Trkač iz Amhersta, Nikola Popović

Trkač iz Amhersta, Nikola Popović

 

Bob Bimon, 1968.



Bafalo, leto 2021.

 

– Pred trčanje, najvažnije je zagrejati kolena, kod čoveka su kolena i laktovi ostali nerazvijeni tokom evolucije, to su mu najslabije tačke i koliko god vežbao – hrskavica trpi, troši se. A pogledaj životinjski svet: gnu, na primer, to je sprinter afričke savane. Telo krupno i jako, zadnje noge snažne ali tanke, gipke. Taj bi svakog na trkačkoj stazi pretekao. Hitra antilopa, impala, ona bi na svakoj olimpijadi dobila više medalja, i to u više disciplina, trčanje s preponanama, skok u dalj... Nije joj ravan ni Bob Bimon. Čovek, kako već rekoh, pred trčanje, mora razgibati kolena i članke, da se zagreju tetive i hrskavica, inače povreda vreba svakog trena.

Tako, o atletici, životinjama i čoveku govori geolog Majk, u Amherstu, gradu kraj Bafala, na severu američke zemlje. U devetoj deceniji života, zagledan je kao uvek u prirodu i njene zakone. Priča o atleti i antilopi, te o olimpijadi u Meksiku, šezdeset i osme godine, jedne od najturbulentnijih u američkoj istoriji: rat u Vijetnamu, ubistvo Martina Lutera Kinga, izbori na kojima je dobio Nikson...

Priča naširoko, ali ne gubi nit: – Bimon je, kao dobar sportista, mislio na pokret, vreme, daljinu. Napravio je munjevit zalet, a sam skok je više ličio na let ptice koja hvata struju vetra. Doskočivši u pesak, poskočio je od radosti još koji put, kao kengur, a onda, dok su sudije merile otiske u pesku, njihao se u ritmu kao da pleše rokenrol, uz osmeh širok i pun mladalačke snage.

– Rezultat je trud sportiste i srce njegovo – nastavlja Majk – znaš kako su govorili Grci, tako i ja velim. Evo, ovde je Amherst, pa neka skoči koliko ko može! Uostalom, pogledaj šta piše: „Igrači neka igraju, sudija neka sudi, a navijači neka navijaju“ – pokazuje mi moto na stadionu gimnazije.

 

*

Toplo amherstsko leto, pretoplo za trčanje usred dana. Prvi su trkači već zorom istrčali svoje krugove, a novi će doći tek u kasno popodne, kad vetar donese svežinu sa jezera Iri. Ugašen je semafor za rezultate, pust i teren i tribine, nema takmičara, sudije ni navijača, da svako radi svoje, kako nalaže sportski bonton.

– Nije stadion pust zbog leta i vreline – kaže Majk, već zbog ove epidemijske godine koja je bila tiha i spora, ali opasna kao ratna. Bilo bi ovde, uprkos visokim farenhajtima, atletičara, timova koji se spremaju za sezonu, ali sve je pre nekoliko meseci stalo. Sada je, kao što se obnavlja tkivo, mišić, potrebno vreme da se stvari vrate u pređašnje stanje.

Uspavljuje me vrelina dana i vremenska razlika, ali me ljulja i nosi Majkova priča o životinjskom svetu, po njemu savršeno baždarenom za opstanak, te o osetljivim tetivama i krhkoj hrskavici našeg, čovečjeg roda. Promakne kroz priču, protkanu znanjem i dečačkom zanesenošću prirodnjaka, hitronoga impala i gnu, lakokrila ptica ili insekt. Tek usput, pomene epidemiju, potmulu godinu i vakcinu protiv bolesti, jer odmah njegova priča plovi nazad u svet prirode i prošlost velike zemlje: antilopa i njen elastični skelet, šezdeset osma i Martin Luter King, i Bob Bimon, letač među skakačima. 

*

– Zaboravi na levu nogu, nema ovde kvačila, ovo je Amerika a auto ima automatski menjač – kaže Majk. Vozimo bulevarom Egert prolazeći nekoliko kvartova. U jednom su kuće od crvene opeke, sa visokim kapijama od kovanog gvožđa, u drugom su niže i skromnije, od drveta. Ali svaka kuća ima živicu i trem.

