Magdi i Zbišeku Čajkovski
U Grčku sam putovao da bih se susreo s pejzažom. Jer, s grčkom umetnošću se prilično dobro možemo upoznati i u evropskim muzejima. Sparna noć na palubi broda koji je plovio klasičnom linijom Brindizi – Pirej, bila je ispunjena pitanjima o boji neba, mora i planina.
Smatrao sam da će to biti produžetak italijanskog pejzaža. Ali, već u rano jutro, kada su se na horizontu počela pojavljivati prva ostrva, strma obala Peloponeza i na kraju Korintski zaliv, shvatio sam da mi je dato da spoznam nešto što neću uspeti da uporedim ni sa čim drugim.
To je pejzaž koji samom svojom prirodom izmiče opisu. Nemoguće je naći mesto koje bi i približno bilo zbir, sinteza vizuelnih saznanja putnika, niti se iz te petljavine mogu izrezati plavetnilo, planine, vode, vazduh i svetlost bilo kog predela i reći – ovo je Grčka. Naravno, to se uvek može reći za raznorodan pejzaž, međutim ovde nemamo samo posla s bogatstvom. Jedno od najsnažnijih saznanja koje me nije napuštalo u Grčkoj, bila je spoznaja kretanja, kao da su se oči neprestano otvarale na bolnu dramu rađanja zemlje.
Planine bi trebalo da ispune pejzaž veličanstvenom tišinom. Međutim, drugačije nego u Alpima, ovde imamo nestalne naslage, nagle sudare zemljišnih masa, okomite provalije, nagle prevoje, a između njih doline, najčešće uske, zmijolike, retko široke, dok na strmim obroncima nasilje i gungula ispisuju svoja imena.
Geolog kaže: krečnjak i dolomiti koji u Grčkoj dominiraju, svedoče o tome da je ta zemlja stotinama miliona godina bila pod morem zvanim Tetida. To more je odvajalo severni kopneni blok koji se zvao Angara (srednja Evropa, Azija, severna Amerika) od južnog bloka – Gondvane (Afrika, južna Azija i južna Amerika). Današnje Sredozemno More je ostatak nekadašnje Tetide.
Iz njenih dubina, zahvaljujući silini vulkanskih eksplozija, nastala je današnja Grčka. Obrisi kopna i mora formirali su se tek u poslednjoj fazi istorije zemlje. To je jedan od najseizmičkijih prostora zemljine kugle. Na poluostrvu i ostrvima Helade u istorijska vremena dogodilo se preko 300 zemljotresa.
Gotovo sa svake uzvišice vidi se more. Ono završava horizont ravnom linijom koja bi trebalo da donosi smirenje. Međutim i kada je mirno, kada ne napada zemlju, njegova duboka boja podseća da je to provalija pokrivena ogledalom.
Onaj ko bi ovde došao s paletom italijanskog pejzažiste, morao bi da odbaci sve skladne boje. Zemlja je spržena od sunca, promukla od suše, svetlopepeljasta, ponekad sivoljubičasta ili jarkocrvena. Pejzaž se ne nalazi samo pred očima već i sa strane, iza leđa, slutimo da nas opkoljava, osećamo njegov pritisak i intenzivno prisustvo. Visoko drveće je retko; ponekad je to visoki hrast – Zevs drveća. Za padine su prilepljene nekakve grudvice zelenila, majušne, zagrižene, to se žbunje bori za život. Kraj puteva, na blagim uzvišicama – divlje masline uzanog, prstastog, pokretljivog lišća koje je odozdo srebrnkastozeleno. Uz samu zemlju majčina dušica, timijan, menta – mirisi žege.
Između svetlosti i senke oštra, dijamantom nacrtana linija, bez celokupne game sivila i polusenki, poznatih u zemljama Severa. Grci su kamenje svojih hramova prekrivali živopisom, da ne bi oslepeli. Međutim, pre nego što su njihova svetilišta podizana na suncu, srce Grčke se nalazilo pod zemljom. Te i ovo putovanje treba započeti od pećina, lavirinta, raselina.
Biće to pokušaj opisa pejzaža i onog što mi se čini da neposredno proističe iz njega.
Selo se zove Psihro. Nalazi se u podnožju jedne od najviših planina Krita – Dikte. Na malobrojne putnike čeka vodič, krupan, crn seljak; vozi ih oštrim serpentinama ka planini, ka mestu gde se otvara pećina, u kojoj je, prema jednoj legendi, rođen Zevs.
Na osunčanom obronku planine iznenada se otvara jama, crna kao ugalj. Vodič pali sveću. Ugao nagiba tog nivoa je oštar. Posle nekoliko koraka pomrčina se zgušnjava; u kosti nam se uvlače prodorna stud i kamena vlaga. Crni stalaktiti – kolonada ludog arhitekte, uzani hodnici, skrovita mesta pojačavaju utisak lepljive, biološke tajne rođenja.
Pećina se deli na dva dela; viši je žrtvenik. Sačuvani su ostaci nečega u čemu arheolozi vide tragove oltara. Prirodne stepenice vode u drugi deo, položen nekoliko desetina metara dublje, na čijem dnu je mirna, tamna voda. Tu su otkrivena edž vota iz minojske i mikenske epohe.
Kada se silazi u dubinu, do malog podzemnog jezerceta, na kome se sjaj sveće odražava tvrdo kao o crni mermer, pomrčina se zgušnjava, steže oko tela, sve je materijalnija, teskobnija, tako da poželimo da njeno užasavajuće prisustvo preplašimo krikom.
Zbog čega je upravo to mesto izabrano za kolevku boga nebesa? Zar nije trebalo da se rodi na vrhu planine ili u prostranoj dolini ispunjenoj suncem? Zbog čega je njegov početak utisnut u dubinu pećine?
Grčka religija je bila sinteza zemlje i neba. Upila je predgrčke – kritske, azijske, egipatske elemente. Asimilovala je staru mediteransku tradiciju agrarnih kultova s jakim pečatom misticizma, celom plejadom ženskih božanstava zemlje, zaključno s Velikom Majkom – zaštitnicom plodnosti i letine. Zevs – koji se čini najgrčkijim bogom – takođe nije bio otporan na te uticaje. Rođen u pukotini zemlje i odgajan od strane nimfe i koze Amalteje od početka je bio drugorazredno božanstvo. Njegov kasniji kult i postavljanje na olimpijski presto povezani su s novim, već grčkim religijskim pravcem, koji su uveli pastiri, a ne ratari. Karakteristika tog kulta bilo je ograničavanje agrarnog mističnog elementa i prevaga muških božanstava, preseljenje, ako ne baš iščezavanje sedišta vladara sveta iz dubine zemlje u nebeske krugove. Zevsova pećina (Diktaíon antron, Diktejska pećina) je mračna kolevka nove religije svetlosti.
Izlazak iz pećine je oslobađanje od teskobne tame. Pred očima se pruža velika ravnica Lasiti – radosna geometrija obradivih polja. Raširena platnena krila vetrenjača poput belih suncokreta okreću se na suncu. Intenzivno treperenje belila, žutila, zelenila. Dolina života okovana sa svih strana jalovim planinama.
