 |
Ефикасност и снага одговарају нуклеарном , али употреба овог оружја не загађује околину (Фото Бета) |
SRCE IZ NJEDARA
Русија настоји да војно парира Америци у свим сегментима војне моћи. На недавним војним маневрима, заједно са Кинезима, одржаним у Сибиру, проигравале су се разне варијанте копнено-ваздушне битке, као и борба против терориста, чиме је заправо и без званичних церемонија створена нова регионална војна алијанса. Руски стратешки бомбардери „Ту-160” и „Ту-95” опет крстаре међународним ваздушним простором далеко од матичне територије, једна руска конвенционална подморница изазвала је општу узбуну својом изненадном појавом у Медитерану, данима су је пратили, а Москва је најавила и могућност да у старе силосе пројектила СС-20, који су 1991. године остали у Белорусији, сада смести своје нове офанзивне стратешке ракете као одговор на најављено инсталирање америчког одбрамбеног ракетног штита у Пољској и Чешкој.
Као најновији потез у одмеравању војних потенцијала, у Москви је саопштено да је Русија испробала нову велику термобаричку бомбу.
Наиме, прво су Американци, још пре две године, тестирали специјалну „мајку свих бомби”, експлозивну „играчку” тешку преко девет тона намењену уништавању подземних бункера и инсталација. Вашингтон је тада пробу те бомбе објашњавао тактиком борбе против терориста и њихових подземних центара за обуку у планинама Авганистана. Но, касније је речено да нова америчка „супербомба” треба евентуално да послужи и за гађање подземних нуклеарних инсталација у Ирану. У арсеналу Пентагона то је најснажнија конвенционална бомба која делује на принципу вакуума тако што експлозивно пуњење напросто усисава кисеоник, пали облак и на све објекте на земљи и испод земље делује ударним таласом и високим температурама.
Истина, прва употреба таквих бомби забележена је још у Вијетнамском рату, када су их Американци бацали да би у прашумама очистили терен од дрвећа и направили импровизоване хелидроме, тако да технологија вакуумске бомбе и није нешто специјално ново. Неке типове совјетских вакуум бомби бацали су и совјетски авиони током рата у Авганистану.
Но, сада су Руси направили највећу бомбу тог типа, већ названу „отац свих бомби”. Тешка је 7.100 килограма, а на полигону за тестирање избацио ју је стратешки бомбардер „Ту-160”. Генерал Александар Рукшин, заменик начелника Генералштаба оружаних снага Русије, изјавио је за Први канал руске телевизије, поводом тестирања нове бомбе, „да је она најјача вакуум бомба на свету и да резултати тестова тог оружја показују да његова ефикасност и снага одговарају нуклеарном оружју, али да употреба овог оружја не загађује околину”.
Нова руска и нешто старија америчка вакуум бомба конвенционално су оружје и њиховим тестирањем и производњом ни Москва ни Вашингтон не крше постојеће споразуме о конвенционалном, или о атомском оружју. Термобаричко оружје нехумано је у контексту чињенице да би се сви који би се нашли у зони дејства такве бомбе прво угушили, због недостатка кисеоника, а онда би били смрвљени ударним таласом и спаљени високим температурама. То значи могућност да будете убијени три пута на различити начин.
Ипак, ексклузивност таквог оружја није резервисана само за суперсиле. И ваздухопловство Србије поседује такво оружје. Истина, то нису бомбе од седам, или девет тона тежине. Ради се само о ФАБ-у – 275 килограма тешким бомбицама. Српске производње.
Politika.rs
Politika.rs
HIMNA UJEDINJENE DRŽAVE
SIROMAŠNI KOMPOZITOR:
Toga dana je pokucao na moja vrata i rekao dobar dan.
Ja sam mislio da se neko zeza, ali sam video i crni auto, ispred, pa sam rekao, dobar dan, gospodine Izvršitelju Narodne Volje, samo da uzmem ćebe, spreman sam. On je ušao i rekao da je i njemu baš drago što me vidi. Onda sam ja rekao da nisam hteo da ispadnem nepristojan, ali da bih želeo da skratim formalnosti, da znam zašto je došao i da se tome nisam preterano iznenadio. On je onda rekao
Smiri se mali, da sam hteo da te hapsim, ja bih poslao one kojima je to posao, ne misliš valjda da ja idem okolo da hapsim, o Bože, vi umetnici nikako da prevaziđete taj višak fantazije. Ima li ovde negde da se sedne?
Ja sam rekao da je kod mene malo skučeno, pa sam sklonio note sa taburea i tu seo, a njemu dao stolicu. Onda je rekao
A jel ima kod tebe nešto da se popije, a ja sam imao vina na dnu flaše, te rekoh da mogu da trknem iza ćoška, da nešto donesem, ali on je odmahnuo rukom i rekao da nema veze, te da pređemo na stvar.
Vidi, mali, imam za tebe jednu ponudu. Posao. Jako dobar posao. Posao od koga bi mogao dobro da zaradiš, ne mislim na ove obične honorare i trice, mislim, stvarno da zaradiš, vama ionako stalno fali para, jel tako? Ja sam rekao da bi država stvarno mogla da malo uloži u kulturu i u umetnike, da nam je status prilično ponižavajući.
E, vidiš, ja sam baš zato došao kod tebe, baš zato što hoću da uložim u tebe. Ja lično, kao država, hoću da uložim u tebe, kao kompozitora, razumeš?
Tražio sam objašnjenje, da bih razumeo.
Slušaj, rekao je, ti gledaš vesti, jel tako, znaš šta se dešava u svetu, znaš da stvari nisu baš najsjajnije.
Rekao sam da baš i ne gledam, da je meni uglavnom važno pitanje forme, te da uglavnom samo slušam muziku, određenu vrstu muzike i komponujem.
A odakle ti onda ideja da ću da te hapsim, kad ti samo slušaš tu muziku i ništa drugo ne radiš? Ja sam tu pocrveneo, jer ustvari nisam imao nikakav dobar odgovor, nekako se podrazumevalo, ako ti dođe Izvršitelj u crnom automobilu na vrata, da će da te hapsi. Pošto sam ćutao rekao je, još bolje, trebaju nam posvećeni, ti što se razumeju u formu, baš nam to treba. Treba mi, u stvari, kao da je rešio da skrati priču budali, treba mi, u stvari, jedna pesma.
Pesma, zabezeknuo sam se.
Pesma, treba mi jedna dobra pesma. Onako, pozitivna, jaka, vedra, za narod, znaš, da se ljudi dobro osećaju kad to slušaju, nešto, onako, onako, da ih pokreće, da ih budi, da slavi zajedništvo, ljubav, sve ono najbolje što imamo, znaš na šta mislim.
Nisam imao pojma, ali sam rekao, ja nisam tekstopisac.
Znam, znam, rekao mi je, nama i ne treba tekst, imamo tekst, imamo i za to čoveka, imamo ceo tim, nego nam treba muzika. Muzika za pesmu. Umeš li ti to? Stvar je ozbiljna, dobro razmisli. Ja sam rekao da, ako išta, to umem, jer celog života ništa drugo i ne radim, sem što pišem muziku. Nešto je ovde bilo sumnjivo, posle prvog šoka, ovo je nekako opet smrdelo na hapšenje, rekao sam, a otkud vi znate za mene, zašto ste došli baš kod mene, ima toliko drugih, poznatijih, iskusnijih, nagrađivanih,...
Pa ti se, dečko moj, buniš, tebi su puna usta nameštenih konkursa, preovlađujućeg lošeg ukusa, javnosti koja neće da čuje drugačiji zvuk, zatvorenih krugova koji odlučuju kakva će se muzika slušati.
Znači, vi ste ipak došli da me uhapsite, povičem ja,
Ne, ne, ne, ne, ne, pokaže mi on rukom da se smirim, ne, ti si, izgleda, stvarno čist, ti to sve iskreno misliš, ne bi valjda živeo u ovakvom ćumezu da ne misliš ozbiljno i zato smo baš tebe izabrali za ovaj posao, treba nam neko, tako, kome je važna ta forma, jer je i nama mnogo važna, nemoj misliti da nije. Ti ćeš to najbolje. Napravi ti nama ovu univerzalnu muziku, pozitivnu, muziku za zastave, za javna okupljanja, ali da može da se pevuši i kod kuće, u kupatilu, da se uz nju slave rođendani, da je ljudi zavole, znaš, da postane jedna od onih melodija koje su svima u glavi, kojih ne mogu da se otarase, znaš, od onih s kojima se probudiš, pa je posle pevaš ceo dan. Da to bude popularno, a mi ćemo te lepo platiti.
