Negde u jesen 1883. Niče je pisao: Ovaj spori pauk koji se kreće po mesečini, ova mesečina, ti i ja dok šapućemo u kapiji, šapućemo o večnim stvarima, zar se mi nismo već sreli nekad u prošlosti? Zar se nećemo sresti negde na tom dugom putu koji treperi, zar se nećemo večno sretati? Tako sam govorio i svaki put sve tišim glasom, jer sam se plašio svojih misli i onoga što je stajalo iza njih. Tri veka pre Raspeća, parafrazirajući Aristotela, Eudem je pisao: Ako verujemo pitagorejcima, iste stvari vratiće se u određeno vreme, vi ćete opet biti sa mnom, ja ću ponoviti ovo predavanje, moja će se ruka igrati ovim štapom i sve ostalo takođe će se ponoviti. U stoičkoj kosmogoniji Zevs se hrani svetom: vatra iz koje se kosmos rađa ciklično ga i proždire da bi se svet ponovo rodio iz vatre i ponovo doživeo istu sudbinu. Ponavlja se kombinovanje osnovnih čestica, oblikovanje stena, nastanak drveća i ljudi – pa čak vrlina i mana, pošto kod Grka nije postojala imenica potpuno lišena telesnog svojstva. Ponavlja se svaki mač i svaki junak i svaka pojedinačna besana noć.
Kao i druge pretpostavke peripatetičara, i ova koja se odnosi na opšte ponavljanje vremenom se rasprostirala, a njen tehnički naziv, apokatastis, uključenje u Jevanđelje (Dela apostolska, III, 21) mada s nejasnim namerama. Dvanaesta knjiga dela Civitas Dei sv. Avgustina sadrži više poglavlja posvećenih suzbijanju ovog omrznutog učenja. Ti pasusi (koje imam pred sobom) suviše su zamršeni da bi se lako saželi, ali pada u oči da je episkopalni bes njihovog autora uperen na dve stvari: prvo, na pompeznu beskorisnost tog točka, a drugo, na ruganje Logosu koji navodno umire na krstu kao cirkusant koji ponavlja istu tačku u svakoj predstavi. Oproštaji i samoubistva gube svako dostojanstvo ponavljanjem; sv. Avgustin je mislio isto o Raspeću. Otuda je on na tako skandalozan način pobijao teze stoika i pitagorejaca. Oni su tvrdili da nauka o Bogu ne može dokučiti beskonačne pojave i da ovo večno kruženje kosmičkog procesa služi Bogu da bi ga bolje upoznao i razumeo; sv. Avgustin ismeva ovo uzaludno kruženje, tvrdeći da Isus predstavlja izravan put koji nas izvodi iz tog kružnog lavirinta opsena.
U poglavlju Logike posvećenom zakonu slučajnosti, Džon Stjuart Mil piše da se periodično ponavljanje istorije može zamisliti – mada ne i prihvatiti kao istinito – da bi zatim naveo odlomak iz Vergilijeve “mesijanske ekloge”:
Jam redit et virgo, redeunt Saturnia regna…
Zar je Niče kao helenista mogao da ne zna za ove “prethodnike”? Kao autor odlomaka o predsokratovcima, zar je mogao da ne zna učenje koje su preuzeli Pitagorini učenici?(1) Poverovati u to je teško – i bespredmetno. Na jednoj nezaboravnoj stranici Niče je tačno ukazao na mesto gde se suočio s idejom o večnom povratku: bila je to neka staza u šumi Silvaplane, blizu jednog velikog piramidalnog bloka, popodne, jednog avgustovskog dana 1881 – “na šest hiljada stopa od čoveka i vremena”. To je jedan od trenutaka koji Ničeu služe na čast. Besmrtan je trenutak, pisao je on, u kojem sam otkrio večni povratak. Podržavam Povratak u ime tog trenutka (Unschuld des Werdens II, 1308). Međutim, mislim da ne treba da prihvatimo tako očigledno neznanje, ni da smetnemo s uma ljudsku, veoma ljudsku težnju da brkamo nadahnuća i sećanja i nepriličnosti koje čini sujeta. Moj ključ je