Rođen sam 1989. godine
u jednoj zemlji na samrti
rata se ne sećam
pamtim iz tog doba samo jutarnje crtaće
to je bila poštena uteha pred odlazak u školu
stalno su mi govorili uči sine uči
diplomu ti ne može niko oduzeti
na kraju sam se i naterao
pročitao neke knjige koje sam nikad ne bih
verujem danas da je to nešto značilo
ali ne koliko i znati
šta od koga možeš da očekuješ
neki moji drugovi videli su to
kao neophodno umeće
a ja jebiga nisam dobar sa svima
posebno ne sa onima
sa kojima bi trebalo
sa kojima bi bilo pametno.
Tu sam sada
u zemlji snađenih
i gomile zbunjenih umornih
koji tumaraju od svitanja
i jedino što ih sigurno čeka je jastuk
u koji će na kraju dana uroniti lice.
Ovde se živi od dana do dana
i peva u postarost podstanarski blues
poneko je prošao malo bolje
sa nekretninom viška na papiru
ali sutra je svima krvnik
njime zastrašuju nemirnu decu kao nekad vukovima
ovde se živi od pijanstva do pijanstva
tad se lomi sve i snažno izvikuje
kao da se na grlo nešto može isterati
pitanje je samo kako se opijaš
koji od dva bršljana zalivaš u grudima.
Moja se generacija iselila
Nemačka ima posla za sve
tešili su nas tako i ranije
za vreme onog prošlog rata
mada ovde svi i dalje traju
još vagamo ko je bio gori
upiremo prstom preko rovitih rovova
tužno je sve to i mučno taman toliko
da ti ne da mira i da ti se zgadi
neki bi rekli da čovek daje sebi na značaju
kad dozvoli da ga tište stvari
toliko veće od njega
ali osetim ponekad slabost
kriva je ta paralelna slika sreće koja me proganja
ta detinja nada
da bi sve moglo biti bolje.
Lakše bi možda bilo
pregurati sve uz neku veru
da krštenicu nisam usput zagubio
nije bilo lako tužnim roditeljima
ali na kraju svako svoj oslonac i okovratnik nađe
tuđi mu ne pristaje
i samo ga još gore može sludeti.
Prošle su godine
a ja nemam pune ruke
da bilo šta opravdam
imam samo nove osećaje
zbog kojih znam
da sve nije bio samo san
jedan mi govori
da će moj život za koju godinu
izgledati sasvim drugačije
drugi da u tu Nemačku
ja nikako ne mogu.
(iz rukopisne zbirke „Koga boga“)
Zlatko Stevanović rođen je 1989. godine u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima je organizovao skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Stagiornale, Čovjek-časopis, Portal Strane, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru. Njegova prva zbirka pesama zove se “Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).