Koliko je to lepo, upitam ja.
On je izvadio ček i stavio ga na sto, stolica je pod njim škripnula i on se namrštio, kao da mu je to bilo gadno, ja sam, kao hladnokrvno, uzeo ček i pogledao, pa opet pogledao, pa još jednom, pa sam osetio kako se znojim, pa sam počeo da mucam. Ooooovo, oooovo sve za mene. Uf, ovo moje srce ne može da izdrži, pa šta treba da vam napišem za ovoliko para, pa za ovoliko se pišu tri baleta, dve muzike za film i pet opera, nikad niko nije dobio ovoliko para za, za, za šta, glupo sam pitao
Za tvoju zemlju, mladiću, za budućnost, za tvoju nerođenu decu
Ja sa oooovim, ja sa ooovim mogu da kupim stan. I auto, i još da mi oooostane para da se oženim i da imam decu. Kakva vam je ta pesma, ti stihovi, šta vam je to, kad me ovoliko plaćate, ja, ja, ja nisam navikao, na ovolike pare, mislim, objasnite mi.
Mogu da ti uzmem taj ček, ako ti je toliko neprijatno, nasmejao se on. Meni je srce opet strašno jako zalupalo, jer sam znao da bi mi on to i uzeo, čisto da se zabavi.
I jeste se zabavljao,
Vi, umetnici, vi ste uvek bili najjeftiniji, nastavio je da se smeje.
Kako, molim, malo sam povisio glas, da zvuči preteći.
Nisam dobro rekao, izlete mi, šta sam ono hteo da kažem, vi ste nam, vi ste nam uvek bili, naj, naj, najisplativiji, mislim, jako važni, vi ste nam uvek bili jako važni, najvažniji, to sam hteo da kažem. Pogledao je na sat, ja sad moram da idem, poskočio je sa one stolice, koja je opet vrisnula, otresao pantalone, rekao nadam se da nemaš neke mačke, nadam se da je ovo samo paučina, i ja sam mu pomogao da se otrese.
Stavio mi je ruku na rame, znači, četiri stiha, refren, da bude bodro i elastično, da diže moral, da bude popularno i pevljivo. I nešto jednostavno, znaš, nemoj nešto da mi komplikuješ, to treba da pevaju i mala deca, znaš. Takva da bude forma, a mi ćemo u nju da dodamo sadržaj. Na vratima je rekao, i da, zadržaćemo sva prava, ako si saglasan sa cenom.
Ja sam rekao, imam i ja jedan uslov. Da se moje ime nigde ne pominje. Da, da, naravno, rekao je, to je delo narodnog umetnika, to se podrazumeva.
PESMA
Prvi solista, allegro:Bombo, bombo, mati naša,
Drugi solista, allegroBombo, bombo, oče moj,
Hor :Bombo, bombo, nek uginu
Bombo, bombo, haj di hoj!
Ref. Hor, fortissimo: Nek uginu, nek uginu
Bombo, bombo, haj di hoj!
VOJNIK, pešadinac: Ovo je toliko pozitivno, davno se nisam ovoliko obradovao, konačno sam prestao da se bojim. Sad će da nas raspuste, da nam daju penziju, bacićemo puške, tenkove, municiju, za to će, kažu, da naprave velike muzeje i ja ću, fino, da uzmem one daske i da napravim sebi sto i stolice, kao što sam oduvek želeo, pa ću uveče da sedim u bašti. Neka su izmislili ovu novu bombu, da ima nešto i nas, vojnike, da odmeni. Do sad su sve nešto svašta smišljali, ali na kraju, mi smo se sa njima gledali u oči, a od toga ti uvek ostanu slike. Po danu i nekako, ali noću, od toga se teško odbraniti, noću. Zato sam zahvalan našim naučnicima, što su se dosetili kako da ih mi, vojnici, više ne gledamo.
Majka taman beše skinula pasulj sa šporeta, kad su počeli da nas pale. Vazduh, do tada miran i čist, poče da vri, oteža i zapeni od dima. Ja i sestra, odjednom same, a ja sam je čvrsto držala, stajasmo ispred kuće, koju su naložili i sad je gorela. Majku odvedoše, odvukoše je za ruke i noge joj se vukoše po zemlji, a pogled je krila, kao da je sramota da nas pogleda. U oca su odmah pucali.
A dim postajaše sve crnji, i davio je.
Sestra je bila mala, i za nju me bilo najviše strah. Čvrsto sam je držala, jer još ništa nije znala, a posebno sam se bojala da nešto ne kaže, jer je je znala samo naš jezik, ne beše još pošla u školu. Rekla sam joj, kad sam videla da prema nama ide vojnik, da ćuti i da ništa ne progovara, da samo pusti mene da govorim. Onaj vojnik je prišao, kleknuo i zagledao nam se u lica, dugo nas je gledao, kao da treba da nas prepozna, ili mi njega, i onda je, na našem jeziku pitao
Ko ste vi?
Ja sam se odmah snašla i rekla
Mi smo neprijateljska deca, jer sam znala da se zaratilo i znala sam da treba da kažem ono što oni vole da čuju, a ne ono što treba da se kaže. Moja sestra, kojoj nisam mogla sasvim da zatisnem usta, reče,
Ja nisam neprijateljska, ja sam Marija, a ja sam se ponadala da to nije razumeo, govorili su oni našim jezikom, ali nisu baš sve razumeli. Rekoh,
Ona je mala, priča svašta, pustite vi nju, ali on nije hteo da je pusti, on je hteo, znam ja šta je hteo, a mene nije slušao, samo joj se zagledao u lice, i dalje, videla sam kako je gleda, kako joj pamti nos, usta, kako joj pamti senku ispod donje usne i sa nečim upoređuje, Marija, ponovio je, Marija, kao da te znam, kao da sam te već negde video, znam, rekla je ona, mene svi znaju, mene su već svi videli, to je zato što sam ista kao neka slika. Zovu me vilo, zovu me Bog anđela ostavio.
Vilo, ponovio je vojnik, i kažiprstom, joj otpozadi, pipnuo soenku ispod donje usne, kao da je i taj dodir upoređivao sa nekim drugim. Ajde sa mnom, vilo.
Ja sam tu povikala
Ako misliš da nas vodiš u onu kuću, odakle vrište žene, onda odmah da ti kažem, da mi tamo nećemo, nas je naučila majka kako da progutamo jezik i zadavimo se, nas tamo nećeš odvesti. Bolje nas odmah ubij, ovde, da se ne mučiš do tamo da nas vučeš, lakše ti je.
Moja sestra je rekla,
Što lažeš, nije tačno da znamo da progutamo jezik, da je znala, majka ne bi pustila da je odvuku do tamo, nego bi se odmah udavila. Bože, kako je bila mala, da je samo progovorila na vreme, da nije toliko dugo čekala, da nije svaku reč prevaljivala preko jezika kao nešto što treba da zablista pa da se otkine, da znači samo to, samo to i ništa drugo, da samo nije mislila kako se rečima sve može objasniti, sve ispraviti, možda da smo joj duže i bolje objašnjavali da je rat, i da u njemu reči služe da se spasiš muke, ako možeš da se spasiš, ali nije moglo, bila je premala, i bilo je prekasno. Ništa je nismo naučili i na nama je bio greh, nije ona ništa bila kriva.
Onaj je opet rekao, vilo, našao sam te, a dugo sam te tražio. I onda je prešao rukom po Marinoj kosi, a mi smo imale kose svilene i majka nam je razdeljak češljala na glatko, a sa strana plela po tanku pletenicu, koje je pozadi vezivala na sredini. Onaj je hteo da mi je uzme, znala sam po tome kako joj gladi kosu, a ja nisam smela da je pustim, nikome da je dam. Ona je sve što nam je ostalo, ona uvek govori istinu i sve pamti.
