***
Putem iz utrobe tvoje
dogoreva mi sveća,što držim je.
Vosak mi vreli, noć na rukama pali.
O, ti daleka, miris tvoj odjekuje.
O, ti daleka, prohodala po vodi.
O, ti daleka, zemlju nadamnom ljubi.
Nećeš me pepelom.Nećeš me budućnošću, kada padoh.
Stopalom čelo mi dodiruješ, silaziš u dubinu
sveprisutna,od krvi lepa, bespućem neposvećenog tla
pred hrastom,kao pred božijim hramom
ne upoznavši sve moje senke,u staklu
minijatura tvog orgazmičkog drhtaja
sa svom nezaštićenošću,posred svetla poslednjom mišlju.
Vetar mi se u uzdahu gužva,klonuo goren na kamenu praznom.
Dogoreva mi jutro što nosim.
Vreli Istok, snove mi gori na grudima.
Tražim pogled svoj,odlutali preko pustog polja.
Tražim korak svoj,dok mi glib noge guta.
Tražim svoj glas,što se preko tišine prelomi.
U kamen pretvori.
U so suza tvojih, za na ranu.
Dogorevam uzaludan na bedrima tvojim,obesmišljen.
Trava na čelu mi raste.
Od zuba ogrlicu pravim.
Od očiju ogrlicu pravim.
Od kostiju ogrlicu pravim.
Jer jednom, neko će reći:
Pojedi oči svoje.Pojedi prste.
Udavi će me u mutnoj vodi.
I dok budem grizao usne.
I žvakao sopstveni jezik,
ribe će mi uši jesti.
?.?.1994.- 27.01.2019.
***
Sеdоkоsа ribа,
sа stоlicе
u prоzоr dојkаma
bеz mlеkа u оkо
dоk Irеnа plаčе prоlеćе.
Vаtrа gоvоri о kаmеnu zа pоd glаvu.
Vаtrа gоvоri dа pеpео mоgао је biti u pupku,
zа izvоrište
nа kоji glаvu spustiće
i nedovršen dodir Ireninog mesa.
Onda krv.
Onda znoj.
Onda mokraća.
Sаn zаsеcа čеlо.
Nož zaseca osmeh.
Prsti su u rebrima gužvali san.
Baci pticu, Irena.
Lеt zа kоsti štо kupаš оstаćе nе sаznаt trаvi.
Bаci pticu, Irena.
Dušа је suzе pоjеlа izа podneva
i nemaš sе čime oprati.
Zаtvоri šake, plakaće neke nove vatre zа mој život.
02.09.2019.
***
Crna žena, san mi izuva sred teskobe gde suza mi se mršti.
Crna žena, pre no što pejzaž postanem, probušen
slušam vetar, prazan u pupku trošeći uspomene na njenu nevinost.
Kišom me šnira, veže i razvezuje.
U noć puca.
U pticu,
nebo dok se napola deli
ispred kapije daruje bosiljkom
moj jezik što ugrižen krvari čuva međ' nogama
za dan pretežak i udara lavež oko kolena.
Upire prstom u moju starost.
Znao sam, sutra nećemo imati i u mome obrazu usne njene.
Crna žena kada ležim pod njenom nogom.
Crna žena, kada jeo sam sebe.
Crna žena, očešljana kroz moje grlo.
Crna žena, šakama punih mislima, grudima u drvo da premesti daljine,
pod korom umiva me neizvesnošću preobraženja prerane vatre
dok preleću nas neke crne ptice
i oko vrata vezujem joj tigrovo oko.
Crna žena na klupi, kraj reke, pola mi života u žuto povija lišće.
Crna žena, ispred ogledala, osetljivom tišinom zaključava korake
kojima izlazim iz njenog imena.
Liže ćutanje,
Prska.
Odlaže me sa pola lica.
Pod nokte, pa premešta pod pepeo što ne veruje u nebo.
Crna žena, uči me da umrem.
Crna žena, tu gde vode su legle.
Kada sišla je sa mene,slivajući svoju žensku krv.
Svetiljka je što spava dok se koprca vetar nacrtan.
Nad kamenjem što bi prohodalo, bdi mirisom tamjana naše rastajanje.
Beležim je rebrom.
Osluškujem joj otkucaje srca i počinjem da starim od senke brže.
Odvezan od koraka što umoran izuva čekanje.
Snovi prestaju da rastu.Preko ramena rupa
sažvakala umorne ulice što milujemo,
stomakom pritiskajući kada rastem, zaboden u ono što nisam.
Crna žena, nekim me drugim životima ostavlja.
04.11.2019.
***
Tog leta, kroz kapiju sam njenu prošao.
Sedamnaesti sam joj rođendan popio.
Naslonjen na njen san, spoznah prostor njenog trbuha.
Naslonjen na sopstvenu suzu, spoznah prostor njenih dojki.
Tog leta, u njenu sam sobu došao.
Sedamnaesti sam joj rođendan popio.
Zavole me njena majka.
I otac me njen zavoleo.
Saopštih joj, sneg koliko volim, dok ona je tekla ka meni.
Ne gašen.
Zarastao preranom vatrom i kada nisam presreo njen jezik
U kamenu usnio donešenu, preoblikovanu u svetlost.
Kosom sam se njenom peo.
Ona, me kosom milovala.
Kukovima sam se njenim peo.
Ona, me kukovima njenim ljuljala.
Potkožna,
Dan posle, naselila nepodeljeno nebo.
U preponama neminovnu glad.
Dan posle, kožom, pa spajala mi kosti.
Dan posle, olistala.
Dan posle, prolazi putem na Istok.
Izlazi mi na usta.
Ja, pao sam na Sunce.
U među prostoru, kasni mojim tkivom, da bude.
Izgužvan, tražim neki veliki park iz koga bih da dotaknem nebo.
Dan posle, odbacila prstenovanje.
U amfiteatru iza života.
Sa rukama oko vrata, ipak nismo i uzalud semenih joj misli.
Jer ona je ostrvo.
Nekim drugim vodama.
Postradali mi snovi u tami mene.
Prazninom, palcem pišem pad, neimenujući je u krvi.
Čupam vetar.
Čupam svetlost.
Čupam trnje.
Čupam rebro.
Pa na dnu čaše gledam je u oči.
Tog sam leta pogrešno imao lice.
Tog sam leta nosio pola lica.
Bio sam na pola budan.
Bio sam na pola tišine.
Bio sam na pola večnosti.
Jer, sa drvetom sam hodao, pa da je približim.
Zbog bolje prošlosti.
Posle mi odvajali ruke.
Sam sam šaku otvorio za svetlost.
Samo posmatrač bez oprosta.
01.02.2020.
