Nikola
Popović
Bilješka
uz jedno književno podsjećanje
(Etore
Mazina, Gvožđe i med, Otkrovenje, Beograd, 2002)
U
vrijeme kad misli plove ka Italiji, za koju me vezuju uspomene na literarna i
vanliterarna prijateljstva, u sjećanje mi dolazi prvi prevod sa italijanskog
jezika, objavljen 2000. godine u književnom časopisu Sveske, te u sarajevskoj Bosanskoj
vili: pet uvodnih poglavlja romana Gvožđe i med Etorea Mazine (1928 – 2017). Prevodilački prvijenac bio je i književni
prvijenac autora, publiciste i novinara, koji je tokom duge dopisničke karijere putovao u Južnu
Ameriku, Afriku i Vijetnam i intervjuisao Mandelu, Arafata, Pertinija (onog partigiano come presidente što ga
spominje Kutunjo u pjesmi) – ličnosti svjetske i italijanske političke
pozornice, i pisce poput Pavezea, Montalea, Tabukija.
Prvijenac u oba smjera, a sve što je prvo, zapis
svaki, ostane drago, samo što neravnine među rigama, koje bi se kasnije možda
mogle brusiti, dobiju patinu, razdišu se i razbokore kao pjemonteška barbera,
vino iz Mazininog kraja, a ponešto se izgubi u napuklinama sjećanja. Prodao
mi je tako pisac u svome domu na brdu iznad Rima prava za svoj roman „Gvožđe
i med“, za jednu italijansku liru;
poviše od grada, arija je čista i razrijeđena, kao ona
koju opisuje Bokačo, na Fjezoleu (a da bi se znala književnost, kaže Tabuki,
treba znati ljude i vina). Čuvam taj ugovor na žutoj hartiji sa Etoreovim logom
koji je sam nacrtao – galija sa pticom na jedru. Mazina je manje govorio o
knjigama, a više o ljudima i vinima: neka su, kao mlada crvena, kao ljubav u
dvadesetim, a neka, kao barikirana barbera, poput ljubavi u zrelim godinama.
„Gvožđe
i med“, roman o ljubavi i bolesti,
vremenu kuge u baroknoj Veneciji, koja je sva iz sna, te o memli kanala i
besanim noćima u ukletim lazaretima, objavila je 2002. izdavačka kuća „Otkrovenje“
Save Dautović. Sada se vraćam toj knjizi, sjećajući se i čestitog Mazine, i dobrih
urednikâ, meštara svog poziva, sa pionirskim, otkrivalačkim njuhom za novo: i za
stranog pisca kojeg će uvesti u novu književnu sredinu, te prevodioca koji se tek
otiskuje na plovidbu i kome se otvaraju vrata književnog časopisa, gdje se i
djela i ljudi – sastaju.
Sjećam
se, osim onih kojih nema, ali više mislim na one što sada žive od sjevera do
juga – u Parmi, Bergamu, Bolonji, Rimu, Firenci, Napulju – čujemo se preko
Skajpa, sjedeći svako u svojoj kući: iza portreta su biblioteke i kolekcije
ploča. I kao u Bokačovom „Dekameronu“, svako se prema pošasti koja je okovala
grad odnosi drugačije: jedan, zatočen u stan, tone u literarni svet, tražeći smiraj
i odgovore, drugi brani sebe i svoje onim najčovječnijim – smijehom i združenom
pjesmom, koja kao koral odjekuje sa italijanskih prozora i balkona.
Pamtim i susret sa Mazinom tokom mog prvog
odlaska u Italiju. Autobusi su iz Beograda išli u Trst i Veneciju kružnom
linijom, preko Austrije i Mađarske, a putovanje je trajalo dvadeset sati. Na
željezničkoj stanici Mestre sjeo sam u voz za Firencu, srećan što sam blizu
krajnjeg odredišta. Pisac je putovao sa suprugom kući u Rim, a ja sam htio da
okušam svoj italijanski. Ali Mazina je, kao nekad u italijanskoj skupštini, bio
izvanredan govornik: dok je voz prolazio kroz Veneciju, prepričavao je
Goldonijeve komedije, u Ferari recitovao stihove iz Tasovog epa o krstaškom
pohodu na Jerusalim, u Firenci stihove pjesnika renesanse.
Mazinin roman čitam ponovo kao pripovijest o
gradu okovanom kugom, stanju poremećene stvarnosti, a tada – o tome nas uči
italijanska književnost koja je dala snažan kulturološki obrazac za univerzalan
opis bolesti, ljubavi i smrti – dolazi do izražaja iskonska čovjekova potreba: voljeti i biti voljen.
