o­ni­zam (kao pr­o­čišću­ju­ći fak­tor du­ha), i na kra­ju, skep­ti­ci­zam, mno­go skep­ti­ci­zi­ma u sve­mu i pre­ma svim zva­nič­nim ide­ja­ma itd. Skep­ti­ci­zam je plat­for­ma si­o­ra­nov­skog du­ha ko­ja br­zo na­la­zi se­bi vi­zi­ju i stil. To je mo­ral­no-fi­lo­zof­ska plat­for­ma od ko­je po­la­ze sve nje­go­va kon­tra-te­o­ri­je (da ih ta­ko na­zo­ve­mo), jer, ni­je teško pri­me­ti­ti, te­o­ri­je, op­ci­je, ide­je mla­dog Si­o­ra­na ne pred­sta­vlja­ju, u sušti­ni, ništa dru­go do ne­ga­tiv­nu va­ri­jan­tu te­o­ri­ja ko­je cir­ku­lišu u kul­tu­ri. Ma­lo pre­te­ru­ju­ći, da bi de­mon­stra­ci­ja bi­la ja­sni­ja, mo­gli bi­smo re­ći da, bar do sa­da, on ne ot­kri­va ništa no­vo u in­te­lek­tu­al­nom po­ret­ku, već oba­ra te­o­ri­je ko­je već po­sto­je u re­per­to­a­ru fi­lo­zof­skog raz­mišlja­nja. Kao što sam već re­kao i kao što ću i go­vo­ri­ti u ovoj stu­di­ji, Si­o­ran že­li da pre­o­kre­ne sve in­te­lek­tu­al­ne mi­to­lo­gi­je svog vre­me­na i da pred­sta­vi dru­gu va­ri­jan­tu (ne­ga­tiv­nu va­ri­jan­tu) reše­nja raz­mišlja­nja i po­sto­ja­nja u za­jed­nič­kom mo­ra­lu. De­mon­sko ko­je pod­ri­va sa spo­sob­nošću i po­ma­mom au­to­ri­tet ra­ci­o­nal­nog stva­ra­laštva u sve­tu du­ha.

*

Či­ta­ju­ći ove mla­da­lač­ke stra­ne, uvek sam bio u is­kuše­nju da po­re­dim nji­ho­vog au­to­ra, ko­ji je za­po­čeo pra­vi kr­staški rat pro­tiv svih for­mi spo­zna­je i pro­tiv svih ko­ne­ce­pa­ta i mo­ral­nih i in­te­lek­tu­al­nih reše­nja ko­ja po­sto­je, sa­mo za­to što po­sto­je (nji­ho­va osnov­na kri­vi­ca), uvek sam bio u is­kuše­nju da po­re­dim mla­dog is­tre­blji­va­ča s još uvek ma­ski­ra­nim đa­vo­lom u Knji­zi o Jo­vu. Bog je po­slao če­tu anđe­la, među ko­ji­ma je bio i đa­vo, da pro­ve­re ka­ko idu stva­ri na ze­mlji, nje­go­voj kre­a­ci­ji. Upi­tan, Đa­vo (po­na­vljam: još uvek neo­t­kri­ven kao pred­stav­nik zla, pr­o­tiv­nik bo­žan­skog i ne­pri­ja­telj čo­ve­ka!) iza­zi­va Bo­ga da is­kuša ve­ru ro­ba svo­ga, Jo­va, naj­ver­ni­jeg među ver­ni­ci­ma. Bog pri­hva­ta is­kuše­nje i, da bi pro­ve­rio ja­či­nu Jo­vo­ve ve­re, pod­vr­ga­va ga uža­sno ne­ga­tiv­noj te­ra­pi­ji: spa­lju­je mu nji­ve, ubi­ja go­ve­da, oti­ma si­no­ve, iz­ra­nja­va ga, otuđu­je mu pri­ja­te­lje itd. Mo­gli bi­smo re­ći da lu­ka­vi anđeo iz­mišlja i eks­pe­ri­men­tiše di­ja­lek­ti­ku sa sa­mim Bo­gom: uvo­di u jed­na­či­nu an­ti­te­zu i svo­jom pro­nic­lji­vošću i in­te­li­gen­ci­jom či­ni da i Bog, Stva­ra­lac, uče­stvu­je u slo­mu nor­mal­nog re­da stva­ri. Za­dr­ža­va­ju­ći pro­por­ci­je i pod­ra­zu­me­va­ju­ći hu­mor, mo­že­mo re­ći da či­ta­lac mi­sti­ka i pošto­va­lac Ni­čea, s gla­vom pu­nom knji­ga i re­vol­ti­ran pro­tiv njih, či­ni isti eks­pe­ri­ment u sfe­ri mo­ral­nih i fi­lo­zof­skih ide­ja u svom de­lu sve­ta (ov­de, u komši­lu­ku bal­kan­skog pro­sto­ra, u Mi­ti­ko­voj17 ze­mlji, gde se go­vo­ri mno­go i ra­di ma­lo, gde se kri­ti­ku­je s uži­va­njem i in­di­vi­dua pro­gram­ski sum­nja čak i u do­kaz)... Jed­nos­tav­ni­je re­če­no, mla­di fi­lo­zof sta­vlja duh na pro­bu i že­li da do­ka­že, kroz svo­je ve­žbe ne­ga­ci­je, da be­lo mo­že bi­ti cr­no i da do­bro mo­že bi­ti sred­stvo zla među obič­nim lju­di­ma. I više od to­ga: sve lu­cid­no­sti su kri­mi­nal­ne, ra­ci­o­na­li­zam je ne­funk­ci­o­na­lan jer ig­no­riše osno­vu stva­ri i fal­si­fi­ku­je ob­li­ke spo­zna­je, na kra­ju, dok­tri­ni­zam je ve­li­ka na­past vre­me­na ("u nje­go­voj je struk­tu­ri kon­stant­na i ra­ci­o­nal­na po­tra­ga, pu­na do is­klju­če­nja bi­lo ko­je vr­ste spon­ta­no­sti"), ide­o­kra­ti­ja je ku­ga ("či­ji ap­so­lu­ti­zam je to­li­ko bez sti­la, ko­li­ko bez oprav­da­nja"), si­stem u raz­mišlja­nju (bi­lo ko­ji si­stem) je ka­ta­stro­fa, jer spre­ča­va slo­bo­du me­ta­fi­zič­kog du­ha i, da­kle, na­sta­ja­nje kre­a­ci­je itd.