II
Na mapama Epidaur je iz bog te pita kog razloga lociran na obali mora. U stvarnosti je, međutim, udaljen od njega tri sata marša. Pre nego što se stigne do Asklepijevog svetilišta treba preći kroz zeleni trem koji u toj sprženoj zemlji deluje neverovatno, poput vrta s visokim drvećem i zelenom, sočnom travom. Po svoj prilici u celoj Grčkoj nema komadića zemlje koji više odgovara kultnom mestu najdobroćudnijeg boga grčkog Olimpa koji se, kako ga prikazuju vajari, smeškao stavljajući isceliteljsku ruku na telo ožalošćenih, bolesnih ili onih koji traže pomoć.
Svetilište je prostrano; na gustoj travi u senci drveća rasuti su ostaci oltara, portika i hramova. Najzanimljivija i najzagonetnija građevina je thólos – i nalazi se u blizini Asklepijevog hrama. Bila je to bogato ukrašena rotunda od raznobojnog krečnjaka i mermera koju pridržavaju dva kruga stubova (26 dorskih stubova sa spoljašnje strane i 14 korintskih stubova koji čine unutrašnji krug). Istinsku zagonetku predstavlja lavirint, zamršen podzemni odsek koji se nalazi ispod thólosa.
Poprečni presek ovog lavirinta podseća na krtičnjak. Poznato je da su vodozemci i životinje koje su živele ispod zemlje za Grke bili otelovljenje htonskih sila. Asklepije pre nego što je poprimio pitom ljudski lik, bio je krtica. Lavirint ispod thólosa u sunčanom Epidauru predstavlja mračne korenove tog mita.
Ritual – koga su se pridržavali bolesnici koji očekuju pomoć – bio je jednostavan. Nakon prinošenja žrtve uvođeni su u hram, gde je trebalo da provedu noć na još krvavim kožama žrtvenih životinja. Najznačajniji deo postupka bila je inkubacija – očekivanje sna, tokom koga je bog stupao u neposredan kontakt s pacijentom. Pre toga preporučivani su post i telesno uzdržavanje, da bi se obezbedili maksimalno povoljni uslovi za inkubaciju.
U Epidauru je istovremeno boravilo najviše osam stotina bolesnika. Tek u III veku pre Hrista portik, neka vrsta svetilišnog trema je povećan. Najbliže selo nalazilo se na sat hoda. Hodočasnici su tada spavali sub Iove. Tek u II veku pre Hrista za njih je izgrađen konak.
Tekstovi antičkih pisaca malo govore o Epidauru. Klasici su se uopšte malo interesovali za čovekove lične stvari, a čini se da su malo pažnje posvećivali i lakšim bolestima malih ljudi. Prema tome, jedino su sačuvani neposredni izvori – edž vota – reči zahvalnosti, mada su noviji istraživači prema njima rezervisani.
Jer, teško je poverovati – čak gajeći poštovanje prema čudima – u petogodišnju trudnoću Kleo koja se srećno završila, čija se upravo rođena kćer sama okupala u izvoru, krenuvši još u šetnju s radosnom majkom. Verovatnije je izlečenje neme devojčice koja je videvši zmiju kriknula i progovorila. (okolina Epidaura bila je puna velikih, žutih, dobroćudnih zmija – Asklepijevih pomoćnica – koje su svuda tumarale i savijale gnezda). Priče ispričane u natpisima zahvalnosti sadržale su određen humor i šarm. Na primer, jedan rob je razbio omiljeni pehar svoga gospodara. Užasnut tim krenuo je s krhotinama skupocene posude u vreći u Epidaur. Dobri Asklepije je tom prilikom izlečio pehar.
Neki slučajevi i bolesti Asklepijevih pacijenata bili su posebni i ne uvek izmišljeni. Bilo je i teških oboljenja, o čemu svedoči ćutljiva galerija delova ljudskog tela posvećenih bogu.
Ispravna je pretpostavka da se terapija nasmejanog Asklepija zasnivala na povezivanju dijetetike i higijene i da nema ničeg zajedničkog s magijom. Bog je preporučivao da se glava štiti od sunca, da se u cilju pročišćavanja pije mleko s medom, da se ide u šetnju i brine o čistoći tela. „Klinataj iz Tebe – stoji u jednom natpisu – koji je po celom telu bio oblepljen velikim brojem buva, stigao je u hieron, gde je imao sledeću viziju: sanjao je kako ga je bog svukao, uzeo četku i očisteći – miroljubive saradnje. Uostalom Hipokrat – preteča psihoterapije – upozoravajući na šarlatane, preporučivao je prinošenje žrtava i molitve, naročito kada su u pitanju melanholija i noćne more. Asklepijejon (Asklepijev hram) u Epidauru je imao niz filijala u mnogim grčkim gradovima. Znamo da je u atinskoj filijali pored lekara radio i sveštenik. Tako da Aristofan nije u pravu kada ismeva grčke lekare. Nerazdvojan par, komedija i preterivanje, nije najbolji izvor za upoznavanje s problemima epohe, međutim sasvim je sigurno da Asklepije nije bio bog šarlatana. Iz Grčke je Asklepijev kult prenet u Rim, gde je vulgarizovan i pomućen magičnim radnjama iz Egipta i Azije. Svoju prvobitnu čistotu povratio je – iako se čini paradoksalno – u vreme hrišćanstva. Grobovi mučenika počeli su da vrše ulogu inkubatora. Promenila su se imena, ali su metode koje su primenjivali sveci poput Tekle iz Seleucide, Jovana iz Egipta, Kozme i Damjana u osnovi ostale iste.
U Epidauru se nalazi najlepše antičko pozorište na svetu. Njegova bliskost sa Asklepijevim hramom kao da svedoči i o terapijskoj ulozi grčke drame.
Čini se da niko bolje od Grka nije uspeo da arhitekturu učini delom, dopunom i krunom pejzaža. Ako se hram može upoređivati s grupom drveća, onda pozorište podseća na stenovitu kotlinu. Arhitekta nije ulazio u prirodu s tupom geometrijom i hladnom stenom. Pozorište u Epidauru, oslonjeno leđima o obronak planine, delo je dostojno Partenona.
Da bi se izbegla monotonija ritmova, kao i na Akropolju, primenjena je suptilna optička korektura. Polukrug gledališta, prolazom zvanim diazoma, podeljen je na dva dela. Tako da je gornji deo gledališta nagnut pod jednim uglom, odnosno strmiji je od donjeg dela. I donja granica koilon – u odnosu na krug orchestre – ne pravi koncentrične krugove, jer se želelo ublažavanje dveju istih geometrijskih figura.
Vodiči cepaju papir, šapuću u polukrugu scene, da bi demonstrirali savršenstvo akustike građevine; kada to utihne treba se udubiti u vrelo kamenje i prepustiti večnom festivalu planina, drveća i oblaka. Argolidska ravnica koja se vidi na više kilometara, nabrana je brežuljcima koji predosećaju blizinu mora i postaju blaži.
