КРАЈОЛИК СТАРОСЕДЕЛАЦА
Газиш оца, рекла је моја мајка,
и, заиста, стајала сам тачно усред
откоса, покошеног тако уредно да је могао бити
гроб мога оца, мада није било камена који би то и потврдио.
Газиш оца, поновила је,
овог пута гласније, што ме је зачудило,
пошто је и сама била мртва; чак је и лекар то признао.
Померила сам се тик у страну, где је
мој отац скончао а моја мајка започела.
Гробље је било тихо. Ветар је дувао кроз дрвеће;
неколико откоса даље, могла сам, једва, чути плач,
а за њим, завијање пса.
На крају, ови звуци су утихнули. Прошло ми је кроз главу
да се не сећам да су ме возили овуда,
сад налик гробљу, иако је то могло бити
само гробље у мом уму; можда је то био парк, или, ако не парк,
врт или сеница, намирисана, сада схватам, мирисом ружа ‒
douceur de vivre испуњава ваздух, сласт живота,
како то изрека каже. У истом трену,
спознала сам да сам сама.
Где су остали ишчезли,
моји рођаци и сестра, Кејтлин и Абигејл?
До овог момента, светлост је бледела. Где је ауто
чекао да нас одведе кући?
Тада сам почела да тражим неки излаз. Осетила сам
како нестрпљење расте у мени, прелазећи, рекла бих, у стрепњу.
Напокон, у даљини, разабрах мали воз,
заустављен, чинило се, иза неког лишћа, кондуктер је
држећи се за довратак, пушио цигарету.
Не заборави ме, завапила сам, трчећи већ
преко многих парцела, много мајки и очева ‒
Не заборави ме, вапила сам, кад сам га се напокон докопала.
Госпођо, рече, показујући на пругу,
вама је сигурно јасно да је ово крај, шине не иду даље.
Речи су му биле окрутне, али су му очи ипак биле љубазне,
што ме је осмелило да се оштрије побуним.
Али оне се враћају, рекла сам, и спазила
њихову чврстину, као да их чека још много оваквих повратака.
Знате, рекао je, наш посао је тежак: суочавамо се са
много туге и разочарања.
Посматрао ме је све слободније.
Као и ви, додао је, и ја сам некад био заљубљен у непредвидљиво.
Сада сам му се већ обратила као старом пријатељу:
Шта је с вама, рекох, слободан је био да оде,
зар не желите кући,
да поново видите град?
Ово је мој дом, рекао је.
А град ‒ град је место где нестајем.
ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА
Беше то на пољима. Дрвеће се примирило,
нека светлост је пролазила кроз лишће зборећи
о великој Христовој милости: Чула сам.
Тело моје прекаљено у оклоп.
Пошто су ме стражари
предали тами, молила сам се Богу
и сада гласови узвраћају да морам бити
преображена у огањ, по Божјем науму,
и наређују ми да клекнем
да благословим мог Краља и захвалим
непријатељу коме дугујем живот свој.
ЋОРСОКАК
Рекла сам: „Слушај, анђеле, одвикни ме од овога.“
Рекла сам: „Одели ме од овог срања, од ове трајне дијете
Од злостављања житарицама, злостављања
Вотком и парадајз соком,
Твојих подметнутих љубавних писама међу парчићима старудија.“
Останак је био мој начин да узвратим ударац.
Неговала сам његову анемију и прала суђе
Четири месеца – испуњење пакосне,
Уобичајне кохабитације. Али, драги мој, драги мој,
Ако и сада сањам о твојим рукама, твојој коси,
Живописност тог ћорсокака
Јесте то што ми недостаје. Као шах. Ум против ума.
Превео Драган Бошковић
Изворник слике: Нобел комитет