Etore Mazina
Gvožđe i med (odlomak)
Preveo sa italijanskog: Nikola Popović
1
Otkrih da bolujem od kuge u Veneciji, u noći između jedanaestog i
dvanaestog maja 1576. Nisam plakao niti očajavao, ionako sam već umirao – od
ljubavi. Činilo mi se malo verovatnim da će mi presuditi Božja strela – kako
govorahu – i to zbog grehova u jednom bestidnom gradu, pre nego strelice kojima
me okrutni Kupidon već beše pogodio, kao što mi se, stidim se i pomisli na to,
sve do toga trenutka činila malo verovatnom zaraza koja je sejala smrt oko
mene. Biva uostalom da poneko, posredstvom Device i svetaca, čak i ozdravi od
kuge; od nesrećne se ljubavi nikada ne ozdravlja: ako ne umreš, nisi više isti,
zauvek postaješ neko drugi. I odmah osetiš da umireš jer vlastita ti nesreća
poput veoma visokog zida zatvara oči i srce, te oni koji su ti slični prestaju
za tebe da postoje, ili pak postoje samo onako kao najmanje životinje, čije zvukove
nekada opaziš, ali ne trudeći se da shvatiš jesu li znak radosti ili žalosti.
Možda je onaj vrabac koji se na tren zaustavio na tvom dovratku prepun bola,
ali šta se to tebe tiče?
Te sam noći
usnio Fransisku kako se na gondoli probija kroz vodu jednoga kanala, bez vesla,
kao nekim čudom. Sva svetla kućâ i ulicâ behu ugasla, voda se činila od crnoga
kamena katkad obasjanog mesečinom. Ko zna koliko sam dugo pratio gondolu,
jureći po popločanoj ivici kanala. Čuo sam samo bat svojih koraka po pločniku i
svoje sve napornije dahtanje.
Fransiska je
jednu ruku držala u vodi kao da je želi rashladiti, a drugom pripijala na svoje
grudi čudesnu pticu dugoga vrata i kandži, mrtvu. Bila je nalik čaplji, ali
bojâ prilično različitih: perje na grudima bilo je crveno (ili obojeno krvlju),
a krila i rep crne boje. Fransiska se u zanosu osmehivala, glave blago povučene
unazad. Gledao sam joj oči kako sijaju na mesečini i njenu desnu ruku kako
miluje krila životinje, sakupljajući kapi krvi koje su izlazile iz kljuna i nanoseći
ih na obraze kao rumenilo.
Iznenada se
Fransiska podiže na noge pokretom ljupkim i sigurnim i započe svoj ples na
gondoli koja beše stala. Posmatrao sam njeno vitko nago telo, telo koje sam
voleo bolnom strašću i koje mi se činilo nalik Salominom; znao sam da
Fransiska, kao i devojka iz jevanđelja, igra likujući. Sada, nakon što joj je
neki krvožedni kralj ili veliki lovac podario svoj divni plen, nije igrala njih
radi već radi onoga što je dobila, što je ugušeno u krvi.
Blago
zaljuljavši gondolu, Fransiska se saže i dohvati pticu, pritisnuvši je još
jednom na svoje grudi, zatim je podiže uvis kao da prinosi žrtvu.
Na kraju je
ispusti da padne u lagunu. Proguta me crna voda, blatnjava i smrdljiva, ponirao
sam polako i nisam uspevao umreti...
Trgoh se iz sna
okupan znojem iako je noć bila sveža, a s večeri bejah legao na ležaj skoro
potpuno nag. Još jednom zarobljen u svoje ljubavno ludilo, setih se onoga
oktobarskog dana kada prvi put sretoh Fransisku Barbarano.
Toga sam se
dana uputio njenom ocu, pisaru, radi sklapanja izvesnog ugovora. Doneo sam u
Veneciju iz Brena di Valkamonika velik tovar drva i još jedan tovar alatki od
gvožđa, prošavši pustolovno tromesečno putovanje, kroz opasnosti svake vrste –
od razbojnika, staza sklonih odronu do malaričnih močvara. Sa tek napunjenih
dvadeset i četiri godine, bio je to prvi važniji trgovački posao u mom životu,
u koji sam, dobivši nevoljki pristanak od oca i braće, uložio dobar deo
porodičnog novca.
Dok smo se
približavali ulazu u pisarev dom, na jednom malom trgu Kanaređa, Venecijanac
koji je trebalo da nabavi moju robu mi reče osmehnuvši se: „Pogledajte,
tamo na laigou...“ „Na čemu?“,
upitah, osmehnuvši se svoje strane zbog nerazumljivosti reči. „Na
laigou: divni prizor“, objasni on. I tamo, na jednoj terasi, zaštićenoj ogradom od kovanog
gvožđa oko koje se svijalo cveće i lišće, po prvi put ugledah Fransisku.
Možda radoznala
zbog glasina o našim krajevima koje su odzvanjale pločnikom, ona se nagnula
prema nama. Na bledome licu oči su otvarale dve svetle tačke u kojima mi se
činilo da je sažeta sva nebeska svetlost. Plašt crne kose, glatke, u
raznobojnim prelivima, padao je preko njenih nežnih ramena. U trenu kada nam se
pogledi sretoše, ona se žurno povuče, pošto je znak pozdrava i osmeh uputila mom
pratiocu. Zatim čuh kako užurbano hoda na terasi, dozivajući neko žensko ime.
Stadoh na
mestu, skoro okamenjen od unutarnjeg straha. Ne jedan od starih ljudi iz moga
kraja mi u šali beše rekao, dok sam odlazio: „Čuvaj se Venecijanki“.