Penilo se od dima, a pored nas je prošao još jedan, uprtio je dvojicu mojih drugova iz škole i rekao ovome našem vojniku, požuri, ima još posla, kako skiče ova neprijateljska, a dim nas je sve više davio. Onaj vojnik je i dalje prelazio rukom preko Marijine kose, klizave koliko je bila svilena, i pitao, a znaš li ti mene, Marija, poznaješ li me, i ja sam videla kako mu se ruka grči, i znala da dolazi najgore, tako su im se ruke grčile, same, samo onda kad su hteli, ali to nisam smela ni da pomislim, da su im se ruke sećale, same, podsećale ih na ono što treba da rade, što tim rukama mogu, a ona je, srce moje belo, ona je rekla, mirno, onim svojim mirnim očima, ne znam te, ali mislim da si dobar, i ja sam znala da je ta reč bila najpogrešnija od svega što je moglo da se kaže toga časa, ja sam znala da će ona ruka, što se prisećala, sad da se seti, i u njoj se stvorio nož i druga je uhvatila za kosu, a naše obe kose su mogle da stanu u dečju ruku, a ne u ovu, i obe su mu stale u šaku, možda sam i vrištala, ne znam, možda se nije čulo, ja sam samo videla kako se Marijin vrat propinje i beli, videla sam kako je spremna i onda sam videla kako je promenila lice, kao da se iznenadila, kad ju je oblila krv, odozgo, i mene je oblila moja krv, odozgo, jer on nam je onim nožem sekao kosu i kožu, drao nam je glave, i naše svilene kose su padale u blato i mešale se s pepelom. On nas je onda uprtio preko ramena, i ja sam znala, ide da nas naloži, i pitala se kako je moguće da se sve završi, bez ikakve najave, kako je ovo ovakav kraj došao ovako brzo, onaj pasulj se još ne bi ohladio, samo da su mu dali da se ohladi. Ja dobar, vikao je onaj i smejao se kao da se seća kako se to radi, ja dobar, drao se, ja dobar, a čudno je bilo to kako nas je nosio, kako nije savijao kolena kad nas je uprtio, kako nas je nosio, kao da je to nešto za šta treba da se plati karta, kad bi neko gledao, kao da je to neka tačka, pa da treba još i da se premetne, skoči, ili tako nešto. Ja sam ćutala i nisam smela da pogledam Mariju, teško je gledati ono što ne možeš da spasiš, znala sam tada zašto majka nije smela da nas pogleda kad su je odveli, i mene je sad bilo sramota što sam suvišna, što ne mogu da odbranim. Izlazili smo iz dima, po nama je sada padao puhor, mek i blag, lepio se za oči, pitala sam se gde je to ovaj namerio da nas dokrajči i što ne nađe neko bliže mesto. Trčao je, kao je da ga je bilo strah da ga neko ne stigne, i ne vidi, a mi smo se sudarale glavama, onda smo stigli do neke jaruge i u njoj je bilo puno tela, znala sam da ćemo tamo sačekati oca i majku, ili na njih pasti. Tu nas je spustio, rekao, odavde nema mnogo, i ja i Marija smo znale šta to znači. On je onda rekao, bežite, trčite tamo kroz šumu, i negde se sakrijte, čekajte da padne mrak, a mi smo još stajale. Marija je rekla, a što nas teraš da trčimo, završi sa nama ovde. On je rekao, bežite, naći će vas neko, tamo su osetljivi na decu, ja sam vas obeležio, morao sam nešto da vam uradim da bi vam verovali da ste patile, oni će znati šta znači što ste odrane, sažaliće se, a Marija mu je rekla, a šta će tebi ovo, što nas sad puštaš, a on je rekao, ličiš mi na nešto što sam jednom znao, pa sam posle zaboravio, vilo bijela. Trčite sad, i onu pušku je digao iznad glave, trčite, a ja i Marija smo potrčale i nismo se okretale, a on je pucao uvis.
PRVA SESTRA: Bože, kako je naporno ovoliko umiranje, kako da ostanemo pozitivni, a nikoga ne možeš izlečiti, samo umiru po ceo dan. Je li neko čuo za preventivu, zašto su nam uveli trobojnu hranu, zakonom zabranili ono što se uvlači, što se ne pridržavate preventive, nego samo umirete.
Nemamo mi više neprijatelja, luda ženo. Naši su neprijatelji svi uginuli! Nema više rata, rat se završio, svi su uginuli, nemamo više s kim da ratujemo. Tako su govorili i za prošli rat, rekla je mama, pa ga je ipak bilo. Dobro, ajde, smiri se, znam da si emotivna u odnosu na ovaj poslednji, ali toga više nema. Gotovo, nema opasnosti, nas više nema ko da ugrozi, tvoj sin neće ratovati, jer nema protiv koga.
Sin sam bio ja i ja sam bio razlog za svađu, zato što sam došao iz škole i pokazao šta mi je za domaći. Šta ti je to? Pitala me zapanjeno kad sam došao kući, i znao sam da ne odobrava. I više od toga, izgledala je kao da sam rekao ružnu reč ili nešto slomio. Ovo mi je za domaći, rekao sam. Kako, za domaći, pitala je. Kako, to, za domaći, šta vas to uče, koji ti je to predmet? Stari zanati, to sam izabrao, sećaš se da smo pričali o tome, rekla si da od fakultativnih predmeta izaberem stare zanate, da je to nešto lepo i korisno. Nemoj da me lažeš, odakle ti ovo, ko ti je to dao? Ne lažem, sad već zamalo da se rasplačem, ne lažem, mama, stvarno, evo ti pogledaj knjigu, sve ti piše, prva lekcija, ratovanje. Ovo je stari primerak puške, to je bila obavezna oprema vojnika u vreme dok se ratovalo. Treba da je podmažem i da vežbam punjenje, a na sledećem času učimo kako se nišani i puca u metu, da negujemo tradiciju.
Mama je sela.
Dao sam joj u ruke udžbenik i video sam da ona lista i da ne vidi ništa. Ja sam onda onu pušku, pošto sam je stavio na fotelju da joj pokažem knjigu, opet uzeo i rekao da sad idem da vežbam. Rekla mi je, sine, obećaj mi da ovo nikad nećeš naučiti. Mama, ali ja sam odličan đak, ja ništa ne zaboravljam, dosad si bila ponosna na mene.
Onda je tata došao s posla, video mene s puškom i rekao, sine, sine moj, kako si mi sladak, kako si samo brzo porastao, kad si čas pre postao muškarac. Kako ti lepo stoji, baš sam nešto ovih dana mislio da ti pokažem kako se puca, tako je mene moj otac, taman u tvojim godinama učio, i onda mu je mama rekla da moraju da razgovaraju, a ja sam otišao da podmažem pušku. Nisam baš razumeo zašto se mama onako uzbudila oko puške, ali sam znao da će sve već biti dobro, čim se tata onako oduševio, jer mama na kraju uvek popusti, kad se ona i tata oko nečega ne slažu. Pokušao sam da učim. Prvo poglavlje je bilo ratovanje. Pisalo je
Tehničko-tehnološki napredak je doveo do usavršavanja i modernizacije tehnike ratovanja. U prošlosti, ratovi su se vodili primitivnim sredstvima, uz velike civilne gubitke. Relikti tih vremena su: pištolji, puške, tenkovi, minobacači, raketni sistemi, itd. Iz ostalih predmeta ste već utvrdili hronologiju i razvoj oružja od kamenog doba, naovamo. U ovoj oblasti, posebno ćemo se baviti oružjem prethodne generacije, koje je, kao i sve dotadašnje, uključivalo neophodnost ličnog korišćenja (neposrednog rukovanja) istim. Naše doba je prevazišlo strahote „prsa u prsa“ ratovanja i time što je naše doba kolevka novog, humanog oružja, koje ne zagađuje okolinu, ne stvara rupe u ozonskom omotaču, a treba naglasiti da je iako sasvim depersonalizovano, (nema direktnog kontakta sa neprijateljem, ne nanose mu se nikakve vidljive rane ni patnje, što sprečava moralne dileme) ovo oružje visoko efikasno, i temeljno. Ovo oružje je učinilo da mi više nemamo neprijatelja, te vi rastete u svetu slobodnom od straha!