III
„Evo Mikene, zlatom bogate i krvave palate Pelopidâ” (Homer, Ilijada, VII, XI). Ostaci zlata se sada nalaze u atinskom muzeju. Palata je pre turobna tvrđava. Ostali su samo krv i kamenje. Kada put iznenada skrene, pred očima se pojavljuje grčka prestonica zločina. Čak kada je naš prtljag mitoloških reminiscencija skroman – Mikena neodoljivo ostavlja utisak mesta ispunjenog tragedijom.
Akropolj ima oblik nespretno nacrtanog trougla, čija je osnovica oko dvesta metara, a dve stranice su po trista metara. Podignut je na zemljanom uzvišenju i opkoljen kiklopskim zidinama. Strmi ambisi sa obe strane odvajaju tvrđavu od susednih, golih padina.
Celina ostavlja utisak strogog kolosa, iako moć Mikene nije u gigantskim razmerama. Zbog silovitosti reljefa terena sve se čini veće nego što jeste. Pejzaž je divlji i zatvoren. Nebo s iskidanim vrhovima planina visi nad Mikenom poput okamenjenog oblaka nesreće.
Kiklopske zidine su remek delo konstrukcije, jer su oko tri i po hiljade godina odolevale pritisku istorije. Njihov naziv je tačan, s obzirom da su pre delo prirode nego čoveka. Podsećaju na stenje koje je vrh lednika naneo u tu usku dolinu ispresecanu klancima, sa dveju strana zatvorenu planinama.
Bezimeni graditelji mikenskih zidina sigurno su bili genijalni arhitekti. Posedovali su znanje o prirodi kamena, što nas navodi na mnogobrojna poređenja. Blokovi su samo naizgled netesani i imaju nepravilne stranice. Pukotine su ispunjene sitnim kamenjem, što konstrukciji obezbeđuje elastičnost, prirodnu muskulaturu, čime se objašnjava tajna njihove dugovečnosti.
Genius loci – tačno odgovara onome što znamo o vladarima Mikene.
Bande Ahajaca, prvih indoevropskih osvajača Helade, počele su prodirati u Grčku negde od 2000. godine pre Hrista. Brzo su osvojile Peloponesko poluostrvo. Njihov vučji apetit vodio ih je dalje na jug – na Krit koji je opsenio varvare. Nastala je mešovita civilizacija koja povezuje suprotne elemente – nordijske i mediteranske – poput vatre i vode. Tako reći celokupna art mineur Mikenaca je kopija egejske umetnosti. Rafinirano zlatarstvo majstorskog crteža, ritoni s golubovima (na mestu gde zamišljamo orlove), šuštave ogrlice od zlatnog lišća – sve to sugeriše slast života mikenskih feudalaca. Zbog toga se treba udubiti u prsten debelih zidina, u sabijene kuće, tesne i po svoj prilici mračne palate, u kružno, sumorno groblje unutar tvrđave, da bi se razumela provalija koja sa severa odvaja otežalu citadelu od osunčanih palata Krićana.
Ahajci su preduzeli pljačkaške pohode normanskog zamaha, zauzevši Malu Aziju (ne samo Troju, jer su i hetitski tekstovi sačuvali njihovo ime), Krit i Italiju. Odatle su se vraćali sa stokom, zlatom i robovima. Zatvarala se Lavlja kapija, čiji je reljef mogao da parališe one koji traže pravdu. S pravom je primećeno da se mapa herojskih mitova Grčke (uzroci ratova u mitologiji su doživeli pesničku sublimaciju) tačno poklapa sa mikenskim centrima.
Pred zalazak sunca najbolje je sesti kraj puta koji vodi ka Agamemnonovom grobu (košnica od tesanog kamena) i još jednom baciti pogled na kiklopske zidine i nagomilane ruševine Mikene. Noć silazi s planina dok se gnezdo Atrida, crvenkasta boja starog zlata i stare krvi još uvek presijava.
IV
Grčki pejzaž mi se obratio patetičnim glasom mita i tragedije. Bio je to dominantan utisak. Nametljivo prisustvo gole zemlje, veoma izreckanih stenovitih masa pojačano je oskudnošću biljnog pokrivača. Veliko drveće – topola, tisa, hrast rastu u dolinama, mada se šuma uvek povlači pred pritiskom niskog, bodljikavog žbunja koje nadvladava sve.
Iz istorijskih predanja znamo da su danas gole padine kritskih planina nekada pokrivale kedrove i kiparisove šume. Okolina Olimpije bila je bogata topolama, međutim one su završile kao žrtva propisa koji je glasio: „To je jedino drvo koje se sme koristiti za prinošenje žrtava”. Zbog toga je današnji grčki pejzaž divljiji i lišeniji zelenila nego u drevna vremena.
Naravno, uz postojanje malih oaza tišine – gajeva, u kojima možemo zamišljati Sokrata kako razgovara sa Fedrom. Čak u centru Atine, gradu punom buke i grozničavog trčkaranja, može se skrenuti sa prometne ulice Leoforo Dioniziju Areopagitu koja vodi duž podnožja Akropolja i uroniti u zavojite staze Brežuljka Muza. Dobro je doći tu uveče i bluditi između mirti, lovorovog žbunja i kiparisa. Drveće nije veliko, otprilike je u visini muškarca, u mraku je, međutim, čovekoliko, tako da dobijaš želju da ga pozdravljaš, zastaješ i razgovaraš s njim.
To posebno osećanje bratimljenja s prirodom, prirodna lakoća s kojom ova poprima ljudske oblike, nisam iskusio ni u jednoj drugoj zemlji. Zbog toga mi se čini da metamorfoza drveća u šumske boginje (drijade) nije bila samo rezultat bujne mašte Grka već pre oštroumne opservacije i preciznog razumevanja znakova koje šalje okolni svet.
Nedaleko od Atine, prema rtu Sunion, nalazi se jedno od najstarijih svetilišta Atike – Brauron. Put vodi između polja i gubi se u peščanom bespuću, zbog toga to mesto turisti – kojih je iz godine u godinu sve više i gube osobine hodočasnika – ipak slabije posećuju.
U podnožju brauronskog akropolja nalazi se portik u vidu slova „pi”. Nevisoki dorski stubovi od svetložutog peščanika, proporcijalni s nevisokim brežuljcima okoline, miris žita i cikade – stvaraju posebnu atmosferu svetilišta u tom nenaseljenom kraju.
Pored portika koji je dominantna građevina i završava arhitektonsku celinu, otkopani su fragmenti dva omanja hrama – Artemidinog i Ifigenijinog i kuće sveštenica. Herodot pripoveda da se tu svake četvrte godine održavala neobična ceremonija. Mlade devojke obučene u haljine boje šafrana posvećivane su boginji. Nosile su neobična imena, imena medvedica. Ljudi drevnih vremena su tu ceremoniju objašnjavali ovako: U stara vremena u Brauronu je ubijena medvedica posvećena Artemidi, zbog čega je osvetoljubiva boginja poslala zarazu na taj kraj. Intencija žrtvovanja devojaka imala je za cilj umilošćavanje boginje šuma.