Da bi se sti­glo do sušti­ne stva­ri, on­da je po­tre­ban dru­gi in­te­lek­tu­al­ni mo­del, dru­gi pri­stu­pi, dru­ge vi­zi­je i, po­seb­no, dru­gi stav o objek­tu me­di­ta­ci­je. Si­o­ran ocr­ta­va mo­del kon­stru­i­san od ne­ga­tiv­no­sti ko­je smo već na­bro­ja­li. Mo­del, da­kle, za­sno­van na od­bi­ja­nji­ma i re­la­tiv­no­sti, ima­ju­ći kao in­stru­ment ra­da po­zi­tiv­nu sum­nju, je­di­ni ob­lik, ka­ko sma­tra Si­o­ran, au­ten­tič­ne kre­a­ci­je. nje­gov je za­kon: sum­njam, da­kle mo­gu do­ći do isti­ne i, na­kon što sam sti­gao, kon­sta­tu­jem da isti­na ne po­sto­ji. Je­di­ni pošte­ni na­čin, u ovim uslo­vi­ma, mo­že bi­ti skep­ti­ci­zam po­te­kao iz oča­ja. Kao što piše u jed­nom član­ku: "Sum­nja te odva­ja od stva­ri; ona je upra­vo su­prot­nost ma­gij­skog sta­va, ko­ji ni­je mo­guć sem u okvi­ru or­gan­ske in­tim­no­sti, u ži­vom uče­stvo­va­nju u kva­li­te­tu i vred­no­sti, raz­vi­ja­ju­ći do pa­rok­si­zma pro­ces vi­ta­li­za­ci­je sve­ta i pre­o­bra­ža­va­ju­ći aspek­te po­sto­ja­nja kao u za­vo­dlji­vim raj­skim vi­zi­ja­ma. Ma­gi­ja pod­ra­zu­me­va, pak, op­ti­mi­stič­ni vi­ta­li­zam, za ko­ji je ma­lo njih spo­sob­no. I ka­ko da bu­deš spo­so­ban za ta­kav op­ti­mi­zam u sve­tu u ko­jem ništa ni­je si­gur­no, sem smr­ti?! Mo­žeš sum­nja­ti u bi­lo šta, jer ni čo­vek ne­ma ni­ka­kvu vred­nost, ni­ka­kvu va­žnost. Ho­će­te na­de i si­gur­no­sti? Ka­ko da vam ih dam, kad ih ni ja ne­mam? Po­zna­jem, pak, jed­nu ne­iz­ve­snost su­per­i­or­nog kva­li­te­ta, skep­ti­ci­zam ko­ji, ia­ko po­la­zi iz oča­ja, uvi­ja se, ipak, u je­dan oreol. Sa­mo u ovo­me vi­dim ne­ka­kav smi­sao. Ono što mi se sviđa u ovom skep­ti­ci­zmu je du­bo­ki ne­mir, ne po­vršni i pro­la­zni, čud­no pri­su­stvo ra­di­ka­li­zma i volj­ne ten­den­ci­je po­zi­tiv­no­sti upra­vo u cen­tru skep­tič­ke ne­ga­tiv­no­sti. Ce­la draž ovog ti­pa sum­nje sa­sto­ji se u čud­nom pa­ra­dok­su, ko­ji či­ni da in­di­vi­dua, ko­ja ne ve­ru­je ni u šta, po­tvr­di od­ređe­ne sta­vo­ve, ubeđe­nja i ide­je, da iz­ra­zi svo­je mišlje­nje u svim stva­ri­ma, da opo­vrg­ne pro­tiv­ni­ke i da pre­fe­ri­ra je­dan po­li­tič­ki po­kret".