Tako je nešto i tata govorio, samo su sad već vikali, tata je ponavljao, nemoj da se uzrujavaš, znaš da ti škodi, nemoj da se uzrujavaš, jesi li popila lekove, smiri se, šta ti je, jesi li poludela, a mama je vikala, škola za rat, školuje se da ubija, otac je rekao da više ne moramo da ratujemo, za nas sve radi bomba. Puška je samo zabava, ostatak iz onih vremena, koji ne služi ničemu, sad je to više kao neki sport, puška je zdrava, s njom se boravi na svežem vazduhu, možda se ponešto i ustreli, ali više, onako, da da šetnji smisao, da ne misle da si blesav pa se samo šetaš. Mama je vikala, ja ovo ne mogu, ja idem negde, ja ovo ne mogu. Tata je rekao daj, nemoj da si toliko histerična, svi su zaboravili, samo tebi smeta, šta ti je, svet se sa te tačke davno pomerio, tebi jedinoj stalno nešto smeta, šta će mu biti od te puške, šta je, da ti ne postane ratnik, ubica, pa mi, ženo, nemamo više protiv koga da ratujemo, naši su neprijatelji svi uginuli! A što onda deca pevaju, i svi pevamo nek uginu, nek uginu, ako su svi uginuli, spremaju nas za novi rat, o tome se radi. Ma daj, nemoj da si paranoidna, to je samo pesma, kakve to ima veze. Uostalom, to je deo naše tradicije, stari zanati, ne možemo da se pravimo da nikad nismo ratovali, kad se toga svi sećamo. Kako bismo mu inače objasnili zašto se ratovalo, pre, pre bombe. Pa, sam bi te negde zapitao, i šta bi mu rekla, kako bi mu objasnila?
Mama je ućutala i posle rekla, teško. Zato i postoji škola, rekao je tata, da deci objasni ono što je nama teško. Ajde se sad, molim te, smiri, idi odmori se, progutaj nešto, imao sam gadan dan.
Mama je rekla, progutaću i odmoriću se. Ušla je u moju sobu, nekako nije smela da me pogleda, kao da je nečeg bilo sramota i rekla mi, ti si dobar, drugo sve smeš da zaboraviš. Onda je otišla u svoju sobu i više nije umela da se nosi sa problemima, tako su mi rekli.
IZVRŠITELJ NARODNE VOLJE: Kad bih ja bio umetnik, ja bih sebe znao da cenim. Ajde što propada svet, i na to smo se navikli, ali kako su umetnici jeftini, na to nikako ne mogu da se naviknem.
Moja sestra je nemica. Tako su je prozvali u Domu. Od kad smo tamo ušli, i videli nas izranavljenih glava, neke žene su nam rekle da će one sa nas sprati greh i da više nećemo patiti. Marija je pitala, kakav greh, gde smo to mi pogrešile. Greh je što ste obeležene, rekla je žena kojoj se Marija ništa nije sviđala. Nas je obeležio onaj vojnik koji nam je ovo uradio, i tatu i mamu su vojnici ubili, zašto oni nisu grešni, nego mi, opet je pitala Marija. Greh je što se toga sećate, a oni će zaboraviti, i sve će biti u redu, rekla je ona žena. Opraćemo vas i bićete čiste, bićete sasvim čiste. Marija je, kad su nas oprali i obukli u domske uniforme rekla, ja ću sad da progutam jezik. Marija, rekla sam joj, Marice, mi to ne znamo, znaš da ne znamo, nisu nas naučili, to sam ja samo onako rekla, da se spasimo, a ona je rekla, ne, ti si bila u pravu, to je jedino ispravno, pošto reči ništa ne valjaju.
I zaćutala.
Dolazili su bradati doktori, pregledali je, kuckali i pipkali, i mene isto, pitali šta joj je bilo i ja objašnjavala, ja sam brzo naučila njihov jezik, razumela ih i oni mene. Govorili su, strašno, strašno, strašno je bilo i našoj deci, velika je to patnja, samo zaboravite, zaboravite, to je najsigurnije, samo tako ćete preživeti, samo tako ćete se spasiti iz ovoga života. Progovoriće ona, samo strpljenja, samo se strpite, to su procesi, takve stvari dugo traju, daćemo malo vitamina, progovoriće ovo lepo dete, nego šta će, vidi samo kako je lepa, izuzetno, strašno mi na nekoga liči.
Ubrzo su je ostavili na miru, doktori nam više nisu dosađivali, ja sam je spašavala koliko sam mogla. Rekla sam da je onemela od užasa, pa posle, kad je prošlo dovoljno vremena, a doktori rekli da je sad samo pitanje njene volje da učestvuje u životu, da bi je trebalo poslati na rehabilitaciju, a ta mi je reč nešto užasno zvučala, kao da je to neki zatvor, mučilište, nisam dala da nas razdvajaju i nju šalju na tu rehabilitaciju, dosetila sam se da kažem onoj ženi da Marija ćuti zato što se tako zavetovala, da će ćutati dok god ne zaboravi, jer ona želi da zaboravi i želi da ponovo postane čista, samo joj se noću javljaju neke slike, one slike, i ona bi da te slike izbriše, ćutanjem, ona čezne da zaboravi, ona hoće da se opere ćutanjem. Znala sam da će joj se dopasti, i dopalo joj se. Ipak sarađuje, rekla je, dobro onda, neka ćuti.
Mene je malo bilo strah što ona onoliko ćuti, meni bi bilo lakše da, bar meni, krišom, ponekad nešto kaže. Nije da nisam pokušavala da joj objasnim. Marija, mi smo izgubili rat, nas su prihvatili naši neprijatelji, naših više nema, svi su izginuli, ajde da prihvatimo ono što nam se nudi, a ne nudi nam se bog zna šta, ali ovo, ovoliko, eto nas dve smo zajedno, mi svejedno nećemo zaboraviti, kako da zaboravimo, progovori malo, malo im se umili, možda ćemo uspeti da negde odemo, možda ima i drugih mesta. Možda ima spasa.
Nema spasa, nemoj tu da mi se bebiš, odjednom je izgovorila, naglas. Ja sam verovala da ima spasa i da ima reči, ali sam bila mala. Sad sam porasla, čim sam grešna. Nemam pravih reči, da se očistim i ćutaću.
Ponekad, noću, kad bi zaspala, ja sam je milovala po kosi, koja je začudo, počela ponovo da nam raste, pošto su nam se kraste zasušile i poodpadale. Ja sam je mazila po kosi i šaptala vilo bijela, vilo bijela, svi su sve zaboravili, samo se ti svega sećaš, svega, za sve nas nosiš breme, ti jedina, ti, što svima ličiš na anđela, samo se onome njihovom seljaku, kad te video da si prominula, otelo, vila bijela, jer oni vide isto što i mi. Vilo bijela, ne znam još koliko ću dugo moći da te gledam u oči, ne znam koliko ću dugo moći da te spašavam od sveta, ali ti si mi sve, ti si mi sva nada, ti si mi jedini spas, a moram da se smanjim, do najmanjeg moram da se smanjim, da bih verovala da ga ima.
Ja sam hteo da utešim mamu, toga jutra, da joj kažem da sam odlučio da je oženim, ako porastem, da sam shvatio da je ona moj tip, da mi u svemu odgovara, da sam ljut na tatu kad je prema njoj bezobrazan i da ja sigurno neću pucati prvi, ni u koga, a ni bombu neću bacati ni na koga, nego samo ako me prvi diraju, kao što su nas učili u školi.
Toga jutra, međutim, moja mama je prestala da se bori sa problemima. Rekli su mi da je život nekima pretežak, da neki ljudi nisu dovoljno jaki, ali da ih zbog toga ne možemo kriviti, da ja imam tatu i da će sve biti u redu.
Tati ništa nije bilo u redu, on je zvao mamu, kao da sriče, ma-ri-ja, ma-ri-ja, i udarao glavom u dovratak, da da ritam, a mene je svaki ritam podsećao na ono, nek u-gi-nu, nek u-gi-nu, neki ljudi su govorili, ma, daj, molim te, imaš dete, smiri se, ona se, sirotica, odmorila, uvek sam mislila da ona nije za ovaj život, za nju je više bio ruski roman ili film, a neki čovek je rekao, mislite vizantijski, to se od jutros tako kaže, ah, da, da, rekla je žena, treba mi malo vremena da usvojim promene. Ovi ljudi su posle otišli, ja sam ostao sam sa tatom, on više nije udarao glavom, samo je ponavljao, ma-ri-ja, povremeno, kao da je zaboravio da čita, a ja sam hteo da me zagrli i da mi da da jedem i da mi kaže gde se to mama odmara i što sad sriče kad je on tamo slao, ali sam ga džaba vukao. Ni on nije smeo da me pogleda, kao da ga je nečega bilo sramota i od toga mi ništa nije bilo lepo, čak ni sladoled što su mi oni ljudi doneli.
