Nismo
Svedoci su žilavi
sporo odumiru
kloparaju kostima
magle im se oči
ali i dalje govore
rebrima su kažu stajali
zakačeni za bodljikavu žicu
i padali na kolena
za koricu blatnjavog hleba
moral kultura vaspitanje
te su ljuske najpre otpale
ostalo je samo
zver protiv zveri
to nismo ipak tada bili mi
drugi smo mi naraštaj
to su bili neki drugi nemci
neki drugi rusi
drugi hrvati
drugi srbi
drugi tutsi
drugi drugi
nismo to bili mi
nismo mi
nisam ja
nisam
Kukumavka za prababu
Aj muma, muma*
na mene legla čuma
došlo zadnje doba
digni se iz groba
daj muma lek
ovo naš vek nije
u inat smrti
crnu kokoš zavrti
da leti krvava kresta
do bresta u avliji
da kaže selo čiji li
to drakulji onu šuplju kuću
premeću
kome to karakondžule
praznu postelju dave
čije jalove krave na pašu
mršavu kreću
uđi u mrtvu kuću
vruću čorbu od boranije
kao ranije mi spremi
sirće i so stavi na sto
i stari sir naseci
sve nameni da pojedu preci
prošapći belu magiju
uzmi oklagiju iz paučine
sito otresi baci trine
razdžaraj iz pepela žar
proju nam crnu
stavi u furunu
prekrsti pokojnima na dar
i reci kako se ovo okruni
život kao zrna sa klipa
naš svet što se osipa
i oni dani
od zlatne srme tkani
kako ovo padosmo
kao strgnuti đerdani
u suvi ovaj bunar
i sve samo li je
prašina i gar
aj muma, muma
na srce sela čuma
došlo zadnje doba
digni se iz groba
*vlaški: mama
Mutava
Reči sam zaključala
ne glagoljim više
srča mi se
u grkljanu zaglavila
ubajatio mi se jezik
glas mi se u grlu sklupčao
ćutanje me izjelo
po ceo dan sama sa sobom
trule kobile igram
u ćup uma sam se zatvorila
sa prozora gledam grad
gladnim očima
ponekad dođeš u moju pećinu
da pantomime igramo
a nekad je bilo
na hleb da me mažeš
na ranu da me priviješ
iz ruke da ti jedem
***
Pogledaj čoveka
naprsao kao porcelanska kost
ide razdrljenih rebara
kroz ulice i trgove
i viče
gledajte ovo sam ja
ja sam ovo
pravi ja
prolaznici
okreću glave u užasu
i dobacuju
zaboga zaboga
stavi masku
srce to golo pokrij
Obični ljudi
Došao je umoran i skinuo
crne čizme
oficirski mantil i kapu
poljubio ženu ručao
pojeo kolač sa svojom decom
i rekao im:
strpite se još malo
znam da Aušvic i nije
neko mesto za život
reže mraz ili ubija žega
i stalno ravnicom veje pepeo
ali posao je posao
i naša je dužnost svetinja
mi smo obični ljudi
ne zaboravite nikad –
armija nas normalnih
odvajkada vrti
teški mlin istorije
života
i smrti
Mladost
Sve je bilo tesno
svet grad grudi
i sve neudobno
ljudi godine rebra ulica soba
i sve je prskalo u čestice
reči država srce stomak mozak
ti i ja u njima
u kosmosu koji je visio
iznad kreveta
kao strašne gajde
***
Klokoće u oktobru u olucima
i sve to proklija noću kroz rebra –
umiremo mladi zgusnuvši vekove u sebi
naša prokleta kuća na mostu odavno
u krhotinama leži
i svi koje smo voleli
rasuti u svetu ili pod zemljom
kao i mi trule
svi su crni i sami u grotlu belog grada
i jedino čežnja ne umire nikad
mrtvi krik od magme svima se kroz kišu otima
dođi i nađi me
najzad
nađi
Bunjište
Nož. Rez. Krv. Srž –
i sve je bujalo
na lešini raščerečene zemlje:
torbari i trgovci
ljudske larve i legla glodara
lišajevi i lešinari.
I mi smo tu stasali
viši sisari zadojeni
u klanici istorije
na otpadu iluzija
u slivniku pored štakora
i nema više pravednika
u našem grešnom plemenu.
Ulicama sad vladaju sunđeri u lobanjama
i umiveni krvoloci na bajonetu ružu nose
bivši smo naraštaj bivšeg vremena
i na ovom tlu naša je nada
kao precvetala trešnja razvejana.
Na kardiologiji
Ovo srce u uglu
govorio je načelni
imalo je sina narkomana
ono srce pored prozora
imalo je bebu koja je umrla
ono zgrčeno srce prepelice
imalo je pet pobačaja
ovo srce svo u šavovima
preživelo je rat
i izgubilo sve svoje
ono nazigled mirno srce
celo u rupama
ubilo je dete
ovo srce na cevima
ne može da podnese
bol sveta i
kao i mnogi ovde
celog života je u strahu.
Ponekad tako
kad sve se po sobama stiša
na noćnom nebu iznad bolnice
čujemo ritmične udare
jednog ogromnog bubnja.
Vortex
Nabujalo je u dubinama
razliva se nebom sipino mastilo
staklo od soli se razbilo
i u kostima nadolazi bura sa pučine.
Sve nas sad melje –
drhte ostrva u jari
iz granitnog mora
stokraka se hobotnica valja
i guta nas grotlo gladnog talasa
dođi i ponesi šum svoje školjke
zgasnuće i ova lomača svetske strasti –
sunce je već zaplelo mačeve u krune čempresa
maestral miluje mokri mol
kao mokro srebro
kaplje po nama mesečina
čuje se uzdah zemlje
i u svemu je sklad
slepe Božje sile.
Slika Čekajući voz, Komarovo, Matjuh, Vera Fedorova
