Adam
Ti si me voleo poput majke
Ti si me voleo poput oca
Ti što nosiš dražesno ime
Ti što si me gledao tri
noći
Tri sunčana dana smo
proveli skupa.
Adame.
Tebi kome sam poklonio premalo
reči
Koje zagubih u maljama
tvojih grudi
Zagubih u tvojoj bradi
Zagubih kao što se kašika gubi
u medu
Med su tvoja usta
Moja odsutna svetlosti
Noćima sam te milovao
Tebe što darivao si mi
snove
A snove koje sam cvileo da
želim i koji nisu postali stvarnost
Zagubio sam u tvojim
stopama
Zagubio sam i proćerdao u
tebi
Voleo sam tvoje oči
Razgovore
Dodir naših tela
Tvoj dečački hod
Nevinost dobrog čoveka
Bože, koliko dobrog
Koliko je dobar jedan Adam
mog života
Jedan Adam poput ovog
Tebi koji si se javio bez
glasa
Dok čitaš Čehova i
poljubiš me između poglavlja
Posvećujem ti ove stihove
Je li to pesma, ne znam
Ali ispevao sam je juče
kroz plač.
Tebi, blago meni što te
imah
Blago meni što isplakah
Što te svukoh
Što ti celivah rane
Tvoje boli
Iskre u očima
Što te gledah kao
božanstvo u pokretu
Što se starah o tebi kao o
izgovorenoj reči.
Ali ti si bio taj što me
je grlio
Što me je očarao
Što me je pretvorio u
žarulju koja gori
Poput one koju sam gasio
kada bismo spavali.
Dana 20, 21. i 22.
Adame.
Gubio sam se u tvojim
ustima
Gubio sam se u rukama
kojima smo se držali,
Imao sam jedinog tebe,
Ti si me voleo udarcima svog
srca
Ti si me čekao
Trčao si brže od mene
Zagrlio bi me
Hladnoću si pretvorio u
osećanje
A toplota nije nanosila
bol
Uzeo bi me za ruke, ljubio
ih
Voleo me svojim božanskim
telom
Mazio mi oči i ljubio čelo
Napravio si me svojom jabučicom.
Malo si od mene uzeo.
Brojao si mi patnje tiho u
sebi
Video si koliko sam bio
lud za tobom
Ti si mi poklonio ruke
Svoje ruke si umnožio sa
mojim
Ljubili smo ih skupa, a
one su nas skidale gole.
Možda smo se razdvojili.
Dao si mi čašu s vodom
A ja sam ti noću mrsio
kosu
I ja sam znao da si bio
poseban
Ti si ukazao na moje brige
Proste, manje bolne
Ali ja sam ćutao, jer sam
ti ljubio
Svaki deo tela
Svaku mrvicu
Svaku rupicu
Sve tvoje mirise sam
danima nosio na sebi, Adame.
Svitanje je bilo bolje s
tobom,
Voleo si me poput majke
Postao si moj neko koga
nisam imao
Posao si moj zagrljaj koji
sam retko dobijao
Osušio sam se
Istopio sam se u tebi
Postao sam maleni komadić
tela
U poređenju sa tobom.
Postao sam neprimetan kraj
tebe
Kraj mišića koje sam
ljubio noću
Brojao sam ih
Kleo sam ih što nisu moji
svaku noć
Oprosti mi, Adame,
Mnogo sam psovao kad sam
se vratio
Kada smo se rastali.
Kad je umro tata
Kad je umro tata,
umro je i jedan deo mene,
umrla je pomalo i mama i
pomalo i sestra s njim,
umrle su njegove košulje
umrla je moja poslednja
plata u desnom džepu
umro je taj blaženi dan,
umrla su izvinjenja, snažni
dlanovi, želje koje sam imao
snovi koje nisam imao
umro je jutarnji pazar, i
celo to jutro je umrlo taj dan.
Kad je umro tata,
Umro je i jedan hrast
negde u svetoj gori,
Umrlo je jedno dobro,
jedna dobrota, jedna bajka je prestala da se priča,
Umrlo je telo kome život
nije davao ni cvonjka,
Jer se to ne zove život
Kad se svakih pet godina
neka nesreća nadvije nad tobom.
Kad je umro tata,
Umirao sam deo po deo na
podu kupatila.
Dovukao sam se do slavine
da umijem lice,
Da vidim sopstvenu smrt,
Da zaboravim koliko tela je
umiralo taj isti dan.
Kad je umro tata,
Niko se više nije čuo u
našoj kući,
Umro je i poslednji
žamor, umrla je stipendija za studije u Americi,
umrla je i školska
diploma, koja danas ne vredi ni kao krpa.
Umrli su svi sitni
muškarci na ovom svetu,
Umrle su žene kojima je
priroda često zadavala udarce.
Umrla je s tatom i moja
radost,
Umrla su mora gde sam
nekada uranjao svoje nedozrelo telo,
Umrla su polja na kojima
sam srećno rastao,
Umrla je moja zaboravljena
ljubav,
Umrla je moja žena koja
nikada neće postojati,
Sa tatinom smrću umro je
i jedan stari deo mene.
Sa tatom je umrla i
lepota,
Komplet Asdrenijevih
knjiga i Marksov Kapital,
Kad je umro tata,
Osetio sam štipanje u
duši i stisak od Boga
Video sam pred sobom one
koji nisu lepi kao on
Jer niko nije lepši od
tatine božanske lepote,
Jer svi su živeli lepim
životom, ali ne i moj tata
Jer većina se grlila dok
je on ronio suze,
Jer sudbina se šetala
gradom bosih stopala, ali na mog tatu nikada nije nabasala po sokacima.
Kad je umro tata, bele
vile su me pretvorile u crnu dugačku zmiju.
Kad je umro tata,
Sav nameštaj po kući sam
okrenuo i nisam ga pronašao,
Seo sam na avion, ali ni
u drugoj zemlji ga nije bilo,
Skupio sam mrvice mrzovolje
i uhvatio ih zajedno, zašnirao ih
Kad je umro tata,
Umrlo je i jedno
božanstvo negde daleko, koje se umorilo od života,
Umro je jedan Eros koji
je bio naručio dobre dane,
Umrli su njegovi drugovi,
drugarice, umrli su bližnji koji nikada to nisu.
Kad je umro tata,
Seo sam pored reke svojih
suza i jecao.
Naslovna fotografija Mersina Džemajli, filter R.D.M.