Nastajući uz veliki grad, sa železnicom i žitnim fabrikama, Amherst je dobio konture kakve ima danas; američki gradovi ne šire se oko centra već se prostiru kao što raste šuma, travnjak, žitno polje. Ovde mirišu sekvoja i javor – od njegove smole pravi se sirup boje jantara, čuva medni ukus drveta i manje je sladak od šećera. Sutra je nedelja, peći će se na otvorenoj pijaci palačinci preliveni ovim sirupom. 

Auto, ford priljubljen uz asfalt, klizi ulicama stamen i širok. Majk prelazi dlanom po plastici kola kako se tapše po sapima dobar at: – Prevalio je preko sto pedeset hiljada milja, tako da nije ni tinejdžer niti starac, recimo da je srednje dobi. Najposle, sve zavisi od održavanja. 

 – Vidi onog! – Pred nama, na putu čovek na rolšuama, u rukama mu štapovi za nordijsko skijanje, vežba za zimu. Uskoro, za koji mesec biće Amherst opet grad snega, a tereni za golf skijaške staze. Ali sad je još leto, vreme za trčanje, plivanje, vožnju bicikla:

– Ako je ijedna proizvodnja videla dobrog u epidemijsko vreme, to je biciklistička industrija, ali sve je više onih što, sad kad ne rade teretane, vežbaju trčeći ili, kako je čoveku najviše svojstveno – hodajući. Hod najbolje prati otkucaje srca.

 

*

U retrovizoru sve se čini veće. Tako i prošli događaji, obnovljeni u živoj reči, postaju bliži. Majk priča o svojoj prvoj vožnji, bio je to očev mali kamion sa klasičnim menjačem: – Ko tako nauči, lako mu je, kao tebi sad, preći na automatik.

Pao je sumrak na ulicu Egert. – Pazi na srnu! – hvata me za nadlakticu kao komodor kad pred lađom vidi leden breg. Pred nama, na pešački prelaz, stala srna, stapa se sjajna smeđa boja sa bojom večeri. Srne iz amherstske šume nisu kao ptice, brze i plahe, već su odavno zaboravile zakon divljine, brste živice, staju na cesti, izlaze pred čoveka. Stoji srna i gleda ka nama, gleda je Majk i daje joj rukom znak da pređe, kao što se pokazuje ljudskom čeljadetu.

– Sad nastavi – i ne pritiskaj gas suviše, vožnja je kao plovidba, treba da bude lagana, prati ritam auta a malo pusti da te nosi struja saobraćaja, slivaj se u traku. Kad kočiš, koči meko, kao što doskače skakač u dalj, kao što sleće ptica. 

 

*

Počeo je trening na školskom stadionu – dečji letnji kamp. Majk prati kako vežbaju. Unuk trči, ali u svome pravcu, ne sluša ni glas ni pištaljku, unuka stala u red za skok, skače bez straha. – Pitam se – kaže – koliko je elastičnost zglobova nasledna a koliko se stiče vežbanjem. Među našima, uvek isto: kolena su krhka i trošna, a posle operacija nikad više nisu ista.

– Za mene – nastavlja – sve je počelo kada sam, negde nakon završenog koledža, otišao u Evropu, obišao mnoge zemlje – Italiju, Francusku, Jugoslaviju – putovao vozom, pomalo auto-stopom, u patikama za košarku a ne za dugo pešačenje, a kamoli trčanje. U Italiji, bilo je još mnogo američkih vozila, terenaca i kamiona, koje je vojska ostavila da bi pomogla osiromašeni jug. Sećanje na rat bilo je još sveže, ali posleratno vreme nosilo je sa sobom novu nadu. 

Jednom prilikom – priča mi – povezao ga je, negde u okolini Napulja, američkim kamionom, neki trgovac. Kamion je išao sporije, teže, nego što takvo, glomazno vozilo može ići. Stavio je Italijan u kamion manji motor, od džipa, brujao je motor uz radio, melanholične melodije južnjačke, ljubavne pesme o odlascima u svet.