Ta interpretacija nije odmakla suviše u dubinu. Novije iskopine koje otkrivaju ostatke preistorijskog naselja, omogućuju da se zaključi da su brauronske svetkovine daleki odjek totemskih obreda nekog predgrčkog plemena, čija je zaštitna životinja bio medved. Medved u Grčkoj? Poslednji primerci te životinjske vrste još uvek žive u visokim planinama na severu zemlje, iako je današnja Grčka izuzetno siromašna u pogledu divljači.
U prvoj polovini XIX veka u mestu Pikermija u blizini Atine tokom inžinjerskih radova slučajno je otkriveno groblje životinja! Za prirodnjake cele Evrope to otkriće je predstavljalo senzaciju.
Na osnovu tog nalaza naučnici su došli do zaključka da je u vremenima koja su neposredno prethodila istorijskim, Grčka bila neobično bogata raznorodnom faunom. U njoj su živele životinje iz pojasa umerene klime: divokoze, srne, medvedi; životinje iz toplih predela, kao što su antilope, slonovi, hijene, nosorozi, majmuni; životinjske vrste karakteristične za hladne krajeve, kao na primer bizamsko goveče. Bilo je i krupnih mesoždera, kao što su tigar i lav – često su prikazivani na skulpturama, odnosno nisu bili, kako se može činiti, samo proizvod mašte.
Groblje u Pikermiji bilo je posledica nekog džinovskog šumskog požara, od koga su stada životinja bežeći stradala, stropoštavajući se sa strmih litica klanaca.
U Evripidovoj Ifigeniji na Tauridi (1462–1467) pominje se Brauron. Tekst glasi:
„A ti na svetoj steni, Ifigenija,
ključarka bićeš boginji u Brauronu,
i tu ćeš, kada umreš, i grob imati,
za ukras lepe davaće ti haljine
što iza žena ostaju kad preminu
pri porođaju”.
U Evripidova vremena Ifigenija je već bila smrtna heroina. Međutim, ranije je smatrana nezemaljskim bićem, boginjom plodnosti. Ustupila je mesto Artemidi, slično kao i Jelena, prvobitno boginja, kasnije degradirana na ulogu Menelajeve žene – vinovnice nesrećnog Trojanskog rata. Šta su značile te detronizacije? U vremenima koja su neposredno prethodila rođenju tragedije javila se potreba za kodifikacijom legendi, tako da je niz lokalnih božanstava morao da ustupi mesto opštegrčkim.
Brauron je obavijen atmosferom pospanosti starih, napuštenih, seoskih dvoraca. Na padini Akropolja izvire izvor i u vidu brzog potoka nestaje ispod temelja portika. Iako se na brauronsko svetilište slažu slojevi mnogih legendi i drevnih verovanja, čini se da je hram tu podignut u čast vode – tj. u zemlji u kojoj izvor znači i otkrovenje.
V
Pejzaž Delfa – zatalasan van granica mašte i daleko van granica svakog opisa. O njemu su izrečene mnoge lepe rečenice: „Mesto koje u sebi sadrži tajanstvenost, veličinu i nemir božanskih stvari”; „usred kolosalne spratovitosti golog stenja hramovi sjajno caruju na tragičnim i uzvišenim skrovitim mestima"; „džinovski dekor zemlje mučene gnevom boga gromovnika”. Te male i ritmične rečenice su kao prsten u odnosu na horizont; niko nije u stanju da rečima izrazi raskoš tog mesta.
Čovek je došao u tu planinsku pustoš, da bogovima iščupa tajnu. Zakačio se za poslednju kosinu Parnasa – premda odatle nevidljivog – tako divljeg, da do dana današnjeg nepreplašeni Dionis tamo šeta. Stene zvane Fedrijade gotovo okomito se spuštaju sa visine od 300 metara. Iz uske pukotine izvire Kastalski izvor. Put je usečen iznad samog, veoma okomitog klanca Plejstos koji na zapadu vodi u dubinu planina, a na jugu ka zalivu Iteja. Izdaleka, veoma nisko, vidi se more koje se presijava kao zmijska koža.
Teško je shvatiti kakvi su bili počeci slave i značaja Delfa, duhovne prestonice Grčke. Neki istraživači smatraju da je o tome odlučila institucija tirana. U trenucima krize autoritet proročice je podržavao njihove uzdrmane prestole. Zanimljivo je da to nisu bili samo helenski već i varvarski vladari, iz Frigije i Anadolije – Gig, Krez, Mida. Poslednji je oko 740. godine Delfima poklonio zlatni presto. Da li je to bio izraz pobožnosti? Marija Delkur s pravom primećuje da je azijski knez tretirao boga kao moćnog vladara koga treba podmićivati.
U Homerovo doba Delfi su već bili slavni i bogati. Mit uči da se mesto u početku zvalo Pito i da je tu vladala Geja, boginja zemlje. Apolonu se prohtelo da baš tu ima svoj hram. Pre toga trebalo je ubiti žensku alu, Pitona – otelovljenje htonskih moći. Homerova himna s kraja VII veka pre Hrista opisuje borbu ove dve elementarne moći grčke religije.
Nedaleko od divnog, žuboravog izvora bog, Zevsov sin, je iz svog moćnog luka ubio alu, ogromnu životinju, divlju bestiju koja je ljudima i njihovim tankonogim ovcama nanosila ogromne patnje. Svako ko je sreo bio je izgubljen, sve do onog dana kada je Apolon – bog strelac odapeo u nju svoju moćnu strelu. Bestija razdirana teškim patnjama skoturala se na zemlji i užasno krkljajući… ispustila dušu, krvavi dah. Tada je Apolon Fojb ponosno rekao: „Sada ćeš truleti ovde, na zemlji koja je hraniteljka ljudi”.
Homerova himna veli dalje da je pobednik krenuo u potragu za sveštenicima koji bi bili čuvari njegovog novog hrama i nove religije. Na Krit je isplovio u vidu delfina. Otad se to mesto naziva – Delfi.
Drugi deo mita nije jasan i neki ga interpretiraju kao dokaz minojskog uticaja na središte novog kulta. Danas se smatra da je do apolonovske verske revolucije došlo u VIII veku pre Hrista ili nešto pre toga, odnosno u vreme kada je Krit već više vekova bio pod vladavinom Grka. U susedstvu Apolonovog svetilišta, u mestu zvanom Marmarija, božanstva zemlje su sačuvala svoj suverenitet, o čemu svedoče sfinge i drugi simboli strani Fojbu. Najverovatnije da je još pre Apolonovog dolaska Pito bio sedište proročišta.
Iako su napisane brojne knjige o delfskom proročištu i svi proučavaoci ističu njegov ogroman značaj – što se tiče njegovog funkcionisanja i političke uloge još uvek smo u sferi domišljanja i hipoteza. Emil Burže kaže: „Nezavisno od toga da li su u pitanju poslednji pagani ili prvi hrišćani koji su iz veoma različitih razloga hteli da uklone sve tragove onog što bi se moglo nazvati mehanizmom i materijalnom stranom proročišta – rezultat je ostao isti: Poslednja Pitija je svoju tajnu odnela u grob”.