Nasmejao sam se kao što to čini čovek koji je dosta proživeo ili pak mladi kada
se nađu nečim zbunjeni. Ali otkako sam, sedam dana pre, stigao u Veneciju, grad
koji sam tako često sanjao, zaista mi se činilo da sam dospeo u domovinu
ljubavi. Postojalo je u meni, dok sam kružio po laguni, ne uspevajući da se
nagledam čarolije Kanal Grandea i trga San Marko, neko premilo i zbunjujuće
predosećanje. Celom silovitošću svoje mladosti osećao sam da je taj grad
čarobni predeo gde će moja muževnost pronaći sebi nagradu, nakon teških iskušenja
koje je nosilo putovanje. Ja, koji se u svom kraju nikada ne bih usudio to
učiniti, ovde sam bez stida posmatrao svaku mladu ženu; i zapazio sam među
njima mnogo poželjnih. Pa ipak nijedna nije dodirnula moju dušu kao ona koju
sam tek nazreo i koja mi se se učinila optočenim draguljem u zelenom vrtu mojih
misli i plavetnilu neba. Ne kažem da sam se u nju zaljubio odmah: naprotiv,
činila mi se nedokučivom. No osetih da mi se zbio tajanstven i sudbonosan
događaj.
Pre mnogo leta,
u mome kraju, jedan trgovac Jevrejin zbog mržnje prema puku i zbog nameta
vlasti na njegovu bednu trgovinu, potaknut laskavim parohovim rečima (ili,
možda, krivo zborim: naime, pogođen milošću Njegovom), odluči da se preobrati u
našu svetu veru. Na dan krštenja zvonila su zvona u celoj Dolini kao na
praznik. Brešanski biskup tom prilikom posla svog legata, odabranog među
najprosvećenijim kanonicima; plemstvo je izašlo sa svojim svitama iz raskošnih
ruševina svojih drevnih zamkova ili pak novijih građevina čiju je čvrstinu potvrđivala
siva boja granita a lepotu bledoplava boja peščara*;
jedan od njih, grof Federiči, ponudio se za kuma novome hrišćaninu. Crkvu San
Mauricio preplavila je svetlost kao što zna biti samo o trodnevnici. Videsmo
kako se na onom sitnom i ćelavom čoveku, velikog povijenog nosa i izraženih
jagodica, ovekovečava Hristova nadmoć, kao što beše sa našim pradedovima
varvarima, sa divljim kraljevima koji su se spustili na kolena i sa oholim
kraljicama preobraženim u najmilosrdnije sluškinje Svete crkve.
Odvedoše Jevrejina,
bledog i obuzetog drhtavicom, gore ka višem oltaru. Ogromna ruka grofa
Federičija mirno je stajala na njegovom levom ramenu, preko svetlog ogrtača, u
znak zaštitništva i posedovanja. Hor otpeva „Extultet“;
paroh je dugo govorio o nesvakidašnjosti događaja, za čije smo svedoke bili
pozvani, zatim o onom ostrvu iz Starog zaveta koje je bilo buntovničko sve dok
ga nije pokorio pravi Mesija.
Dok je
Jevrejin, okružen mnoštvom sveštenika, primao na svoju glavu svetu vodicu, ostadoh
u jednom trenutku opčinjen nenadoknadivošću događaja. Činilo mi se kako to
preobraćenje treba da označi konačni poraz starog boga i uspostavljanje novog;
činilo mi se ne samo nečim što menja društveni položaj pojedinca ili sudbinu
njegove duše, već onim čije će se posledice videti na nebu, olujom koja komeša
oblake iznad Olimpa, trese mu grebene, menja granice, odjeke i tajne.
Takva je za
mene bila pojava Fransiske Barbarano. Pomislih: izgubljen sam.
2
Venecijanske
žene čine se prilično drukčijim od onih iz moje Doline, koje su snažne i
odvažne i ne boje se odmeravanja sa muškarcima u radu na polju i trgovini, no
ako stranac dođe u kuću da bi se susreo sa njihovim ocem ili mužem drže se po
strani, kao iz oholosti. Ovde, u ovome gradu u čiju luku svakodnevno prispeva
stotinu stranih brodova i u kojima se čuje stotinu raznih jezikâ (sposobnih,
ipak, da se stope u jedan kada je posredi trgovina), žene su meke i ponosite,
bezobzirne i tajanstvene, razbludne i nedodirljive, dok se muškarci ne ustežu
da ih uključe u svoje poslove; čak, ako su lepe, umesto da ih ljubomorno
čuvaju, kao da ih pokazuju kao znak sopstvenog bogatstva.
Tako, pošto je
sklopljen ugovor, vidno zadovoljan izdašnim honorarom i blagonaklon prema
laskavim preporukama kojima su me opskrbili neki njegovi sunarodnici koji su
boravili u Valkamonici, pisar pozva kćer da nam posluži neko osveženje.
Neophodnost da
pomno pratim sklapanje ugovora obavezala me je da napustim stanje omamljenosti
u koje me gurnulo posmatranje Fransiske. Dakle, onaj koga je devojka videla
kako ulazi u sobu koja mu se odmah učini pretvorena u vrt i prema kome se njen
otac odnosio sa prijaznošću punom poštovanja, bio je mlad trgovac, snažan i ne
ružan (moram to priznati!) odeven u svoje najbolje ruho.
