O, tihana blagosti oktobarskog jutra,
tvoje je lišće dozrelo padu,
tvoje je lišće dozrelo padu,
i vjetar će, bude li u jarosti sutra,
oburvati ga u pustoš svu.
Vrane kriče nad šumom, tu;
a ujutru se mogu sjatiti i otići tek tako.
O, tihana blagosti oktobarskog jutra,
neka otpočnu dana ovoga časi polako.
I neka učini se kraćim dakako.
Srca što prevari nisu protivna,
i nas same prevari svakako.
Otpusti jedan list, cikom zore tek;
a drugi u podne onako;
jedan s drveta naših i drugi odveć dalek.
Uspori sunce blagom izmaglicom,
i opčaraj zemlju ametistom.
Polako, polako.
Za izdašnost vinograda, za grožđe sve to,
čiji listovi su već opaljeni mrazom,
i čiji ugrozdani plod mora uzrijevati još pritom,
za dobrobit vinove loze uza zid pruženom.
Preveslao sa engleskog za Hiperboreju Radomir D. Mitrić