Pitija je kao miljenica bogova u početku morala biti devica. Kasnije je birana među udatim ženama koje su od tog vremena vodile monaški život. Proročište je pitano jednom godišnje, zatim svakog trećeg meseca, mada je u periodu najvećeg autoriteta Delfa bilo i posebnih konsultacija. Povećao se i broj proročica, mada ih nikada nije bilo više od tri.
Apolonova sveštenica obično je zamišljana kao žena koja sedi na tronošcu, raspuštene kose, otvorenih ustiju, opijena isparenjima zemlje. Ta histerična vizija nema mnogo zajedničkog s realijama. Jer, u Delfima nije otkrivena nikakva pukotina u steni, iz koje izlaze opojna isparenja. Celu tu legendu treba pripisati kasnijim hrišćanskim interpretatorima – Origenu i Jovanu Hrizostomu koji su želeli da neprijateljskoj instituciji pridaju đavolji miris sumpora.
Postavljanje pitanja proročanstvu odvijalo se u delu hrama zvanom ádyton (nepristupačno mesto). Konsultanti su sebe pročišćavali u Kastalskom izvoru, davali propisani prilog i prisustvovali prinošenju žrtve. Ako se žrtva pokazivala uspešna, ulazilo se u ádyton. Nevidljiva Pitija je iza zavese odgovarala na postavljena pitanja.
Poslovična nejasnost proročanstava zahtevala je pomoć egzegeta. Odnosno, tako su odgovori proročice uvek bili interpretirani. Delfi su bili složena institucija čiji je počasni predsednik – ako se tako sme reći – bio Apolon. Osim pomoćnika Pitije, sveštenika zvanih sveti, delovali su i ambasadori pojedinih zemalja koji su posredovali između rezidencije boga i njegovog rodnog mesta.
Nažalost, ne znamo ni metode rada, ni hijerarhiju pojedinih zvanja, čak ni imena posrednika. Pronicljivi istraživači su iz te drevne konspiracije ipak izvukli ime atinskog proroka i egzegete iz V veka pre Hrista. Zvao se Lampon, uredovao je u Delfima, međutim ne zna se da li je bio akreditovan ili je radio na svoju ruku. Poznato je da je odigrao važnu ulogu stavljajući se na stranu Perikla protiv Tukidida. U okolini Delfa pojavio se jednorogi ovan. Lampon je dao svečanu izjavu koja je odgovarajuće razglašena: Atinska država će uskoro prestati da oscilira između dva politička sistema i Tukidid, šef aristokratske partije, moraće da ustupi pred Periklom.
Iz te pojedinačne činjenice ipak se ne može izvući bilo kakav zaključak, posebno da su Delfi uvek podržavali demokratske snage. Aristotel kaže da su ambasadori grčkih država u Delfima bili potpora tiraniji. Zbog nepotpunih istorijskih izvora i amaterstva izvesnih nauka (čak u oblasti božanskih stvari) osuđeni smo na hipoteze, kao i da se svakoj tezi mogu suprotstaviti kontraargumenti.
Proročište je razmatralo veoma raznorodna pitanja: kretala su se u rasponu od pitanja lične prirode do pitanja rata i mira. Pindar npr. navodi sledeći slučaj koji se može tretirati samo kao anegdota. Izvesni Bat, stanovnik ostrva Tera koji je imao govornu manu (mucao), upitao je božanstvo šta da radi, da bi se oslobodio neprijatnih tegoba. Pitija je rekla da treba da otputuje u Afriku i tamo osnuje koloniju. Poslušni Bat je otišao u Afriku, u pustinji je sreo lava i užasnut tim susretom, počeo je tečno da govori. Da li je ova priča istinita ili nije, posve je sigurno da su Delfi podržavali kolonijalističke težnje Grka, ne libeći se da za tu svrhu iskoriste i mucavce.
Prema Herodotu, najpoznatiji je slučaj ponašanja proročanstva u dramatičnim danima koji su prethodili Drugom persijskom ratu. Panika je obuzela sve grčke gradove. Pitijin odgovor na pitanje Atinjana šta da se radi, ni u kom slučaju nije ohrabrivao.
„Nesrećnici, zbog čega ste pasivni? Napustite svoja ognjišta i visoke brežuljke vašeg grada. Jer, nećete spasiti ni glavu ni telo; sve će biti dovedeno u jadno stanje, progutaće ga požar i silina Arejeva na sirijskim bornim kolima. Uništiće i mnoge druge dvorce, a ne samo tvoj; predaće vatri mnoge božije hramove, čiji izgled izaziva strah i drhtanje, jer će sa njihovih krovova curiti crna krv, nagoveštaj neizbežnog poraza. Zbog toga izađite iz svetih mesta i na nesreću odgovorite hrabrošću”.
Osim poslednje rečenice teksta, u kojoj odzvanja nota laičkog tragizma (kao što bismo danas rekli), vizija totalne propasti mogla je paralisati i najodvažnije. Po Temistoklovom savetu proročište je zamoljeno za drugo proročanstvo koje je glasilo enigmatično: Atinu će spasiti drveni šanac. Izgradili su flotu i njena pobeda kod Salamine stvarno je spasla Grčku.
U Delfima su se sukobljavali različiti interesi i političke snage, međutim netačno je mišljenje da je duhovna prestonica Helade tradicionalno bila konformistička i u kritičkim momentima govorila persijski, spartanski, a na kraju i makedonski, uvek sklapajući saveze sa onima koji su bili ili su se činili jači. Proročište je nesumnjivo bilo zloupotrebljavano, mada je danas teško presuditi šta je činjenica, a šta fantazija interpretatora ili lica koja su se trudila da nađu opravdanje, pozivajući se na glas boga. Na primer Argos i kritski gradovi koji su odbili da učestvuju u odbrani Grčke, zaklanjali su se iza proročanstva koje obnavlja rat s Persijancima, mada i najskromnije poznavanje ljudske prirode nalaže da se pretpostavi da je odlučujući motiv tog zaklanjanja pre bila najobičnija bojazan nego slepa vera prostodušnih.
Religiozna i moralna uloga duhovnog centra Helade stvara mnoge probleme interpretatorima. Mada se uopšteno može reći da je prestonica grčke religije u toj oblasti ispoljila veoma mnogo zdravog razuma, podržavajući između ostalog strane kultove i primenjujući načelo tolerancije. Naravno, bilo je i izuzetaka od tog principa. Nakon zauzeća Troje Aj Lokriđanin je uvredio Ateninu sveštenicu Kasandru. Izvinjenje za taj čin sastojalo se u slanju Trojancima dveju lokriđanskih devojaka tokom 1000 godina. One su bile okružene opštom mržnjom, zatvorene u Ateninom hramu, vodile tužan život, ne napuštajući to mesto i ne razgovarajući s bilo kim do svoje smrti. U IV veku pre Hrista Lokriđani su odlučili da ukinu tu varvarsku proceduru. Delfi su, međutim, preporučivali da se nastavi s prinošenjem žrtava, što je predstavljalo neku vrstu kolektivne odgovornosti koja je trajala generacijama.