Dok mi ju je
otac predstavljao sa nežnošću („Jedini razlog mog življenja otkako je umrla
moja žena, pre deset godina“), Fransiska me je gledala, osmehom
izražavajući svoje zanimanje. Poslužila je napitke ljupko, razmenivši koju reč
sa mojim kupcem, koji je bio poznat u kući. Ja sam u oduševljenju posmatrao
besprekornu oblost njenog lica, malena i sladostrasna usta, nabujale grudi
iznad uzanog struka i govorio sam sebi: nikada nisam video ženu ovakve lepote.
Pošto ju je
roditelj tamo poslao, ona je sedela mirno i ćutke u uglu dok me je pisar dobronamerno
zapitkivao o mom putu, porodici i kraju. Pokušavao sam da odgovorim što sam
bolje mogao, ne gledajući Fransisku, da ne bih mucao; osećao sam ipak njen
pogled na sebi, kao ruku koja u tami traži moju.
Razgovor je trajao
nekoliko minuta ali dovoljno da bih se osetio: mudrim i bitnim, jadnim
izgubljenim detetom, čovekom već usmerenim ka uspehu, grubim i neotesanim
seljakom – da bih se predao slatkim nadanjima, da bih se urušio u skučenoj
nemoći. Ali, na moje oduševljenje, pošto je čuo da ću u Veneciji ostati još
nekoliko dana (trebalo je da nabavim vunu za tkaonice u mojoj Dolini), pisar me
dragovoljno pozva da ponovo dođem u njegovu kuću. Tako smogoh snage da pogledam
Fransisku, pogledom punim preklinjanja. Ona mi glavom dade potvrdni znak, poziv
je bio i njen. Smešila se, a ja sam tonuo u tom osmehu.
Došao sam opet,
u stvari, više puta. Bila je to gostoprimljiva kuća, uvek puna zanimljivih
ljudi. Bilo je tu bogate nemačke i mađarske gospode, španskih i vatikanskih diplomata,
kapetana dalmatinskih brodova, trgovaca iz gradova; i Pižana i Đenovljana....
Neki Đenovljanin nam je jedne večeri ispričao zastrašujuću priču koja se u
njegovoj porodici prenosila već dva veka.
Dva veka pre,
neki predak našega pripovedača stanovaše u Kafi, koloniji Veličanstvenog grada* na Krimu. Predvođeni kanom Janibegom,
Tatari su dugo i uzalud opsedali grad. Pošto se snaga oružja pokazala
nedelotvornom a da bi po svaku cenu izvojevali pobedu, pribegli su jednoj
ludačkoj strategiji. Beše među njima nekoliko obolelih od kuge; leševe su
polagali na katapulte i bacali u tabor Đenovljana. Onaj ko bi se približio da
ispita ili da ukloni užasnu ljudsku đulad i da im priušti ako ne hrišćansku ono
barem čoveka dostojnu sahranu, istom bi bivao zaražen.
Kada je zaraza
uzela maha, Đenovljani se odlučiše na beg. Popeli su se na svoje galije i digli
sidro, ostavivši grad u rukama nevernih varvara. Ali se i kuga ukrcala s njima.
Tokom putovanja
kuga se raširila među posadom i desetkovala je. Brodovi su se iskrcali u
Konstantinopolju, zatim u Mesini, Ređo Kalabriji i Pizi. U svakom pristaništu,
kuga se iskrcavala iz broda, kao mornar oslobođen carine, ostavljala u
uličicama svoje otrovne novčanice i ponovo se ukrcavala. Kada su galije
doplovile do Đenove, kuga je već harala italijanskim obalama. Nije se
zaustavila u Veličanstvenom gradu, nego je nastavila put, ali sada kopnom.
Na ovaj način
raširila se Crna kuga, strašna epidemija koja je dve godine šibala ceo
hrišćanski svet. Svi smo o njoj slušali od svojih starih: kroz sedam generacija
se prenosilo užasno sećanje na nju, jer kuga se vratila više puta iako, Bogu
hvala, sa manjom žestinom. Neko je o njoj već čitao u antičkim hronikama i te
večeri ponovo se setismo strahota koje je sa sobom donosila: Crna kuga je
znatno smanjila broj stanovništva u mnogim gradovima, a u nekima potpuno
iskorenila život. Prvo su umirala deca: mesecima se u celim oblastima nije čuo
plač novorođenčeta, a godinama graja dečje igre. Nijedan lekar nije znao naći
leka toj bolesti. Da bi ograničili zarazu, upravitelji su sakupljali i
zatvarali obolele u ograđene prostore nazvane „lazaretima“,
oko kojih su bile straže a katkad i šanac kao da se radi o tvrđavi. Bolje je
bilo umreti odmah nego završiti u tim mračnim i mučnim podrumima gde su smrti
prethodili jezivi prizori. Međutim, posle tragedije čak su i preživeli izgubili
duh: bili su kao stabla koje je uništila suša, bez ijednog lista, ogoljenog
korenja, iščupanog iz zemlje pretvorene u suvi pesak.