Prolazeći rukom preko nauljene, zalizane kose, vozač je pričao o velikim planovima, kako će celu familiju s juga premestiti na sever, u Milano, i dalje, za Nemačku, ima među njima vrednih radnika, molera, vodoinstaletera – nije Napulj samo mandolina i more. Ženu nema, ali naći će se neka, čestita i dobra, da pođe za njega, iz njegovog kraja, ili sa severa.

Tako je, u Majkovoj priči, govorio Italijan, a onda o putu, cesti, autu i benzinu:

 – Manje troši, eto zašto je promenio motor – tako mi je rekao Napolitanac, a i tebi savetujem, biraj auto koji troši manje i ne pritiskaj bez potrebe papučicu. Rekao sam ti već, ni konja ne treba mamuzati bespoštedno. Zato, blago dodaj gas.

Plovi i auto i priča, dok u retrovizoru vidim kako se primiče limuzina u ružičastoj boji lososa. Kočim jako, ali Majk kaže: – Ne beri brigu, daleko je, čini ti se samo, ogledalo je kao lupa.

U vožnji treba slušati motor i držati rastojanje. Za trčanje, čuvati gipkost i dug dah. A svaka priča, kao i ova današnja, traži malo sećanja i malo zaborava.

 

*

– Čudo od ptice, nema joj ravne u svekolikom ptičjem svetu. Pogledaj, našla je orah ili žir, baciće ga na zemlju, da se razbije, onda će da sleti i kljuca. – Teško ju je, ponavlja mi i ovog leta, raspoznati po pevu, jer oponaša glasanje drugih ptica, a vidiš je tek na kratko, na najmanji šum ona prhne krilima i nestane među grane. Slušam vezujući znanu priču za ovu današnju, koja leluja kao letnja izmaglica.

U starosti, čovek se osvrće na pređenu stazu, mesta, znakove i lica koja pamti sa putovanja. Kad počnu tople večeri, na travnjaku ispred kuće sedi se do kasnih sati pored vatre, na kojoj se peče slatki svetložuti kukuruz. Gleda se u kresove raširenih zenica, vatra zove i opija kao bajka. U pričanju su iskustvo i uspomene, a život proživljen sa puno boja, doživljaja i ritma sažima smisao za kojim ne treba tragati. Tu je.

Majk sedi među mlađima, pokazuje slike sa putovanja, priča kako je tragao za porodičnim korenima u Poljskoj i našao dalekog rođaka, preživelog logoraša koji je zakopao pred rat Toru i našao ovaj poslednji relikt jevrejske opštine, nakon rata. Priča i o epidemiji i kako se od nje treba čuvati.

Samo o onome, čime se celog života bavio – mineralima i stenama, govori retko; pomene nekad peščare i krečnjake, ali onda sklopi velike šake pune vena i zaplovi na drugu stranu: – Ako i napišeš o zakopanoj knjizi, izmeni imena, ne pominji gradove ni ljude.

– Ne treba sve da se zapiše, neke se priče samo slušaju i pamte – kažem. Oko njega okupljeni unuci, na svetlosti plamenova pola lica im obasjano, pola u tami, kao na renesansnim slikama.

Amherst je pust i vreo ovog leta, ali vratiće se život u grad koji ima svežinu jezera i mir potreban čoveku, kuću, živicu i pogled preko nje, smenu sutona i zore.  Ovde se sluša živa reč. Priče nisu samo katastrofe, planetarna i ina čuda. Grad, pejzaž njegov i ljudi, magija su na svetu našem.

Na stadionu, trkač obilazi krugove. Telo blago nagnuto napred, laktovi savijeni pod devedeset stepeni, tempo odmeren, kao što bije lagani sving. Iz daljine figura čoveka koji trči deluje sitno poput čigre, dok obilazi bele pruge na terenu boje bakra.

Trkač stao, zadihan, sliva mu se znoj niz čelo i prsa. Vadi iz ušiju slušalice. Hoda, hvata dah.

Majk gleda i kaže: – Jasno je zašto je stao. Juri, a nije zagrejao kolena.

 

Objavljeno u „Politikinom“ Kulturnom dodatku, 4.9.2021.

 

NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih ostvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Objavio je knjige putopisne proze: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016), koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, te Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banjaluka, 2020), koja je dobila nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku. Prevođen je na engleski i makedonski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu.     

 

 

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".