Najverovatnije da je humanizacija grčke religije izvedena u većoj meri zahvaljujući tragičnoj poeziji nego sveštenstvu. Upravo su se Eshil i Sofokle snagom, dostojanstvom i hrabrošću borili s običajima plemenske krvne osvete koja je zlokobno visila nad životima Grka. Njihovo osećanje suštine religije – deliteljke oproštaja – bilo je veće nego zvaničnih predstavnika kulta.
Delfi podsećaju na velike kamene stepenice, isklesane u steni. Sveti put vijuga oštrim serpentinama među neverovatno zbijenim zavetnim kapelicama, porticima, riznicama i hramovima. Nad tim nagomilanim građevinama dominira Apolonov dorski hram. Iznad toga, na uzvišenju su stadion i pozorište.
Delfi su kao i gotske katedrale – kolektivno delo. Kada je Apolonov hram u VI veku pre Hrista stradao u požaru, zatraženi su prilozi iz inostranstva. Delfski sveštenici su išli od mesta do mesta i sakupljali priloge. Nisu izostavili ni Egipat. Faraon Amasis dao je tom prilikom 1000 talenata. Kada je taj hram uništio zemljotres, prilozi za novu građevinu su takođe pristizali iz cele Grčke. Davali su ih i najsiromašniji, u vidu poslovičnog obola.
S obzirom na udaljenost i vratolomni položaj hrama troškovi izgradnje, posebno transporta bili su neobično visoki i samo vezanost za sveto mesto opravdava činjenicu što Grci nisu tražili pogodniju lokaciju. Cena kamenog bloka u kamenolomu je iznosila 60 drahmi, a na mestu gradnje osam puta više. Arhitekta je u to vreme zarađivao dve drahme dnevno.
Ispod Apolonovog hrama nalaze se edž vota i riznice – male sakralne građevine, istovremeno magacini najvrednijih priloga vernika koji iz bezbednosnih razloga nisu ostavljani na otvorenom prostoru. Tu se na minijaturnoj skali može pratiti razvoj grčke arhitekture od najstarije korintske riznice (najverovatnije s kraja VII veka pre Hrista) – jednostavne, duguljaste sale, bez pregrada i arhitektonskih ukrasa sve do Sirenine riznice koja je svojevrsno kameno izlaganje osnovnih matematičkih problema u IV veku pre Hrista, pri čemu helenska geometrija odaje poštovanje bogu mera i harmonije.
Edž vota su, međutim, svedočanstvo o krvavoj rivalizaciji među grčkim gradovima. Nisu podizana samo u slavu bogova već da bi se pamtili ratni uspesi i protivnik podsećao na svoje poraze. Stanovnici Arga svoja edž votaposvećuju pobedi Spartanaca kod Enoje. Kada su Spartanci pobedili Atinjane kod Egospotamoje, podignuta su edž vota sa mnogo kipova spartanskih generala i admirala i to u blizini atinskih edž vota. Ako još dodamo da je materijal iskorišćen za izgradnju tih malih hramova taštine poticao od pljački osvojenih gradova, možemo u potpunosti shvatiti razmere poniženosti pobeđenih.
Antagonizmi i rečiti primeri posvađanosti gradova ne bi trebalo da zaklanjaju činjenicu da je Grčka i pored svega, uglavnom zahvaljujući Delfima, bila duhovno ujedinjena. Iz najudaljenijih kolonija dolazilo se na svete padine, da bi se postiglo pomirenje pod svetlom vlašću onog koji nam je, kako je rekao Pindar (Pitijske ode, IV), dao lautu i nadahnuće, sipajući u srca miroljubivost i mržnju prema građanskom ratu.
Krvavocrvene i modre stene koje su okruživale Delfe, pokrivene retkim zelenilom, neprestano prete odronima. Na tom dramatičnom tlu uveče se može primetiti lagano ploveća senka orla.
Delfi – kamena kruna grčkog pejzaža.
VI
Sparta ne nudi gotovo nikakve (ili tačnije, nikakve) estetske doživljaje. Gradić – nekadašnje sedište grčke moći – je mali, provincijski i ružno izgrađen. Živi zid spartanskih grudiju, o kome se govorilo razmetljivo, odavno je sišao pod zemlju. Ostaci tužnih ruševina, koje inače potiču iz kasnijih vremena, ne sadrže ništa od veličine i lepote. Muzej je ubog – samo jedna skulptura koja zaslužuje pažnju, Leonidino poprsje, koje izranja iz sirovog kamena, poput nedovršenih Mikelanđelovih skulptura. Ostvarilo se Tukididovo proročanstvo – od ponosne Sparte nije ostalo ništa.
Sparta ne pruža doživljaje, ali navodi na razmišljanje. Nisu uspeli da zaustave vreme, iako je cela konstrukcija države i spartanskih običaja zapravo pokušaj da se ono zaustavi. Do kraja je (odnosno, do poraza koji je Teba nanela Spartancima 371. godine pre Hrista) socijalna nejednakost odvajala Jednake od helota koje je zakon izuzimao. Poslednji su bili žrtve užasnih masakra koje su vršili mladi spartanci, ne toliko iz mržnje već, što je mnogo gore, zbog treninga i vojnih vežbi. Vlast se u toj najoligarhijskijoj grčkoj državi nalazila u rukama šačice građana. Slobodnim građanima bilo je zabranjeno da se bave privrednim zanimanjima. Ratovanje je bilo jedino zanimanje dostojno Jednakih. Tirtej, autor himni i oda, dveju književnih vrsta koje je mnogo vekova kasnije Sen-Žist izuzetno poštovao, bio je zaštitnik umetnosti.
Međutim, Sparta je imala i svoje poštovaoce. To su bili intelektualci – Platon, Ksenofont koji su više voleli države kojima se vladalo idejama nego neuračunljivim i sumnjivim zakonima života.
VII
Olimpija nije ostavila na mene veći utisak. Teren je ravan i prilično pošumljen, što je retkost u Grčkoj. Jedina uzvišica u blizini je Kronosov breg, pravilan poput kupole, prekriven lepom četinom drveća. Svetlost je tu blaga, zelena, prosejana kroz lišće i odražena od trave. Potpuna antiteza delfskom pejzažu.
Još početkom XVIII veka Olimpija je bila predmet arheološkog sondiranja. Nemci su preduzeli sistematska iskopavanja. Ta hladna naučna sistematičnost možda baš otežava esetetsku kontemplaciju Olimpije. Tek u muzeju možemo osetiti šta je stvarno bila, kada razgledamo najlepšu zbirku grčkih metopa i dva najčudesnija frontona iz Zevsovog hrama.