Te večeri
prizivali smo u sećanje ove prežalosne priče jer su u Veneciji otkriveni, kao i
deset godina pre, nekoliki slučajevi kuge. I ja sam bio čuo tu vest ali mi se,
obuzetom u potpunosti svojom ljubavlju, činila nečim malo verovatnim, nesrećom
koja pogađa, kako to često biva, samo najsiromašnije. Tako, dok je Đenovljanin
govorio, više sam pažnje poklanjao grozovitoj veličanstvenosti pripovesti nego
njenim mogućim sličnostima sa našom ličnom sudbinom.
Te večeri
popeli smo se na laigo, jer se proleće najavljivalo iznenadnom toplinom. Na
gvozdenim ogradama visili su lampioni od obojene hartije u kojima su gorela
svetla, ali su uglovi terase ostajali u polumraku i stajao sam u jednom uglu sa
Fransiskom koja me je držala za ruku. Doticala je jednim prstom moj žuljeviti
desni dlan, ožiljke zadobijene pri seči i uzdahnula kroz žalostiv osmeh: „Vidi
kako je udešen ovaj moj drvoseča!“
Usred našeg
razgovora, Fransiskina igra se prekinu, njena ruka još jače stegnu moju,
postade ledena. Na kraju, Fransiska naglo ustade i odrešito reče: „Udostojite
me vašeg izvinjenja“ i odjuri, a da je nisam uspeo zadržati.
Svi ostadoše
zapanjeni njenom neučtivošću. Ali ja sam se osmehivao. Moja Fransiska mogla se
drugima obraćati kao hirovita lutka; ali sam ja dobro znao da se iza tog
detinjastog ponašanja krije strastvena žena.
3
U stvari, već
onog dana kada sam prvi put kročio u njenu kuću i dok sam, oprostivši se sa
pisarem, silazio niz stepenice prema vratima, jedna mala mekana ruka dohvatila
je moju i povukla me u tamu dok je Fransiskin glas zapovednički prošaptao: „Poljubi
me odmah, ne govori ni reč!“ U čudu, nađoh se u rukama tog vitkog i
jedrog tela. Nosio sam laganu jaknu i kada sam osetio njene grudi na mojima, u
trenu me obuze plamen. Ali se Fransiska otrže iz zagrljaja, odškrinu vrata i
reče: „Idi sad, idi“. „Vratiću se!“ rekao sam, bojeći se opet zabrane da to uradim. „Nego
šta nego da ćeš se vratiti!“, nasmejala se i navukla rezu iza mojih leđa.
Nakon te
večeri, vratio sam se u stvari više puta, kao noćni leptir plamenu koji mu
lagano prži krila. Fransiskina dragovoljnost i trpeljivost njenoga oca otvorile
su preda mnom vrata mučeničkog raja. Zanemario sam svoje poslove i zabrinutost
roditelja, ostavljenih bez vesti. Trebalo je da nastavim svoje putovanje ka
Friuliju i Karinciji radi prodaje lopata i motika koje besmo doneli sa sobom, a
koje su napravili svuda poznati kovači iz Bjena. Sanjao sam nekada i o tom
putovanju, koje bi me gurnulo u daleke krajeve, preko planina viših od mojih,
među strane ljude, ali sada ubedih svoje saputnike da odu bez mene. Svet je za
mene nosio Fransiskino ime jer bez nje nisam postojao.
Iako bih sebi
odredio da moje posete ne budu suviše česte (strepio sam da pisar može oceniti
preteranom moju vezanost za njegovu kuću i izbaciti me iz nje), svaki me put
neizbežno dovodio ispod laigoa. Kada bi razum nadvladao nagone, vraćao sam se
kuda sam već prošao te bih kružio oko kuće, satima. Sama Fransiska jedanput
uzviknu: „Kažu mi da uvek obigravaš ovuda, Brešanine, kao jedna od onih ptica
kojima su potkresali krila pa se ne mogu mnogo udaljiti od kaveza.“
Poređenje je bilo okrutno ali me nije uvredilo jer sve što bi Fransiska
izgovorila moglo je za mene biti samo milo.
Već sam bio
opčinjen. Fransiskine ljubavne igre su me opijale i uništavale. Njeno mi telo
nije bilo dozvoljeno, moja nastojanja nailazila su na ukočenu pristojnost, koja
me je skoro dovodila do iskušenja. Samo ona mogla je da čini ono što joj je
nalagao njen hir. Moje krupno telo savijalo se pod njenim milovanjima, na
mahove me besna srdžba navodila da ugrizem te vešte, okrutne i nežne prste. Ona
je to shvatala i smejala se: „Budi miran, Brešanine, miran! Imaćeš toliko
vremena kasnije...“ U tom „kasnije“ ja sam nestajao, predavao se i potčinjavao joj se poput roba.