gramatičke, rekao bih gotovo sintaksičke prirode. Niče je znao da je Večni Povratak svojstven pričama, strahovanjima ili zabavama koje se večno vraćaju, ali on je isto tako znao da je među gramatičkim licima prvo lice najdelotvornije. Proroku i doliči samo prvo lice. Da izvede svoje otkriće iz nekog spisa ili iz dela Historia philosophiae graecoromanae, koje su napisali honorarni profesori Riter i Preler – tako nešto Zaratustra nije mogao sebi da dozvoli, zbog ugleda ili anahronizma, a možda i iz tipografskih razloga. Proročki stil ne trpi znake navoda niti učeno navođenje dela i autora…
Ako je moje telo slično životinji, mesu ovce, moj ljudski um mora biti sličan mentalnim stanjima drugih ljudi. Posle mnogo razmišljanja i žaljenja, ipak sam zaključio da Večni Povratak pripada Ničeu, a ne nekom pokojniku koga krasi grčko ime. Neću da se zadržavam na ovome. Migel de Unamuno već je dovoljno napisao o stvaranju i preuzimanju ideja. Niče je tražio ljude koji bi bili u stanju da podnesu besmrtnost. Pišem to koristeći reči zapisane u njegovim ličnim sveskama, Nachlass, među kojima su i ove: Ako zamisliš dugotrajni mir pre nego što se ponovo rodiš, kunem se da grešiš. Između poslednjeg trenutka svesti i prvog trenutka bleska novog života nalazi se “nikakvo vreme” – koje traje koliko i blesak munje, mada se ni milijardama godina ne da izmeriti. Ako nedostaje jedno ja, onda se beskonačnost može izjednačiti sa uzastopnošću.
Pre Ničea lična besmrtnost bila je obična zabluda nade, nejasna zamisao. Niče je predlaže kao dužnost, ulivajući u nju nemilosrdnu lucidnost budnosti. Nesanica (čitam u jednoj raspravi Roberta Bartona) strašno rastrojava melanholike, a znamo da je Niče patio od ovakvog rastrojstva i da je tražio spas u gorkom hidratu hlora. Niče je želeo da bude Volt Vitman, želeo je da se do kraja zaljubi u svoju sudbinu. Služio se junačkim metodom: iskopao je nepodnošljivu grčku pretpostavku o večnom ponavljanju, zatim se potrudio da u ovom mentalnom košmaru pronađe povod za radost. Tražio je i našao najstrašniju misao na svetu, a zatim predložio ljudima da uživaju u njoj. Umereni optimista obično misli da je ničeovac; a Niče ga suočava s krugovima večnog povratka da bi ga na taj način ispljunuo.
Niče je napisao: Ne treba čeznuti za dalekom srećom, milošću, blagoslovom, već živeti tako da zaželimo da opet proživimo isti život, nanovo i nanovo kroz celu večnost. Mautner primećuje da pripisati i najmanji moralni, što će reći praktični, uticaj tezi o večnom povratku, znači pobijati je, jer bi to bilo isto kao kad bismo zamišljali da se nešto može dogoditi na drugi način. Niče bi odgovorio da teza o večnom povratku i njen prošireni moralni (znači praktični) uticaj, Mautnerovo mudrovanje kao i njegovo pobijanje Mautnerovog mudrovanja, i sami predstavljaju nužne trenutke svetske istorije, koja je delo atomskih kretanja. Mogao bi s punim pravom da ponovi ono što je već jednom zapisao: Dovoljno je da učenje o kružnom ponavljanju bude verovatno ili moguće. I sama mogućnost može nas protresti i promeniti. Šta sve nije učinila svest da muke možda mogu biti večnel A na drugom mestu: U trenutku kad prihvatimo ovu misao, sve se boje menjaju – drukčija postaje i istorija.
Istorija večnosti, prevod Krinka Vidaković Petrov, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 1999.