Problem koji odavno muči arheologe nije u tome da se načela konzervacije i rekonstrukcije uvek poklapaju. Iz komercijalnih razloga trudili su se da iskopine što pre učine dostupnim, što često koči naučni rad. Jer mi se čini da ne predstavlja preterani estetizam ako kažemo da ruševine treba da poseduju moć evokacije. Ne radi se samo o doradi stubova koji nedostaju, o dolepljivanju metopa i reizgradnji svodova. Ostaci Posejdonovog hrama na rtu Sunion (nalik na svetionik – zahvaljujući izvrsnom položaju spuštaju se u more u vidu nasipa) poseduju idealne crte nepotpune rekonstrukcije koja pokreće maštu. Olimpija se razgleda s vodičem u ruci, kao kad se prelazi zadata lekcija: ovde se nalazio Herajon, ovde je Zevsov oltar: Njegov hram (moćni trupovi stubova koji leže poput stabala drveća), a tamo Fidijin atelje. Prava lepota je, međutim, tek u muzeju.
Igre, koje su se u Grčkoj smatrale najstarijim, održavane su svake četvrte godine, početkom jula ili septembra i od VI veka pre Hrista po njima se u Grčkoj merilo vreme. Trajale su pet dana, njihova organizacija i program su odavno poznati. Noviji istraživači pokušavaju da otkriju izvore i dešifruju skriveni smisao tih svetkovina.
Olimpijska sportska takmičenja sigurno su odjek nemilosrdnih borbi za vlast između oca i sina (Hronos i Zevs, Zevs i Herakle – zaštitnici igara) ili tasta i zeta (Ojnomaj i Pelops) – večne teme nebrojenih mitova celoga sveta. Kandidat za kralja morao je ispolji superiornost i fizičku nadmoć – najbolji i najbespogovorniji način predstavljalo je ubistvo protivnika. Odnosno, u osnovi i sportskih takmičenja nalazilo se ubistvo i otimanje prestola.
Ahil je posle Patroklove smrti – što je poznato iz Ilijade – organizovao igre. To nije bio samo način da se oda čast palom junaku. Značenje te svetkovine bilo je magično. Radilo se o injekciji vitalne energije koju je takmičar prenosio na umrlog.
Jedina materijalna nagrada za pobednika je bio venac od maslinovih grančica – ali ne običnih koje rastu kraj puta već ubranih s drveta kallistefanos koje je Herakle doneo iz zemlje Hiperborejaca. To ukazuje na povezanost igara s kultom vegetacije. Trčanje, ritmično udaranje golim stopalima o zemlju trebalo je posebno da probudi njene uspavane reproduktivne snage. Prvobitno to je bila svetkovina u čast Herakla – ne onog dorskog, poznatog iz legendi već njegovog znatno starijeg otelovljenja – htonskog Herakla – demona prirode.
Prvobitno su olimpijske igre bile borba na život i smrt. Prema tome, ne bi trebalo zamišljati da je u klasičnoj epohi potpuno iščezao moment rizika. Takmičenja nisu bila samo ispoljavanja snage i lepote već i igra s najvećim ulogom. Posebno su bile opasne trke četvoroprežnih dvokolica; u vreme pitijskih igara 462. godine pre Hrista samo su jedne stigle na cilj. Oslepljujuće sunce, oštre okuke i dužina trase bili su uzrok mnogih smrtnih slučajeva koji su – slično kao u koridi – predstavljali deo predstave.
Olimpija je pored Delfa bila simbol bratstva svih Helena. U vreme trajanja takmičenja amabsadori zvani theoroi proglašavali su mir i posvađani gradovi s različitim ustrojstvima, dijalektima i običajima duboko su udisali vazduh zajedničke, novootkrivene otadžbine.
Igre su bile agon, to znači konkurs ili pre rat, jedan od najbitnijih elemenata grčke civilizacije. Iz rata nije izlazio dobar i hrabar čovek već najbolji junak. Prema tome, Olimpija je bila škola energije i demonstracija ličnih primera.
Bila je isto tako škola skulpture. Takmičari su svoja tela pozajmljivali bogovima i herojima. Najpoznatiji grčki umetnici: Fidija, Miron, Poliklet (tvorac novog kanona) radili su za Olimpiju.
Grcima su bila nepoznata kolektivna takmičenja. Pobeda je bila individualna, što posvedočuju sačuvana imena pobednika igara. U početku, u VIII veku pre Hrista to su bez izuzetka bili Peloponežani, kasnije se među imenima pojavljuju i takmičari iz Atine, Smirne, Tebe, Krotone, Sirakuze i Samosa. Nagrađen lovorovim vencem je imao sve šanse da posle smrti postane stanovnik srećnih ostrva koja rashlađuje vetar s okeana, na kojima pod ogromnim drvećem, ukrašenim vencima od cveća, izabranici šetaju, praćeni blagonaklonim pogledima Radamantija i njegove supruge Reje koja je kraljevala na najvišem tronu.
VIII
Potpunoj slici Grčke neophodna je slika ostrva. Iz aviona koji leti iz Irakliona za Atinu vidi se kako izranjaju iz mora. Razuđenih su obala i bledih boja, nalik na lavlju kožu bačenu na talase. Kada ih posmatramo s palube broda podsećaju na ljudsko lice: kuće obojene krečom, ravni krovovi, krivudave uličice, vije se dim, crne ljudske figure užurbano trčkaraju oko mreže izvađene iz mora.
Izabrao sam Delos. Brod iz Pireja do ostrva Mikonos plovi celih dvanaest sati. Baca sidro na pučini. Motorni čamac dovozi putnike u malu ribarsku luku. Iako sam stigao noću, kuće međusobno slepljene poput saća su isparavale belinu.
Mikonos je u modi, ali na sreću, zahvaljujući teškoćama s prevozom, nije postigao nivo Kaprija. Najbolje je ujutru izaći na pristanište i pogledom šetati od kuće do kuće, u mislima pišući barokni sonet koji se temelji na poređenjima s kredom, penom, mermerom, alpskim snegom. Čista orgija beline – ako reč orgija uopšte odgovara ovoj najtišoj boji.
Vekovima je Mikonos živeo od darova mora.Takva rečenica se može pročitati u turističkim prospektima, u kojima se često mogu naći pravi biseri primenjene poezije. Tačnije, stanovništvo se bavilo ribolovom i piratstvom. Gradić je poznat po tome što na dve kuće dolazi jedna zavetna kapelica koju su podizale obe pomenute profesije, što svedoči o tome da je more tu veoma opasno, a čežnja za dobrima bližnjeg – neodoljiva.
Iz pristaništa za Delos se ide rasklimatanim motornim čamcem. Spoznao sam gnev Posejdona; tačnije, to nije bio pravi gnev već nekakvo gunđanje i loše raspoloženje. Dovoljno da shvatimo da Egejsko more nije ribnjak.
Vlasnici motornog čamca lojalno su upozorili turiste tako što su u blizini korpe za otpatke postavili veoma staru tablu s nečitkim slovima, na osnovu kojih je filolog, čovek navikao na čitanje nejasnih rukopisa, mogao da zaključi da putnici snose rizik za putovanje.
