1. Среда
Стидљива среда зарумени мрак.
Средом чисти интервали,
Густа пена глисера
На уста мотора.
Суза из кљуна,
Стега за суво цеђење,
Обала плача.
Додир са ситном синтаксом пустиње,
Нафтна мрља мирис маслиновог уља.
Издајство је увод,
Углачани камен степеништа.
Хијерархија обрнутог монаштва,
Апотеоза нестрпљења.
Нежне промене стрепе.
Меко се увуку пред погледом -
Пужји рогови.
Кућица-шкољка,
Непце за благу реч.
Све што је неумољиво споро је,
У прозорском окну даве се дувачи стакла.
Преко светлећег лука седмице
Дани крену један према другом
Да нађу се у среди и склопе у песницу.
Седми дан испадне из лежишта – вишак,
Парче сувишног метала
После расклапања мотора,
Али све ради и грешку само слутиш.
Ако имаш савести ниси спокојан.
Нестрпљење изравна жљебове,
Дан рођен у новом саздавању
Сада је охлађени гелер-сувенир
На дрвеној витрини.
Ослободиш га се ноћу,
Бацаш га иза куће
У густо сејане тује
И оне од њега флоуресцентно горе
Као коса на троловима.
2. Понедељак
Јалово зинеш на траву,
Косилица без нафте иза гола.
Колико је креча упила ова соба.
Беле тачке, шеснаестерци, аут -линије
Трепере у клупку светлосне кучине.
Размрсиш то и штрикаш
Преко левог и десног бока.
Понедељак зине на травке које штрче
У даљини помолиле су главице
Сензорске прскалице,
Маме, маме и терају те да бос
Тамо где се може само крампонима.
То је видиковац за посматрање чуда међу људима.
Са тог места погледу се укаже и звезда
Са које треба спустиути висак,
Звезда под којом жестоко дрхте рашље.
Три судијска писка,
Беличаста као кост и титрава од оштрине,
Размрсе раскршћа паучине
Одмршени путеви
Тање се до рибарског најлона
Који се топи у светлости.
3. Уторак
Уторак је бео.
У подне уторка, у његовој утроби,
Експлодира цистерна полудисперзије,
А смрт захвата људе
Као готову глет масу.
Мајстори на молерским мердевинама
Гребуцкају дрвеним ножицама.
У дубини хоризонта
Чине се као најезда инсеката.
Папирни бродови у рукама дечака
Постају молерске капе
На проседим главама
Средовечних мушкараца.
Уторком косе постају седе,
Уторком је горе велико спремање,
Утврђивање белине.
Ваљак, јарац, скочи на телескопски штап
И посрће низ небеске пукотине.
Од тога уторком круни се плафон
И падне снег усред августа.
Март је у уторку залеђена суза.
Одоздо гледана гнезда личе на плафоњере,
У њима сунце полаже ледена бела јаја.
Небеска створења сијају од хладноће,
Уторком из углова неба расте нежна србрна трава.
4. Четвртак
Четвртак је врт,
Корен маслине у ваздуху.
Трпеза, пољубац мрака и пролећа.
Креста седмице
Што гори црвеним ветром.
Страх ђака
Чије кошуље пуцају
Лепетом петлових крила.
Пуцају усне шапатом у мраку.
Подне је у вечери,
Хлеб у оку,
Упозорно сунце у бакљама
На зидовима пећине.
У подне уторка, у његовој утроби,
Експлодира цистерна полудисперзије,
А смрт захвата људе
Као готову глет масу.
Мајстори на молерским мердевинама
Гребуцкају дрвеним ножицама.
У дубини хоризонта
Чине се као најезда инсеката.
Папирни бродови у рукама дечака
Постају молерске капе
На проседим главама
Средовечних мушкараца.
Уторком косе постају седе,
Уторком је горе велико спремање,
Утврђивање белине.
Ваљак, јарац, скочи на телескопски штап
И посрће низ небеске пукотине.
Од тога уторком круни се плафон
И падне снег усред августа.
Март је у уторку залеђена суза.
Одоздо гледана гнезда личе на плафоњере,
У њима сунце полаже ледена бела јаја.
Небеска створења сијају од хладноће,
Уторком из углова неба расте нежна србрна трава.
4. Четвртак
Четвртак је врт,
Корен маслине у ваздуху.
Трпеза, пољубац мрака и пролећа.
Креста седмице
Што гори црвеним ветром.
Страх ђака
Чије кошуље пуцају
Лепетом петлових крила.
Пуцају усне шапатом у мраку.
Подне је у вечери,
Хлеб у оку,
Упозорно сунце у бакљама
На зидовима пећине.
Обећање вечног понављања је љубав.
Самоћа у мноштву,
Јасна нема молитва
И срце тишине.
Четвртак је млада коприва
На чланцима,
Колено седмице
И колут напред у себе.
Чиста вода,
Будућом сузом углачани белутак.
5. Петак
Из гротла што виси наопачке
Над умањеном сликом кровова,
Безнадежно малих, несразмерних,
Гледано из перспективе птица и дронова.
Капљица кане на оштру маију,
Па се скотрља преко гранчице,
Немарно нанете фарбе, катрана,
Шрафа у зарђалом стиску матице.
У слалому ступа на мокре црепове,
Сурвавајући се са висине,
Измећу малих острва траве,
(И незнано како на крову стасале)
Кроз густиш небеске маховине.
У мали хумус лимене цеви,
Што пресечена зјапи навише,
У меко од перја, земље, чепова,
Папира, лишћа, опушака…
У слободном пропадању до првог колена
Кроз цилиндар према каналу испуста,
Са капљом испред скоро у пару,
Лизнувши лимени језичак олука,
Блистајући клизне у бару.
6. Субота
У суботу, из ноћи, упаднеш калаузом,
Грло ти се нежном тмином јутра опећини.
Пробуђен пљуском, подземним аплаузом,
Ишаран постељином, као ветром у глини.
Крило једно пролеће ниско изнад земље -
Перо на опрузи метронома, тик-так,
Једно крило отвара изворе као лименке,
Са гробова свлачи земљу, са млека кајмак.
Рибља јата упадну у крошње, у мреже,
Ти си неком препоручена тисковина,
Парламент сова заседа под крововима солитера,
Пошта не ради, субота - неосвојива покрајина.
7. Недеља
Према овом јутру говорићу – јутро.
Једна жеђ, једно купање,
Постану слика сваке изговорене воде.
Једном тако крв, посекотина, кост,
Ноћ, облаци, сунце.
Једном будеш домаћин
И само једном истински гост.
Дан испред краја, иза почетка,
Дан – унутрашње двориште седмице,
Преко чије се опеке сунца
и железног мрака
Други дани упорно криве,
Као на фотошопираној слици
Једно према другом нахерени
Брачни парови на гробници.
Дан је пчела,
Из шест углова попуни саће,
И хлеб је реч, никад храна.
Недеља - неочекивани дриблинг, усред хода,
Нагори на крајевима листове календара.