Rekao sam mu,
Ovo sam sve ja kriv. Sve je ovo zbog mene, da ja nisam doneo pušku za domaći, ništa od svega ovoga ne bi bilo. Ja bih je pitao hoće li da joj ja budem muž, a tebe negde da stavimo, ona bi pristala, ja bih bio oženjen, a ti bi ostao na poslu, i sve bi bilo isto.
Ali ne, opet se rasplakao, topio se preda mnom u ljigavu baru, ne, ti nisi ništa kriv, seti se samo koliko te je volela, i tu se opet razljigavio, seti se, ali više nije mogao da izgovori čega to treba da se setim, niti je on, više, mogao da se seća, samo je nastavio da udara ritam po vratima, bez reči i bez pogleda.
IZVRŠITELJ NARODNE VOLJE: Ajde što propada svet, i na to smo se navikli, ali kako su ovi umetnici jeftini, na to nikako ne mogu da se naviknem!
Marija je rasla, i od toga je svaki dan bio praznik. Nemica moja, vila bijela, nije progovarala, ali kakve je oči imala. Nije ni morala da priča, to kad se vidi, takve oči, to je razumeo svako, prvo bi joj se osmehnuli, a onda, onda bi ih nešto preseklo preko stomaka, i svi bili spremni da plaču, a da ne znaju zašto. Kakva lepota, slinili su, anđeo nebeski, na to im je ličila, a samo sam ja znala da to nije nikakav anđeo nego da je vila bijela, moja vila. I kako je rasla i devojčila se i bivala sve lepša, i oči joj dolazile krupnije, kao da joj se glas sam otimao da izađe, povremeno se iz grla izvijalo, samo neko zvučanje, neki bruj, neka jeka, to je ono progutano tražilo da izađe napolje i ja sam se tešila, sve sam samoj sebi govorila, ima nagrade, postaće i ovo obično, izaći će i Mariji glas iz grla, neće više biti neprikladna. Mi smo već bile bolničarke, negovale smo bolesne, a i ranjeni su odnekud dolazili, bilo ih je svakim danom sve više. I kad bi im Marija ušla u sobu, i stavila ruku na čelo, nasmejala im se onim očima i pomilovala onim osmehom, koji je bio, Bože me oprosti, kao od druge rase, oni su zakovrtali očima i govorili gotovo, gotovo, evo pred nas izlaze anđeli Gospodnji, dobro li je što se sve baš ovako završava, a ovim su nas plašili.
Počela su da dolaze neprijateljska deca, krvava i obogaljena, Mariji se tu iz grla izvijao glas, i toga sam se mnogo plašila. Nije izgovarala reči, ali se od toga glasa, koji se odvikao od govora, od zvuka što se lomio, i nije znao hoće li ili neće da postane reč, od toga progutanog što se sad bunilo i nije se znalo hoće li je zadaviti, ili će izaći napolje, od samog zvuka sam se opet svega setila i sve mi je prizivalo slike i sve mi je opet bilo kraj, i ne samo meni, ko god je bio u blizini i mogao da je čuje, odjednom se sećao svega što je zaboravio, na usta su mu navirale reči koje je nekad čuo, a više nije znao šta znače ni da li išta znače, kojima nisu navirale reči, navirale su mu suze, i osećanje da je sakrio nešto važno i nešto strašno i da se to mora reći, nekako, ako ne ustima. I cela bolnica je mumlala od užasa, od nekih reči koje nisu imale oblik ovih reči, nego su tražile novi jezik, novi način da se kažu i bolnica postade grozno mesto. Izgledalo je kao da su se svi odjednom probudili i shvatili da nema spasa, nalik nama kad smo bile male, i niko nije želeo da bude grešan, a svi su hteli da ih više ne boli. U jednom krevetu je umirala jedna devojčica, poluizgorela, i ja sam Mariju držala dalje od te sobe, to je bila, kao, moja soba, ali kad sam čula, znala sam da je dete umrlo, svi smo znali, jer Marija, onim svojim glasom, nemim, neljudskim, nesviklim na reči, progutanim, gluvim, glasnijim i jačim nego što bi i jedan drugi čovečiji,
Zapeva.
Slušaj, sine, došao je jednoga dana otac kod mene u sobu, stvari se loše odvijaju. Moram da ti kažem, da ću biti službeno odsutan.
Nije bilo ništa novo da tata ide na put, koliko ostaješ, pitao sam.
Ovo je malo drugačije, rekao je, ovo je nešto drugo, ima problema u jednom delu, kako da ti kažem,
Planete, rekao sam ja,
Da, uopšte uzev, rekao je tata. Vidi, sine, prvi nas diraju.
Znači opet rat, rekao sam, pa kako smeju, kako se usuđuju, sad kad imamo bombu. Bombo, bombo, haj di hoj, imamo i pesmu Ujedinjenih Bendova. Ustvari, šta ćeš ti tamo, kad imamo bombu?
Pa, izgleda da ni bomba ne može sve sama, mora joj se pomoći.
Kako, kad smo u školi učili da od bombe ugine sve neprijateljsko, trava, neprijateljske životinje, ljudi, sve, ne razmem šta tu ima da se pomaže.
Pa, sine, teško je to objasniti, ali, moram. Moram da pomognem bombi da,... to sa neprijateljem,... solidno, mislim, temeljno, odradi.
VOJNIK, pešadinac: Dok sam ja shvatio čega su se ovi dosetili, da su se dosetili da žive ispod zemlje, da su tamo preselili sve, i žene i decu i domaće životinje i vodu i provijant! To naši naučnici nisu mogli da predvide, da ovi imaju ne samo podzemne centre za obuku, što smo znali, nego da su se preselili, svi, dole. Oni imaju podzemnu zemlju. Zato je neophodno da se mi, ipak uključimo, pomognemo našoj bombi i rasteramo gamad, izvinjavam se našoj gamadi.
Postavilo se pitanje gde sa mnom, jer se mama bila odmorila, a tata je morao u rat, da pomaže bombi, pa je rekao da me vodi kod babe. To je negde u Brdima, i tamo me nikad nisu vodili, to izgleda i služi da se tamo skloniš, kad se zarati. Rekao mi je da tamo mobilni nije u dometu, da od struje imaju sijalicu, a da je ostalo u redu. A šta je to, ostalo, pitao sam? Videćeš, rekao je. Za tu babu nisam ni znao da je imam, to je bila neka baba-tetka, koja je imala neke veze s mamom, valjda je mama kao mala, isto živela kod nje, jer se isto bilo zaratilo. Poneo sam brdo baterija i moje igrice, iako je tata slegao ramenima, rekao je, nije ti tamo baš za igrice, videćeš, i stvarno sam video.
DRUGA SESTRA: Ajde, nešto pozitivno, ajde malo da se razgalimo, ajde malo haj di hoj. Ja ne znam šta je ovo, samo stignu da kažu, jao što me probada, boli, sestro, boli, posebno ovaj ovde kompozitor mi kuka, nisam znao, ja nisam ja kriv, morao sam, kao da ga neko pita je li kriv, i šta je morao, Bože svašta. I samo umiru, ne razumem u čemu je smisao masovnog umiranja, uz tolike mere prevencije. Ujedinjena država je sve uradila, iz hrane su izbacili ono belo, nisam sigurna da li belo više sme da se kaže, ili su to zamenili drugom rečju, i ukus su nam iz hrane izbacili, da nas ne bi podsećao na te loše stvari, i sve se uradilo na jačanju srca, a ovi umiru kao muve. Možda oni krišom jedu onu belu hranu, ne znam kako drugačije da objasnim..