Putnici: grupa engleskih studenata – sačuvali su uzornu hladnokrvnost prema nedaćama sudbine. Razvijali su velike plahte novina koje u tom slučaju nisu bile predmet lektire, već su njima oponašali tugu kojom su stoici pokrivali lice, da bi sakrili bol i patnju; Nemci su najpre orno grdili, ali su ubrzo prestali, postavši bezvoljni i melanholični; svetloplava Šveđanka obučena u crno sve vreme je držala zatvorene oči, a niz lice su joj tekle krupne, lepe suze. Osim kormilara jedino se predstavnik posade, matros, odgovarajuća reč za starca, trudio da malim vedrom prosipa vodu koju su donosili talasi koji su se prelivali preko ivice. Iskustvo sa teškoćama tog putovanja činilo mi se nužnim za razumevanje nekih fragmenata Odiseje.
Konačno Delos. Jalova zemlja, zemlja bez obradivih polja, stena koju su izneli talasi, pre za galebove nego za ljude, na meti svih vetrova, ispunjena ritmovima mora. Jedva da ima 16 kvadratnih kilometara površine. S najviše uzvišice, sa Gore Kint vidi se venac Kiklada: Tenos, Andros, Siros, Kitnos, Serifis, Andiparos, Paros, Ios, Naksos, Amorgos, Mikonos, Ikaros. Ima u tome izvesnog preterivanja: sva ta ostrva se ne vide, ali su njihovi nazivi tako lepi da je teško odoleti iskušenju i ne pomenuti ih. Delos je u središtu Kiklada i to objašnjava izuzetan značaj tog ostrva–svetilišta koje je još u mikenska vremena bilo slavno sedište božanstava zemlje, zaštitnika plodnosti i porodilja. Herodot priča o hodočasnicima koji su tu dolazili čak iz daleke Skitije.
U grčku mitologiju Delos je ušao kao rodno mesto Apolona i Artemide. U lepoj Homerovoj himni njihova majka se obraća Latonu, a ne Posejdonu koji je pred gnevom Here napravio to kameno sklonište, već direktno ostrvu. Govori kao prognana princeza siromašnoj seljanki, obećavajući joj u budućnosti nagradu – hekatombe na oltarima, kola puna masnog mesa. „Delose, ako budeš sedište moga sina Apolona… hraniće te tuđe ruke”.
Devet dana i devet noći Latona je klečala, grleći stablo svete palme (primitivna tehnika porođaja), pre nego što je donela na svet Artemidu i Apolona. Tada je ostrvo od obične Ortigije (ostrvo kamenja) postalo blještavi Delos. Kao i u slučaju Delfa, promena naziva je označavala pojavu novog kulta. Iako su tokom vekova uvođeni sve noviji i noviji bogovi, to nije izvođeno na štetu prethodnih, jer je obavezivalo lepo načelo: stari roditelji se ne smeju terati sa svog ognjišta. To je nesumnjivo bila zasluga Jonjana koji su, ne gubeći ništa od svoje individualnosti, uspevali da preuzmu tuđe elemente koji će im biti od koristi. Tako da se ne sme zaboraviti da je celokupna apolonovska trijada – Latona, Artemida i Apolon (koji se sa svojim obaveznim azijskim lukom našao kod Troje kao protivnik Grka) – poticala sa Istoka.
Iz arhajske epohe sjaja (Delos je pored Olimpije i Delfa spadao u najpoznatija svetilišta Grčke) sačuvano je dosta spomenika kulture. Ogroman Apolonov torzo, skupina lepih korâ i čuvena lavlja terasa. Životinje oslonjene na prednje šape u ponoć zavijaju. Imaju izdužena pseća tela. Umetnici iz Naksosa koji su ih vajali oko 600. godine pre Hrista, sigurno su lavove znali samo iz priča.
Atina je u VI veku pre Hrista postala jedna od najvećih sila Grčke. Zavidela je Delosu na političkom i moralnom značaju. U pokret su stavljeni stari mitovi, da bi se pokazale atičko-deloske veze. Atinski tiranin Pizistrat izveo je čišćenje ostrva, uklanjajući sa njega sve grobove. Otada se na Delosu nije smelo ni rađati ni umirati. Majke koje su se porađale i ljudi na umoru prebacivani su na obližnje ostrvo Reneju. Delos i Atina bili su prestonice antipersijske konfederacije, međutim prenos delfijske riznice u Atinu značio je neumitno kraj Apolonove kolevke.
U helenističkoj i rimskoj epohi došlo je do renesanse ostrva. Ne gubeći karakter svetilišta, Delos je postao trgovačka metropola Egejskog Mora, pogotovu 146. godine pre Hrista, kada su Rimljani srušili Korint i Kartaginu. Tada je ostrvo steklo središnji položaj na putu između Azije, Evrope i Afrike.
Novi ljudi – novi bogovi. Delos je uvek bio svratište za putnike namernike. Na blagim padinama Gore Kint – terasa stranih bogova. Tri Serapisova hrama: Izidin hram u susedstvu božanstava nekadašnje apolonovske trijade, i Zevsov, i Herin. I nova legenda koju razvija Kalimah: deloski potočić Inopos trebalo je da bude napunjen vodama Nila. Voda svete egipatske reke i Apolon – rečit su primer bratimljenja religija u sumrak antičkog sveta.
Delos se često upoređuje s Pompejom. Sličnost je pre u atmosferi nego u izgledu i detaljima. Razgledanje četvrti s deloskim pozorištem ni u kom slučaju nije šetnja po groblju. Kaldrmisane ulice sačuvale su tragove kola i ljudi. Na podovima Kleopatrine i Dionisove kuće ili u Delfima – iznenada bljesnu mozaici. Taj umrli grad je živ. Tragovi svakodnevice se kao otisak ruke mogu čitati na zidovima hramova, magacina, palata i bordela.
Čini mi se da ono što sam napisao ne odgovara naslovu. Sa teme pejzaža pero mi je često klizilo u oblast legendi i istorije. Tu vezu koja postoji između pejzaža Grčke, njene umetnosti i verovanja ne uspevam ni samom sebi da objasnim. Samo mi snažna intuicija govori da grčki hram, skulptura i mit organski izrastaju iz zemlje, mora i planina.
Iskušenje da ga opisujem završava se neuspelom deskripcijom. Nije mi čak pošlo za rukom da izrazim oblik i boju masline. A dobro mi je poznata bar jedna koja raste pored zida koji ograđuje Minosovu palatu u Knososu. Pogledom sam izbrojao svaki njen list i u sebi nosim precizno njene obrise. Međutim, treba biti Direr i od tog doživljaja sazdati predmet.
Opisati samo jednu padinu planine: kresavo zelenilo žbunja, sa donje strane srebrnkasto. Tri bele kuće. Vinograd koji podseća na dugačak, nizak venjak. Odozgo zelenilo posuto plavetnilom, a između špalira vinove loze hladna, safirna stud. Mali pravougaonik veoma zvučne bronzane boje, kakvu ujesen ima lišće graba. I konačno, malčice iznad toga – kamen i retka trava.
Htedoh to da opišem.
Prevod sa poljskog Biserka Rajčić
Iz: Zbigniew Herbert: Labirynt nad morzem, Warszawa, Zeszyta Literackie, 2000, str. 57–82.
Izvornik: Književnik. Časopis za književnost, umjetnost i kulturu > III (11-12)/2006