„Kasnije“ bih
je odveo sa sobom, u svoja brda. Upoznali bismo ljubav, onu istinsku, u kojoj
se dvoje jedno drugom podaruju i poseduju jedno drugo. Načinio bih od nje
kraljicu Doline: odmah bih zatražio od oca ono što me sleduje od nasledstva;
sagradio bih kuću od granita i peščara, kao one što ih imaju plemići. Fransiska
ne bi imala oko sebe više čaroliju Venecije, ali bi naučila da upozna onu
kestenika i jelovih šuma, veličanstvenost Olja koji s proleća sa sobom donosi
ogromne stene, svečanu setu jezera Iseo, šum rekâ koje jure kroz stenovite
klance i odjednom se povijaju u hučeće vodopade. Naučio bih je da odapinje
strelu iz kratkoga luka, da lovi sa sokolovima, vodio bih je sa sobom da se
divi brdskim jarebicama što zimi postaju bele golubice, šarenom perju mužjaka
tetreba divnijeg u mojim očima od paunovog. Pokazivao bih joj dugu koja kod nas
kao da izvire iz jednog brda i hvata se za drugo, da bi napravila most gde bi
lutale vile i poskakivali patuljci u svojoj igri. Naučio bih je da jaše konja i
popeli bismo se do prevoja Tonale i posmatrali večite snegove Adamela; ostajali
bismo i noću, jer tada se na ovome mestu skupljaju veštice...
Sa svojih
putovanja („kasnije“ bih radio marljivije i sve uspešnije) donosio bih joj najlepše
tkanine, najdragoceniji nakit, mirise koje je volela. Ispunio bih joj kuću
slugama i u njenu čast priređivao velika slavlja: zacelo bi i plemićke žene
dolazile da od nje nauče ljupkost držanja i dostojanstvenost.
Fransiska me je
slušala, ponekad sa zanimanjem; nekad bi se pak smejala mojim snovima: „Zar
me vidiš među drvosečama i ovčarima?“ Na moje ogorčeno
protivljenje i govorenje da u Dolini ne manjka uglađenih ljudi, ona bi se opet
smejala, a potom nestrpljivo rekla: „Sad je dosta, dođi
ovde“.
4
Nije mi bilo
uskraćeno samo Fransiskino telo, već i bliskost njenoga srca. Naši su razgovori
bili jedva nešto više od nežnih i razigranih reči. Fransiska nikada ne bi
odgovarala do osmesima na moja pitanja o njenom životu. Činilo se kao da ga
nije ni imala. Mislio sam: „Ne želi da govori o svojoj majci, zbog bola
posle njene smrti.“
Bez stida,
platio sam dvojici slugu da se raspitaju da li je imala drugih ljubavi, sa
kojim se mladićima družila, sa kojim prijateljicama. Odgovori su bili čisti i
svi isti: Fransiska je viđala samo očeve prijatelje, izlazila je retko i uvek s
njim. Ne, nikada nije govorila o venčanju niti priznala naklonost prema nekom
mladiću: sretala ih je samo nekolicinu, uostalom, i to ne u Veneciji, već u
vili u Brenti koju je pisar posedovao i gde bi otac i kći, kao mnogi bogati Venecijanci,
odsedali svakog leta. Fransiska mi je često govorila o toj kući: „To
je raj. Videćeš, Brešanine, videćeš kakve su to livade, kakvo drveće i kako
teče reka boje tek opalog lišća...“
Ali izgledalo
je da Fransiska nema ni budućnost, jer ni o njoj nije htela govoriti. Živela je
sadašnji trenutak kao u mehuru od sapuna koji ju je izdvajao od sveta: tek sam
kasnije shvatio kolika je bila njena strepnja da se raznobojna sfera u kojoj
živi može u jednom trenu razbiti, a da se ona sama nađe u stvarnosti koja joj
je ulivala strah.
Imala je
devetnaest godina, umela je da čita i piše; ali da li je čitala, da li je
pisala i da li se molila? Kada bi zvonici stotinu venecijanskih crkava zvonili
Angelus i svi mi to pratili pomno, njene su ruke ostajale nepomične i izbegavala
je naš pogled, kao da je zbunjena. I dan danas posle toliko godina, pitam se
nije li u njenoj duši bio neki bog, u šta je verovala, šta i koga je zaista
volela.
Toliko sam puta
video kako viče na služavku sa takvom grubošću i rečima tako okrutnim da je
počinjala da jeca od srdžbe. Zatim bi pojurila da zagrli nesretnicu, umiljavala
joj se na hiljadu načina kao sasvim mala deca roditeljima nakon što su bila
nevaljala, da bi izbegla kaznu. Ponekad se njen pogled gubio u daljini; šta li
je to videla? Shvatio sam da joj je u tim trenucima mrska svaka reč, pa čak i
svaki pokušaj nežnosti. Iznenada bi se povukla, nevaljalo bi me pogledala,
rekavši „Zar ne možeš da me malo ostaviš na miru?“ i pobegla u svoje
odaje.
Jednoga dana
upitah je kako provodi sate kada je sama. Uz osmeh odgovori da svaka gazdarica
ima bezbroj obaveza, nisam li to znao? „Sem toga“,
dodade, „sviram lautu, vezem, igram se sa lutkama.“
Nikada nisam
čuo kako svira na lauti, i pored bezbroj navaljivanja, nikada je nisam video
kako veze; ali sam zato video (samo jedanput – posle mi je neobični prizor bio
za sva vremena zabranjen) mnoštvo njenih lutaka.