Otišao sam kod babe. Baba me nije dirala, nije me tešila, nije rekla, proći će, još si mali. Nije rekla, vratiće se majka, proći će rat. Nije rekla, sve će biti dobro. Samo je pričala priče, kad bih je nešto pitao. Imala je po neku za svaku priliku. Recimo, uveče kad bi krenulo da zalazi sunce, ja bih bio posebno tužan. Sa svakim zrakom, a gasili su se nekako okrutno brzo, ja sam hteo da udahnem svaki, a oni su mi izmicali, kao kad nešto hoću da kažem, a reči mi se još u grlu rastope. Mislim da su za to bila kriva Brda, možda da sam gledao sunce kako zalazi na nekom drugom mestu, da bi to bilo drugačije, da bih bio puniji i zadovoljniji, ovde su Brda presecala zrake i pravila senku, kao nožem, i ja sam svake večeri ostajao uskraćen, za nešto, nešto što mi je pripadalo, pripadalo bez ikakve sumnje, kao poklon ispod jelke, tako sam nekako ostajao ljut i tužan, kao da mi nisu dali poklon, a da ništa nisam skrivio. Strašno su me ljutili ti zalasci sunca, ja sam hteo još, ja sam hteo produžetke, ja sam hteo da me nešto spasi od noći, da mi je odloži, jer noću mi izlaze pred oči slike, i od tih slika mi se plače, jer mi postaje jasno da se majka nikad neće vratiti s odmora, ni otac iz rata. I da će možda rat doći po mene, čak i ovde, na ovom mestu, koje izgleda kao da nikad nije čulo ni za novu bombu, ni za rat, ni za školu, nizašta. Od struje stvarno imaju samo sijalicu i nešto što krči, i samo se povremeno čuje haj di hoj, a ona sluša. To zove tranzistor. Mobilni je stvarno uvek van dometa, iako sam mislio da se tata šali. Ovde mi se mešaju igrice. Ovde mi se ne igraju igrice. Ovde sam sasvim sam. I na tom mestu se obično rasplačem. Tu uleće baba, vidi me da plačem, pa uleće nekom besmislenom rečenicom, nešto
Dura, babina kobila! I ja se tu zablenem u nju, jer taj jezik, koliko god da je sličan našem, ja nikad nisam čuo i svaki put se zapitam šta mi to tu zvuči tako poznato, a ništa ne razumem. To ona vikne kao da mi skupi pažnju, da je prebaci na neko drugo mesto, odakle ona zna kuda dalje, jer, zvuči kao neka magija, kao da priziva tu kobilu, kao da će od tih reči kobila sad da se stvori pred nama. Znam šta je kobila, nisam glup, nego ne znam šta je ono dura. Ne pita me ona što plačem, ni da li plačem, ni šta mi je, ona zna i šta mi je i zašto plačem, i ona mi privija te reči, kao lek. I uvek počinje nekom tako, jakom rečenicom, iz sredine, nekom koja zvuči čudno,
... pa sve žaračem.
- U ribe, kobilo!
Pa ja moram da mislim o tome šta sam čuo i šta to znači, i naravno, pitam, šta je bilo dalje.
A kobila joj odgovori:
- Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijatelji, pa me prokazaše.
I sve mi tako priča, od sredine, od kraja, ni ne stignem da shvatim šta priča, ali me drži njena priča, kao da gledam film, i posle mi se po glavi vrte slike, ali ove slike, kobile među ribama, kobile među lisicama, kobile među kurjacima, što isto ne znam šta je, ali je nekako mnogo dobro, dobre su te reči što ne znam šta znače, ali mi je lepo da ih kotrljam preko jezika, teške su mi za izgovor, isprva, ali odmah posle, ne znam ni sam kako, ja ih pevam. Tako i sad, ovo, kad baba mi baba priča priče, kao da se preslišavam, kao da sam to sve već negde čuo, ako nisam tamo svuda i bio.
Osu se nebo zvezdama, tako je zapevala Marija pored kreveta one mrtve neprijateljske devojčice,
A nas kao da nešto obasja iz mraka
A ravno polje ovcama,
I nas obuze nekakva blagost, što više nismo sami
Ovcama nema čobana
A nas više nije bilo strah
Do jedno dete Radoje
I svi smo se prepoznali
I ono ludo zaspalo.
Kako nam je samo bilo žao što smo prespavali
Budi ga Janja sestrica.
Svega smo se setili
Ustani, more, Radoje, ovce ti za lug zađoše
Opet ćemo sve da izgubimo, predosećali smo, nismo znali možemo li da izdržimo još dve reči
Ne mogu, sejo, ne mogu, veštice su me izele,
Ne mogu, ne mogu, kukali su naši, ne mogu više, dahtali su neprijateljski, ne mogu, boli, aaaaah, boli, čupaju, nisam kriv
Majka mi srce vadila,
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaah, vade, čupaju, majko mila, jedina, ne daj me, majko,
Strina joj lučem svetlila
I mi smo kroz našu smrt prolazili, kako je samo bolelo, kako smo samo hteli da prestanu, da nas puste da umremo, ali da nam ga ne vade, vikali smo da nismo krivi, da ne znamo zašto, da ne damo naše srce, ne damo, hoćemo još malo neba i zvezde.
DRUGA SESTRA: Šta ste se raskukali, boli srce, boli srce, naučno je dokazano da srce ne boli. A dok ste jeli belo, niste kukali. Ne može oću zdravo srce, jako srce, a ovamo nezdrav život, kalorije, slano, masno, neaktivnost. I drugo, stav vam je jako negativan, ajmo neku pozitivu, ako umirete, ne morate uši da probijate nama živima. Kako ćemo da pobedimo, kad ste takvi. Da poludiš!
Nemoj Marija, rekla sam joj, ubiće te, ubiće i mene, iako je to najmanji problem, ja sam mislila, progovorićeš kao i drugi ljudi, progovorićeš običnim jezikom, progovorićeš kao što svi govore, onda manje boli. Nemoj to, o nebu i zvezdama, o živom srcu, što ga vade iz njedara, nemoj to, na jeziku koji više niko ne zna, i koji više niko ne govori, nemoj, napićemo se na drugom mestu, iako smo žedni. Nemoj, iako nam je lepo, dok ga slušamo, kao da se sećam nečega, što mi je majka, predveče pevala. Nemoj, jer se posle teško budim, i tako mi je, kao da nikoga nemam.
IZVRŠITELJ NARODNE VOLJE:
Ajde što propada svet, i što je sve poskupelo, na to smo se navikli, ali kako su ovi umetnici jeftini, na to nikako ne mogu da se naviknem!
Nekad baba baš preteruje,
Kad sam tužan, odjednom mi stane iza leđa, zgrabi me za rame, pa kaže, izmenjenim, muklim glasom
Daj, baba, glavu! I ja vrisnem, samo što se ne upiškim od straha, a ona se onda smeje, jer njoj nema veze ako se ja uplašim nečega što je priča, i što je bilo davno, nego samo ako se sećam mame, tate, i rata. I onda, šta je onda bilo, pitam ja, čim prestanem da se tresem. I onda se ona ne zaustavlja, kad joj dođe da priča, to traje, čini mi se, ceo život, i sve se nastavljaju jedna na drugu, sve su iz nivoa, kao igrice, samo što nema nivoa na kome znaš jesi li dobio, ili izgubio. Izgleda kao da uvek dobijaš. I ništa ne pritiskam, a u glavi mi same izlaze slike i nivoi, kobile među ribama, konji na letenje, zlatno drveće, čudovišta iz bureta, vazdan neke babe što zamal da te ubiju, ali su reči neke, čudne, i neizgovorljive i masne, nekako ti ide voda na usta kad slušaš, i teraju te da ih ponavljaš i vrte se u glavi, stalno. Ja sam bila u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji, pa me prokazaše, ja sam bila u kurjacima, ali su kurjaci njemu, ja sam bila među ribama, ali su ribe njemu prijatelji, ja sam bila među lisicama, ja sam bila, ja sam bila, ja sam bila, kao neki lepak što se rasteže.
Pitao sam je, a što mi nema mame, čim sam skupio hrabrosti, a ona mi je rekla da je mama otišla, i da pazim kako sanjam, jer da će ona onda možda da mi dođe u san.