Si­o­ran, ipak, po­la­zi od ču­ve­nog mo­de­la (Pa­skal), je­di­nog među fran­cu­skim fi­lo­zo­fi­ma, ko­jeg pri­hva­ta. U svo­jim za­pi­si­ma o Fran­cu­skoj po­me­nu­će više pu­ta da Fran­cu­ska ne­ma fi­lo­zo­fe (ovo je i Noj­ki­no ubeđe­nje), mišlje­nje, s dru­ge stra­ne, po­grešno, ako se se­ti­mo da u ze­mlji Mon­te­nja i Pa­ska­la me­di­ta­ci­ja ni­kad ni­je bi­la ne­za­po­sle­na. Pa­ska­lov skep­ti­ci­zam od­go­va­ra sad Si­o­ra­nu i, da bi mu oja­čao spi­ri­tu­al­nu no­tu, aso­ci­ra ga sa Še­sto­vim. U ovoj kom­bi­na­ci­ji, skep­ti­ci­zam mo­že bi­ti fi­lo­zof­sko reše­nje da bi se iz­me­ri­la ago­ni­ja mo­der­nog vre­me­na. Si­o­ran je spre­man da is­pro­ba: "Sa ce­lom de­val­va­ci­jom re­al­nog zbog skep­ti­ci­zma, skep­ti­ci­zam kom­bi­no­van s tra­gi­zmom, de­mo­ni­zmom i he­ro­ji­zmom do­no­si, na kra­ju sum­nji, tran­sfi­gu­ra­ci­ju, unu­trašnju va­tru, ko­ja je ve­o­ma plod­na za in­di­vi­duu. Vred­nost skep­ti­ka u an­ti­ci se me­ri­la pre­ma dušev­nom mi­ru i jed­na­ko­sti u sta­nju. Zašto ne bi­smo stva­ra­li, mi, ko­ji ži­vi­mo ago­ni­ju mo­der­nog vre­me­na, tra­gič­ni etos, u ko­jem sum­nja i oča­ja­nje bi se kom­bi­nova­li sa strašću, sa unu­trašnjim žarom, u čud­noj i pa­ra­dok­sal­noj igri?!"