Bilo je to kada
sam po drugi put ušao u njenu kuću. Pošto smo se sreli dva dana nakon našeg
skrivenog zagrljaja, bili smo, ili barem sam ja bio, žrtva zbunjenosti. Nisam
bio naviknut na ljubavne avanture niti sam ikada upoznao tako bogatu i tako
nesputanu devojku. Osećao sam da ne mogu rasuđivati: ono što bih kod devojke iz
moga kraja smatrao za bestidnost i ludost, kod Fransiske mi se činilo
izražavanjem jednoga sveta veoma različitog od mojega: sveta u koji sam
očajnički želeo ući ali koji je sada, u trenutku kada me puštao u svoj granični
deo, učinio da drhtim i osetim svu svoju neprikladnost. Moja stidljivost i
seljačka nezgrapnost činile su mi se jednake suludoj želji da učinim svojom tu
divnu ženu, toliko različitu od mene.
Međutim, i
Fransiska je tog dana bila bleda i nesmirena: čak mi je izgledalo da je
plakala. Primila me skoro hladno, ali me je ipak pozvala da sednem pored nje, i
uzela moje ruke u svoje. Ćutali smo. Odjednom ona ustade i s težinom u glasu me
upita: „Hoćeš li da vidiš moje lutke?“ Iznenađen,
odgovorih potvrdno. Zatim me povede u jednu veliku prostoriju, osvetljenu,
poput kapele, u kojoj je gorelo na desetine sveća; i tamo videh, raštrkane po
divanima ili poredane po dugim policama, mnogobrojne lutke, čije su oči
izgledale žive pri treptanju plamičaka.
Fransiska mi ih
je sa ponosom redom pokazivala. Svakoj beše nadenula neko ime, nerazumljivo,
kao da je uzeto iz nekog tajanstvenog jezika. Bile su raznih veličina: visoke
kao prst ili velike kao deca, od drveta, gline, gipsa, kudelje, kosti ili od
drugih materijala koje nisam poznavao; neke su bile grube, kao da su ih
isklesali seljaci za igru malim odrpankama; neke su imale čarobna lica kao od
mermera ili alabastra. Neke su bile neodevene, a neke raskošno odevene: okićene
zlatnim trakama, malim draguljima, neobičnim perjem nikada viđenih ptica.
Većinom su to bile italijanske i nemačke lutke, ali ih je ne mali broj poticao
iz predalekih istočnih zemalja pa čak i iz dveju Amerika; nekoliko ih je čak
unutar grudi čuvalo bočice sa skupocenim mirisima; neke su imale tako
savitljive udove da je Fransiska mogla da ih postavi da na kolenima stoje preda
mnom ili da se pretvaraju da me žele zagrliti. Bila je jedna velika lutka iz
Nirnberga sa satnim mehanizom pomoću kojeg je mogla da pomera prste duž žica
harfe iz koje je kao čudom izvlačila tonove muzike za igru; najzad bilo je tu
dvoje malih Mavara, na koje Fransiska upre prstom i reče: „Ovo
su Abdul i Berimel, moji robovi“; pokaza mi kako je na njihove ruke i članke
postavila lance – „Ali od zlata“, rekla je u znak izvinjenja.
„Svi venecijanski
trgovci“, objasni mi, „znaju za ovu moju strast, a znaju i da je
pisar Barbarano spreman da plati bilo koji iznos da bi njegova luda devojčica
bila srećna.“
Sada se smejala
radosno. Poljubila me. Za jedan trenutak, pre no što sam se prepustio svojoj
krvi, osetih da mi smeta prisustvo tih majušnih lica oko nas; naročito lutka sa
velikim očima i crnom kosom koja je bila sama u uglu, na jednoj maloj stolici.
Malo pre toga, dok mi ju je pokazivala, Fransiska joj podiže ručice tako da joj
dlanovi pokriju lice i reče mi: „Ovo je mala Fransiska koja se boji smrti.“
5
U danima koji
su usledili posle razgovora o Crnoj kugi, Fransiska je odbijala da vidi ikoga
ko nije iz kuće, pa čak i mene. Otac i služavke odgovarali su mi da se ne oseća
dobro, da nije zaista bolesna već tužna, veoma tužna, te da me moli za
strpljenje.
Šest dana slao
sam joj velike bukete cveća. Šestog dana bile su to ruže iz staklenika, ali
ipak pune trnja: „Probrao sam ih“, napisah u poruci, „da
bi ti shvatila koliko je potrebno patiti da bi se ubrao cvet tvoje lepote. “
Najzad me
pustiše da uđem. Fransiska je sedela, prebleda i skoro ukočena od uzbuđenja, u
očevoj radnoj sobi, pored njega. Takav prijem me isprva zbuni, ali mi zatim u
srcu stvori krasnu nadu: da Fransiska smatra da je došao pravi čas da obavesti
oca o našim namerama i odredi dan venčanja. Stoga se osmehnuh, spremajući se da
osmislim, kao dobar trgovac, razloge koji bi ubedili pisara.
On prozbori
prvi. „Gosparu Gverino, moja kći želela je da ja pristupim ovom osetljivom
pitanju. Fransiska kaže da ste osoba plemenitih osećanja i da je volite. U prvo
sam se uverio i sam, kada sam vas dovoljno upoznao; što se tiče drugog“,
jedva vidno se osmehnu, „naslutio sam to po učestalosti vaših dolazaka
u moju kuću.“ Pokušao sam da ga prekinem, ali me on zaustavi mirnim pokretom ruke.