Toga jutra mi je sve postalo jasno. Bio je neki dan, strašno svetao, sunce je bilo bliže nego obično, znam da sam žmirkao. Išao sam putem, odnekud strašno prašnjavim i mekim, kao da je po njemu neko posuo pepeo. Znam da me je ta meka zemlja izazivala da po njoj skačem i skakao sam, to meko me je odbacivalo i lepo dočekivalo kad sam padao, ne znam odakle mi slika mojih mršavih nogu, kako se grče u skok, kao da sam samog sebe gledao odozdo i u jednom doskoku, učinilo mi se da je sunce napravilo šaru u prašini, pa sam se sagnuo, jer često hvatam odbleske, ali ovo nije bilo to, ovo je bilo drugo, ovo je bilo pravo. Spustio sam se na sve četiri da se uverim, jer je moglo i da nestane iz drugog ugla, ali nije, ovo me je čekalo. Nisam još smeo da je pipnem, ali sam znao da je ovo ključ od onih vrata, za koja sam znao da postoje, morala su da postoje, morao je da postoji neki zid i granica, neki početni nivo odakle se razdvaja ovaj svet, ovo nebo, jutro, put, od onoga, ja sam bila u ribama, ja sam bila u lisicama, suviše je ličilo jedno na drugo, negde je moralo da se spaja, negde si, sigurno, mogao da uđeš, da probiješ kod, da se uloguješ u to drugo, što ti u stvari treba, da bi osvojio princezu i pobedio smrt. Znao sam da se to negde spaja, znao sam! Niko mi nije rekao, ali ja sam znao da se to priča zbog nečega, da treba nešto da znači, meni, i to sad. I otkrio sam. Kako sam bio moćan, sad sam mogao sve, od sad se život broji drugačije, ovo je bilo milion poena, ovo je bio bonus celog mog života.
Na putu je ležala žaba, znao sam da je to namerno. Namerno je bila iste boje kao put. Namerno je bila skoro neprimetna, jer je trebalo da je vidi neki junak koji mnogo dobro vidi, a taj sam uslov ispunjavao. Nije bila živa, što znači, trebalo je da je oživim, da joj učinim tu uslugu, da bi pomogla ona meni, sutra kad meni zatreba da oživim. Bila je ispeglana, skoro bez debljine, kao da je na nju palo, ili stalo, nešto strašno teško, bila je toliko suva i laka, da, kad sam je na kraju, ne dišući podigao, na zemlji nije ostao nikakav otisak, nikakav trag ni dokaz da je bila tu. Zato sam je brzo sakrio, stavio ispod košulje, jer je neko mogao da dođe, pa da mi je uzme, i potrčao sam prema babi, potrčao koliko me noge nose, jer je sad sve bilo jasno. Majka je bila svuda oko mene, sad sam tačno znao da da nisam sam, bila je i u ovoj šumi, i u ovoj zemlji, i među vrhovima Brda što su me okruživala, svuda je bila, samo je trebalo da rešim nivo, da nađem tajno oružje i stigao bih do nje, a žaba je bila to oružje, žaba mi je davala tu moć. Oblaci su iznad mene dobijali specijalne oblike, i to se uklapalo, video sam kako me stavljaju u centar, kako se grupišu po sredini, a ostavljaju krajeve prazne, zato da bi izgledalo kako ih ja vučem za sobom, kao snop balona, Bože, kako sam samo bio moćan.
Sav zadihan, izvadio sam ispod košulje onu moju žabu i pokazao je babi, ništa ne govoreći, misleći da će ona sve shvatiti sama, nije ni ona meni priče pričala od početka.
Ali nije.
Šta ti je to, pitala je, a moja se žaba, koju sam držao za glavu, dok su joj noge visile, mišićave, a tužne, tresla.
Sve sam morao da objašnjavam. Vidi, ovo je žaba, ona je mrtva, pa sam je doneo da mi je ti oživiš, pa da spava sa mnom, pa da oživi ona mene ako ja nekad umrem, ili me ubiju, i da mi otkrije gde se sakrila mama.
Baba me je gledala jedan trenutak, kao da se razmišlja da li da je oživi odmah, ili da mi kaže da ima posla, pa će sutra, ali je, umesto toga, rekla,
Baci to, da se ne zaraziš, i moja žaba se, lako, kao list, nekako našla u njenoj ruci, toliko glatko i bespogovorno, da je izgledalo da baba nije ni pružila ruku, da je žaba odlebdela sama, zbog onih reči, da su je one povukle u plamen, jer ona je nad plamenom pucnula, toliko bi i neki deblji list i nestala.
Ja sam znao da je ovo kraj. Da se ovakve šanse ne dobijaju dva puta. Da više ne mogu da nađem majku među žabama, a sigurno je bila tamo, da ne vredi da je tražim među ribama, ni među lisicama, zato što sam izgubio ključ. Ono drugo mene nije htelo. Ja im nisam bio dovoljno dobar. Zamrzeo sam babu. Zamrzeo sam priče. Nisu me više tešile. Nisu me više puštale unutra, nisu imale veze sa mnom, brave su stajale zaključane, a ja sam uradio sve što sam mogao. I majka mi se izgubila, sasvim. Nije je više bilo u zemlji, ni u šumi, ni u brdima, ni u travi, ni nigde. Čekala je boljeg heroja, bržeg, jačeg, pametnijeg. Zamrzeo sam je, zamrzeo sam njen odmor, zamrzeo sam je što je bila slaba, a trebala mi je, da me nauči da ja budem jači, zamrzeo sam sebe, što sam hteo da je ženim, a nisam mogao da je zadržim, zamrzeo sam, stoga, sve žabe, ribe i lisice, sve kurjake, odbacio sam mogućnost postojanja čudovišta iz bureta, konja na letenje, zlatnih jabuka, odbacio sam lepljivu skramu reči koje su to dozvoljavale i znao da mi je bomba jedini izlaz.
Prvi su me dirali. Ja im ništa nisam radio.
Posebno sam zamrzeo babu, i njen kolac, ionako sam sumnjao da ona uopšte nije ta za koju se izdaje, nego da je ona lično ta s kocem, da sam ga malo potražio, možda bih ga i našao u nekom ćošku. Bila je zla, a ja sam ionako za sve bio kriv. Zato ću da im bacim bombu. Na sve njihove žabe i ribe i lisice i babe i brda, i tranzistore, sve neka ugine i lišće i trava i posebno nebo, neka uvene.
Neka sve ugine. Ja toliko mogu.
VOJNIK, pešadinac: Šta meni vredi što je ovo poslednji rat, šta meni vredi što je ovo poslednji put, što je ovo samo još jednom, pa će se sve završiti. Nemam više ruke, to sam ostavio neprijateljima. Nisu hteli da uginu, nisu hteli, zavukli su se u one rupe, tamo žive, bomba nije do njih mogla da dopre. Morali smo da ih isterujemo, lično mi. Lično ja, što sam se nadao penziji. Ono nisu ljudi, to kolje zubima, njihove žene ne brane decu, kao što bi se od naših žena očekivalo, nego kreću noktima u oči, viljuškama, to se brani sekirama, nožem od escajga, oni oko svoje rođene dece obavijaju bombe. Tako mi i treba, kad sam hteo da pomazim neprijateljsko dete, a ono je puklo, i ja sam ostao bez ruku. Njihova magarad nas sapliću, njihova zemlja nas jede, ja ništa tako podmuklo nisam video u životu. Ja sam se sad razočarao u bombu, ja sam mislio, s njom će biti bolje, a ono gore. Nemam više zašto da budem pozitivan, to mi je najgore. Ajde mi pevaj, ono, bez glasa, ono kako ti znaš, da se setim svega što sam zaboravio, vilo bijela. Ono kako vade srce, pa ga jedu, a sa strane drže sveću. Kako si mi poznata, kako su me pojeli.
PRVA SESTRA: Kako padaju, kao muve, ovih dana, kako se mnogo umire, a sve mladi ljudi, nisu za umiranje. Misliš da je to zbog bombe?
DRUGA SESTRA: Ne znam, od hrane nije, to su nam sad potpuno izbacili, ali spadosmo s nogu, radim dve smene spojeno, kažu da će da krenu sa zajedničkim grobnicama, nema više mesta na grobljima.
PRVA SESTRA: Epidemija je srca. Mora da je neki virus, ili nešto tako.
DRUGA SESTRA: Megapandemija. Ja mislim da oni znaju šta je, ali neće da nam kažu.
PRVA SESTRA: Naši idu tamo, a tamo je bez vazduha, ja mislim da im je od toga, šta zna bomba, koji su naši, a koji su njihovi.
DRUGA SESTRA: Šta im bi da nas opet prvi diraju, odakle im tolika zloba i želja da nas satru.
Misliš li da i oni imaju bombu?