Sta­vlja­ju­ći u cen­tar pro­ce­sa spo­zna­je po­zi­tiv­nu sum­nju, stva­ra­lač­ku, pro­roč­ki pe­si­mi­zam i, po­no­vo, ne­si­gur­nost kao in­stru­men­te ra­da du­ha i re­la­ti­vi­zam ume­sto du­ha objek­tiv­no­sti, Si­o­ran sum­nja – da bi bio do­sle­dan in­te­lek­tu­la­nom mo­de­lu ko­jeg je oda­brao i, oči­gled­no, sa­mom se­bi – i u sa­mu sum­nju, re­la­ti­više re­la­tiv­nost i pro­fe­ti­zam, ukrat­ko, na­kon što je ne­gi­rao s va­tre­nim za­no­som Te­zu, ne­gi­ra i An­ti­te­zu, iz­be­ga­va­ju­ći da ih po­mi­ri u sin­te­zi. Osta­vlja ih ta­kve ka­kve po­sta­ju na kra­ju svo­je sjaj­ne ve­žbe ne­ga­ci­je. De­mon­ska me­ta­fi­zi­ka ne na­me­ra­va da gra­di, već sa­mo da do­ka­že po­vršnost har­mo­ni­ja ko­je kon­sti­tu­iše i ga­ji duh nor­mal­no­sti. Ide­je tre­ba ži­ve­ti, po­zi­va Si­o­ran u više na­vra­ta, ra­ci­o­nal­na spo­zna­ja bez lič­nog is­ku­stva je be­zna­čaj­na i bi­lo ko­je is­ku­stvo ko­je ne stig­ne gde pa­rok­si­zma je gu­blje­nje vre­me­na. Tre­ba da do­stig­ne­mo "ap­so­lu­ti­zam ži­vlje­nja", tre­ba da spo­zna­mo "po­ho­tu oča­ja" i tre­ba da bu­de­mo skep­ti­ci, tra­gič­ni i de­mon­ski, jer sa­mo ovi­ma će se otvo­ri­ti ne­bo me­ta­fi­zi­ke... Po­u­ka ove fi­lo­zof­ske fa­bu­le je da je bo­lje bi­ti ha­o­ti­čan, tur­bu­len­tan, iz­mu­čen, ne­si­gu­ran i u sop­stve­nu ne­si­gur­nost i pe­si­mi­sti­čan pre­ma po­zi­tiv­nom pe­si­mi­zmu ko­jeg si oda­brao kao na­čin po­sto­ja­nja i me­di­ti­ra­nja, ne­go da bu­deš pu­teše­stve­nik du­ha, opušte­ni put­nik među kon­cep­ti­ma i for­ma­ma ste­ril­nog kla­si­ci­zma. Fi­lo­zof že­li, da­kle, unu­trašnji ha­os, tra­ži unu­trašnje kon­tra­dik­ci­je i ga­ji an­ta­go­ni­zam jer sa­mo one su plod­ne za duh: "Pr­vi sam ko­ji će iz­ja­vi­ti da sam zbu­njen, ha­o­ti­čan i dez­or­ga­ni­zo­van, ko­ji, ako ne zna šta ho­će, ve­ro­vat­no će zna­ti dru­gi put. Ali ne idem oko­lo s kom­pro­mi­si­ma, ne pre­po­ru­ču­jem rav­no­te­žu i ne di­vim se for­ma­ma. Po­de­ljen iz­među že­lje na­iv­no­sti i po­ho­te oča­ja, s ko­jim pra­vom mo­gu go­vo­ri­ti o rav­no­te­ži? Zar ni­je kuc­nuo čas za ap­so­lut­nu iskre­nost, za onu iskre­nost ko­ja se ne bo­ji ha­o­sa i ne­si­gur­no­sti, već raz­u­me da ih se mo­že reši­ti sa­mo kroz nji­ho­vo ži­vlje­nje u pa­rok­si­zmu? Jer ako pri­zna­jem gra­ni­ce u obi­mu unu­trašnje mo­bil­no­sti, ne pre­po­zna­jem ni­jed­nu u in­ten­zi­te­tu, u va­tri ži­vlje­nja. Osim, avan­tu­ri­sti du­ha ne­će raz­u­me­ti ništa od ove unu­trašnje bes­ko­nač­no­sti".