Nastavi: „Fransiska
kaže da ste nagli i misli da čak možete postati i nasilni.“
Optužba me prikova za stolicu, onemelog, više zgranutog no uvređenog. Činilo mi
se nemogućim da me Fransiska može tako opisati – koliko sam se puta, pored nje,
osetio bez imalo snage, poput jedne od njenih lutaka...
„Zato“,
nastavi starac, „moja me je kći zamolila da vam se obratim u njeno ime. Činim to teška
srca, pozivajući se na vašu zrelost.“
„Vidite, gosparu
Gverino, iako se uprava trudi da to sakrije, kuga se već raširila po celoj
Veneciji, mrtvih ima na stotine, a biće ih i na hiljade. Fransiska je
preneražena od straha zbog zaraze. Stoga ćemo sledećeg jutra otići u našu vilu
u Brenti.“
Usudih se da
prozborim: „Poći ću sa vama...“
Opet me
zaustavi pisareva ruka: „Ne, gosparu Gverino. Neophodnost ovog naglog odlaska
omogućila je mojoj kćeri da porazmisli o vašim odnosima. Zahvaljuje vam na
odanosti ali je zaključila da niste jedno za drugo.“
Ovog puta
nijedan pokret nije me mogao zaustaviti. Skočih na noge i obratih se Fransiski
prigušenim glasom: „To nije moguće, zašto?“
Sedela je
uspravljena, lepa kao i uvek, ali je postala kip. Dve male bore u uglovima
usana činile su na njenim ustima težak i žalostiv sklib. Pogleda me i samo
izusti: „Tako je.“
Suze koje su
nedostajale u njenim očima, napuniše moje. Nađoh se na kolenima, sklopljenih
ruku, ponovo preklinjući: „Ali zašto? Reci mi zašto!“
Ona se povuče i
opet se nasloni na visoki naslonjač. Prava kao kraljica na prestolu, ona
odsečno reče: „Ustani, Brešanine. Užasan mi je čovek koji kleči a ne moli se svome bogu.“
To je bilo kao
šamar, čak više od toga; u trenu sam se smirio. Prikupih malo dostojanstva i
rekoh: „Moraš mi objasniti razlog. Imam na to pravo. Do pre neki dan volela si
me...“
Boja se povrati
u njene obraze, dok mi je odgovarala skoro vičući: „Ne, Brešanine,
ja nisam volela tebe. Ja volim život. Ako je muškarac deo života, ako mi daje
više života, ako štiti moj život, onda ga možda mogu i prihvatiti; uživati s
njim, čak ga i voleti. Kada sam te prvi put videla, onako krupnog i nezgrapnog,
naizgled tako pouzdanog, pomislila sam: „Evo čoveka za mene!“ Ali
u ovim danima i noćima punim užasa, shvatila sam toliko stvari. Oko nas je
kuga, Gverino, a ti si pokazao da je i ne primećuješ. Ti si još dečak. Hara
kuga, i da bi se od nje spasilo, mora se bežati; da bi se bežalo, potrebno je
biti bogat, imati vilu daleko od Venecije. Gde je tvoja vila, Brešanine?“
Sada je beznadežno jecala.
Obećah –
Imaćemo je jednoga dana, kunem ti se, ljubavi moja...
– Jednoga dana?
Smrt je danas, Gverino, ne „jednoga dana“! Ja neću da čekam,
ne mogu da čekam. Meni je život potreban odmah...
– Mogla bi sa
mnom doći u Breno...
Njen plač se
pretvorio u smeh, kreštavi smeh kao u veštice: „Zar još nisi
shvatio, Brešanine? Ja nikada zaista nisam htela da dođem u tvoju Dolinu, među
pastire i kovače, da vremenom pomalo pocrnim kao ugalj, da živim bez muzike,
bez mora, da rađam jedno pa drugo dete, okružena bogomoljkama koje bi me
motrile svakog časa. Ako sam ponekad, zbog svoje gluposti, i pomislila da bih
mogla poći za tebe, uvek sam htela da te zadržim kraj sebe u Veneciji, u
Veneciji, u Veneciji.“ Lice joj postade belo, ponovo poče da jeca: „Odlazi,
Gverino! Odlazi jer si siromašan!“
Pisar zazvoni
zvoncetom, uđoše dve mlade služavke koje pojuriše ka Fransiski, obasipajući je
poljupcima i nežnošću. Starac položi jednu ruku na moja ramena, blago ali
odlučno me usmeri ka vratima: „Čuo si, sinko? Moraš otići. Kamo ćeš se
uputiti?“ Nisam to znao, nisam čak mogao ni da mislim. Promrmljao sam: „Vratiću
se u Valkamoniku.“ „I u Valkamoniku je“, reče pisar, „stigla kuga.“
Malena kapija
zatvori se za mnom, bez šuma.
* Pietra simona, kamen koga ima puno na severu Italije, u piščevom
rodnom mestu Brenu di Valkamonika
* La Superba, naziv za Đenovu (Prim. prev.)