PRVA SESTRA: Na vestima kažu da nemaju, ali, ko zna, zamisli, molim te, čega su se setili, u zemlji žive. Pa kako im ne dosadi, kakav im je to život, što ne izađu, da umru ko ljudi, a ne, ispod zemlje, kao kišne gliste, kao krtice, kao bubašvabe, šta ti ja znam, jel’ bubašvaba dozvoljena reč? Imamo li mi i dalje bubašvabe, ili smo ih zabranili, da nas ne podsećaju na njih, da se ne pomisli da imamo nešto zajedničko.
DRUGA SESTRA: Što je sigurno, sigurno, ne pominji ti bubašvabe, možda je dozvoljeno, a možda i nije, vidiš da stalno menjaju.
PRVA SESTRA: Ja mislim da njih davi ona mlada sestra. Kad je ona u smeni, nijedan ne ostane živ.
DRUGA SESTRA: Ona što svima liči na nešto?
PRVA SESTRA: Ona, ona. Jel’ ona tebi liči na nekoga?
DRUGA SESTRA: Mnogo mi je čudna. Ponekad je lepa, samo da bleneš, a ponekad, ponekad mi zaliči na kerušu.
PRVA SESTRA: Na kerušu? Vidi stvarno, nikad mi nije palo na pamet, da znaš da si u pravu i meni se jednom učinilo, iz profila, zaokruglila je bila usta, pa došla kao riba.
DRUGA SESTRA: A jel’ ona stvarno mutava, ili se samo pravi?
PRVA SESTRA: Misliš, da se bolje uda, mutave su na visokoj ceni, hihihi.
DRUGA SESTRA: Hihihihi.
PRVA SESTRA: Ona ti je ko iz vica, ne zna da priča, nego samo peva, kad nešto hoće da kaže. Ej, gori krilo našeg avionaaa, hahahaha.
DRUGA SESTRA: Hahahaha, kako ti je samo to palo na pamet
PRVA SESTRA: Ona je zaostala od onog prošlog rata, od tada je nema.
Jao, što mrzim te što nisu u stanju da žive u sadašnjosti. Jednom žrtva, ceo život žrtva, možeš misliti! Pa mi paradira time, kao, obeležena je za ceo život, kao, ona je nešto posebno, ma nju bi trebalo obrijati do glave, da makar zna kako je obeležena. I drugi su patili, pa su pozitivni.
DRUGA SESTRA: Ovo opet pišti, šta kaže, petorica na intenzivnoj, cela soba je pomrla, da li razumeš!? Moram da idem, Bože, ovo nešto nije u redu, ovo nije normalno, Bože, hoćemo li od ove bolesti svi pomreti. A nema kliničkih znakova, sve u redu, samo, odjednom, cap, otkaže srce, gotovo. Vidim da su doktori sluđeni. Kao neka kuga, čoveče.
Ja mislim da je to od bombe.
PRVA SESTRA: Ja ne mislim. Ja mislim da je to od one male.
DRUGA SESTRA: Da ne grešim dušu, ne umiru samo kod nas, umiru svuda, nema ona s tim veze.
PRVA SESTRA: Svuda umiru? Stvarno, pa to ne javljaju na vestima. Gde je ona, da nas ne čuje?
DRUGA SESTRA: Što, da ti nešto ne kaže, možda?
PRVA SESTRA: Da mi ne otpeva na uvce, hihihi, jao, baš smo bezobrazne.
DRUGA SESTRA: Ja nemam vremena da se prenemažem. Pa je, kao, svi zovu, vila bijela, ej, na tom jeziku, koji nam je doneo toliki užas, pa, ja ne znam kako je ne uhapse. Ja ne znam zašto uopšte dozvoljavaju da ovde žive oni koji nisu odavde. Ja bih nju do glave, do glave, kad ti kažem...
(Ulazi Marija) Ja sad moram da krenem, ovaj, probada me, tu, u grudima, kad sam bila mala, davila sam mačiće, tako su bili slatki, a ja sam ih davila, nisu nam trebali, tata nije dao, rekao je da su to moji mačići, i da ih se sama rešim, ja ovo ne mogu, prokletinjo, prokletinjo, nisam ja kriva, nisam ja, morala sam, prokletinjo! Uh, kako boli, kako boli, od tebe mi se javljaju slike, prokletinjo, veštice prokleta, a ne treba da mi se javljaju, moram da živim, moram da živim, prokletinjo!
PRVA SESTRA: Ja se slažem!
Ti mi ličiš na nešto što mi je neko jednom rekao. Na neku pesmu, što ne mogu da je se setim. Molim te, podseti me. Pre nego što umrem, podseti me. Moram da se setim, svega se sećam, groznog, sve je nepodnošljivo, čega god se setim, sve je nepopravljivo, ajde, daj mi nešto lepo, učini da mislim da je nešto bilo dobro, pa da mogu da umrem, a da ima smisla. Ne mogu da izdržim ovo koliko si mi poznata. Ti si mi na vrh jezika. Ti si sva moja, a ne mogu da te izdržim. Oprosti, ne mogu.
Jesi li ti, možda, bomba?
Da te nisam, možda, jednom ubio, pa si došla da se svetiš?
Da nisam možda ja mrtav, pa ti došla da me oživiš?
Sad znam, dugo sam te tražio, toliko dugo, da sam i zaboravio gde sam ono krenuo i odakle sam počeo,
Sad znam,
Ti si ona žaba. Ti znaš moju majku. Možda si ti moja majka.
Majčice mila, jedina, koliko sam te tražio, među ribama, među pticama, među oblacima, nigde te nije bilo, tako si mi potpuno nestala, da sam te zamrzeo. Oživi me, ajde me, molim te, oživi, nemoj telo, srce mi oživi, samo to tražim, nek me boli, samo neka znam da mi je tu, da nije nestalo. Nije nestalo, sad kad si mi se vratila, majko mila, pa to si stvarno ti, stvarno si ti, sve se uklapa, i oblake si mi namestila, iste kao onog dana, onoga dana kad sam ih vukao iza leđa, kao balone, onoga dana, kad sam još u tebe verovao, kad si bila svuda oko mene, svuda oko mene, svime si me gladila, odasvud me gledala, i ja sam bio tvoj. Strašno sam te zamrzeo, a zavoleo sam bombu, morao sam nešto i da volim, znaš.
Kakvu kosu imaš, kao da sam je već negde gladio, da mi ti, nisi, možda, ćerka? Da imam ruke, ja bih proverio, molio bih te da mi daš da pipnem. A kakve konce koristiš, iste kao one, kako je dobro što si mi ove oblake namestila, da mogu da se setim kako je bilo, onda, dok sam mislio da te mogu naći. Ajde mi kaži, opet, kako sam dobar, reci mi da jesam, reci da jesam, voleo sam bombu više nego tebe, ali nisam ja kriv, nisam ja kriv, šta sam drugo mogao, nestala si, pa koga sam mogao da slušam i šta drugo da radim, jesi li mi ti stvarno majka? Reci da jesi, iako, ustvari, ne ličiš, ajde pusti kosu. Znam ja tu kosu znam, takvu sam već jednom pipao, tu glatku, pa klizavu, ovu svilenu, da sva staje između palca i kažiprsta, ovu znam, pa to si ti, vilo, ćerko moja. To si ti, vilo bijela, to si ti, što odmalena ličiš na nešto, kako sam srećan što te vidim. Da imam ruke, sad bih te zagrlio. Hvala ti što si me rodila, hvala ti što si mi rekla da sam dobar.
I sad ti hvala što ćutiš, a ja se raspričao, u pravu si, reči ne valjaju ništa, samo se ponavljaju.
PRVA SESTRA: Izgleda da imam dobar imunitet. Zasad me ništa ne boli. Ja živim zdravo, pijem vitamine, redovno odmaram ćelije. Meni je urođeno da mislim pozitivno, tako da ne vidim probleme, tamo gde ih nema. Ne komplikujem, takva sam. Zdravo mi je srce, da kucnem, samo me ubi ova samoća. Više nikoga nema, samo ja i bubašvabe, ovaj, znate na šta mislim. Ne mogu da objasnim zašto poumiraše ovoliki ljudi, kad na nas niko nije bacio bombu. Kako, od srca, kad smo zabranili sve faktore rizika. Ja mislim, da su oni na nas bacili bombu, samo nevidljivu, to mi liči na njihovu podmuklost. Toliki ljudi, od srca, u isto vreme. Da li je moguće da jedina ja, na celom svetu, imam dobar imunitet. Onda da zapalim ovo što se uvlači, moram i ja od nečega od umrem.