Ni­je teško pri­me­ti­ti da je Si­o­ra­nov mo­del, na kra­ju, ne­ma­nje ni­ka­kvog mo­de­la jer, u svom fun­da­men­tal­nom skep­ti­ci­zmu, on ne ve­ru­je ni u je­dan efi­ka­sni na­čin or­ga­ni­zo­va­nja re­flek­si­je i, još go­re, ne ve­ru­je da je spo­zna­ja mo­gu­ća kao ta­kva. A i ako bi bi­la mo­gu­ća, če­mu bi nam ko­ri­sti­la? Si­o­ran po­sta­vlja pi­ta­nja na ko­ja ne oče­ku­je od­go­vor. Ipak, br­zo uči ka­ko da or­ga­ni­zu­je esej ko­ji iza­zi­va kla­sič­ne in­stru­men­te ra­zu­ma i da pre­zi­re sam pro­ces ra­ci­o­nal­ne spo­zna­je. nje­gov dis­kurs, još od sad (na po­čet­ku tri­de­se­tih go­di­na), ve­o­ma je ko­he­ren­tan, upr­kos ha­o­su ko­ji pre­po­ru­ču­je i, pod for­mal­nim aspek­tom, bri­ljant­no in­te­li­gent­nim, s pam­tlji­vim re­če­ni­ca­ma ko­je mo­gu bi­lo kad bi­ti oda­bra­ne u knji­zi afo­ri­za­ma. To je no­ta ko­ja spa­sa­va ove stra­ni­ce od pro­gra­mat­skog ne­ga­ci­o­ni­zma i, od od­ređe­ne tač­ke aku­mu­la­ci­je, re­pe­ti­tiv­nan i ne­pri­ja­tan, kroz pred­vi­dlji­vost ra­suđi­va­nja, od lek­ti­re... Među uče­ni­ci­ma Nae Jo­ne­skua, Si­o­ran je, bez sum­nje, naj­bun­tov­ni­ji i naj­kre­a­tiv­ni­ji duh u sfe­ri je­zi­ka. nje­go­ve ne­ga­cij­ske ve­žbe, u ko­je ubra­ja­mo i no­tu mla­da­lač­ke hra­bro­sti, de­mon­sko in­te­lek­tu­la­nog sa­lo­na, ima dve ve­li­ke za­slu­ge, naj­ma­nje: a) sa­me po se­bi su zna­čaj­ne, kao kre­a­tiv­no de­lo u mo­ra­li­stič­koj i fi­lo­zof­skoj sfe­ri, u esej­skom sti­lu u ko­jem se li­ri­zam to­pi u ge­ni­jal­no­sti i že­sti­ni ne­ga­ci­je i b) kroz ra­di­kal­nost i nji­hov in­ten­ziv­no pro­vo­ka­tiv­ni duh pre­ma ono­me što bi­smo mo­gli na­zva­ti "in­te­lek­tu­al­na is­prav­nost". Oni su uz­dr­ma­li in­te­lek­tu­al­ne iner­ci­je epo­he i na­te­ra­li su ru­mun­ske kri­ti­ča­re i fi­lo­zo­fe da se bra­ne i, u po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma, da raz­mo­tre sop­stve­nu tač­ku gle­dišta. Čak i ako je ve­ći­na, ako ne i svi knji­žev­ni kri­ti­ča­ri smešte­ni na po­zi­ci­ji Ma­jo­re­sku­o­vog ra­ci­o­na­li­zma, od­bi­la, ka­te­go­rič­no, iza­zi­va­nja mla­dog fi­lo­zo­fa, sum­nja ko­ju je ušu­njao je osta­la, i mla­da ge­ne­ra­ci­ja fi­lo­zo­fa če­tvr­te de­ce­ni­je ju je po­dr­ža­la i po­ja­ča­la. Ono u što se ne mo­že sum­nja­ti je, re­ći ću još jed­nom, knji­žev­ni kva­li­tet ovih su­bjek­tiv­nih ese­ja, br­zo kre­ta­nje du­ha, ima­gi­na­ci­ja ide­ja, čak i on­da kad ide­je (a ovo se deša­va sko­ro uvek) pro­tiv­re­če bru­tal­no našim ubeđe­nji­ma.

Pre­vod sa ru­mun­skog: 

Ma­ri­ja Ne­na­dić

Iz­vor­nik: Eu­gen Si­mion, Ci­o­ran, 

O mi­to­lo­gie ne­de­svar­si­ri­lor, Bu­cu­re­sti, 2014.

Izvornik teksta: Zlatna Greda, 161-162

BE­LE­ŠKE:

  1 U an­tič­koj Grč­koj, me­te­ci su bi­li građa­ni jed­nog po­li­sa ko­ji su se kao stran­ci na­sta­ni­li u dru­gom po­li­su, u ko­jem ni­su ima­li po­li­tič­ka pra­va (gr. μέτοικοι).

  2 Pri­mul Ci­o­ran, Ope­re, Ma­rin Di­a­co­nu, Fun­datia Natională pen­tru Stiintă si Artă, 2012.

   3 Sve­ske

  4 Su­ze i sve­ci

  5 Pre­o­bra­že­nje Ru­mu­ni­je

  6 ne­ver­nik-ver­nik

  7 Ve­žbe di­vlje­nja

  8 "la­ko­ni­zam mo­ra ti­ho da se po­vu­če, ako ne že­li da upad­ne u la­žno za­gon­te­nu du­bi­nu" Exr­ci­ces d’ad­mi­ra­tion, Édi­ti­ons Gal­li­mard, 1986, p. 124.

  9 Šta mo­gu na­u­či­ti u jed­nom da­nu

10 Iz psi­ho­lo­gi­je ru­mun­skog na­ro­da

11 Mla­dost

12 O pro­te­stan­ti­zmu

13 Pre­o­bra­že­nje Ru­mu­ni­je

14 Na vr­hun­ci­ma oča­ja­nja

15 Na vr­hun­ci­ma oča­ja­nja

16 "Pre­više ja­sno­će"

17 Mitică   – De­lo i na­ziv glav­nog pro­ta­go­ni­ste I. L. Ka­rađa­lea; Mi­ti­ka je pred­sta­vljen kao čo­vek po­vršnog zna­nja, ubeđen u su­prot­no, gru­bi­jan, ve­o­ma aro­gan­tan.